Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Facebook
Facebook

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Сергеј Александрович Мањков



ИВАН СОЛОЊЕВИЧ (1891 – 1953) –
АУТОР КЊИГЕ ''НАРОДНА МОНАРХИЈА''




   



   Познати руски публициста, мислилац, новинар и јавни радник Иван Лукјанович Солоњевич се родио 1/13 новембра 1891 године у Гродњенској губернији Руске Империје (данас територија Републике Белорусије). Његов отац, ситни царски чиновник и новинар Лукјан Михајлович Солоњевич (1866-1938), потицао је из сељачке породице, а мајка, Јулија Викентјевна (рођена Јарушевич) (?–1915), потицала је из свештеничке породице.

   Детињство и младост Ивана Солоњевича протекли су у руском Западном крају, где је похађао Гродњенску и Другу Вилнуску гимназију. Озбиљно се бавио спортом (гимнастиком, тешком атлетиком, боксом, рвањем и фудбалом), био је члан пољског и руског спортског друштва „Соко“, наступао је на такмичењима као судија.

   У том раздобљу је започела његова друштвено-публицистичка делатност. Нимало једноставна ситуација у Западном крају, повезана са спровођењем реформи конзервативног председника руске владе Петра Столипина, с револуционарним роварењима, те оштром предизборном борбом за Државну Думу, формирала је Солоњевичев поглед на свет. Новине „Северозападни живот“, које је издавао његов отац и где је сам Иван радио као секретар уредништва, активно су пружале подршку влади, с позиција тврдог одбацивања било каквих облика сепаратизма и социјализма. Како се сећао Солоњевич, два или три пута је морао да с пиштољем у руци брани своју штампарију од јеврејских револуционара.

   У јесен 1913. године, Иван Солоњевич се уписао на правни факултет Царског Петроградског универзитета. Године 1914. прекршивши статут универзитета (не затраживши дозволу од ректора), Солоњевич се оженио Тамаром Владимировном Воскресенском (1894–1938), новинарком почетницом, кћерком пуковника. А 15. октобра 1915. године родио им се једини син Јуриј (1915–2003).

   Први светски рат није дозволио Солоњевичу да заврши студије на универзитету. Како се касније сећао, многи студенти су се уписивали као добровољци у официрске школе, али влада се трудила да не шаље студенте у рат, јер нико није претпостављао да ће се рат одужити. Солоњевича нису примили због кратковидости. Иван Солоњевич се запослио у петроградском десничарско-конзервативном листу „Ново време“. Осим тога, додатно је зарађивао као хонорарни судски хроничар у неколико петроградских новина. Године 1916. Иван Солоњевич је позван у војску и примљен као војник другог разреда у резервни батаљон телесне гарде Кексхолмског пука, али га нису узели на ратиште због слабог вида. У јануару 1917. године Солоњевич је комисијски ослобођен службе у војсци због прогресивне кратковидости.

   Налазећи се у Петрограду, Солоњевич је посматрао трагедију пада монархије у Русији у фебруару 1917. године и све погубне последице које су из тога проистекле. Након што су бољшевици освојили власт у Петрограду, Иван је са женом и братом Борисом (1898 – 1989) побегао на бели југ Русије, у Кијев и Одесу, учествовао је у Белом покрету, више пута је мењао пребивалиште, обављајући контраобавештајне и обавештајне задатке, радио је у новинама „Вечерње ватре“ и „Син Отаџбине“. За време грађанског рата умро је Иванов брат Всеволод (1895 – 1920) који је ратовао у армији генерала барона Петра Врангеља.

   Уочи евакуације белих Иван Солоњевич се разболео од пегавог тифуса, тако да није могао да емигрира. После доласка црвених, 1920. године Одеска ''Чека'' је открила подземну организацију чији је члан био и Иван Солоњевич, па је заједно са женом и дететом послат у затвор. Након три месеца су их ослободили јер нису могли да докажу њихову умешаност у организацију.

   Налазећи се у Совјетској Русији, Иван Солоњевич је радио као спортски инструктор у различитим совјетским организацијама, држао је предавања, написао неколико брошура о дизању тегова и самоодбрани, као новинар је пропутовао многе регионе СССР, међу којима и Поволжје, Урал, Кавказ и Средњу Азију.

   Неприхватање совјетске стварности, црвени терор, партијска диктатура и непостојање слободе штампе приморали су Ивана Солоњевича да почне да размишља о бекству из СССР. Сви покушаји да легално добије излазну визу остајали су без резултата. Тамара Солоњевич је 1932. године склопила фиктивни брак с немачким држављанином и отишла у Немачку. Иван је пак, заједно с братом Борисом и сином Јуријем, неколико пута безуспешно покушавао да пређе границу с Финском.

   Последњи такав покушај, предузет септембра 1933. године, завршио се трагично. Захваљујући достави агента совјетских специјалних служби сви учесници бекства су ухапшени у возу за Мурманск. Иван и Борис Солоњевич су осуђени на 8 година у концентрационим логорима, а Јуриј, као малолетник, на 3 године.

   Породица Солоњевич је била отпремљена у озлоглашени Беломорско-Балтички и Свирски логор. Професионално бављење спортом им је омогућило да преживе у изузетно тешким условима логорског живота. Налазећи се на робији, домишљати Иван Солоњевич нуди логорској управи одржавање „општелогорске спартакијаде“ за чију се организацију тобоже ватрено залагао. Овлашћења организатора су тројици Солоњевича омогућавала да се неометано крећу по територији логора, што им је помогло да, прешавши од 26. јула до 8. августа 1934. године кроз шуме и мочваре Карелије око 150 км, успешно побегну у Финску.

   Након обављене провере у финској контраобавештајној служби породица Солоњевич се населила у Хелсинкију, где су њени чланови морали да раде као утоваривачи у трговачком пристаништу. Упркос ватреном залагању Ивана Солоњевича, финске власти, које су се бојале утицаја „великог суседа“, нису му дале сагласност да оснује антикомунистички руски лист.

   Слободно време Солоњевич је посвећивао описивању робије коју је преживео у СССР. Свеже успомене и емоционални доживљаји, довели су до тога да је испод пера Ивана Лукјановича изашла књига „Русија у концентрационом логору“, која му је донела светску славу. Књига која је садржала реални опис ужаса бољшевизма доживела је тако огроман успех, да је, осим неколиких руских издања била преведена на чешки, немачки, енглески, холандски, француски, пољски, италијански, дански и исландски језик. Пред почетак Другог свеског рата припремана су такође издања на јапанском, шпанском, словачком, српском и мађарском језику. Књига је добила високу оцену представника свих струја политичке руске емиграције, као и стране јавности. По мишљењу „Њујорк џорнала“ од 18. априла 1938. године, у Солоњевичевој књизи је совјетски пакао приказан „повремено снагом једног Лава Толстоја или Виктора Игоа“.

   Хонорари од издавања „Русије у концентрационом логору“ омогућили су Солоњевичу да се пресели у Бугарску, где је 1936. године почео да издаје лист „Глас Русије“. На његовим страницама Солоњевич се, с њему својственом жестином публицисте, убиственом критиком обара на њему омрзнуте идеологије комунизма и либерализма, које оптужује да сносе главну кривицу за рушење историјске Русије и кварење душе руског човека. У име „подсовјетског сељака“ он пропагира идеје монархије у којој не види уско сталешку (аристократску) и преживелу установу прошлости, већ идеју општенационалног препорода у будућности. Солоњевич је присталица самодржавне монархије (различите од апсолутистичке и уставне монархије западног типа). Он јасно разграничава појмове апсолутизам и самодржавље, националистичко и национално, клерикализам и духовност.

   Оштар и беспоштедан, али и лаган стил, новина погледа и приступа проблемима, принципијелни став и убиствена критика опонената, својствена Солоњевичевој публицистици, доводе до тога да лист „Глас Русије“ добија велики број претплатника и поштовалаца у свим земљама „руског расејања“. Иван Солоњевич је проборавио у многим европским земљама, где је водио политичке преговоре, наступао с предавањима и рефератима у емигрантској средини. На основу клубова љубитеља листа „Глас Русије“ оснива се „Народно-империјални покрет“ (или „Покрет капетана друге класе“). Помоћу овог неформалног покрета Солоњевич је хтео да васпита здрави монархијски слој друштва, слободан од реакционарних, западњачких и револуционарних струјања, који би могао да се, након повратка у Русију, стави на чело обнове Отаџбине.

   Успех Солоњевичеве делатности је привукао посебну пажњу совјетских казнених органа. Нема сумње да је совјетска власт видела у Солоњевичу једног од својих најопаснијих идеолошких противника. 3. фебруара 1938. године у уредништву „Гласа Русије“ је експлодирала бомба. Погинули су жена Ивана Солоњевича Тамара Владимировна и секретар Николај Петрович Михајлов. Истовремено са овим злочинима теорору су били изложени и чланови породице Солоњевич, који су остали у СССР. Стрељани су његов отац Лукјан Михајлович Солоњевич, најмлађи брат Јевгениј Лукјанович Солоњевич (1905 – 1938), и жена Бориса Солоњевича, Ирина Францевна Пелингер (1903 – 1938).

   Скрхан тугом Иван Солоњевич обуставља издавање листа „Глас Русије“ и прелази у Немачку. Опоравшивши се од психолошке трауме, у октобру 1938. године наставља своју публицистическу борбу у новом издању «Наше новине» и часопису «Отаџбина».

   За време Совјетско-финског рата 1939-1940. године Иван Солоњевич је посећивао Финску и нудио своје услуге у вођењу антикомунистическе пропаганде, али су финске власти одбациле његове пројекте, који су садржали позивање на руско национално и патриотско осећање.

   Почев од 1940. године, Иван Солоњевич, који је живео у Берлину, налазио се под посебним надзором Гестапоа. Напад Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године не само да није побољшао, него је чак и погоршао његов положај. Он је с негодовањем одбацивао све понуде од стране чиновника Рајхсминистарства окупираних источних територија да ступи у службу окупационе администрације у Белорусији, говорећи да му је боље да буде „вратар у руском министарству, него белоруски министар“. У неслужбеним разговорима с немачким партијским чиновницима и пронацистички настројеним руским емигрантима Солоњевич је говорио да је једина могућност победе над бољшевизмом рат против комуниста у сарадњи са антисовјетским снагама и руским народом, који је у својој маси настројен у патриотском и антисовјетском духу. У том случају би, по Солоњевичевом мишљењу, још и били могући добри односи између препорођене националне Русије и Немачке, у супротном пак, Немачку чека пораз.

   Солоњевичеви снови о јакој империјалној Русији љутили су Немце и у јесен 1941. године он је био протеран из Берлина у Померанију. Без његовог знања Немци су активно ширили његове радове на окупираним територијама. Сам пак Иван Солоњевич је у прогонству почео рад на својој доктринарној књизи „Народна монархија“ (провобитно „Бела Империја“ или „Идеја Беле Империје“).

   Навраћајући покаткад у Берлин, Иван Солоњевич се сретао с генерал-поручником Андрејем Власовом и руководством Руске ослободилачке армије, с којима није остварио сарадњу будући да није веровао у перспективе борбе коју су они започели.

   Живећи у прогонству, Солоњевич се упознаје са удовицом немачког натпоручника, падробранца, који је погинуо на фронту, Рут Бетнер (рођеном Кетелхак) код које узима часове немачког језика. Ускоро она постаје његова друга жена.

   Крајем рата Иван Солоњевич се нашао у логору за расељена лица у Западној окупационој зони у Немачкој, одакле му је 1948. године пошло за руком да заједно са сином емигрира у Аргентину. Захваљујући подршци пријатеља, Солоњевич оснива у Буенос Ајресу нови лист „Наша земља“, који излази у Аргентини на руском језику све до данас. Солоњевичева страствена енергија је привукла овом листу велики број талентованих публициста народно-монархијског усмерења, међу којима су били Борис Башилов, М. М. Спасовски-Грот, Н. Потоцки, В. К. Левашов-Дубровски, М. В. Зизикин, Б. Н. Ширјајев и други.

   У исто време Солоњевич не престаје да улаже напоре у стварање општеемигрантског руског удружења свих монархијских снага, које подржава старешину руске царске династије Романових Господара и Великог кнеза Владимира Кириловича (1917–1992), удружења које се неко време претворило у коалициону организацију „Господарево службеничко земство“ које је ујединило представнике „првог“ (предратног) и „другог“ (послератног) таласа руске емиграције.

   Сплетке и зађевице у емигрантској средини приморале су аргентинске власти да 1950. године протерају Ивана Солоњевича у Уругвај, одакле је он наставио да руководи листом „Наша земља“, водио преписку с дописницима из целог света, написао неколико уметничких дела и наставио да ради на књизи „Народна монархија“.

   24. априла 1953. године в Италијанској болници у Монтевидеу после операције рака желуца Солоњевич је преминуо. На његовом надгробном споменику на Енглеском гробљу у Монтевидеу уклесано је: „Идеологу Народне монархије будуће Русије и борцу против комунизма – истомишљеници“.

   За живота Иван Лукјанович Солоњевич није дочекао да види целовито издање своје књиге „Народна монархија“, коју је он с правом сматрао главним радом свог живота («политичким завештањем»), већ само поједине делове које је објављивао у новинској варијанти. Тек после његове смрти ова књига је доживела два издања у руској емиграцији и неколико у савременој Русији и Белорусији.

   Па ипак, за разлику од „Русије у концентрационом логору“, она је остала готово непозната ван Русије. Одломци, штампани у нискотиражним монархијским издањима Србије и Пољске, не дају пуну представу о тој књизи и о њеном значају за руску друштвено-политичку мисао.

   Преостаје нам да се надамо да ће ово прво издање књиге „Народна монархија“ на српском језику подстаћи интересовање према снажној личности, идејама и стваралаштву Ивана Солоњевича у Србији, као и на Балкану.





НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер