Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма



ПРОБЛЕМ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРНЕ САМОБИТНОСТИ ОДРЕЂЕНИХ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА






Свети Преподобни Јустин Ћелијски    Свакоме коме је стало до судбине сопственог народа, треба увек бити актуелно питање народног културног идентитета и његове самобитности, и то нарочито данас, када тоталитарна и свеизједначавајућа глобализација води битку са остацима самобитних култура и органских животних закона свих државорворно и културно потентних нација. Такви процеси су посебно изражени и упадљиви на примеру (данас бар потенцијално) православних народа, нарочито православно - словенских. Уопште, појам културе, са становишта православних словенских национализама, не може се схватати у оном смислу и на онај начин, на који би просечан данашњи човек (пре свега европски) помислио када се помене реч култура. Такав доживљај, културу третира или: као једну сасвим периферну животну област чијим се садржајима (биоскоп, позориште...) човек бави у доколици у циљу разоноде, или у другом случају - само као општу образованост и скуп лепих манира, које човек поседује или не поседује у понашању према другима (тзв. бон-тон), или у трећем случају - као синоним за «вредности» некад романо-германске а данас евро-атлантске (или евро-америчке) културе која је проглашена за општечовечанску, при чему се култура често погрешно поистовећује са високим ступњем научно-техничког развитка. У оваквим случајевима, култура се махом третирара као вредност сама по себи. Константин Николајевич ЛеонтјевНо ако нам је стало до истине, не можемо просечног човека савременог света који све ужурбаније утире пут антихристу, узети као мерило.

    Једино исправно мерило вредности свега земног и пролазног па тако и културе, јесте - Господ Христос – «Бог словенских очајника», како је Христа звао Свети Јустин Ћелијски – један савремени србски свети отац. Духовно и национално свесни припадници православно хришћанских народа, па међу њима и православно - словенских, знају (или би бар требали да знају) да се при изградњи истинске и прогресивне, опште националне кутуре, могу прихватити само они елементи који су у складу са Хришћанством и светлим народним традицијама. Уз веру, национална култура је најсуштаственија ствар, чији одрази требају прожимати све остале гране народног живота.

Николај Јаковљевич Данилевскиј    Заправо, национална култура се код православних словенских народа може дефинисати као национални обичајни израз православне хришћанске вере. А сама култура (и у склопу ње самобитна национална култура) као скуп духовних и материјалних људских творевина, вреди само онолико колико човека приближава Богу, то јест у оној мери у којој омогућује свакоме човеку да потврди своју боголикост. Слика и прилика Божија по којој смо саздани, јесте камен темељац идентитета сваког човека, и само на темељу те истине, могу се градити и идеје о очувању или тежњи за васпостављањем, самобитних националних култура код свих конкретних народа. Чини се да се од Словена (пре свега православних) тако нешто, нарочито тражи. Узимајући у обзир Богом дану природу словенског духа, који у својој дубини, жуди за религиозном истином и који највише цени духовне вредности (као што германски дух највише цени физичку снагу, а латински дух, највише цени разум, док је етика у другом плану). Доказ за то је између осталог и чињеница да је велика већина Словена сачувала православље, а да је романо-германски дух (тачније, оне лоше стране таквог духа) иницирао и инспирисао западање у јерес западне римске цркве, као и каснија секташења на западу. Насиље, егоизам и нетрпељивост који су изнедрени од стране запада, потпуно су туђи словенској трпељивој природи (која наравно не искључује потребу за витешком одбраном ближњег). Зато се и природно од Словена, посебно захтева да остану приврежени правој и неискривљеној вери у Бога Живог и Истинитог, јер је познато, да се више тражи, управо ономе коме је више дато.

Свети Николај Српски    Култура у ширем смислу речи, или тзв. учење о културно-историјским типовима, какво је заступао знаменити словенофил Николај Данилевски, под елементима једног оваквог типа подразумева или самобитну културу коју кроз историју у складу са својим карактеристикама ствара један народ, или начелно сагласје међу одговорима које више сродних народних традиција дају на питање какав треба бити народни однос према: религији, култури, политичко друштвеном и економском животу. Иако су заједнички језик и крвна повезаност, (који подразумевају извесан степен менталног јединства) несумњиво врло битни елементи културе и културне повезаности одређених народа, ипак они не морају бити и одлучујући. Зато се можда и може, бар делимично уважити критика руског философа Константина Леонтјева (који прихвата тезу Данилевског о културно историјским типовима), упућену словенофилској теорији, о постојању јединственог словенског културно-историјског типа. Он сматра да не постоји довољно заједничких елемената међу словенским народима, које би поткрепиле тезу о јединственоме словенском културно-историјском типу, због чега износи своју теорију о Византизму, као идеји која по њему подразумева тежњу за: тачно одређеним државним устројством, одређеним обичајима, укусима, модом... И заиста, духовни, религиозни принцип са православног становишта, мора имати првенство над племенским принципом. Из религије као основе погледа на свет и смисла живота, природно израња, са њом усклађни принцип животног исповедништва, који представља саму срж културе. А нужност извесне дистанце према Свети Јован Кронштатскинеправославним Словенима, са становишта православног Словенства, може се оправдати и чињеницом да су управо многи од њих кроз историју до дана данашњег, често у служби центара моћи непријатељских православљу, били ревносни борци против правосавља, а нарочито против православног Словенства. Ни културни потенцијал неправославних Словена, није каналисан у правом смеру нити је искоришћен на прави начин, због хиљадугодишњег одсуства праве вере, међу таквим народима, чији психички склоп са својом нарочитом подесношћу за православље, само кроз исповедање праве вере може у потпуности давати одговарајуће плодове. Словенски материјал, који је прерађен по романо-германском калупу, не може природно давати прави плод (како то Данилевски запажа), као што ни данас у позној фази глобализације, праве плодове, не могу давати ни сви данашњи народи (гледајући народ као целину, а не сваког члана народне заједнице појединачно), који се већ увелико прерађују по евро-атлантском културном калупу, што нужно подразумева одсуство аутентичне националне културе из народног живота. Резултати таквог стања јесу, обогаљеност и неплодност нације, која духовне и материјалне плодове може давати само ако је верна сопственим законима живота. У томе је значај насушне потребе националне самобитности, која има свој израз и у култури (у ужем смислу речи).

    Традиције православних народа, везане су византијским духовно-културним наслеђем, које је накалемљено на поједина национална стабла. Због тога би прилично било говорити о јединственом културно историјском типу свих претежно и традиционално православних народа. Такав тип могао би се назвати православно-словенским или византијско-словенским културно - историјским типом. У том случају, уважава се православно животно исповедништво као срж аутентичне културе код свих прасвославних народа, а уважава се и чињеница да Словени чине велику већину православне популације, те да су и особени словенски душевни склоп и особени словенски смисао за стваралаштво, нашли битно место у окриљу оваквог културно-историјског типа, кога можемо назвати византијско-словенским. Таква теорија, била би симбиоза између идеја класичних словенофила на једној и К. Леонтјева на другој страни. Таква идеја провејава и кроз ставове највећих нововековних србских и руских духовних ауторитета попут: Митрополит Антоније ХраповицкиСв. Николаја Србског, поменутог Св. Јустина Ћелијског, Св. Јована Кронштатског, митрополита Антонија Храповицког.

    На овај начин могли би решити питање спољашње стране проблема културне самобитности одређених (православних) словенских народа.

    Битно је одговорити на питање и какава је бар начелно, унутрашња садржина оваквог културно историјског типа. Она наравно није потпуно хомогена, већ је разноврсна, сагласно разноликости различитих аутентичних традиција, народа који припадају овом културно-историјском типу. Разлике су упечатљиве, не само између Словена и осталих православних народа, већ и између самих словенских народа. Те разлике потичу од различтих услова историјског техничког и културног развоја, различитог окружења, поднебља,... О тековинама које су православним народним културама и традицијама сличне и које потичу од заједничког византијског културног и духовног наслеђа, већ је речено. Словенске народе, унутар овог круга, повезује и сродан језик, крвна блискост, из којих проистичу слична нарав, и сличан смисао за стваралаштво. Плодови тих особености, не испољавају се само кроз класично уметничко стваралаштво словенских народа, већ и кроз специфично изражавање правне свести, коју би Иван Иљин назвао потчињавањем нагона духу. Тако се у складу са вером и народном културом, откривају и начела особеног друштвено политичког склопа, који одговара народној заједници. Било кроз мистичан однос према Владару и покоравање њему, као миропомазанику Божијем, било кроз складан однос између индивидуалног и колективног, који је од давнина присутан у хришћанској словенскојИван Александрович Иљин традицији, јасно је да су словенској природи потпуно страни продукти романо-германске и евро-атлантске цивилизације (која је чедо ове прве), попут комунизма или либералне демократије. У вези са наведеним, врло је битно препознати и све негативне стране словенске природе, како би се у што већој мери избегле њихове штетне последице. На пример, поменуте западњачке идеје, са својим разорним индивидуализмом или материјализмом, нарушавају начело саборности, која је лако завадљивим и сувише често несложним Словенима, преко потребна.

    Бивствовање и стварање унутар националне културе, (која вреди у оној мери у којој је самобитна, садржајна и у којој је сагласна са начелима хришћанске етике) јесте пут и начин служења Богу и ближњем. И у данашњем времену, у коме се пре може говорити о обнови него о очувању самобитне националне културе, такав пут је свакако постављен пред сваког православног Словена – јединог истинског Словена.


Марко Б. Димитријевић




(Рад за Међународна Кирило-Методијевска чтенија: ''Словенске културе: Духовне традиције и изазови савремености''; Санкт Петерсбург; 11.(24.) - 12.(25.) мај 2005.)


(Објављено: ''Светски српски глас''; Мелбурн; 7.(20.) мај 2005.)



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер