Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Др Александра М. Пећинар



У сусрет стогодишњици "Албанске голготе"


СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА
МИЛАДИНА М. ПЕЋИНАРА








   У плејади великих српских грађевинских инжењера, који су делали између два светска рата, посебно место заузима академик Миладин М. Пећинар (1893-1973). Чувен по својим научним достигнућима, нарочито у области хидротехнике, остао је запамћен и као један од 1300 каплара из чувеног ''Ђачког батаљона'' у Скопљу и први председник Удружења каплара између два рата.

   Рођен је 18. марта (5. марта по старом календару) 1893. године у златиборском селу Љубиш, где и отпочиње његово школовање, када је 1900. уписан у прву генерацију ђака новоотворене сеоске школе.





   Одмах након матуре у Ужичкој гимназији, јуна 1912. године, учествовао је на Свесловенском соколском слету у Прагу, одржаном на Видовдан, који је имао значај велике манифестације свесловенске солидарности, а уперен против тадашње политике Аустроугарске. У јесен 1912. уписао се на грађевински одсек Техничког факултета у Београду.





   Балкански ратови и Први светски рат су прекинули његово даље школовање. Исувише млад, није учествовао у Балканским ратовима, али је као трећепозивац или како у својим меомарима наводи "последња одбрана", радио у позадини, обављајући курирске послове за које је од војне команде добијао налоге.

   По избијању Првог светског рата, у оквиру опште мобилизације, мобилисан је и млади Пећинар. Када је српска Врховна команда, одмах након Церске битке, мобилисала шест годишта српске школске омладине, као студент друге године, Миладин Пећинар се нашао у строју који је упућен на служење војног рока са обуком у Скопљу, након чега су произведени у чин каплара. Заједно са другим ђацима из Ужица, нашао се у саставу првог вода прве чете. У Колубарској бици, којом су завршене борбе између Србије и Аустроугарске 1914. године, ушао је у борачки састав српске војске. "Ђачка чета" или "1300 каплара" остаће запамћени као синоним храбрости и патриотизма.





*Пук у коме се Миладин Пећинар нашао, повлачио се 1915. године кроз Албанију*






*Војничка дописница од 29. Новембра 1915. на којој је забележен сусрет и вечера приликом повлачења, у Матошеву, а где је од потписаних једино
Пећинар успео да преживи*



   Стигао је на Крф око Светог Cаве 1916. године: *"….после свега што смо претрпели за време повлачења кроз Црну Гору и Албанију, Крф је личио на рај. Пространи маслињаци и засади поморанџи, које су биле у јеку бербе, украшавали су предео…..но ова удобност није значила крај мука које су нас пратиле за време повлачења. Војници су почели да се разбољевају од извесне врсте јаке дизентерије, коју су назвали колером. Епидемија је узела широке размере. На малом острву Виду ови болесници су прихватани и лечени. Но, они су махом умирали. Кад је на овом малом острву понестало места за сахрањивање, мртви су товарени у барке, изношени на отворено море и потапани……*

   *…..У овој епидемији сам изгубио своја два најбоља друга, Ацу Јовановића и Тихомира Ајдачића, потпоручнике, воднике у мојој чети…."**





   Након опоравка, војници његове јединице су јуна месеца запосели на Солунском фронту положаје од Лерана до Горичева. *"……са Крфа је пребачено на Солунски фронт 120 000 српских војника, сврстаних у 6 пешадијских и једну коњичку дивизију. Пешадијске дивизије су задржале своја стара имена, Моравска, Дринска Дунавска, Шумадијска и Тимочка. Од остатка ранијих дивизија образована је нова, Вардарска дивизија. По две дивизије чиниле су армију Прву, Другу и Трећу. Старање о наоружању и снабдевању ове војске преузела је Француска…*.". За српску војску Французи су образовали две базе. У једној од њих, у Микри, источно од Солуна прихватани су војници којима је требао опоравак.





   На крајњем источном делу овог простора, код села Галатишта, био је смештен и 8. пук у коме је био Миладин Пећинар. Након рањавања код Црне Реке, лечења у Солуну и Водену, одлучено је да је способан за позадинску службу и увршћен је у депо нераспоређених официра у Микри. Боравећи у солунском инвалидском војном логору од пролећа 1917. до пролећа 1918. године бавио се његовом организацијом и осмишљавањем друштвеног живота ондашњих војника.





   Када је у пролеће 1918. године српска Влада одлучила да ослободи службе студенте који су услед рањавања или болести постали неспособни за активну службу у војсци и да их упути на продужење школовања у Италију и Француску, Миладин Пећинар се нашао у Риму марта 1918. године. Иако је прекинуто школовање у Италији наставио током 1918-1919 (Примењена школа за грађевинске инжењере у Риму), окончао их је у Београду 21. децембра 1921, стекавши знање грађевинског инжењера.





   Већ на почетку своје професионалне каријере опредељује се за хидротехнику. После положеног стручног испита у фебруару 1925. године оснива свој *Биро за пројектовање грађевина на води.* Од 1945. До 1948. године је радио у Министарству грађевина ФНРЈ и у Савезном хидрометеоролошком заводу.





   Миладин Пећинар је радио и био научни сарадник многих наших предузећа, установа, института, а посебно ревизионих комисија при доношењу одлука о изградњи наших капиталних хидротехничких објеката. Непосредно после Другог светског рата учествовао је у реализацији својих идејних решења неких од најважнијих хидроенергетских објеката као што је "Власинска хидроелектрана", "Овчарско-кабларска", "Бајина Башта" и многе друге.





   Крајем 1948. године је изабран за ванредног професора за предмет хидротехничке конструкције на Техничком факултету. За редовног професора изабран је 1951. године на Катедри за хидротехнику и ту радио све до пензионисања 1963. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1959. године, а за редовног 1963. године.





   Када се 1967. године јавила жеља код живих ђака из батаљона 1300 каплара, да се оснује Удружење 1300 каплара, на оснивачкој скупштини је изабран за првог председника овог удружења. На његов предлог, Скупштина општине града Београда донела је одлуку да се део Ускочке улице, између Студентског трга и улице Кнез Михаилове назове улица "1300 каплара". Заслужан је и за подизање споменика на Рајцу, након уништења величанственог здања подигнутог након Првог светског рата, као и за штампање прве Споменице под именом "Скопски ђачки батаљон 1914", која је не изашавши из штампарије изгореле приликом бомбардовања Београда 1941, обновљена и издата 1969. године.

   У његовом обимном научном и стручном стваралачком опусу, издваја се и дело посвећено 50. годишњици "Албанске голготе", "Црква и српски ратови поводом 50. годишњице албанске голготе и сећања на њене мученике", Миладин Пећинар, Владан А. Поповић, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 1966.





   Миладин Пећинар је умро 5. јуна 1973. године у Београду, а по својој жељи је сахрањен у родном Љубишу на Златибору.







*На фотографијама је црква Светог цара Константина и царице Јелене, коју је Миладин Пећинар пројектовао у родном Љубишу, као и његова биста на Краљевим водама. *





*На фотографији је само део сачуваних одликовања и признања Миладина Пећинара (Албанска споменица, Орден Белог орла са мачевима IV реда, Орден Светог Саве, Орден Југословенске круне IV степена, Бугарски орден Св. Александар, официрски крст)*


   *У писању горњих редова коришћен је материјал са научног скупа одржаном на Златибору 2004, "Академик Миладин Пећинар-живот и дело", као и његових мемоара Миладин Пећинар, Од Србије до Југославије, Хроника догађаја како их је доживео и оценио један савременик, Београд 2004. Фотографије и ордење су део породичног легата Пећинара.*






НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер