Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net













Инж. Дејан С. Шуњка





МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ


Живот и дело












    ''Рећи ћу само толико: српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!'' Не знамо чије су ово речи, али знамо да су изговорене на сахрани Милоша С. Милојевића (1840. – 1897.), српског историчара, професора, етнолога, путописца и почасног добровољачког капетана из српско – турских ратова 1876. – 1878.

    Књига о његовом животу и делу изашла је у издању нишке Сербоне, друштва за научно истраживање најстарије историје Срба. Судбину заборављеног ''српског Херодота из Црне Баре'' осветлио нам је председник Друштва, социолог и историчар др Радомир Р. Ђорђевић, а национално – пропагандну активност М. С. Милојевића, међу Србима иза турске границе, лепим стилом описао нам је млађи лесковачки историчар Драгиша Костић. На крају књиге, прилог о његовим Путописима кроз Стару Србију и додатке биографији дали су Владимир Стојанчевић и Јово Бајић.

    Порекло нашег народа и самог имена СРБ, родбинске везе српског језика и старог санскрита, српски трагови у Европи и делу Азије, неке су од главних тема његових двотомних ''Одломака историје Срба'' из 1872. године (у архивама САНУ је још 16 необјављених свезака). Током студија у Русији консултовао је архиве у Москви и Петрограду, изворе дотад (а и касније) углавном непознате и некоришћене. У раду на српској историји први је користио лингвистичку науку и помоћне дисциплине – етногеографију, топографију и фолклористику. Српску прапостојбину сместио је у западну Индију (долина реке Инд) и датирао је између 2500. и 3000. године пре н. е. Откриће Винчанске културе (почетак XX века) не побија Милојевићеву теорију већ је допуњује – само се поставља питање ''првенства исходишта'' Срба – Азија или Балкан...

    С друге стране, славистички центар бечког универзитета ширио је своју ''научну'' верзију о досељавању и улози Словена (читај: Срба) у Европу и на Балкан. За ту, у суштини пропагандну акцију, професор Р. Ђорђевић користи термин ''научни империјализам''. Знање и звање (титуле) већине наших историчара почивају на бечко – берлинској историји и ту, једноставно, Српској аутохтоној историјској школи нема места. ''Милојевић је нашао Србе и на Месецу'', ''посрбио је већ иструлеле кости Грка и Римљана'' – спрдња и срозавање временом су прерасли у зид ћутања. У томе је предњачио чувени српски историчар Стојан Новаковић, Милојевићев земљак и друг из београдског Лицеума. Где год је могао, саплео га је – спречавао је објављивање његових текстова, ''на нож'' дочекивао сваку нову књигу и, на крају, потпуно га истиснуо из Српског ученог друштва...

    ''Други одмах удесише и саме мапе о будућим границама њихових земаља, ми се и тога лишавасмо, него се смејасмо мапи Милоша Милојевића'' – стоји у делу Сретена Л. Поповића ''Путовање по новој Србији 1878. и 1880.'', а поводом српске немоћи у Берлину. Многи српски интелектуалци видели су одлуке Берлинског конгреса као велики српски пораз а аустријску управу у Босни, гарнизоне у Рашкој, Призренску лигу и рањену санстефанску Бугарску као клешта око Србије. М. С. Милојевић је још 1873. израдио историјско – географско – етничку карту српског народа, али њу наша делегација није понела у Берлин. Сами Срби су ову мапу поспрдно назвали ''влашком кецељом'', баталивши притом национални прагматизам који је, бар у том историјском тренутку, био императив.

    Одушевљење војском и војним вештинама носио је још од студентских дана. Пред ратове 1876. – 1878. организовао је добровољце на граници (Копаоник, Рашка...), стао им на чело, јуришао пред њима и ушао у народну песму. У завођењу и очувању дисциплине није презао ни од батина. Заслужио је чин почасног капетана I класе и потписивао се као ''командант усташких добровољаца''. У првом српско – турском рату, поразном по Србе, једино је његов одред заузео и задржао део турске територије са које је, по одлуци европске комисије, морао да се повуче. Српско – бугарски рат 1886. доживео је као ''свети рат'' против старих непријатеља још из времена ширења српске пропаганде по европској Турској. Његов одред држао је тромеђу, али је касно укључен у борбе, тек после Сливнице...

    Просвета и школство важно су оружје, М. С. Милојевић је то добро знао. То се најбоље видело 1873. када је прорадило друго одељење београдске Богословије. Милојевић је био управник, а школу су похађали дечаци из поробљених српских крајева (са нагласком на Стару Србију и Македонију), будући свештеници и учитељи на терену. Класичним гимназијским предметима и богословским знањима додат је и велики број часова гимнастике и војних вештина. У школи је владао дух касарне, али резултати нису изостали. Чак је и Стојан Новаковић рекао да је Милојевић ''своје ђаке васпитавао са одличним успехом''. И Друштво св. Саве је крајем 1890. године основало сличну школу интернатског типа. Милош С. Милојевић је као члан Главног одбора Друштва, поучен ранијим искуствима, написао њена Правила. Након пола године, школа је затворена на интервенцију влада Турске, Бугарске и Аустроугарске. То најбоље сведочи о њеној вредности и важности за српску пропагандну акцију са оне стране граница...

    Овде ''све врви од фалсификата'' – овим оштрим и заједљивим речима су Стојан Новаковић и Милан Кујунџић дочекали три књиге ''Песама и обичаја укупног народа српског'' (1869., 1870. и 1875.), четврта је до данас остала у рукопису. Епске, обредне и свадбене песме и обичаје бележио је у још неослобођеним крајевима, а то је, по свој прилици, било ван ''политичке коректности'' онога доба. Такође, није се држао Вукове ''догме'' и само динарских крајева (обилазио је Македонију, Метохију, југ Србије...) и доста је простора одвојио за ''неверне песме'' о српским боговима предхришћанских, паганских времена. Све је то било више него довољно да угледни научници Новаковић и Кујунџић, чланови Главног одбора Српског ученог друштва, пресуде и скупљачком раду М. С. Милојевића, а тај жиг осуде и заборава остао је, папагајски понављан, до наших дана.

    На самом крају књиге, Владимир Стојанчевић дао је врло добар и разуман приказ Милојевићевих тротомних ''Путописа дела Праве – Старе Србије'' из 1871., 1872. и 1877. (већи део ових списа остао је необјављен). Емотивни стил писања сместио је ове књиге на ''ничију земљу'' између историографије и књижевности, а то је био само разлог више за оспоравање научне вредности и потпуни заборав. Краћом упоредном анализом Милојевићевих етнографских и верских теренских записа са временски блиским подацима руског дипломате Јастребова и аустријског мајора Петера Кукоља, Стојанчевић је ''Путописе...'' вратио ''у игру'' и означио их, уз правилан приступ, као важне изворе за будуће истраживаче...

    По казивању, након ослобођења 1918. године, на тавану Првостепеног суда Округа београдског нађен је пун сандук необјављених рукописа М. С. Милојевића. Бригу о његовој заоставштини није преузела ни једна српска институција. Осуда – немар – заборав – то је пут који је прешло не само дело, већ и личност Милоша Милојевића. Књига Радомира Ђорђевића и Драгише Костића вредан је напор у супротном правцу.

    Милош С. Милојевић био је паметан и образован човек, чврстог карактера, челичне воље и јасног циља, елитни српски националиста (пре него што је та појава ушла у шире народне масе), беспрекорне националне биографије. Његове, и књиге сличних српских родољуба, српски народ није прочитао. Нас Србе учитељица живота ничему није научила, јер су нам историје (углавном) писали духовни јањичари. Зато смо тако и прошли. И још увек пролазимо.


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фонд Краљевић Томислав Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархија кроз векове

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Љубитеља Хералдике ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

ПОСМАТРАЧ

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Србија'' - Глас Четника

Каљевски Ред Витезова

Савез Православних Хоругвоносаца

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА

ПОКРЕТ ЗА ЖИВОТ




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер