Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Кнеза Милоша Теодоровића Обреновића I Великога и Кнежевине Србије (изображење Драгомира Ацовића)




Мирјана Маринковић



Путовање књаза Милоша за Цариград:
Како је чувар свиња постао раван паши са три репа




ЧАСТ ДА СТОПУ ПОЉУБИШ ОНОГА
КОЈИ ЈЕ СВЕВИДЕЋЕ ОКО СВЕТА




Кнез Милош Теодоровић Обреновић I Велики




И премда се књаз Милош хвали како их турске властитако примају "да нигде трошити не морају ",трошкови боравка српскеделегације у Цариградуизносили су астрономскихдва и по милиона гроша или преко 100 хиљада дуката у злату. Шта је Милош извукао Порти? Одбио је повећање пореза. Донео је два фермана о слободној трговини соли. Порадио и успео на смењивању цариградског патријарха. И ојачао углед у европској дипломатији. А како казује Алекса Симић, "преузео систему да се још више узнесе пред нама у туђинству, како би он светлео као сунце, а ми сви изгледали спрам њега као црви у прашини"



Застава Кнежевине Србије (из 1835.)    Кнез Милош Обреновић је за време своје прве владавине од 1815. до 1839. године само једном посетио Цариград и то улето 1835. године. Као кнез једне вазалне турске провинције каква је у то време била Кнежевина Србија, Милош је контакте са турским властима углавном остваривао путем преписке, мисија и пропутовања виђенијих турских политичара кроз Србију.

    Међутим, током двадесет мирних година Србија је од турског пашалука постала аутономна кнежевина (хатишерифом из 1830) са наследним кнезом (бератом из 1830) у границама које је
                                   имала Карађорђева Србија (хатишерифом из 1833).

    Промишљеном, мудром и опрезном политиком, књаз Милош је створио државу за поштовање не само Турака, већ и европских сила и Русије, тако да је од вође Другог устанка постао државник од угледа чије су кораке помно пратиле готово све дворске канцеларије.

    Стога је разумљиво због чега се и сам султан Махмуд II заинтересовао за личност српског владара о коме је до тада само слушао.

    Порта је први пут наговестила жељу да књаза Милоша ближе упозна у време када се још интензивно преговарало о одредбама хатишерифа из 1833. године. Знајући да је посреди маневар турских власти да ударањем на кнежеву таштину избегне неке од обавеза преузетих међународним уговорима, књаз је и сам а и по савету руске владе, одбио овај позив.


Ћехаја Аврам Петронијевић пада ничице пред падишахом



Султан Махмуд II    Иста тежња испољена је приликом аудијенције Аврама Петронијевића крајем 1833. године до које је дошло захваљујући главнокомандујућем турске војске, Хусреф Мехмед-паши, о чему сведочи Хусејин-пашино писмо од 6/18. јануара 1834. године. Паша пише: "Аврам, ваш ћехаја, у Цариграду је пао ничице пред Његовим величанством и пољубио стопу цара над царевима. Када буду окончана питања која припрема Ваша пријатељска страна као и када се приведу крају појединости око царских заповести и фермана изречених благословеним царским језиком, Ваша висост ће отпутовати у Цариград и као личност виђена од султана бити почаствована орденом ифтихаром (...) Наш господар, доброчинитељ света, узвишени цар над царевима, пресветли, моћни, величанствени падишах, жели лично да види Вашу пријатељски наклоњену висост због њеног очитог пријатељства и постојаности. Међутим, ако се посао не буде могао свршити до пролећа, пошаљите старијег сина к нашој пријатељској страни (...) У случају да се до пролећа не заврше послови, премда Ваша висост жели да отпутује у Цариград, с нашим пријатељским посредовањем у Цариград ће бити упућен Ваш старији син."

    Аврам Петронијевић је очигледно изразио резерве према могућности да књаз лично дође у престоницу, те је наговестио да га може заступати његов потомак.

    Међу кнежевим саветницима искристалисала су се два мишљења; једни су веровали да ће књаз посетом главном граду ојачати како свој лични тако и престиж и углед Кнежевине Србије. Други, мудрији, како је сматрао кнежев лекар Бартоломео Куниберт, попут Димитрија Давидовића, изражавали су бојазан да би књаз својом неукошћу у стварима више и суптилније природе могао нарушити сопствени углед и репутацију. Судећи по току и исходу књажеве посете Цариграду, мишљења смо да су у праву били и једни и други.

    Идеја о слању престолонаследника убрзо је пала у воду јер су чланови Дивана желели да виде баш књаза Милоша лично, а не његовог заступника. Хусејин-паша видински требало је да одигра улогу посредника у убеђивању књаза да се коначно одлучи.


Падишахов орден и везирова ласкања за књаза Милоша



Престолонаследник Милан Теодоровић-Обреновић (доцније - Кнез Милан Обреновић II)    Гроф Неселроде је у писму Милошу од 9. септембра 1834. године ставио до знања да цар Никола I "у потпуности одобрава његову решеност да се поклони султану". Руски изасланик у Цариграду, Бутењов, добио је инструкције да се у свему нађе при руци књазу Милошу. Иако је у основи кнежевог оклевања био страх за личну безбедност, гроф Неселроде није уважио Милошева правдања изнета у писмима од 6. октобра и 1. децембра 1834. да не може да се упути у Цариград због сукоба на Дрини услед исељавања подрињског муслиманског становништва.

    У писму од 3/15. септембра 1834. године Хусејин-паша поред вести да је задужен за окончање питања подрињских Турака, обавештава књаза Милоша да ће му јавити чим буде стигао царски орден који паша треба да му уручи на месту које ће заједнички одредити. Септембра 1834. године књаз Милош је обећао Турцима да ће ићи у Цариград и то потврдо приликом сусрета са Хусејин-пашом у Брегову и уручења ордена части (тур. нисани ифтихар). У поме-нутом писму, видински везир пише:

    "У случају да идете у Цариград и нађете се међу себи равнима, најузви-шенијима и слављенима, биће то, сасвим сигурно, услов за Ваш још већи углед. Ова питања ћемо, уз Божју помоћ расправити када се састанемо."

    Сачуван је оригинални превод овог Хусејин-пашиног писма који је урађен у Канцеларији књаза Милоша. Преводилац је цитирани део превео на следећи начин: "Ако Ви у Цариград пођете, међу свима царевима хоће Вам чин Ваш бити признат. И кад се ми састанемо ја ћу се са Вама за цариградске послове договорити и научићу Вас како треба да се владате у Цариграду".


"Ту су их чекали коњи за целу пратњу. Али, књаз Милош, хотећи показати свету колико он узвишен стоји над својом свитом, не даде њима јахати, него заповеди да за њим пешке иду. Од капије до Порте има најмање пола сата, а к томе је велика узбрдица, па кад Милош са силиктарем доспе до Велике Порте, није могао изаћи пред везира, већ је свиту морао чекати на басамцима. Велики Везир би извештен да је Милош стигао, и шта чека, и гди чека. Наравно да је код Великог Везира смеха и потсмеха било на памет Милошеву, што напољу, на басамцима дрежди."

(Из записа Алексе Симића)



Отомански Орден Части (Нисани Ифтихар)    Драгоман је очигледно дао себи већу слободу но што би то један кнежевски службеник смео. Осим тога, кнежеви тумачи су, судећи по овом преводу, више погађали и наслућивали понекад недокучиви смисао веома замршене турске реченице, но што су га верно преносили. Несумњиво је да је Хусејин-паша дао књазу неке инструкције у вези са боравком у Цариграду, али његов однос и респект према књазу Милошу никако не би дозволили овако наглашено покровитељски тон према његовом пријатељу и уз то наследном кнезу.

    Јануара месеца 1835. избија позната Милетина буна којом је опозиција у доброј мери уздрмала неограничену власт књаза Милоша. Био је то још један уверљив изговор за одлагање посете Цариграду. Штавише, књаз је и руским и турским дипломатама ову побуну приказао као неслагање народа са његовим одласком. О томе на известан начин сведоче Новине српске:

    "Господару! Ви оћете да у Цариград идете: а на коме и са киме народ остављате?... Ми, Господару, вјерујемо монарсима, и почитујемо и благодаримо им: али што они оће да Вас толико од нас одведу?... Ето ти гомиле народа, подобне роју пчела, гдје матице не има... Пуна су уста наша, кад име Ваше рекнемо; пуно је срце наше, кад Вас очима видимо; слатко је ушима нашима, кад чујемо да сте, хвала Богу, здраво и на миру, и међу нама." У Немачким општим новинама од 1. марта пише да је 14. фебруара у Србију допутовао кабинетски дивански секретар, Ибрахим Наби-ефендија. Књаз је тада, према писању Новина, рекао уваженом госту: "Мој Господине! Ја не знам зашто се не би ми радовали и веселили, знајући да се наш премилостиви султан у добром здрављу налази? Ми смо у сваком призренију срећни, а били би и совершено срећни, да само немамо те бриге, што нас Бошњаци узнемирују. Ови необуздани људи нити знаду за Султана, ни за везира његова, нити маре за пријатељство ни за сосједство, но на народ мој који покрај Дрине живи, као год пустахије нападају, отимају им стоку и рану, па их односе преко границе у зашкуљине своје... Са једне стране ово уздржавање на-рода, са друге пак онај глас који се распространио да ја намјеравам ићи у Цариград, и моме султану благодарност моју за дарована Србији права к стопама принети, побуди народ, те у великој множини у Крагујевац дође да мом одласку у Цариград на пут стане. Ови људи говорили су ми искрено и беспритворно, да би Бошњацима најужаснијом осветом накнадили штету коју би они Сербији у мом одсуству нанели. Мој народ у томе истина није имао право, но и ја признајем од моје стране да нисам право имао што сам и одвраћао да Бошњацима зло за зло не врате."


"К нашем пријатељском знању примили смо Ваше дописе који су сада по нашем татарину стигли, у којима наводите да сте здраво и добро приспели у Цариград, где је трећег петка овог месеца, Ваша пријатељска страна доживела многобројне милости високих државних достојанственика, као и да сте примљени у царском сјају. У присуству господе честитог сераскер-паше, капудин-паше, царског зета и маршала, припала Вам је част да пољубите стопу Његовог Величанства које је свевидеће око света и извориште божанске милости, а били сте удостојени и поклонима; драгуљима украшеним портретом самог цара, брилијантима накићеном сабљом, херванијом са дугмадима од драгог камена и атом у пуној опреми. Старо пријатељство које гајимо према Вашој пријатељској личности, разлог су што нас је ово безмерно обрадовало."

(Из писма Хусејин-паше видинског)



    Премда је књаз свечано обећао да више не доводи у питање свој пут, ипак је улучио прилику за постављање захтева Порти. Тражио је укидање царине у Нишу и предају београдског тахмиса (радионице за пржење и продају кафе) и кантара. Поклонима у новцу књаз је децембра 1834. успео да доби је тахмис и кантар. Питање царинарнице у Нишу решено је ферманом од 27. априла 1835. према коме је царинарница била надлежна само за наплаћивање царине за робу која се продавала на турском тржишту.


Ценкање са Портом: царина, тахмис и кантар



Аврам Петронијевић    Следећи услов на коме је књаз Милош инсистирао билоје завођење реда на српско-босанској граници, што је било пресудно у односима са босанским пашалуком, који су од лета 1835. кренули мирољубивијим правцем.

    Управо о томе имамо потврду у Хусејин-пашином писму од 6/18. јуна 1835. године:

    "Тренутно сте у добром здрављу и расположењу. Невоље настале на реци Дрини су нестале, те је сада сиротиња раја нашла спокој од босанског олоша. Питање границе ће се лако и једноставно решити царском заповешћу, тако да ће бити отклоњена разна нагађања око тога. С тим у вези, сиромаси ће моћи да предахну, а ранији сукоби у Вашем народу су изглађени." У наставку писма, Хусејин-паша благо сугерише: "Када будете стигли у Цариград, средиште Царства и уточиште милостивог владаоца света, у усменом и непосредном разговору размотрићете питање границе." Немајући више куд, књаз је 10. јуна саопштио: "Височајша је воља обадва монарха да идем у Цариград, и није могуће да ме овај пут мимоиђе, јер морам ићи у име Бога, па шта му драго."

    Изнудивши уступке Високе порте, књаз Милош је био приморан да смири ситуацију у самој Србији и обезбеди мир и ред до свог повратка. Опозиција која је изборила Сретењски устав настојала је да се питање устава реши пре Милошевог поклоњења султану, дубоко уверена да ће то поклоњење само ојачати Милошев утицај. То је и разлог због кога су високе старешине биле против његовог напуштања земље пре доношења највишег правног акта. Силе најнепосредније заинтересоване за укидање Сретењског устава, Русија и Турска, упутиле су у Србију своје мисионаре, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендију, са којима се књаз Милош састао у Београду и Пожаревцу. Иако је намеравао да се почетком јула 1835. запути у Цариград, књаз је морао сачекати долазак барона Рикмана у Србију.

    Ради властите сигурности, књаз је поред Савета образовао и неку врсту намесништва на челу са Јевремом Обреновићем, овлашћеним да потписује акта у његовом одсуству. Како је Савет коначну сагласност за кнежев пут дао у мају, Скупштина одржана на Петровдан такође је дала свој коначан пристанак.


Да би се брод до Варне послао треба 15 дана раније јавити



Цар Николај I Романов    Видински везир, Хусејин-паша, био је задужен за техничка питања кнежевог путовања и за контакте између књаза и турских власти. Маршрута, организација пута са успутним стајањима уз обавезне источњачке почасти књазу и његовој свити, биле су у надлежности овог великог кнежевог пријатеља и заштитника. У Цариграду, Милош Обреновић је имао својих оданих пријатеља какви су били: Мехмед Акиф-паша, реис-ефендија, Хусреф Мехмед-паша, сераскер, Халил-паша, царски зет, Стеван Богородис, кнез самоски и султанов тумач, Пертев-паша, министар унутрашњих послова.

    У писму од 13/25. маја 1835. Хусејин-паша разматра варијанте кнежевог пута: "К нашем пријатељском знању примили смо садржај Вашег љубазног писма у коме јављате да ћете за Петровдан кренути за Цариград и да ћете од Адакала до Видина путовати четокајицима, а одатле, преко Каласа продужити до престонице. С тим у вези, тражите да се постарамо да се из Цариграда до Каласа пошаље један пароброд. Како налажу наша љубав и искрено пријатељство према Вашој нама оданој страни, за нас је од највеће важности испуњење Ваших пријатељских жеља. Осим тога, у сваком случају, несумњиво је да су Ваша удобност и мир наша прва брига.

    Као што смо Вам раније писали, Ви бисте ишли од Пожаревца до Фетислама, или како сте раниеј рекли, од Пожаревца до Видина, а одавде видинским чето кајицима наставили до Рушчука. Ми ћемо о овоме писати његовој преузвишености прељубазном Саид-паши, како бисте уз највеће почасти одатле кочијама стигли до Варне.У сваком случају, какви буду Ваша пријатељска жеља и мишљење, тако ће и бити. Ипак, Ваш пријатељ сматра да би било прикладније да преко Варне паробродом отпутујете у Цариград, а да у повратку свратите у Калас ако имате каквих послова (...)

    У писму од 6/18. јуна 1835. године, Хусејин-паша даље разрађује појединости око путовања књаза Милоша: "Било да идете сувим или водом, како Вашој пријатељској личности буде по вољи, биће Вам одређен михмандар, како је то ранијом царском ирадом одређено. Зато је потребно да о воме буде обавештена Висока порта пре него што кренете на пут. Ваш пријатељ, лишен сваке претворности, сматра и препоручује Вам да ће путовање копном бити врло напорно због кише, блата, силажења и пењања у каруце. Наша љубав и пријатељство према Вашој кнежевској страни налажу нам да пре свега мислимо на Ваш мир и удобност. Зато, путовање реком очито би било много лакше. Од Адакала ишли бисте аустријским паробродом до Рушчука. Од Рушчука бисте сувим наставили до Варне, што би трајало око 30 сати. С обзиром на то да Варну називају вратима Цариграда, до ње би стигао други пароброд којим бисте најјефтиније путовали. Стога, да би се поменути брод послао у Варну, потребно је да бар 15 дана пре поласка јавимо у Цариград, те да пошаљете једно писмо нама, вашем пријатељу, а друго премилостивом реис-ефендији."

    Нешто касније, књаз Милош је упутио Хусејин-паши једно недатирано писмо следеће садржине:

    "Ради окончања послова око границе на Дрини, на неколико дана отишао сам у Београд. Овај Ваш роб је пре годину дана молио да се у вези са реченом границом каже последнја реч. Ствар је дотле дошла да Босанци сада траже од овога роба да се ствар сврши. Као што је раније Ваша добростивост писала, све је спремно за наш пут у Цариград, и као што сте мислили, одавде ћемо копном ићи до Адакала, а одатле чето-кајицима до Рушчука. Писали сте његовој преузвишености, прељубазном Саид-паши о реченој ствари, тако да ћемо уз све почасти и пажњу каруцама стићи до Варне, а одатле, како је најлакше, паробродом до Цариграда. Такво је било Ваше блажено мишљење. Овај роб је у потпуности спреман за пут, како је горе наведено. Ипак, сада ће се за Петровдан састати Народна скупштина, а са народом се мора бити заједно. Пре свега, овај роб жели да стекне увид у то како ће се ствари одвијати до његовог повратка. Искрено се надам да ће до мог одласка на пут овамо доћи одређени људи за неке послове од раније. Када то завршимо, пет-шест дана по Петровдану, када се време пролепша, сувим или реком кренућемо одавде у Видин и наћи се у Вашем срећном присуству. Којим путем ћемо ићи, то ће Ваша добростивост до тада јавити. Намеравамо да поведемо са собом 50 људи који су нам потребни. Ово сам написао обема странама. Једино, на пут ћу кренути неколико дана после Петровдана када време буде пријатније. То сам замолио и честитог реис-ефендију. Уколико у вези са поласком на пут овог роба стигне неко из Цариграда Вашој срећној страни, уколико, дакле, такав службеник дође, молим Вас да га задржите. За време нашег пута одавде до Вас, овај роб жели да будете упознати са свим питањима. Ако има нешто што бисте писали у Цариград, можете то учинити по татарину овога роба, што је Ваша ствар. Све наше покорне послове предајемо Вашем срећном расуђивању."


Велелепан дочек у Видину, човеку који је
"од чувара свиња постао раван паши са три репа"



Конак Кнеза Милоша на Топчидеру у Београду    Као што се види, књаз је најпре обећао да ће за Петровдан поћи из Србије, али је и ту одлуку преиначио и кренуо седам дана касније, тј. 19/31. јула 1835. године. "Јуче у петак 19 га текућег месеца кренуо се светлејши књаз нам на позиваније Његовог Величества, султана Махмуда, и по жељи Августеишег Сербије покровитеља, Његовог Величества, государа императора Николаја, на давнопожељанији пут свој у Цариград, на поклоњеније премилостивому Султану, који га давно очекује да га види, и знаке милости царске изјави", писао је Сима Милутиновић Сарајлија као извештач Новина српских 20. јула исте године.

    Књаз Милош је имао неколико практичних политичких циљева које је требало постићи овом посетом:

    * Показати народну и његову личну лојалност султану

    * Изнудити више респекта околних муслимана, а пре свега босанских према Кнежевини и књазу

    * Ојачати углед Србије у Европи

    * Довести Порту у позицију да поштује обавезе произишле из хатишерифа које је сама донела када се увери у покорност Србије

    * Удовољити Русији

    *Окончати послове око Устава и престонице.

    Обремењен овим дипломатским задацима књаз је кренуо из Пожаревца у пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. Заједно са књазом у Цариград су отпутовали: Аврам Петронијевић, Михаило Герман, Алекса Симић, Вуле Глигоријевић, Јованча Спасић, Аврам Стојковић, Јаков Живановић и друге личности.

    После ручка у Голупцу и конака у Милановцу, Милош је са свитом сутрадан стигао у Адакале, честитом Осман-паши, сину Сулејман-паше Скопљака, који је "изишао пред књаза на два сата, дочекао га у једној на Дунаву пољани, и отпратио га је сам у Адакале". Ту је дошао и царски аустријски комесар из Оршаве, док је барон Рикман продужио према бањи Мехадији. Следеће две вечери коначило се у Фетисламу и Кусјаку.

    Најзначајније станиште књаза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Хусејин-паша, као аутентичан источњак, приредио је књазу Милошу велелепан дочек који је књаза дубоко дирнуо. Неко од савременика тих догађаја прокоментарисао је том приликом да је Милош Обреновић "од чувара свиња постао вишим од паше с три репа". "Дочек којим је честити Хусејин-паша нашег Свјетлог Књаза почаствовао превазилази свако описаније" каже Сима Милутиновић Сарајлија у извештају у Новинама српским. Сам књаз Милош изнео је своје утиске из Видина у писму Управителном Совјету 24. јула 1835. године:

    "...Мимоилазећи описа-није дочека, који су нам свуда учињени од народа нашег, не можемо се довољно непохваљивати доче-ком којим нас је почаствовао Ч(естити) Осман-паша адакалски, а особити Ч(естити) Хусејин-паша видински. Код првог били смо заједно с г-дином бароном Рикманом и Наби-ефендијом, где нас је (...) командант из Оршаве посетио и поздравио. Ту смо се опростили с г-дином бароном Рикманом који се пун радости и задовољства с нама растао. Ч(естити) Осман-паша употребио је све силе своје, како ће Нам дочек љепши и важнији учинити. Изишао је пред Нас на два сата, дао је избацити силне топове како из града Ада Кала и Кастела, тако и из Фетислама докле Нас је сам собом допратио.

    Ч(естити) пак Хусејин-паша заиста показао је шта је кадар један главан везир и искрен сосјед и пријатељ учинити. Флорентин је град одма иза границе Наше у пашалуку видинскому, и ту је отпослао свога хазнадара са војводом и већим числом чиновника свију пред нас, где је и ручак био. Одатле смо на каруцама ишли до села Капетановца, а где Нас је дочекао ћехаја Ч(еститог) везира са великим числом Видинлија које је Ч(естити) везир нарочито пред Нас изаслао.


А власти нас турске тако дочекују да нигде трошити не морамо



Тугра Султана Махмуда II    Ту је за Нас изаслао Ч(естити) везир свог сопственог хата украшена најфинијим и најдрагоценијим такумом, на ком смо у великој паради у Град ушли. Множество народа изишавшег на параду било је непрегледно. Два реда војника од Варошкапије до конака Ч(еститог) везира сачинавала су краке шпалире, а банда је регуларно свирала. На Варошкапији кад смо били пукла су 3 топа, а после тога пуцали су и топови и плотони непрестално.

    При свој овој паради и многочислености и многостручности уредбама, така је била тишина и таки поредак и споразумленије да смо се удивљавати морали. Трапеза је овде како за Нас тако и за целу свиту чистим гостиљубијем тако богато снабдевена, да само изобиље ако не излишје плива.

    Осим овога, Ч(естити) везир уредио је све, што се измислити и набавити може ка сјајнијему и великољепијему дочеку Нашему. Свако вече чине се весели и торжествени балови са бандом, играма и песмама прекраснима. После вечере свако вече по 3 сата чини се на Дунаву велики и торжествени фајерверк. На Дунаву се поставе по неколико лађа са приправом фајерверкском и топовима, а под Градом, такође, приправе за фајерверк топови и солдати. Красота је гледати кад лађе отимају Град и кад из Града пуцају топови а особито пелотони. Ови последнји тако се художествено избацују да заиста не може човек мислити да обични народи кадри су овако овај посао израђивати! Могао би човек мислити да овако само најизображеније нације учинити су кадре. До поноћи и дуже сав Видин грми и сија се у Дунаво, ори се Влашка.

    Синоћ, пак, приспело је овамо из Цариграда послани Нам михмандар Ћамил-бег. Он је донео са собом царски ферман за спровођење наше на путу у Цариград. Овај ферман садржи у себи саму најочевиднију царску милост за Нас и уваженије за Књаза и Народ сербски. Налаже се свим пашаларима, свим ајанима и свим властима турским да нас свуда путем тако дочекују и спроводе како ћемо совершено задовољни бити, и да нигде трошити не морамо. У том ферману пише да је пароплов за Нас у Варни преправљен и да се за путовање Наше по мору сва приуготовленија најбоља учине. На Ч(еститог) Хусејин-пашу пак и други високочајши ферман изашао у ком се њему препоручује да изабере једног узунемина који ће све трошкове и око путешествија и за време пребиванија Нашег у Цариграду бележити и рачун држати, који ће после Девлету представити. Заиста, ово су све знаци особите милости царске, који Нашему Управителному Совјету обзнањено се чини."


Било је код Великог Везира смеха и потсмеха на памет Милошеву



Саборна Црква у Београду (Задужбина Кнеза Милоша)    Поредећи природу књаза Милоша и другог турског везира, Марашли Али-паше, Слободан Јовановић је закључио да су "Марашлија и Милош били управо онаква два човека каква су требала да се нађу један на турској, а други на српској страни." На сличан начин може се окарактерисати однос Хусејин-паше и књаза Милоша, који је код свог пријатеља боравио два дана где се сусрео и са својим званичним пратиоцем, михмандаром Ћамил-бегом. Хусејин-паша се лично ангажовао око довођења овог царског михмандара, што потврђује писмо од 16/28. јула 1835. године: "Будући да је од наше пријатељске стране раније писано у Цариград са захтевом да Вам се одреди одговарајући пратилац и пошаље у Видин, пошто Ваша пријатељска личност одлази у престоницу реком до Видина и Рушчука, а одатле путем до Варне, као и да, уколико се покаже прикладним, од Варне до Цариграда наставите паробродом, и да Вам се за резиденцију преда наш конак на обали, царском заповешћу одређен Вам је за михмандара миралај тополивнице, Ћамил-бег, како је то тражила Ваша пријатељска страна. Он је отишао у Видин, док је мали пароброд послат у Варну. Данас када пишемо ово писмо добили смо преузвишену заповест његове висости великог везира која је стигла по нашем татарину, у којој је благоизвољено сматрати најподеснијим да одседнете у конаку Вашег пријатеља."

    Жеља мухафиза Видина да своју раскошну палату у Емиргјану уступи књазу Милошу као резиденцију, више је од пријатељског геста. На истоку, то је, пре свега, израз високог поштовања и тежње да се госту стави до знања да његов боравак у њој чини част и понос њеном власнику.

    О овоме "гостољубивом и племенитом Турчину" Бартоломео Куниберт је забележио:

    "Већ и пре него што су се лично упознали, Хусејин-Ага и Милош имали су један с другим пријатељских односа. Између њих је било више од једне црте сличности; један као пастир а други као прост војник дошли су обојица до тако високих и значајних положаја; ни један ни други нису имали никаквога претходног образовања, и обојица су били неписмени; за своје узвишености и своју славу имали су да се захвале једино својој храбрости, срећи и природној бистрини." Алекса Симић, члан свите књаза Милоша на овом путу забележио је у својим Сећањима на књаза Милоша: "Свуд су нас лепо дочекивали, али по заповести а не с вољом и искрено, као у Видину ага-паша."


Пут за Цариград водио је преко Видина. Тим пре што су се видински паша и Милош одлично разумели. Слично Милошу, видински везир, Хусеин-ага-паша, почео је као обичан војник, и слично Милошу, био је неписмен. Дочек који је у Видину приређен Милошу био је заиста свечан. "За вечером, сваких пет минута пуцали су топови, и то је трајало више од два сата", записао је очевидац.



Кнез Милош Теодоровић-Обреновић I Велики    Након Видина, књаз је са свитом наставио пут преко Лома, Рахова, Никопоља и Свиштова до Рушчука где га је дочекао Саид-паша. Књаза Милоша су у свим овим местима чекали величанствени дочеци и богати пријеми којим се он ни у сну није надао. По приспећу у Варну, Милош је, по свему судећи, известио Хусејин-пашу о гостопримству и почастима на које је током пута наишао. Сачувано је само писмо Хусејин-паше од 10/22. августа 1835. у коме између осталог пише и следеће:

    "Као што је познато Вашој премудрости, ове почасти које је током пута доживела Ваша дубокоумност, којима се наша љубећа страна и надала, биле су узрок наше бескрајне радости и немерљиве среће."

    У Варни књаз је одсео у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград 17. августа. Природно у престоници је књаза чекао највеличанственији и најотменији дочек. Аустријски интернунцијус Штирмер и руски изасланик Бутењов, извештавали су своје владе о томе да се турски министри утркују који ће више пажње и "удивленија" указати Обреновићу према коме је и "сам султан пун благонаклоности".

    У престоном граду, књаз је имао интензивне сусрете са најзначајнијим личностима турског државног врха и дипломатским представницима других земаља. Реис-ефендија је био први који је званично примио српског госта. Том приликом представљен је великом везиру а упознао се и са новим београдским везиром, Јусуф-пашом.

    Поменути Алекса Симић, из баналних разлога, није био сведок првог кнежевог сусрета са турским политичарима, али је записао казивања својих другова о томе:

    "После неколико дана дође време да књаз Милош с целом свитом својом иде на Високу порту те да се представи великом везиру и другим пашама. Књаз Милош, дакле, прође на Порту с целом свитом својом, осим мене, јер је мене болела нога у прстима и нисам могао чизме обући. Они оду на кајицима до скеле зване Бахчекапи, а одане ћеду коњима до Високе порте. Ту су их чекали спремљени коњи за јашење, како за књаз Милоша, тако и за свиту његову. Али књаз Милош, хотећи показати свету колико он узвишен стоји над својом свитом, не дадне њима јашити на коњма, него заповеди да они иду пешке за њим. Мој колега Вуле Глигоријевић беше узјашио на једног коња, али он се љутито набрецну на њега да сјаше, и овај сјаха и пођоше сви пешке за њим, осим његовог чибукчије Аврама Стојковића, названог силихтар (који чува оружје књажево).

    Од скеле Бахче-капије до Високе порте има најмање пола сата, а к тому је на путу велика узбрдица, зато књаз Милош са својим силихтаром и михмандаром Ћамил-бегом приспеду брзо на Високу порту, а свита његова остане натраг. Он сјаше скоња на Високој порти, али сам без свите није могао изићи пред великог везира, и зато је морао чекати свиту пред басамацима Високе порте, које је, богме, подуже трајало. Велики везир био је извештен да је књаз Милош дошао и шта чека и гди чека. Наравно да је ту било код великог везира и смеха и подсмева на памет књаза Милоша, али му се није ништа примећавало од стране Порте противу тога, само што су га и даље набљудавали у тому а и у свему осталом."

Он светло сунце, а ми црви у прашини



Гроб Кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића I Великога и Кнеза Михаила Обреновића III (у Саборној Цркви у Београду)    Централни догађај био је, свакако, аудијенција књаза Милоша код султана Махмуда 16/28. августа, за кога су Новине српске писале:

    "Гледајући на Његово Величенство, а у исто време на његову пријатност и благоволеније, мора се рећи да је он и цар и човек."

    Да је књаз Милош известио свога пријатеља, Хусејин-пашу видинског, о пријему код султана сазнајемо из пашиног отпоздрава на писмо од 31. августа/12. септембра: "К нашем пријатељском знању примили смо Ваше дописе који су сада стигли по нашем татарину у којима наводите да сте добро и здраво приспели у Цариград где је трећег петка овог месеца, yемезијелевела, Ваша пријатељска страна доживела многобројне милости високих државних достојанственика, као и да сте примљени у царском сјају. У присуству њихових преузвишености и господе, честитог сераскер-паше, капудан-паше (команданта поморских снага), царског зета и маршала Његовог величанства, припала Вам је част да пољубите стопу Његовог величанства које је свевидеће око света и извориште божанске милости, а били сте удостојени и поклона; драгуљима украшеног портрета самог цара, једне брилијантима накићене сабље, херваније са дугмадима од драгог камења, као и коња под пуном опремом, и да Вам тиме буде изражено високо поштовање и уважавање. Приликом изласка из царског сараја, пратила Вас је музика коју је оркестар свирао у Вашу част. Старо пријатељство које гајимо према Вашој пријатељској личности разлог су што нас је све ово безмерно обрадовало."

    После званичног пријема код султана, књаз Милош се сусрео са руским изаслаником Бутењовим, аустријским интернунцијусом Штирмером, пруским послаником Кенигсмарком и госпођом Франкини, супругом бившег руског тумача који је књаза задужио многим услугама.

    Турским властима било је веома стало до тога да књазу прикажу своју оружану силу уређену на нови начин низам-и цедит. Дана 6. септембра уприличена је смотра султанове гарде обучене по новим правилима. Након тога, уследио је ручак код интернунцијуса Штирмера. Шест дана доцније, сераскер-паша приредио је европски ручак у част високог госта из Кнежевине Србије. Султан је по источњачком обичају, иза решетака посматрао гозбу. Сведоци причају да му је било особито стало до кнежевог задовољства. Слично је било и за време гозбе код Халил-паше, султановог зета, и маршала Ахмед-паше. На ручку код Ахмед-паше султан је обелоданио вест да је његова војска угушила скадарску буну. Том приликом поклонио је књазу Милошу шест топова што је изазвало запрепашћење у Влашкој и Молдавији.

    Књаз је имао прилику да лично упозна цео цариградски дипломатски кор на балу код посланика Бутењова, у част лорда Дурхама, новог енглеског посланика у Петрограду, 13. септембра. Влашки и молдавски вазални владари нису доживели овакве и оволике почасти приликом свог боравка у Цариграду.

    Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Књаз Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цветом у брилијантима за кнегињу Љубицу. Уручено му је и 16 ордена за најистакнутије српске чиновнике.


Који су били политички домети посете књаза Милоша Цариграду?



    Несумњиво је да је ојачао сопствени углед и утицај како међу турским и европским дипломатама, тако и у српском народу, што потврђује да је страх опозиције био сасвим оправдан. "Књаз Милош на овом путу", казује Алекса Симић, "предузео је себи систему да се још више узнесе над нама у туђинству, како би он светлио као сунце, а ми сви изгледали спрама њега као црви по прашини."

    Начинио је и неколико успешних политичких потеза. Одбио је захтеве реис-ефендије да се Турцима додели земљиште за обраду изван градова. Успео је да од Порте добије два фермана о слободној трговини сољу из Влашке и Молдавије.Чак тројица турских званичника, сераскер, маршал и реис-ефендија нису успели у настојању да повећају српски данак за 1000 кеса дуката. Књазу је, најзад, пошло за руком да одложи отварање аустријског конзулата у Београду и збаци цариградског патријарха Константина, помоћу Мехмед Акиф-паше, реис-ефендије и личног пријатеља.

Оновремена гравира Цариграда    Међутим, књаз Милош, до тада практично непознат на Високој порти, открио је све оне историјски познате мане због којих није био омиљен ни у самој Србији: таштину, неукост, несналажење у отменом свету, невештост у вођењу деликатних разговора, самољубље. Михаило Герман, кнежев саветник, је, штавише, самом интернунцијусу Штирмеру указивао на ове кнежеве особине и саветовао да је најбоље да Монархија књазу уручи једно одликовање чиме би га везала чвршће за себе. Милош је тражио да се народ редовно извештава о свим етапама пута у жељи да покаже своју моћ и значај.

    Трошкови боравка српске делегације у Цариграду износили су 2 498 017 пореских гроша или 104 084 дуката у злату. Били су то огромни трошкови за српску кнежевину.



Таковски устанак 1815.




(Преузето: ''Српско наслеђе'' бр.8.; Београд; август 1998.; стр.24.-29.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер