Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма



МИТ О ДЕМОКРАТИЈИ
И ГРАЂАНСКОМЕ ДРУШТВУ,
КАО УНИВЕРЗАЛНОМЕ РЕЦЕПТУ
СОЦИЈАЛНЕ САГЛАСНОСТИ




      Митови. Легенде или приче са религијском конотацијом, којима обилују многе традиције. Међутим, многим речима па тако и овој, кроз праксу бесмислене и погрешне употребе, често се даје погрешан и неаутентичан смисао. Од стране најватренијих заговорника демократије и мондијализма, митоманија као опседнутост митовима, проглашена је за обележје оних који се грађанско-мондијалистичкој идеологији, као својеврсној кулминацији демократије, супротстављају са хришћанских и традицијских идејних позиција. У том смислу, митоманија се од стране мондијалиста проглашава за покушај "деструктивних" и "назадњачких" снага, да са становишта некаквих "бајки" из народне традиције, и кроз призму заветних поука које оне носе, утичу са савремене друштвено-политичке прилике. Дакле, такав приступ без икаквих основа, миту обавезно приписује неистинитост. Али занимљиво је да управо демократија, као појам и као систем, има сва обележја таквог "мита". Можда је та идеја чудна са становишта данашњега духа времена, у коме се демократија сматра догмом. Али и тај догматизам, даје за право онима који демократију разобличавају њеним оружијем. И тако, ко се год усуди да има негативан однос према демократији, засигурно зна да ће у маниру линчовања бити чашћаван већ препознатљивим етикетама. Признаће и многи поборници демократије, да њихов вољени систем није баш сасвим идеалан, али да бољи наводно непостоји. И за све негативне појаве, које у њој доминирају, наћи ће се изговори, како је реч о "дечијим болестима демократије", или о томе како "права демократија тек треба да дође и да замени ову псеудодемократију", или ће се све доминирајуће негативне појаве, приписати "назадним", антидемократским и "профашистичким" снагама, па чак и ако ове немају никакав фактички утицај на функционисање власти. Сва та "митоманска" фразеологија, довољно сведочи о најватренијим демократама, и о њиховом систему, чију је исправност данас забрањено испитивати.

    А да се ради о "митоманској" тежњи стварања глобалног лажног раја на земљи, сведочи нам већ и сам формално-терминолошки појам демократије, то јест прецизно анализирање и созерцање стварног значења ове речи. Каже се, реч демократија, значи - владавина народа. Питање је само ког и каквог народа? Још од античких старогрчких времена, речју демос, која представља основу речи коју овде анализирамо, означава се руља, а не обичан народ. Стога је и од стране старих грчких философа, демокаратија сматрана негативном појавом. У Светом Писму, речју демос означава се обезбожена бесловесна руља. Ево шта о томе каже блаженопочивши Немојша М. Крстић - истакнути србски православни публициста:+Небојша М. Крстић (покретач Центра за истраживање Православнога Монархизма)

      "Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5;19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40)."

      Ни материјални појам савремене демократије није ништа бољи. Данас се под демократским режимом подразумева, вишепартијски парламентаризам, као њен политички израз и либерални капитализам као економски. Једна од основних митоманских демократских фраза јесте "право на различитост" или "толеранција". Па тако, имамо прегршт политичких партија, које нуде некакво своје решење свих проблема. И ту демократија нимало не штити житеље дате друштвено-политичке заједнице, од манипулација и обмани, којих се демократски партијаши прихватају како би пригрлили власт или остали у њој. Толико о слободама и правима, без чијег наводног гарантовања, демократски теоретичари права, не признају постојање уставног поретка у датом друштву. А шта рећи на електронска лична документа, као један од најновијих изума демократског света. Њихово увођење омогућава сваком државном службенику са полицијским овлашћењеима, да у сваком тренутку без овлашћења суда увидом у одређени досије, на основу погрешног закључка, постане преки судија грађана. Није ли то покушај господара демократије да човечанство претворе у електронски концентрациони логор?

    Демократске приче о правима и слободама постају смешне, када се увиде све тековине тоталитарне глобализације, која се све више митологизује и догматизује попут демократије - своје претече, основе и изворишта. Демократски "мит" о правима и слободама и није могао имати другачију судбину, јер је од самог почетка пропустио да слободе и права услови обавезама. Без тог условљавања, слободарство је обавезно противречно, јер подарује слободу једнима да се боре за лишавање слободе и права других. Томе нас учи историја демократије, од гиљотина, па све до "хуманитарних" бомби НАТО убица.

    Но вратимо се парламентаризму и партијама. Демократија, "учи" бираче како они имају могућност избора различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у обзир постојање многих партија и сталних сукоба међу њима. Али ако мало боље погледа, бирачу ће бити јасно да он има избор само једне једине политичке опције. Демократске - било либрал-демократске или социјал-демократске. И поред све нетрпељивости актера демократско-партијашког политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих партијских програма, више у нијансама него у суштини. А треба рећи и да бирачи програме углавном и не читају, већ се опредељују на основу неких апсурсних детаља ( нпр. ко има лепше одело, или лепше зубе...). Толико о "квалитету" демократије и њеном самопрокламованом "пружању права на политичку различитост". Ко се и усуди да изађе из круга "дозвољене деснице", добиће најпогрдније етикете, и бити шиканиран а често и прогањан на сваком кораку. И то без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану, у демократској јавности. Када се све то узме у обзир, види се да је демаскирана демократија веома блиска комунизму. Оба система красе и тоталитаризам и извесни плурализам, само што у комунизму постоји унутарпартијски плурализам, оличен у борби и међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ рекосмо махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система, бивају "дочекани на нож".

    Поменусмо демократски "квалитет". Намерно стављамо наводнике, јер демократија и парламентаризам као мерило правичности уводе квантитет а не квалитет. За демократију, важно је само ко је добио већину гласова, а потпуно се занемарује питање, да ли су и колико су стручни они који гласају, поводом питања о коме се гласа. Па тако на пример, глас тројце пекара важи три пута више од гласа једног економисте, када се одлучује о неком економском питању. Јер власт која је званично изабрана на принципу тзв. општег права гласа, бави се свим друштвеним питањима. Уместо да се доношење одлука сузи у границе стручности и компетентности бирача, демократија омогућава да сваки бирач о свему одлучује, што је апсурд, јер се не може свако у све разумети. Због тога закључујемо да демократски систем не доприноси доношењу квалитетних друштвених одлука. Шта рећи и на то да је у демократији могуће да мање од 30% бирача изабере власт, а негде је довољно и мање (пошто је довољан и минимално надполовичан излазак бирача на изборе, а негде се чак ни тај услов признавања изборних резултата, не поставља). Поставља се онда питање, о каквој је то владавини народа реч? А како тек гледати на појаву толиких "невладиних организација" које у демократским системима имају почасно место при креирању јавног мњења, иако их нико није бирао. Да антинародни карактер демократије по овом питању буде још драстичнији, доприносе и саме поменуте организације од којих многе представљају перјаницу у отвореној борби против матичног народа у датој држави. Али нису само оне те које су у служби глобалних центара моћи који се обрачунавају са остацима самосвести и суверености хришћанских државотворних народа. Јавна је тајна, да су многе политичке партије финансиране или чак и створене од стране истих центара, те су дужне и деловати по њеиховом диктату. Све те чињенице убедљиво сведоче о антинародном карактеру демократије.

    Уместо да се уважи органско економско разврставање људског друштва, по различитим струковним групама, за демократију су политички релевантне само политичке партије, које су једна - другој међусобна конкуренција у борби за власт, и као такве крвно су завађене. А тиме се само распламсава и потенцира свађа у народу, чиме се више него штетно делује по идеал народног јединства.

      Што се капитализма као другог чисто економског израза савремене демократије тиче, његов најгори период обично се везује за другу половину деветнестог века и сурову експлоатацију радника. Али она је по својој несумњивој великој штетности можда тек "до колена" данашњој пракси која постоји на глобалном нивоу, где демократски "међународни" економски центри моћи, диктирају мањим државама мере које ове морају примењивати (на пример, диктат - којим се налаже која се то све предузећа и под којим условима морају приватизовати). Да ли је следећи корак и буквално одређивање шта ће која породица ручати или вечерати? Ово питање садржи у себи ипак извесну дозу оптимизма, с обзиром да тоталитарној глобализацији при њеној тежњи да човека сведе на обезличеног грађанина и потрошача испраног мозга, на путу стоје све органске заједнице којима човек по Богом установљеној природи – припада. Међу таквим заштитиним заједницама битну функцију обавља (тачније требало би да обавља) породица, као основна ћелија нације. Свети Николај Српски (Пенсилванија, 1956.)

       Све поменуте деструктивности демократије потичу од антихришћанског карактера њене суштине, који се наслућује већ при схватању формално-терминилошког појма демократије, о чему је већ било речи. Ако је осамнести век био западноевропски бунт против римског свештенства, деветнести и двадесети век представљају бунт против Бога односно савез са ђаволом савремене демократске Европе и Америке. Тако ову негативну духовну еволуцију демократске Европе, мудро запажа и објашњава Свети Николај Србски.

     И заиста, у демократији већина избројаних гласова проглашава се за истину, а права Истина проглашава се за обичну манифестацију једне од низа "конфесија" каквих је у друштву прегршт. Због овог хуманистичког одбацивања Бога и постављања грешног човека на Његово место, нису се могле избећи бројне негативне последице које је демократија проузроковала.

       И тако, колико се данашњи човек труди да се ослободи политичких догми духа времена, толико ће му бити јаснија права природа демократије, а самим тим и свесни или несвесни циљеви њених ватрених бранитеља и заговорника. И очигледна је истина да демократија и грађанско друштво не могу бити исправани универзални рецепти социјалне сагласности. Па и више од тога. За народ, као и државну власт, којој је стало до свога народа, демократија не треба бити социјално пожељна, јер њоме се никакав прогрес не може остварити. О томе сведочи протеклих две стотине година праксе савремене демократије. Ако се узму у обзир сва страдања и ратови, које су произвели или у којима су активно учествовали демократски режими и њихови господари, или ако се као још важније, узме у обзир ниво моралне срозаности и одсуства смислености у животу данашњих житеља демократских режима, а који су резултат демократске секуларизације друштва, лако је закључити да је теза о демократији као било каквом и било чијем успешном рецепту социјалне сагласности - обичан мит (по демократском тумачењу овог појма).



Марко Б. Димитријевић




(Рад за Међународну Конференцију ''ПРОЛАЗНО И ВЕЧНО: политички и социокултурни сценарији савременога мита'', Велики Новгород, 28. септембар (11. октобар) - 29. септембар (12. октобар) 2005.)


(Објављено: Часопис ''Новости'', Сиднеј, 10.(23.) септембар 2005., стр.12.-13.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер