Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Старац Митрофан Хиландарац


КРИЗА ЕЛИТЕ - КРИЗА НАЦИЈЕ



Блаженопочивши Старац Митрофан Хиландарац


    У овом трагичном тренутку, кад нам је елита најнеопходнија, испоставило се да ми Срби, упркос мноштву образованих, немамо, бар у битним питањима опстанка, јединствену елиту. Има изузетних и врлих појединаца, утолико несрећнијих уколико су усамљенији, јер су њихови позиви, упозорења и предлози - гласови вапијућих у пустињи.

    Криза нас прати од Косова. Тадашња србска елита и аристократија, потврдила се као најсвеснији део народа жртвујући се, полажући животе за одбрану отечества у судбоносном часу, "за Крст часни и слободу златну". Али како су се жртвовали листом скоро сви, народ је, после пада Србије, остао без елите са нешто врло мало одбеглог племства преко Дунава и Саве. Уништен је цео један слој најсамосвеснијих и најкултурнијих. Тиме су Срби, за неколико столећа, несрећно испали из виших сфера европске културе. За човечанство је речено да "род људски живи захваљујући неколицини људи" (Луканус), а Сенека је тврдио да сваки стваралачки рад захтева елитне људе.

Света Српска Царска Лавра, Манастир Хиландар, пре разорнога пожара


    Наравно, елиту не чине само интелектуалци и образован свет, него ствараоци у свим областима, сви ВИСОКО МОРАЛНИ људи, а њих има и у тзв. нижим или средњим слојевима друштва и народа. Јер обележја елите су колико образовање и култура, толико и завидан морал, свест, самосвест, слобода духа и, особито, спремност да се за више циљеве несебично жртвује. Та својства изгубили су наши образовани и имућни слојеви још у току два рата, јер су над њиховим осећањем дужности према Богу и роду србскоме надвладали коришћење повластицама и истицање права која имају, у први ред.

    Било је тренутака када је цео један народ имао одлике елите. Срби из Црне Горе, који су знали "Горски вијенац" напамет и живели по њему, они што су се напајали косовским митом и казивањима о чојству и јунаштву једног Марка Миљанова,били су као народ, упркос неписмености, елита, изабрани народ који живи у сферама високо изнад свакодневнице и сопствених уских граница. Данашњи школовани Црногорци погубили су много од тих својстава, тако да им прети да изгубе сами себе, што потпуно важи и за Србе из Србије. Наша земља морално болује јер нема делотворну елиту у овом пресудном историјском трену. Нема елите у власти, поготову је нема у нашој бирократској дипломатији. Истинске елите једва да има у интелигенцији. Ни Црква није духовна снага каква нам је нужна.

    Стога се нико није са страшћу и мудрошћу, са жаром и систематичношћу посветио просвећивању нашег врло заосталог народа чији смо ми дужници. Зар не увиђамо да је наш свет у социјалним низинама забрињавајуће често огрезао у неморалу, да у мноштву нема ни вере, ни идеала, ни васпитања, ни елементарних појмова о систему етичких вредности? Власт није предузела ништа темељито, ни озбиљно, а елита није била довољно снажна, ни довољно савесна да врши непрекидни притисак.

    Народ је остао без подршке своје елите, а живети без елите значи живети без норме, у слепој улици. Елита је носилац морала, творац визије за будућност, тако да и у тренуцима тешког пораза, каквог сад доживљавамо, не може бити баш све изгубљено, докле год су живи ДУХ и МОРАЛ.

Света Српска Царска Лавра, Манастир Хиландар, пре разорнога пожара


    Елементарни морал у друштву сада је врло слаб, а умишљена, тзв. елита - није елита. Велика кривица владајућих састоји се у томе што својевремено нису имали визију шта треба урадити са пробуђеним народом, који је на масовне скупове долазио жељан обнове свести и морала, носећи слике Св. Саве, Доситеја, Његоша, Вука. Тај народ је требало, реформишући цео систем васпитања, вратити аутентичној култури, која би оплеменила његово тек пробуђено и усправљено родољубље. Будући и сами без те основне културе, робујући историјским фалсификатима из претходног времена, владајући нису знали шта, ни како да чине. Злоупотребили су пробуђени народ, а његово родољубље скренули у воде примитивног национализма, да се тамо заглави и дегенерише у беспућу. Тај сада збуњени народ треба да послужи као мочварно тле за поновно сејање добро нам знаних глупости: за безочно тупљење националног достојанства и за безобразно наметање неблаговремених идеја о југословенству, у тренутку кад југословенство баш нико од наших суседа неће и кад још није васпостављено, систематски разбијано свесрпско јединство, које је први предуслов за сва друга, виша јединства, свима неопходна, али чије време још никако није дошло.

    Основно за нас данас, кад нас вреба ужасан пораз, јесте да не очајавамо и да не лутамо беспућима (јер свој пут имамо у Светосављу које нас је и изградило), да градимо дух и морал, да негујемо све о свесрбском јединству, да изучавамо изворну националну културу, која је део европске. Човек и народ који имају бистар дух и јак морал, свест и самосвест, МОГУ И У ПОРАЗУ ЖИВЕТИ, преживети и тако победити, градећи, упркос неприликама, темеље за будуће победоносне обнове.

    Све то не може без елите! Наша савремена национална криза уствари је криза елите у свим структурама. Наши интелектуалци, научници, уметници, уздигнуће се до елите и тиме осмислити не само своје часне позиве, него и кретање друштва, онога тренутка кад се ослободе извесних смртних грехова као што су сујета, уображеност и саможивост, веома присутних у нашем менталитету; кад се посвете интересима који надвишују само личне, кад потврде спремност да се жртвују за националне и хумане идеале, који никако не смеју противуречити једни другима.

Блаженопочивши Старац Митрофан Хиландарац у друштву двојице својих ратних другова - Српских Добровољаца


    У трагедији која нас прати, опкољава и прожима, елита нема право на очајање, али има на огорчење. Јер, кроз ову велику драму историје народ воде људи без визије о будућности, збуњени и уплашени, који не знају свет, пошто још нису дубински упознали ни себе, ни сопствено народно биће. Ко хоће да обасјава пут у мраку, мора и сам бити светлост.     Преци ће нам судити. Писцу ових редова и сваком Србину под капом небеском, без обзира да ли је он покушао да побегне од србства и да се сакрије у мишју рупу космополитизма, Њу Ејџа, комунизма или у јаму блуда и криминала.

    Једино што нам је остало, ако желимо да избегнемо гнев наших покојника, чија смо сва дела продали и попљували, јесте покајање и враћање Христу. 1998. године, на Спасовдан, навршило се тачно 777 година откако је Св. Сава, венчавши Св. Стефана за Краља, створио србску државу. Том приликом, обраћајући се окупљенима, одржао је знамениту "Беседу о правој вери", молећи све Србе свих векова да положе сву наду на Бога и да се држе праве вере Његове. Тај завет, завет Србина, чије тело од 1594. није међу нама, али који је душом живљи од свих нас живих заједно, јер је у Богу живоме, једини је лек за наше болести.

    Светосавски дух нас је као народ ујединио и узвисио, вековима нас је надахњивао и оплемењивао. Данас су демони око нас и у нама, черече нам и народну свест и отаџбинско тело, убијајући нам и веру и морал. Зле силе су на делу, а вођи наши, без светог надахнућа, очигледно немају визију будућег живота.

    Тренутак је за темељно преиспитивање и размишљање и за прибирање свих снага, опстанка ради. Горка искуства нас гоне да подвучемо црту, да их трезвено саберемо и да окренемо лист, на ком морамо исписати будућност. У тако драматичном положају затекли су се устаници Првог српског устанка и Вожд Карађорђе. Био је то почетак једне велике епохе, а ми смо на њеном трагичном свршетку, кад су сурово поништене тековине двовековне борбе за ослобођење и уједињење Србства.

    Сада србски народ треба да извојује највећу победу да би доказао да је светосавски народ, достојан трагедије која га је снашла - спасоносну победу над самим собом. Јер у овим претешким околностима што трају већ превише година, а које ни један народ не би тако поднео, неизбежно су пропале многе вредности, материјалне, али и моралне. Србски човек је издржао али се и похабао, губећи многе врлине, тиме и високи морал. Узајамна мржња као да је јача од љубави, неоповерење је веће од поверења, сумња јача од вере. Морамо повратити равнотежу и упркос неприликама, и управо због њих, неговати узајамну љубав, слогу, непоколебљиво родољубље и тврду веру. Другим речима, осигурати победу врлина над пороцима, који нас угрожавају са свих страна, и изнутра, и споља. Да се изборимо за небеско, браћо, јер шта нам преостаје кад већ изгубисмо земаљско царство. Да од многострадалног народа постанемо не раја (чувајмо се рајетинског менталитета!) - него посвећени народ, посвећен добру, а имун на зло.

    Кад се толико изгуби, колико смо ми Срби изгубили, парадоксално се стекну услови за приближавање савршенству о коме су сањали и Мојсије и апостол Павле и Св. Сава. Они би нам рекли: ГЛАВЕ ГОРЕ!!

    Покајање, променоумље, једна је од најсветијих речи. Али и једна од најобезвређенијих, најзаборављенијих, што потврђује чињеница да данас, о нама Србима, ми сами говоримо "многострадални" народ, а готово никад да смо "многогрешни". Ако не постанемо спремни да увидимо сопствене грехе и странпутице у свеколиком друштвеном животу, и даље ћемо их на све гори начин понављати. Ако не научимо да будемо бољи, бићемо све гори - то је духовни закон.

    Зар је неправда коју нама чине разлог да скривамо од себе сопствена беспућа и безумља која управо сада, више него икад, чинимо? Када нема спремности за самосагледавање, не може бити ни истинског самопоштовања, а без самопоштовања и самоисправљања, као личне и друштвене врлине, нема ни расуђивања, нема ослобођења од заблуда!

Света Српска Царска Лавра, Манастир Хиландар, пре разорнога пожара


    Уместо јадиковања над сопственим народом, потребно је да елита буде критична према самој себи, да коначно почне схватати да не може народ водити сам себе, него да је елита она сила која артикулише правце и мерила вредности.

    Не може се очекивати одговорност од народа чија елита има толико променљива, лакомислена и лицемерна етичка мерила. Кад елита покаже више смисла за стварност, а при том буде испољавала мање таштине и себичности, кад људи од којих се највише очекује покажу највише озбиљности, скромности и одговорности, тек онда се може очекивати и од ширих слојева више добре воље, поверења, поштења и стваралаштва. Ако и даље останемо овако заљубљени у сопствену сујету као израз своје посебности, и даље ће нам цео свет бити крив, али ћемо зато доследно, као и до сада, одигравати најгору улогу коју нам белосветски циници буду одредили. При том ћемо се спорити међу собом да ли смо "народ најстарији" или "небески народ", увређено кукајући над неправдама које сами себи наносимо, као пред космичким поремећајима. Србски народ није ни из далека толико расцрковљен као што је то његова елита, која је све провинцијалнија и духовно сиромашнија.

    Да опстанемо, да одолимо претњама, да се одржимо на страшним ветрометинама, да будемо достојни трагедије која нас је задесила, морамо тражити ослонца најпре свак у себи, у вери и заједничкој историји нашој. Битно је да не изгубимо пут. Зашто су се преци молили појући "Господе, покажи ми пут..." Стаза, проверена, постоји. То је светосавска стаза коју треба одржавати и неговати, да је не обузме коров, и неуморно даље крчити, градећи је у сагласју с новим временом. Наслеђе нам је знано, а коме народу није стало до наслеђа, постаје варварски. И то смо искусили а онда смо се, већ у очајању, опет окренули традицији, али оскудни у знањима, сиромашни културом, па још нисмо допрли до дубљих вредности. Бићемо достојни Св.Саве ако не опонашамо Средњи век, него ако у свом времену будемо онако далековиди и смели како је он био. Све што је стварао намењивао је будућности и вечности, па тако и ми све што градимо треба да је достојно овог доба и намењено вековима који ће доћи. Ако желимо остати на његовој стази, треба да смо авангарда у свом времену.


Сахрана блаженопочившега Старца Митрофана Хиландарца


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер