Грб Краљевине Србије Грб Центра
MAINABOUT USSYMBOLSACTIVITIESTREASURYNEWLINKS WRITE US

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






Ђакон Ненад М. Јовановић






ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА
И ИДЕЈА МОНАРХИЈЕ*






Свети Благоверни Цар-Мученик Николај благосиља своје Христољубиво војинство Иконом Господа нашега Исуса Христа






    Православни Хришћани нису и не могу бити у дилеми око тога где је њихово истинско Отачаство. Оно је тамо где је и њихов Отац Небесни и због тога је сва Вера наша у знаку есхатолошкога исчекивања. Зато и Сам Господ сведочи: ''Царство моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде'' (Јн.18,36).

    Но, ово нипошто не подразумева штетно западање у оригенистичку прелест, која се често кроз повест пројављивала кроз потпуно запостављање и погубно занемаривање чињенице да ми овде и сада постојимо и јесмо подложни телесним и временским ограничењима, тј. живимо у времену и простору, а нисмо изван историје.

    Оваква датост је богоустановљена још у почетку времена и простора, тј. Шестодневом, који сведочи о постојању творевине и човека у њој од одређенога тренутка у времену. На истоме се месту налази и сведочанство о томе да је Бог човеку поверио свет, који је створио, на управу и обделавање, давши му и Своју прву заповест: ''И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи'' (Пост.1,28).

Свети Равноапостолни Цар Константин Велики 
(Манастир Милешева)


    У овоме призвању човековоме лежи и посебна одговорност човекова за сву творевину, као и његова неутажива потреба да овде и сада дадне веродостојан одговор на богонадахнути позив Светога Апостола Павла: ''А све нека бива благообразно и уредно'' (1.Кор.14,40). У тој потреби да све буде ''уредно'', тј. ''по поретку'' препознајемо непрестано и органско настојање свакога веродостојнога Хришћанина да већ овде и сада успостави поредак по узору на његов Небесни Првоузор, који се огледа у благочестивоме догмату Монархије Бога Оца, од Којега се Син рађа и из Којега Дух Свети Происходи. Управо због тога нас све и Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога Г.Г. Амфилохије (Радовић) молитвено призива да будемо: ''у духу Божанског Јединоначалија (Монархије) Оца и Сина и Духа Светога Бога Љубави коме је слава у вјекове вјекова. Амин.''

Краљ Константинос II Олденбург окружен представницима Грчке Цркве, Војске и Државе


    Дакле, као онима, који јесу у свету, али нису од овога света, Хришћанима је својствено да покушавају да устроје и своју народну заједницу по узору на предвечну Тројичну Заједницу трију Ипостаси Једнога Бога и због тога је од Цркве, кроз сву њену повест, монархијски поредак препознаван као једини Богом благословени и Богом установљени. Он је, наиме, икона Небеске реалности у времену и простору...

    Овакво схватање препознајемо и пратимо од самих почетака, тј. још од самога позива Господњега: ''Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу'' (Мк.12,17), а нарочито од коначнога успостављања Православне Монархије на челу са нашим великим земљаком, Светим Равноапостолним Царем Константином Великим.

Престолонаследник Александар Карађорђевић са Митрополитом Амфилохијем Црногорско-Приморским


Епископ Будимски Данило (Крстић)    Доцније, у златноме периоду православне цивилизације, почевши од Источноромејскога Царства, па преко балканских и других православних монархија закључно са Руским Царством, као Трећим Римом, формирано је благочестиво начело симфоније између Цркве и крштене Државе. Ово државотворно начело је подразумевало и подразумева однос добровољне сарадње, тј. синергије Цркве и Државе возглављених црквеним и државним поглаваром, а на добро читавога друштва, доживљенога на органски начин. Управо је овакво начело получило најбољи символички израз у хералдици, под видом двоглавога орла, чије две главе на једноме телу представљају управо заједнички подвиг Цркве и Државе на добро народа Божијег и његове органске Заједнице у целини.

    Укорењен управо у оваквоме освештаноме схватању државне власти, као кључноме сараднику на заједничкоме делу спасења Заједнице у вечности и Свети Јован Златоусти поучава: ''Цару су поверена тела, а свештенику душе: цар опрашта новчане дугове, свештеник – грехове; онај принуђава, овај опомиње; онај силом, овај саветом; онај има материјално оружје, овај – духовно оружје''. Овако уравнотежено и вечно актуелно сотириолошко, али и државотворно схватање проистиче из комплексно-једноставнога Свети Василије Велики 
(Манастир Студеница)схватања човека, као бића психо-физичкога јединства и о хришћанину, као ономе, ''који јесте у свету, али није оде овога света''.

    Због тога и други велики учитељ Цркве, Свети Василије Велики, посматрајући све постојање хришћанске Заједнице, као константно успињање према небесноме Првоузору својему, настоји да управо монархијским параболама приближи вечно скривене и недокучиве тајне самога суштаства бића Божијега, односа између трију Ипостаси Једнога Бога и друге тајне, које сада ''видимо само као у огледалу'' и вели: ''Зато што се царем назива и царева слика, и (ипак) нису два цара. Јер нити се моћ цепа, нити се слава раздваја. Као што је начело и власт која влада над нама једна, тако је и наше славословље једно, а не многа; јер поштовање слике прелази на прволик''.

Венчање Светога Цара-Мученика Николаја и Свете Царице-Мученице Александре


    Управо због тога је и сва крштена повест народа српскога, као дела Новога Израиља, у знаку монархијскога начела, са изузетком краткотрајнога периода, који се протегао од почетка брозократске тиранске окупације до данашњих дана.

Свети Јован Златоусти 
(Манастир Студеница)    Такође, због те богоустановљености монархијскога државнога поретка је и грех према њему у Црквеној свести доживљаван као посебно велики и готово као грех против саме Цркве, као Богочовечанскога Организма и Тела Христовога. Зато још у Староме Завету Свети Премудри Цар Соломон богонадахнуто сведочи: ''Гадно је царевима чинити неправду, јер се правдом утврђује пријесто'' (Пр.16,12). У томе смислу ваља посматрати и богомрски грех краљеубиства, којим су Срби, нажалост, чак четири пута за мање од стотину година упрљали своју колективну свест и савест, обливајући свој Престо крвљу чак четворице својих миропомазаних Владара. Није, наиме, случајно да је управо тај ужасни грех завредио нарочити третман и посебну опомену у богонадахнутим речима Светога Писма: ''Не дирајте у помазанике моје'' (1.Дн.16,22); ''Јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњега и бити прав?'' (1.Цар, 26,9); или: ''Не дао ми Бог да дигнем руку своју на помазаника Господњега!'' (1.Сам. 26,11). На овоме месту би се ваљало подсетити и речи Светога Архиепископа Јована (Максимовића) Шангајскога и Санфранцишкога, који о овоме изриче јасну оцену: ''Такви злочини не остају некажњени. Они вапију Небу и низводе гнев Божији на земљу''. Вреди ли се, дакле, чудити учинку таквога пркоса вољи Божијој и зломе плоду злога семена, којега смо вишекратно сејали ужасним грехом краљеубиства?

Кнез Давит Багратион-Мухрански са Патријархом Илијом II


    Потреба за сваком уређеном земаљском влашћу (па, дакле, и монархијском) проистиче из чињенице огреховљености пале природе наше, јер она јесте једина преостала устава разузданој огреховљености и богоборности старога Адама у нама, због чега и стари Израиљ, упркос јасним и умудрујућим речима Пророка вапи: ''Да будемо и ми као сви народи; и нека нам суди цар наш и иде пред нама и води наше ратове'' (1.Сам.8,20). Онима, наиме, којима Сам Цар Небески, Монарх неба и земље, није довољан Владар, неопходно је државно устројство, које би га држало у границама богопоштовања, сачувало од безвлашћа и омогућавало спасење појединца и Заједнице, као што сведочи Стари Завет: ''У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго'' (Суд.21.25).

Писмо Патријарха Павла Престолонаследнику Александру


    Зато се јединоначалије у Православљу и сматрало испуњењем и отеловљењем предачкога завета одређенога народа, као дела Народа Божијега. Зато се самодржавно царство доживљавало као дар Божији, а његова пропаст, као последица греховнога истрајавања у безакоњу и роптању на богоустановљену власт помазаника Божијих: ''Пропао си Израиљу; али ти је помоћ у мени. гдје ти је цар? гдје је? нека те сачува, у свијем градовима твојим; гдје ли су судије твоје, за које си говорио: дај ми цара и кнезове? Дадох ти цара у гњеву свом, и узех га у јарости својој'' (Ос.13,9-11).

Католикос-Патријарх Илија II    И данас, нарочито после недвосмислене, јавне и веома снажне иницијативе Његове Светости и Блаженства, Архиепископа Мцхете и Тбилисија и Патријарха-Католикоса Све Грузије Г.Г. Илије II, од 24. септембра (7. октобра) 2007. године Господње, а за обнову древне Монархије у братској (и по страдањима нам толико блиској) Грузији, и код нас би било умесно делатно покренути питање повраткa: ''Богу и себи, како нас не би покрила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом'', по речима Светога Владике Николаја Жичкога и Охридскога.

    Дакле, из овога залагања Патријарха Илије II видимо да се у црквеној државотворној свести питање Монархије сматрало и сматра увек актуелним и то без обзира на то када и под којим условима је дошло до несрећнога прекида у монархијскоме државно-политичкоме континуитету у одређеној земљи. Наиме, иако је грузинска национална Монархија престала да постоји, као таква, још давне 1801. године Господње, свест о неопходности њенога васпостављања у Цркви није никада исчезла о чему је горе изнето најречитије сведочанство.

    Једном успостављена и освештана власт миропомазанога Владара, сматрана је стога сакралном и светотајинском институцијом, због чега и богомудри Свети Праведни Јован Кронштатски громогласно упозораваше своје безглаво срљајуће и у грех тонуће поколење: "Чврсто се држи Русијо, своје Вере и Цркве, и Цара Православнога, ако хоћеш да те не поколебају људи неверја и анархије, и ако не желиш да се лишиш Царства и Цара Православнога. А ако отпаднеш од своје вере, од које су већ отпали многи интелектуалци, више нећеш бити Русија, ни Света Русија, него хаос свакојаких иновераца, који настоје да се узајамно истребе."

Велика Кнегиња Марија Владимировна Романова са представницима Руске Цркве и Војске


    Сматрамо да православни Србин у костима и готово на нивоу несвеснога и архетипскога, осећа чежњу за органским, стратократским и домаћинским поретком, који је једино и могућан у оквиру саборне, националне, сталешке и Православне Монархије, која би била возглављена ониме, који сада зауставља зло у свету, тј. првим верником своје Цркве, првим браничем своје Вере и првим домаћином своје Државе. Свети Јустин ЋелијскиТакво благословено државно устројство потребује Владара: ''ни тиранина ни лутку, већ Домаћина'', по заветним речима Политичара са Крстом, како га је назвао Свети Владика Николај Охридски и Жички. То је тај светосавски, двоглави, образац нашега земаљскога житија, којим се има задобити небеско битије, што је језгровито препознао и вербализовао велики Свети Преподобни Авва Јустин Ћелијски рекавши: ''Програм и план наше народне историје дали су наши свети цареви и краљеви, на челу са светим Савом''.

    Иначе, под јеванђелским ''оним који задржава'', Црквом (тј. Светим Духом) надахнута, теорија православнога монархизма је (поготово од славнога периода царске Русије) сматрала управо благочестивога, правовернога и миропомазанога монарха, а у складу са богонадахнутим речима: ''Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства'' (2.Сол.2,7.-8). Иначе, са овиме у вези, посебно важно сведочанство оставља и Високопречасни Протојереј отац Александр Шаргунов, који вели: ''Ђаво мрзи сваку законску власт - и у држави, и у друштву, и у породици, и у Цркви - зато што хоће да утврди своју сопствену власт.''

Цар Алексеј се моли пред Моштима Светога Митрополита Филипа


    Елем, по нашему мишљењу, битни елеменат истинскога православнога монархизма јесте инсистирање на народној монархији, због чега Срби, ни данас, дуги период својега отоманскога ропства (за разлику од онога комунистичкога) не препознају као свој монархијски период у повести, иако је Отоманска Империја, дакако, била – монархија. Рекло би се да, управо због тога, нису дубокога суштинскога корена, у свести народа Божијег, оставиле иностране монархије у суштински монархичним православним друштвима, као што су грчко, бугарско или румунско. Чини се да нису, напросто, препознате као своје и због тога и Шарл Морас сведочи: Протојереј Алесандр Шаргунов''У Европи постоје само два случаја где монархија долази из народа, излази из нације и где она није вештачко уређење већ искључиво и чисто историска творевина. То је случај Француске и Србије. И Обреновићи и Карађорђевићи долазе из народа, извиру из народа и идентификују се историским смислом нације, народа и земље. На против, код осталих народа, монархије су туђег извора''.

    Поменута одустајања од народнога, а тиме, суштински и органскога, па, дакле и православнога начела у неким балканским монархијама диртектно је супротно богомудроме науку Светога Писма и у томе, сматрамо, лежи и узрок њиховога опадања и нестанка: ''Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене. Само онога постави себи за цара, којега изабере Господ Бог твој; између браће своје постави цара себи; а немој поставити над собом човјека туђина, који није брат твој'' (Понз. 17,14-15).

    Сасвим на трагу ове Божанске науке спасења (којега нема ван Заједнице и као јединке) јесте и ''највећи Србин после Светога Саве'', Свети Владика Николај, када нам поручује: ''За српски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар''.

Велика Кнегиња Марија Владимировна Романова одликује Патријарха Кирила


    Верујемо да управо то и јесте један од неопходних предуслова да се самодржавна власт православнога монарха не доживљава као пука овоземаљска сила и необуздано самовлашће, већ као ''света и страшна служба Богу и роду''. Дакле, не као некаква старинска источњачка тиранија или модерна западњачка олигархија (тј. псевдолибералистичка какистократија са извором у богоборној охлократији), већ као теодулија! Због тога и Његово Краљевско Височанство Кнез Александар Павлов Карађорђевић правилно примећује: ''Када се родите као српски Кнез, Карађорђевић, онда се рађате са том обавезом: да добро научите и разумете ко су и шта су Срби. Ако себе поштујете, онда ћете се, без обзира на околности, стално припремати и бити спремни да им СЛУЖИТЕ''.

Кнез Александар Павлов Карађорђевић са Ђаконом Ненадом М. Јовановићем


    Државотворни идеал о којему говоримо, са кореном, смислом и коначним испуњењем својим у есхатону, јесте могућан једино у случају постојања једнога оца велике народне породице, чија владавина не би зависила ни од кога другога осим од Бога, а понајмање од периодичнога исцрпљивања привидне ''слободе'' на некаквим изборима, као ни од местимичне пројаве неодговорне гордости демоса. Зато су вековна народна мудрост и искуство, Свети Јован Кронштатскиобликовани светосавским начелима живота, одувек јасно разликовали вољу демоса, као обезбожене руље, која узвикиваше: ''Распни га!'' (Мк.15,13), од облагодаћене и преумљене свести лаоса, као дела Новога Израиља, који настоји, већ овде и сада, да ствара предуслове за спасење читаве Заједнице у вечности.

    Међутим, основни предуслов за поновно успостављање таквога државнога поретка јесте управо постојање истинскога народа Божијега, тј. по речима новојављенога Угодника Божијега, Његовога Преосвештенства Епископа Будимскога Г.Г. Данила (Крстића): ''Краљ се не може вратити - ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском - то је поштен народ хришћански''. Јасно препознајући насушни и егзистенцијални предуслов нашега народнога опстанка, насупрот суицидалноме уљуљкивању у обманама, које нам се данас непрекидно и хипнотизерски нуде као једина ''алтернатива'', Владика Данило ниже додаје и: ''Имати династију, то значи имати велико духовно благо. То је ваплоћено највише племство нације, залог светле будућности као златни крст на круни царској. Тај крст указује правац: духовно васкрсење нације на земљи кроз православље, витешко поштење и повратак династије Карађорђевића на престо''.

Престолонаследник Александар Карађорђевић са Патријархом Павлом, 2004.


    Сасвим на трагу овакве државотворне и заветне одговорности, сведочаше и покојни Небојша М. Крстић, чије ће заветне речи још задуго утицати на сваку државотворно потентну српску мисао: ''Није могуће бити православни монархиста без еванђелске побожности, богословске писмености, политичке одговорности и државотоворне образованости. Бити србски монархиста значи раскинути једном за свагда са богословско-политичком неозбиљношћу, државотворном инфантилношћу и "престижним" доконим салонским политикантским кокетирањем. Небојша М. КрстићСрбски монархисти данас немају важнији и одговорнији задатак од озбиљне политичко-образовне борбе за благообразни поредак богочовечанског Домостроја који стоји на тројственој једноначелности (то јест монархији) Небеског Господа, државног господара и хришћанске господе''.

    Као последица описанога богословскога и државотворнога наслеђа, је и данас у свим традиционално православним државама у свету лако приметан преовлађујуће благонаклон став Цркве и клира према монархистичкој идеји, па чак и према питању могуће рестаурације односних монархија. Овакво стање је чак и у православним земљама у којима, не само да не постоје значајнији знаци расположења у народу, а у корист евентуалне обнове монархијскога државнога устројства, већ и где је преовлађујуће народно расположење изразито ненаклоњено оваквој идеји. Такав је случај, нпр, у Грчкој, где се, упркос горе изнетоме, може уочити благонаклони став вишега, али и нижега клира према Његовоме Величанству Краљу Константиносу II и његовоме Дому Олденбурга и то упркос протоку више деценија од његовога свргавања са Престола братске Јеладе. Донекле слично је и у Бугарској и у Румунији, где Његово Величанство Краљ Михаи I одржава блиске и топле односе са Црквом, која не крије симпатије за идеју монархије и Дом Хоенцолерн-Зигмарингена.

Краљ Александар I Карађорђевић са Епископатом Српске Цркве, 1921.


Свети Николај Жички и Охридски    У једноверној, једноплеменој и једнојезичној нам Русији је, такође, лако препознатљив овакав став узајамнога уважавања и благонаклоности и то упркос отвореноме питању престолонаслеђа и различитим интерпретацијама истога чак и у крилу Цркве. Међутим, верујемо да довољно о свему сведочи да се међу носиоцима императорскога Ордена Свете Ане, којега, као претендент на Престо додељује Њено Царско Височанство Велика Кнегиња Марија Владимировна Романова, налази чак десетак Архијереја Руске Цркве и више Протојереја-митрофора, Игумана и др. Посебно је, међутим, индикативно да је реченим царским Орденом био одликован и блаженопочивши Патријарх Московски и Све Русије Алексеј II, као и Његова Светост Патријарх Московски и Све Русије Кирил (још као Митрополит Смољенски и Калињинградски) и Његово Високопреосвештенство Архиепископ Иларион, првојерарх Руске Заграничне Цркве, у канонскоме јединству са Московским Патријархатом.

    Посебно је, пак, речит однос Цркве према овоме питању у Грузији, где је Његова Светост и Блаженство Архиепископ Мцхете и Тбилисија и Патријарх-Католикос Све Грузије Г.Г. Илија II, 24. септембра (7. октобра) 2007, чак и приликом једнога директнога телевизијскога преноса Литургије, у својој архипастирској проповеди, позвао на обнову ове древне православне Монархије, као идеалноме начину превазилажења државно-политичке кризе у којој се Грузија већ дуги низ година налази. Иначе, о степену опредељења Грузинске Цркве и самога Патријарха за обнову благословене власти Дома Багратиона сведочи и чињеница да је Патријарх Илија II носилац Митрополит Источноамерички и Њујоркшки Иларион, Првојерарх Руске Заграничне ЦрквеВелике Огрлице Реда Орла Грузије и Бешавне Доламе Господа Нашега Исуса Христа и Духовни Покровитељ овога династичкога Реда, чија је Суверена Глава и Велики Господар Његово Краљевско Височанство Кнез Давит Багратион-Мухрански Батонишвили, претендент на Престо најдревније православне Монархије, који је игром повесних околности остао упражњен још пре више од два столећа. О снази монархистичке идеје и њеној утемељености у самоме црквеноме учењу, упркос тако дугоме временскоме пероду од њенога укидања, сведоче и речи Његове Светости, изречене поменутом приликом, када је Свјатјејши посведочио да је: ''још од тада био сан грузинскога народа да поново васпостави ову династију''. Беседећи овом приликом у Саборноме Храму Свете Тројице у Тбилисију, Свјатјејши Патријарх је додао и: ''Ово говорим јер су данас створени услови, који би могли да помогну да се оствари овај сан грузинскога народа''.

Кнез Давит Багратион-Мухрански са Патријархом Илијом II


Цар Симеон II Сакс-Кобург-Готски од Бугарске    Колики и какве је природе ангажман Грузинске Православне Цркве и самога Патријарха на овоме великоме делу, од ползе за поверено му словесно стадо Христово, говори и чињеница да је управо Његова Светост идејни творац превазилажења династичкога спора између Дома Багратион-Мухранских и Багратион-Грузинских, који је привремено разрешен управо Патријарховим настојањем. Наиме, 26. јануара (8. фебруара) 2009. године Господње, благословом Његове Светости је склопљен брак између Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Давита Багратион-Мухранскога и Њенога Краљевскога Височанства Кнегиње Ане Багратион-Грузинске, старије кћери Његовога Краљевскога Височанства Кнеза Нугзара Багратион-Грузинскога, као најозбиљнијега претендента на Престо у генеалошкоме смислу, чиме су обједињене ове две гране Багратиона и стављена тачка на династички спор. О значају, који је овоме повесноме догађају поклонила Света Црква, сведочи и чињеница да су, по Патријарховоме благослову, венчање обавили Његово Високопреосвештенство Митрополит Герасим, Његово Високопреосвештенство Митрополит Теодор и Високопреподобни Архимандрит-митрофор Илија, Старешина Саборнога Храма Самеба у Тбилисију, будући да се Свети Филарет Московскисам Патријарх у то време налазио на лечењу у иностранству. Није без значаја да је савршавање ове Свете Тајне својим присуством увеличало чак петнаестак Архијереја ове помесне Цркве, што, верујемо, довољно сведочи о снажној подршци обнови Монархије у Грузији од стране Цркве Православне.


    Што се тиче стања по овоме питању у нашој помесној Цркви, можемо да посведочимо да је и код нас управо Црква најистрајнији заточник и заговорник обнове Монархије, о чему сведочи и однос Цркве према Његовоме Краљевскоме Височанству Престолонаследнику Александру, али и према свим осталим Члановима Краљевскога Дома Карађорђевића. Литургички и символички се тај однос изражава и стајањем Његовога Краљевскога Височанства у Краљевскоме Трону својих предака на свим Светим Литургијама на којима присуствује.

Кнез Милош Велики подиже Други Српски Устанак, 1815.


    Осим тога, познато је да је и Његова Светост Архиепископ Пећски Митрополит Београдско-карловачки и Патријарх Српски Г.Г. Павле недвосмислено пружао подршку идеји монархије, о чему сведочи и чињеница да је из руку Престолонаследника Александра получио и Орден Карађорђеве Звезде Првога Реда. Патријарх Српски Павле

    Међутим, далеко је важније да овај наш закључак потврђује и сам наш блаженопочивши Патријарх у писму, које је у име Светога Архијерејскога Синода упутио Престолонаследнику Александру, 10.(23) новембра 2003. године Господње и у којему, између осталога вели:

    ''Сва историја Српског народа у знаку је наших владара и владарских кућа. У новијој двестогодишњој историји посебну улогу је одиграла Династија Карађорђевића. Без Вожда Карађорђа је незамисливо ослобођење Српског народа од турског ропства, као што су личности Краља Петра I и Краља Александра Ослободиоца уграђене у биће државе и Српског народа у првој половини XX века. Отуда и народна изрека “Без краља ништа не ваља”, као што се и показало у послератном периоду друге половине XX века, када је под видом демократије, под председником, завладала тиранија незапамћена у историји Српског народа. За разлику од тога, у исто време, европске државе које су сачувале парламентарну монархију представљају пример напредних и организованих држава и носилаца истинске демократије.''

Митрополит Амфилохије, у име Патријарха Павла, прима одликовање Карађорђеве Звезде Првога Реда од Престолонаследника Александра, Аранђеловдан 2007.


Свети Владимир Кијевски    Не усуђујући се да тумачимо ставове блаженопочившега Свјатјејшега Патријарха, на овоме месту, ми не желимо да употребимо жестоко девалвирани појам ''демократије'' у смислу у којему се данас најчешће употребљава (када она поприма облике истинске демо(но)кратије), а зарад циљева, који, заправо, најмање на уму имају народну добробит, јер и Свети Филарет Московски упозорава: ''Они умеју да потресају древне државе, али не умеју да створе ништа трајно... Њима је тешка очинска и разумна власт Цара и доносе слепу и сурову власт народне руље (демос) и бесконачне партијашке спорове оних који се за власт боре. Они обмањују људе уверавајући да их, тобож, воде у слободу; у самој ствари, они их од законите слободе вуку према самовољи, да би их потом, с пуним правом, потлачили''. У томе смислу треба разумети и речи Светога Свештеномученика Митрополита Владимира Кијевскога, који је јасан: ''Монарха на царство помазује сам Бог, председника бира народна гордост; Цар се држи на власти испуњавајући заповести Божије, а председник – угађајући руљи; Цар своје верне поданике Богу приводи, а предсеник – од Бога их одводи''.

Престолонаследник Александар Карађорђевић са Патријархом Иринејем, приликом његовога Устоличења 2010.


Краљ Михаи Хоенцолерн-Зигмаринген од Румуније    Дакле, из наведених примера из васељенскога Православља, као и из наше помесне Цркве, се лако да уочити преовлађујуће позитиван став Цркве и њене јерархије према питању монархијскога државнога устројства, што нам не оставља као алтернативу тумачење да би се ту могло да ради о некаквоме производу псевдо-националнога сентимента или о некаквоме испразноме традиционализму, лишеноме дубље државотворне основе и теолошкога оправдања.


    Напротив, чини нам се извесним да је ту далеко пре реч о потпунијему познавању и доживљају истина наше Вере, као и о веродостојнијему сагледавању државнога јединоначалија, као иконе Царства Небескога, а у складу са благочестивим догматом Монархије Бога Оца.




Крунисање Цара Александра III и Царице Александре Фјодоровне, 1883.





*Излагање са округлога стола одржанога 12.(25) децембра 2009. године Господње,
у организацији Српске Либералне Странке

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер