Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



УМОТВОРИНЕ
чистог родољубља


Војводска застава из Првога српскога устанка (реконструкција арх. Драгомира Ацовића)


    Изласком готово заборављених Умотворина и на српском приморју, скромно и достојно, обележен је велики јубилеј Првог српског устанка. Ову књигу, деседерачку хронику војевања под Ђорђем Петровићем – Црним ''од почетка 1804. до 1813. године'', сачинио је војвода Томо Милиновић, а на свет је извукао и приредио његов даљи рођак г. Јеремија Милиновић, са жељом ''да се освјежи и учврсти много тога што је изблиједјело у нашим сећањима''...

    ''...родом из Боке Которске/ Од крваве нахије рисанске/ Из Мориња мјеста маленога/ маленога али честитога''. Баш тако. ''Природни Србин'' Томо Милиновић рођен је 1770. године у Морињу (у Поменику Милана Ђ. Милићевића стоји да је рођен око 1769.) од оца Ђура и мајке Андријане од Злоковића из Бијеле. ''Могу ти сву истину казати, па још и заклетвом потврдити, да нисам више у школу ишао, него само у једнога ђакона три месеца, и само мали буквар једва изучио'', сам ће о свом образовању, много доцније, у Предисловију (предговору) Умотворина посведочити Томо Морињанин.

    Младост проведена на бокељским бродовима, поморски хлеб са ''девет кора'', добра уштеђевина, стара познанства оца Ђура (такође поморца) и Томо се као угледан трговац скрасио у Трсту, међу познатим именима велике српске колоније у том граду. Друговао је са већ остарелим Димитријем (Доситијем) Обрадовићем (у нашим националистичким круговима често се заборавља важна улога овог човека у финансирању устаника и шта би са Карађорђевом војском било без новчаних ињекција из Трста у преломним трнутцима Устанка), а Викентија Ракића, ''ефемерија'' српске цркве св. Спиридона, успешно наговарао да се бави писањем и тако спомен свом народу остави... ''...и покад Французи Тријест овладају, и тога мјеста слободу војном својом прекину, затру, и угасе (...) остави Тома исти'' и са женом Маријетом и сином јединцем право у Србију међу устанике дође, пријави се Вожду и ступи у артиљеријску службу.

    Није Томо тај, у устаничким временима врло цењени, занат редовно похађао и учио, али га јесте савладао пловећи морима ''отворених очи'' и залазећи у арсенале где се бродски топови лију. Након Букурештанског мира Руси одводе два своја мајстора ''мједолеја'' и Томо Морињанин, сада већ артиљеријски војвода (''тобџибаша'') у Вождовој свити (гарди), ствар преузима у своје руке уз помоћ сајџије Павла Поповића ''Новосадског на гласу кућића''. Изливали су ''пушколеји'' Бокељ и Војвођанин и кунбусе и муницију за устаничку војску, тукли се у биткама на Делиграду и Дрини, а непосредно пред пропаст Првога устанка показали и врхунац свога умећа – два једнака топа на расклапање, сваки из пет делова које момци на раменима могу изнети и где трба саставити. После пораза, ови ''хајдук–топови'' сакривени су у земљу, али Турци дознају за њих, ископају их и изложе као трофеје – један у Београду а ''једнога опреме у Цариград као роб Кара–Ђорђева за спомен''...

    ''У Акерман Милиновић сједи/ На висину ведра неба гледи/ Испред врата малог дома свога/ И призивље Бога великога...'' – у Акерман крај Одесе у Бесарабији (руска покрајина на Црном мору), Томо је, на позив Карађорђа, стигао морским путем из Трста 1815. године и ту се са породицом настанио. 1844., две године смрти срочио је Умотворине, незадовољан садржајем Сербијанке Симеона Милутиновића–Сарајлије. ''Он није споменуо млого чиновника српски (...) нашега за свагда обожаванога врховнога вође, који су њему вјерни били и за ползу отачаства нашега по својим силама млого се трудили'', пише Томо Милиновић, директно се обраћајући кнезу Александру Карађорђевићу, коме је књигу и посветио.

    Желео је Томо да се врати у Србију, ''Отечеству драгом'', ''У ком жели кости оставити/ Саздатеља Бога прославити/ Умрет` вјеран Отечеству своме/ И русијском цару честитоме'', али је, због блискости са Карађорђем, у време књаза Милоша Обреновића био на списку непожељних особа. Сасвим искрено, хтео је да му помогне баш Сима Сарајлија и доведе га са породицом у Београд. Враћајући се из Русије у јесен 1846., ''окренуо је пут'' на Акерман, али Тома није затекао живог – умро је у пролеће исте године, осам дана пре сина јединца и могао је само гробове им ''пријатељства сузама залити''. У кући је затекао удовицу, снаху, петоро унучади и два рукописа. Умотворине је издао већ наредне 1847. године у Београду (''Књиж. Срп. Књигопечатња''), али га је смрт спречила да и друго Томово сочињеније угледа светлост дана. По свему судећи, Историја славенског Приморја занавек је изгубљена. Остао је само спомен да је књига посвећена митрополиту Петру I, коме је Томо, као човек од поверења, лично носио Карађорђеве поруке на Цетиње у тајној дипломатској мисији 1817. године, пред очекивани нови рат између Руса и Турака.

    Нарав и Качество Славено–Сербскога народа и још један рукопис, коме ни име не знамо, Томо Милиновић је послао у Србију по трговцима Илији Брзаковићу и Тоши Илијићу, који су у Русију ишли ''за различне солдатске потребе и еспапе'', а Симу Сарајлију, у писму, саветовао да их потражи у Књажеској канцеларији. Никада их није пронашао. И епске песме је Томо Сими давао да објави (што је овај и учинио), али ''није знао или није хтео да каже ко их је спјевао''. Има озбиљних претпоставки да је аутор био лично митрополит Петар I. Милиновић је писао ''у самој зрелости својој, а и док неимаднемо свашта, неможемо имати бољега'' – жалио је С. Милутиновић за изгубљеним рукописима свог пријатеља – важним историјским изворима прве врсте, сведочанствима о виђеном и доживљеном током бурних година Првога устанка... Ипак, Н(а)рав... , рукопис настао 1824. године, правим чудом недавно је откривен и већ је ушао у процес сређивања и припреме за сусрет са новим српским нараштајима. Наравно, највећи део ''припрема'' биће превођење, јер се Томо држао ''Српског правог правописа'' и није много марио за новотарије, па чак ни када је вукова ''реформа'' узела маха...

    ''Ваља сложно да се подигнемо/ И јакоме Богу помолимо/ И на Турке ударимо сложно/ Вјерујте ми, све је Богу можно!''. До сада, у три века, три су приређивача Томових Умотворина – у XIX Сима Милутиновић–Сарајлија, у XX Стев. Н. Бабић, артил. Ппуковник у пенсији (у две свеске Узданице, ''војничког листа за поуку, неговање војничких врлина и витешку забаву'', лета 1903.) и у XXI већ спомињани даљи рођак г. Јеремија Милиновић. На мање или више посредан начин, кос све тројице, као нит се провлачи сумња у ''уметничку вредност'' Томових стихова, а у први план се истичу његово ватрено родољубље, заслуге и историјски значај написаног. Уз дужно поштовање господе, вредносни суд је лична ствар читаоца и свака сугестија у том правцу је сувишна. ''И за вјеру крв пролијевамо/ И за Српску славу и слободу/ Што је браћо, најдраже у роду;/ Већ сви за мном па како нам Бог да/ Ал` ће бити од Турака јада!...

    ''Главаре ћу метнути у слогу/ Од који се споменути могу'' – ова два стиха најбоље показују суштину и циљ Томових Умотворина . Сви су ту, које је познавао и сретао, лепо и верно описани – племићи, војводе и кнезови, мудри сенатори, али и прости хајдуци, јунаци који су од Турака ''јаде починили'' и на себи ''млоге љуте ране'' понели. Ипак, оштро перо није штедело никога – многа позната имена је посекло и грдно оштетило, и Симине интервенције у фуснотама, писане из угла високе политике и виших интереса, ту слабо помажу...

    Томо Морињанин је био једва писмен човек из народа, али бистрог ума и разборит и то није никакав калуп или фраза. Довољно је прочитати речи упућене његовој светлости Александру Карађорђевићу ''рођеном сину покојнога вође и господара српског Карађорђа'', о потреби стварања племства, заснованог на врлинама и жртвама устаника и устаничких вођа. Сви просвећени народи Европе, писао је он, такве људе не заборављају, не само што их у Историју Отачаствену мећу ''но и издашно звањима (титулама) и материјално (имјенијем) награђују''. И потомци им се тако имају чиме дичити и старати се за част и славу своје миле отаџбине. ''Јер без тога ни једна држава у свету не мође бити срећна и дуговечна''... И у наше дане чују се слични гласови, али не вајкања због пропуштених прилика, већ јасних планова и разумних предлога. Најдаље је у томе отишао књижевник Момчило Селић у свом Националном програму (''успоставити сој као сталеж''!). Његова размишљања о обнови српског племства треба имати у виду и схватити врло озбиљно.

    Од 1954. године у родном Морињу стоји спомен–плоча са именом Тома Ђурова Милиновића, успомену на њега, вредним предметима, чува Музеј Првог српског устанка у београдском Топчидеру, а ове, јубиларне године, Топола филм из Београда започео је и снимање тридесетоминутног документарног филма ''Повратак Томе Морињанина у земљу Србију''. Крајњи потези филмске екипе биће тродневни боравак у Русији, симболични пренос Томиних моштију у Отаџбину (по неким изворима, гробно место му је преорано) и, ако буде воље и новца код надлежних, откривање спомен–плоче на Калемегдану, баш тамо где је Вожду ''топове љуте готовио и жестоке бомбе и картаче''... Треба се још постарати и кућну библиотеку украсити једним од пет стотина примерака Умотворина, што није лак задатак...

    При свем том љубезни читаоче буди ми здрав и опрости на безпокојство...



новембар 2004.

Дејан С. Шуњка




(Објављено: ''Српска застава'' бр.44./45.(120.); Мирослав Панић; Честерфилд; октобар 2004.-март 2005.; стр.32.-33.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер