Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net











Марко Б. Димитријевић




ДУХОВНО И ПОЛИТИЧКО ЈЕДИНСТВО
ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА








Велики грб Велике Кнегиње Анастасије Николајевне Романове






Свети Серафим Саровски је предвидео обнову Царске Православне Русије, која би створила као заштиту од нових бомбардовања Свеправославни Византијски Савез народах.
На челу овога савеза би били сви наши владари, а предводник међу њима би био - ако Бог да и слога јуначка- велики Русијански цар. Он као геополитички знак равнотеже на ваги света, као легитимни наследник Ромејског Автократора двоглав-орловског има благодат да задржава (спречава) појаву антихриста.
(Друга Посланица Светог Апостола Павла Солуњанима 2; 6-7).
Тим антибанкарским савезом - у који би ступиле...и друге мирољубиве цивилизације- одгодио би се коначни рушилачки јуриш и бес антихриста против наше планете.


Епископ Будимски Данило Крстић







Свети Јован Шангајски и Санфранцискански   Јер где су два или три сабрани у име моје, ондје сам ја међу њима» - поручује нам Господ наш Исус Христос, у циљу истицања значаја заједнице као фактора од посебног значаја за задобијање благодати Божије.

   И на чисто материјалној разини, јасна је практична предност организоване заједнице у односу на скуп неповезаних појединаца, јер је снага ове прве, неупоредиво већа од механичког збира снага свих појединачних чиниоца који сачињавају дату заједницу.

   Колико је значајна када постоји међу појединцима, толико је значајнија када постоји међу народима – као живим истријским организмима, јер ће више народа лакше постићи заједничке циљеве уколико су међусобно солидарни и организовани.

   Управо из поменутих разлога, припадницима народа који су по традицији претежно или потпуно православни, треба посебно бити значајно настојање да се постигне политичко а унапреди духовно јединство између њихових народа. На такву дужност нас упућује Свето Јеванђеље већ поменутом поруком о заједници у Христу, као и заповести о љубави према ближњем, али и историјско искуство. Примера ради, тек заједничким удруженим напорима балканских православних народа, уз помоћ и покровитељство царске Русије, протерана је (1912) са Балкана турска империја, која је вековима уназад, држала у ропству и угњетавала православне народе. На крају, ка таквом циљу упућује нас и постојећа ситуација са краја XX и почетка ХХI века у којој антихришћанске силе кидишу на народе који су барем по својој традицији православни, то јест на државе тих народа као и остатке њихових аутентичних култура и остатке хришћанског система вредности који представљају трн у оку креаторима Новог светског поретка.


РУСИ И СРБИ






   Но да би се боље сагледала садржина и значај органских веза између православних народа, потребно је осветлити неке од битних историјских контура, које указују на судбинску узајамну упућеност која постоји међу некима од тих народа.
Ђенерал Гроф Михаил Андрејевић Милорадовић
   Као посебно упечатљиве, чине се везе између руског и србског народа. По крви, оба ова народа углавном происходе из древног прасловенског етноса, сходно чему постоји и велика језичка и извесна карактерна блискост међу њима. Шта више, међусобно су руски и србски језик ближи него два основна дијелекта немачког језика, а основи културе и једног и другог народа, потичу византијског духовног и културног наслеђа, па отуда ови народи и припадају православно хришћанском кругу народа. Велики руски народ, којег је Бог снадбео огромном и предивном земљом, знатним природним богатствима и државно-политичком моћи, има сходно својим даровима задатак да изнад свих других народа буде заштитник праве вере и брана ширењу тајне безакоња у свету.

   Њему братски страдални Србски народ – некада најбројнији и најраспрострањенији јужнословенски народ, невелики је бројчано и по територији коју насељава, али велики по својој херојској, мученичкој и исповедничкој хришћанској и витешкој традицији.

   Прва историјска спона између ова два народа, датира још од времена крштења Русије. Наиме, одушевљеност изасланика Светога кнеза Владимира, лепотом богослужења у цариградском храму Свете Софије, битно је утицала на одлуку равноапостолног руског кнеза да прихвати Хришћанство, а градитељ овог предивнога храма Господњег у Цариграду, јесте Свети Цар Јустинијан, византијски император који је родом Србин (србско име му је Управда). Друга битна спона између ова два народа везана је за највећег у србскоме роду – Светога Саву, оснивача србске помесне аутокефалне Цркве, утемељитеља србске културе, права, просвете и државе уопште. Млади србски принц Растко (будући монах Сава), напушта двор и живот у свету, те полази за групом руских монаха који су преко србских земаља ходили к руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори. На овоме светом месту правосллавне вере хришћанске, у руском манастиру, и одбегли принц Растко прима монашки постриг и постје Сава. Тек као монах, Сава почиње своју свеобухватну просветитељску делатност. Један вид његове делатности јесте и рад на утврђивању правног поретка у своме Отачаству, у виду превођења византијских правних зборника на словенски језик и њиховог прилагођавања србско-словенскоме идентитету. Плод такве делатности јесте Савино Законоправило, односно Словенска Крмчија, коју временом преузимају и друга два православна словенска народа - Руси и Бугари.Цар Иван IV Васиљевич - Грозни

   Свети Сава са својим оцем Светим Симеоном Мироточивим (који је пре монаштва био србски владар Стефан Немања), оснива на Светој Гори манастр Хиландар, коме је неколико векова касније, под турским ропством била драгоцена помоћ и покровитељство рускога Цара Ивана Грозног, који уосталом има и знатног србског порекла. Шта више, после преране смрти његових родитеља, његова баба по мајци - србска војвоткиња Ана Јакшић га је и васпитавала.

   Већ је поменута језичка блискост изеђу руског и србског народа. По том питању, битна је чињеница да језик јужних Словена (вероватно Срба) из околине Солуна који су затекли Свети Ћирило и Методије, постаје богослужбени језик код свих праволавних Словена. Он је уз делимичне граматичке реформе из XVII века, и дан данас у употреби у Руској, Србској и Бугарској Цркви баш као што је до данас и ћирилично писмо како у световној тако и у црквеној употреби код ових народа. Поменути црквенословенски језик, послужио је као граматички узор при стварању савременог типа руског језика којим последњих пар векова говори руски народ.

   По окупацији културно врло напредне средњевековне србске државе, многи учени Срби одлазе у Русију, где чине велики друштвени допринос на интелектуалном, духовном и културном плану. Један од њих је и светогорски монах Пахомије Србин, који у своје време бива један од највећих књижевних стваралаца у Русији.

   XVII век обилује духовом и културном сарадњом ова два народа а за XVIII век везано је оснивање модерног школства код Срба под аустријском окупацијом, које је омогућено доласком учитеља из Русије.

   Под притиском поменутог ропства под Турцима, током XVIII века око 10 000 Срба одлази у Русију (где обавља улогу ратника-граничара при чему 52 Србина постају руски генерали) и временом се стапа са руским народом. Отуда као и услед ранијих сеоба, међу потоњим знаменитим Русима има и оних који су србскога порекла, попут нововековног светитеља Јована Максимовића (Шангајског и Санфранцисканског).

Ђенерал Барон Илија Михаиловић Дука   Посебно поглавље руско-србских веза представља стална подршка Русије, тежњи за ослобођењем православног Балкана од турске доминације, при чему треба посебно издвојити помоћ Карађорђевим устаницима у Србији 1804, затим србско-турске ратове 1875-1878. у којима Русија акивно учествује као и већ поменуто потпуно протеривање Турака са Балкана 1912. године. Ипак изнад свега тога јесте жртва Светога Цара Николаја II из Првога светскога рата, у који он улази како би заштитио србске правосавне краљевине Србију и Црну Гору, а две године касније поставља ултиматум западним «савезницима» , условљавајући даље руско учешће у рату, њиховој помоћи србској војсци у Албанији, чиме је и промишљу Божијом овај благоверни Цар спасио србски народ од вероватног биолошког ишћезнућа.

   После сатанске бољшевичке револуције у Русији, благодарећи братској руци витешког Краља Александра, србско тле удомило је мноштво руских емиграната, који заузврат бивају чинилац препорода права, филсофије, медицине, архитектуре и православног монаштва у Краљевини Југосавији.


ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНИХ ДАНАС







   Све ове историјске споне како између руског и србског, тако и узајамно међу свим православно-хришћанским народима уоште, упућују на свеобухватну сарадњу и све данашње припаднике свих ових народа којима је стало до своје вере и опстанка својих народа. Како у историјско-биолошком, тако и у духовно-егзистенцијалном смислу.

Руски Царски орао на застави Карађорђеве устаничке војске из 1811.   Благоверни руски Цар Александар III својевремено је закључио да Русија међу земаљским факторима осим копнене војске и флоте, нема другог поузданог пријатеља. Слично томе, очигледно је да православни народи како кроз историју уопште, тако и данас, не могу поуздано очекивати пријатељство и подршку ни од кога другог осим од Бога и себе самих.

   Посебно је такво осећање морао имати србски народ у време свога отпора евроатлантском завојевачу током последње деценије прошлог века. Судбина србског народа који је због жеље за слободом и опстанком, против себе имао уједињене: НАТО злочинце, Ватикан и исламске фундаменталисте, јасно указује на судбину православних Хришћана у овоме свету. Наиме, србском народу који је гоњен, клеветан и убијан, због своје макар традиционалне и потенцијалне верности Господу Исусу Христу, нису смели бити дозвољени: слобода, опстанак на вековним огњиштима нити државно јединство отачаственог простора, јер би то у очима злочиначких центара моћи овога света, био вирус који би заразио и друге народе којима се смучило постојеће стање перфидног робства. Ипак, ми верујемо да ће отпор србског народа бити семе из кога ће израсти велико дрво у виду етичког и духовног уздизања православних народа из постојеће етичке и културне каљуге, затим њиховог избављења из политичке потчињености антихрићанским центрима моћи и бивствовања у лажном и лицемерном миру устајале духовне баре.

   Претпоставка пожељне политичке повезаности православних народа, јесте јачање духовне блискости међу њима. Због тога, поједици и групације унутар разних православних народа које искрено стреме таквом циљу, морају се повезати и координирано деловати како би што потпуније исповедали идеју политичког и духовног јединства православних народа и њиховог супротстављања наказном принципу евроатлантских интеграција. По том питању, природно је да највише може учинити руска држава, пре свага по питању помоћи и подршци проруским и православљу наклоњеним групацијама код других православних народа, и тиме утицати на јачање идеје о политичком повезивању православних.

Епископ Будимски Г.Г. dr. Данило (Крстић)   Елементи те идеје указују на вишеструку предност и узајамни сплет користи свих чинилаца будуће заједнице православних народа. Моћна и велика руска држава осим реализације својих богомданих дарова у виду заштите малих братских православних народа, добила би приступ Балкану и Медитерану, а остали православни народи, моћно руско наоружање и физичку заштиту како услед руског покровитељства тако и услед међусобне солидарности која добија на тежини чињеницом да се балкански православни народи међусобно граниче и живе на полуострву што вишеструко повећава њихов одбрамбени потенцијал. Отуда, православни народи морају претходно добити патриотске власти (по могућству православно монархистичке) које су наклоњене православним вредностима и које би одбациле западњачке упливе и изгладиле сваки међусобни спор, јер гледано кроз хришћанску духовну призму, јасно је да сваки спор који спречава савез православних, потиче под сатане и његових слугу. Везано за ово питање, треба рећи да православни хришћани полажу наде у пророчанства Светих Отаца о могућој обнови руске Царевине, која би по логици ствари директно или макар подстицајно деловала и на побољшање прилика код остали православних народа. Са надом у остварење таквих пророчанстава беседио је и недавно упокојени србски епископ Данило Крстић:






   «Свети Серафим Саровски је предвидео обнову Царске Православне Русије, која би створила као заштиту од нових бомбардовања Свеправославни Византијски Савез народах.
   На челу овога савеза би били сви наши народи, а предводник међу њима би био - ако Бог да и слога јуначка - велики Русијански цар. Он као геополитички знак равнотеже на ваги света, као легитимни наследник Ромејског Автократора двоглав-орловског има благодат да задржава (спречава) појаву антихриста. (Друга Посланица Светог Апостола Павла Солуњанима 2; 6-7).
   Тим антибанкарским савезом - у који би ступиле...и друге мирољубиве цивилизације- одгодио би се коначни рушилачки јуриш и бес антихриста против наше планете.»


Dr. Александар Соловјов   По епископу Данилу, основна сврха обнова православних монархија и установљења савеза међу њима, била би у припреми и педагогији за Царство Божије, то јест у одлагању антихристовог доласка како би се у једној повољнијој духовној клими што већи број људи спасао.

   Поменута заједница која би имала политички, војни и економски аспект, била би тврд орах и за америчку хегемонију и за исламски фудаментализам као и за сваку другу потенцијалну претњу. Шта више, заједница православних народа била би моћан блок који ни од кога не би смео бити нападнут, а не треба заборавити ни начело економске самодовољности великих простора, које би обесмислило сваки изолационистички покшај ма одакле он долазио. У вези са тим треба истаћи да православна заједница народа не треба бити нужно политички самодовољна, већ треба имати пружену руку, како би и епископ Данило рекао, ка свим мирољубивим цивилизацијама, у циљу заједничке одбране од богоборних циониста који утиру пут антихристу кроз агресивно наметање евроатлантског културног, духовног и политичког модела читавоме човечанству. У том погеду, битни су интеграциони процеси на евроазијском тлу које насељавају и православи народи, а које чини једну конкретну географску целину.

   По питању могућности православног међудржавног савеза у данашњем времену, посебан проблем представља претежна етичка, духовна, политичка и културна слуђеност и дезорјентисаност већине данашњих припадника традиционално православних народа, који су се заменивши творевину за Творца и одбацивши светле идеале својих предака, поклонили бездушној рекламаторској капиталистичкој култури. Стога, државотворна обнова на православним темељима и политички савез православних народа, морају имати покриће у њиховом духовном и културном препороду. Али већ сама идеја политичког савеза православних, има изразито подстицајно дејство на духовни и културни препород, јер указије на реалност могућности физичког супротстављања антихришћанским силама.

   Но да би се елиминисао штетан западни утицај и да би се пипци душегубне евроатлантске цивилизације у што већој мери одстранили из живота православних народа, потребно је тежити и борби против туђинских уплива не само у друштвима традиционално православних народа већ и у самој православној Цркви, при чему одговорност стоји пре свега на православним јерарсима. Ово питање је важно пре свега због душевно-егзистенцијалне нужности нас православних да чувамо чистоту вере али и због стварања претпоставки за духовно јединство и политички одбрамбени савез православних народа. Није ли упечатљиво да су најлибералније међу православним помесним Црквама баш оне чији су народи у највећој мери позападњачени (пример Румуна или Бугара и њихових помесних Цркви). Јасно је да такви упливи попут: новог календара, свејереси екуменизма, либерализма, модернизма и сличних новотарија, имају за циљ да разводне и протестантизују православље, не би ли се оно попут западних јереси уклопило у антихрићански Нови светски поредак.
Гроф Саво Владиславић Рагузински
   Па тако међу православнима, посебну дужност као и велику могућност јачања духовних и потенцирања политичких веза између православних народа, осим политичких субјеката има и јерархија православне Цркве, која већ и самим својим устројством упућује на пожељан облик односа међу православним народима то јест њиховим државама. Слично као што су помесне Цркве православних народа гране на јединственом стаблу васељенске Цркве, тако и државе требају бити саставни делови јединственог чврстог међудржавног организма Православне заједнице народа. На тај начин, православни народи ће повећати могућност сопствене духовне и физичке заштите, односно одупирања силама које утиру пут антихристу и повећати могућност свога духовног и културног уздизања, православног мисионарења и сведочења читавом човечанству визије свеопштег будућег васкрсења.



Цар Николај II Романов од Русије и Краљ Петар I Карађођевић од Србије






(Рад за Међународну научно-практичну конференцију ''Православље и власт - Традиција и савременост'', Санкт-Петербург, 6.(19.) - 8.(21.) април 2007.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Гусле'' - лист Савеза гуслара Србије

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер