Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Проф. Љубодраг Љ. Грујић



НА ГОДИШЊОЈ КОНВЕНЦИЈИ*









   Даме и господо,


   Част ми је и задовољство што имам прилику да прозборим о темама ове конвенвије пред овако срећно окупљеним скупом преданих грађана. У својству херолда Краљевског дома Карађорђевића и канцелара краљевских ордена свакодневна ми је дужност да проучавам суштину данашњег друштва да бих могао што прецизније да радим на развитку хералдичких и других обележја која симболички представљају Србију, Краљевски дом, грађане Србије и људе широм Српства као и да саветујем Краљевски дом о више сродних тема из дисциплина које се баве проучавањем симбола у употреби у нашем модерном друштву у данашњој постјугословенској Републици као и у Српству. Даме и господа из Напредног клуба су изградили оправдану репутацију да покрећу преко потребне суштинске расправе па бих желео да са вама поделим неколико кратких размишљања ван уобичајених пет-шест дозвољених тема за политичко ламентирање.

   Кренућу од настрашније чињенице која мора да обликује све наше будуће акције. За који дан је 210. годишњица нововековног почетка дизања Србије из пепела а за тих 210 лета Србија се као птица Феникс више пута рађала наново, сваки пут значајно другачија. Те, ако бисте ми дозволили, еманације Србије су биолошки гледано биле све исцрпљеније – трећина мушкараца из устаничке Србије је погинула, половина из Краљевине Србије у Великом рату, милион у Другом. Наше војевање за слободу је било неизбежно и славно јер је то било у сржи нашег духа – уосталом, бранили смо се, нисмо нападали. Међутим, такав се дух истрошио баш као што је и Европа искрварила са своје позиције неприкосновеног континента због Првог светског рата. Сувопарим језиком бројки, ако се гледа српско становништво Србије, сада нас је шест милиона у свету са седам милијарди људи. На попису 1884. у ондашњој је Србији било 1,7 милиона људи а на свету се процењује да је битисало 1,5 милијарди. Дакле, са 0,11% светске популације за 130 година смо пали на 0,086%  - пад за трећину, бројке које наизглед и нису оминозне заправо итекако јесу јер становништво данашње Србије укључује и Војводину и све избеглице из ратова за југословенско наслеђе. Сматрам да је немогуће причати о демократији и перспективама без узимања у озбир наше биолошке снаге у поређењу са светом и – што је још битније – утицаја тог пада на психологију и светоназор апослоутне већине нашег друштва.





   Такође, свет се променио, постао глобално село у трци за што боље позиције пред неумитном будућношћу каква већ обично дође због светске економске кризе. Већина људи живи у градовима, никад старију структуру становништва нисмо имали. Укратко, социјална психологија и групна динамика српског друштва је толико другачија од свих наших светлих и не тако светлих историјских примера да заправо није никакво изненађење да су скоро сви слојеви губитници у овом информационом империјализму. Никакво искуство, никакво образовање, никаква сада окрњена духовна и материјална вертикала нас није спремила за наш незавидни статус. Зато Србија наизглед трупка у месту у странчарењу ко ће бити стечајни управник за увођење у европску мегадржаву и ко ће руководити све тањим буџетом. Политичка каста се правда лошим народом и немањем никаквог другог пута, народ покушава да преживи и криви политичаре а појединци који наизглед јуришају на ветрењаче и покушавају нешто да изведу на пут радиности углавном или пропадну или емигрирају. Тако безвољно разбуцана Србија има доста сигурну будућност четвороразредне територије унутар ЕУ после 2020.

   Да ли је све тако безизгледно и црно? Да ли Србију треба оставити да чмава у хладу, како рече бесмртни Змај пре сад ће 150 година: «Нек народи нашу славу знаду / а нас пусте чмавати у хладу, / а и онда нек је стража јака, / јер има сана свакојака.» (Јутутунска народна химна, сатирична песма против кнеза Михаила Обреновића, иронично, једног од најлибералнијих модерних српских владара. Шта би Змај тек данас рекао?) Дакле, црно ли је баш тако?

   Није. Даћу вам пример близак мом срцу јер је то било моје послање. Србија је имала октроисани социјалистички амблем током све три њене републичке еманације до сад – као део СФРЈ, део СРЈ и као РС до 2009! Читав људски век се живело пода њим јер се тако морало. Током злехудих 90их се отворила расправа у јавности, преоптерећена хохштаплерским подметањима о оригиналним српском грбу старијем и од самог постојања хералдике, фингираном референдуму о обележјима и још сијасет примера који нису за јавно спомињање. Тек је године 2004. уз велике напоре и противљења политичке касте дозвољена паралелна употреба јединог грба кога је Србија практично имала као независна нововековна држава. Пропаганда против традиционалних симбола Србије је била загушујућа а потка им је била да је грб назадан, практично непотребан у модерној држави. У мају 2009. је коначно ступио на снагу Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије а у новембру 2010. је усвојен еталон (књига стандарда) по ком је коначно кодификован званичан изглед наших обележја. И дан данас ми је огромно задовољство и част да кажем да је графички изглед и мојих руку дело иако је практично одмах уследио архетипски контраудар оних снага који своје бивствовање повезују са сасвим нетачном идејом да је расрбљена Србија једина европска Србија а да су идеје националне одговорности везане за назадну романтичарску прошлост и да су неспојиве са социјалном одговорношћу. О школи искуства које се плаћа на таквој ветрометини и заумним српско-српским мржњама не вреди говорити јер је то школа које се учи душом а не речима. После оваквог трновитог пута – који се никад не завршава – испитивања јавњог мњења агенције која се никако не може описати као патриотски настројена показала су – после 45+20 година других симбола и друге државе и натураног југофедералистичког светоназора где је Србија била у најбољем случају третирана као збуњена баба – да српски грб не треба мењати мисли 67% грађана а 81% грађана мисли да не треба мењати државну заставу Србије. Анкета је била наручена поводом изгледа за промену устава Србије у априлу 2012. Vox populi, vox Dei! Никад не сумњајте да мала група посвећених људи може да промени свет. Само они и могу да промене свет – тачније да делују на друштво да промени своје мишљење. Ми као појединци и друштво вучемо психолопке хипотеке Пирових победа и правих пораза а као и сви јужњаци у Европи, поседујемо одређени фатализам „ако одмах све није по мом, нећу ни да устајем из кревета“. Све што је потребно је да се то тешко бреме гурне сваког јутра по страни и да се ради. Шта вреди демократија невољника?





   Упркос размишљањима одређених десничара да је демократија владавина најнижих а да се по Полибију демократија извитоперује у охлократију, тј. владавину руље којој интерес целине не значи ништа, српско нововековно друштво је одсудно егалитаристичко или је макар то било све до ове треће републике. Било је покушаја у танком слоју тајкуна из 19. века и понеког пречанског ћате да се уведе племство које је још Милош Велики доста лако сасекао и у томе му је вероватно осећај саборности – термин кога многи злоупотребљавају – помогао да не буде противљења. Српска монархија била је јединствена по уставном решењу да је племство забрањено а последњи монархистички устав из 1931. јасно већ у 4. члану каже „Не признаје се племство ни титуле, нити икаква преимућства по рођењу.“ Оваква решења су све присутнија у модерним преосталим монархијама, посебно скандинавским, макар што се тиче нових нобилитација. Често се заборавља – што због идеолошке пропаганде, што због тромости – напредност српских монархистичких устава, наравно, у односу на своје време и своје парњаке. Краљевски укази су почињали са „по милости Божијој и вољи народној“ – једно без другог је неодрживо на дужи рок. Али одговорна демократија се учи генерацијама а наше еманације Србије су трајале највише по четрдесетак година у ових ситних 210 лета! Чак и у Великој Британији права демократија не постоји дуже од два века а биле су две револуције да би се дошло само до првих услова за њено рађање. Права демократија не постоји без свести о вишеслојности интереса, вишеслојности одговорности и да твоје слободе престају где почињу слободе других. Даме и господо, запитајмо се у ком је стању наша трећа република ако знамо како би већина народа реаговала на претходну реченицу? Инситуције треће републике су наизглед чврсте али сви смо на својој кожи осетили да је то само егзоскелет испод ког нема ништа до племенске охлократије. Да ли у свету лажне слободе да се бавите само својим поривима и сујетом сви инсистирају да се опходи према њима као да су принчеви и принцезе? Ко влада принчевима – краљ! Шала, наравно, ђаво влада таквим људима. Ја заправо не оптужујем никог за ово стање јер је чинилаца много а осећам да народ препознаје тренутно стање као пролазно само, ето“треба преживети јер ко зна колико ће да траје“. Србија, чини се, деценијама чека да се Србија врати.





   Много шта се може рећи за монархизам и краљевске породице из наше перспективе грађана. Има ту са наше стране љубоморе, сујете, неразумевања, терања ината власти, ината који нас је спасао од туђинског јарма па се инерцијом наставља све до данашњих дана. Има ту и револуционарне жестине која хоће све да уништи, да „кораци тутње у напад“ све док њихова деца не постану нова буржоазија у свему само не на папиру. Са друге стране, ти људи из краљевских породица су рођени са теретом отелотворености своје земље. Иако рођен у туђини, васпитан у туђини, потукач у туђини, без пуно искрених српских пријатеља у расцепканој и вазда монтипајтоновски завађеној емиграцији са сталним упливом титоистичких професионалаца, у сталној бризи за очувањем имена породице и династије коју су сви препустили злехудој судби јер се, боже мој, нису снашли да остану на власти, крунски принц Александар II је првом приликом дошао кући у Србију 1991! Да ли се сећате 1991. и ко је све тад бежао из «Југе»? Срце га је вукло али још битније, обавеза га је вукла. Син краља има обавезу па макар краљевине не било на папиру. То је човек који живи део свог бића за све нас и због тога је и дан данас блаћен. Краљевска породица се бави хуманитарним радом не само да би помогла унесрећенима – заиста ко од нас није унесрећен и унижен поразима од кад је Запад препустио титоизам истој злехудој судби мало пре споменутој – него и да покаже шта одговорни појединац мора да ради за своју заједницу. Који механизам демократије гарантује да ће се владар тако понашати? Ниједан. Не заваравајте се. Да ли сте видели плејаду српских председника у последњих 20 година? Ми смо гласали за њих. ЈА сам гласао за њих. Усрећили смо се бирократама на месту које је по својој природи на ветрометини свих могућих људских порива и на ком је потребно пуно … компромиса. Они знају да се својим радом попну на одговорно место у демократији али не знају шта ће на њему и то кажем уз све дужно поштовање према разним способностима и људским природама јер зар није речено «Дај Богу Божије а цару царево?»  Исто тако и краљевска породица признаје овај точак судбине, овај sors immanis et inanis и пристаје да живи као подстанар у национализованој кући предака у републици јер је дужност према Србији изнад чак и љубави према Србији за припадника краљевске породице, самим тим и за све искрене монархисте. Зато се у последње време краљевска породица нада да ће република смоћи снаге да уради исправну ствар и да ће донети закон којим уређује однос са краљевском породицом као што је већ урадило толико других република у Европи. Чак је и Црна Гора и Албанија у том смислу уредила односе а да не причам о културним колосима као што је Португалија или Француска. Као што у модерним монархијама нико не сме да брани републиканцима да испољавају своја политичка уверења, тако и у овој републици нико не брани људима да сматрају да је српска уставотворна монархија природни бранитељ српске одговорне демократије. Разбацани по свету, баш као и потомци Карађорђа, Срби тек сад невољно уче да су део тог света иако добар део и даље сања о срећном крају историје у оквиру неке ЕУ или Руске Федерације. Пробудите се!





   И на крају, шта ми можемо да урадимо, поштоване даме и господо?

   Најједноставније и најмање што можемо на демократски начин, понекад културно, понекад чак и кафански, да причамо, да глагољамо и бистримо теме које су избачене из медија јер су на први поглед исувише апстрактне. Да ли је република природни бранитељ једнакости и права грађана? Да ли је југофедерализам био најбоље решење за српски народ? Шта југофедерализам има заједничко са монархистичким југословенским унитаризмом? А шта они са титоизмом? Да ли је АП Војводина заиста права Војводина по мери грађана Србије? Са тим у вези, да ли је олигархијска република природни бранитељ картела и где смо ми у том «дилу» сем као јужноамеричко робље у не баш банана-држави али онда макар шљива-републици? Да ли би се ишта променило ако би се сутра пробудили у монархији? Да ли је заправо српска уставотворна монархија природни бранитељ српског социјализма или социјалдемократије, попут скандинавских монархија? Што више људи се тргне из своје заштићене љуштуре саткане да би се преживела тешка времена, то су веће шансе да Србија коначно угледа сама себе и изађе на сунце. То ће бити тешко, јер силне погибије из прошлости остављају великог трага у садашњости. Ако би довољна већина људи у будућности смогла снаге да у срцу и уму мисли и каже «Србија – то нису они, Србија, то сам ја» било би више него довољно снаге за изазове које доноси време.

   Помозимо им, Востани Сербие, давно си заспала! Хвала вам.







*Говор одржан на Годишњој конвенцији Напредног Клуба, 8. фебруара 2014,
у Свечаној сали Општине Звездара, у Београду



НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер