Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net













Грб Ј.Н.П. ''Збор''





Протојереј dr. Димитрије Најдановић




ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ
– ТЕОЛОГ МЕЂУ ПОЛИТИЧАРИМА






Димитрије В. Љотић







    Димитрије Љотић држао је ова своја предавања у зениту своје духовне зрелости. У свом поступном подвижничком лествичништву имао је он, несумњиво, доживљаје конверзије. Тешко је знати колико дубоке и револуционарне, преображајне. Сâм се у предавањима исповедио да је у младим данима био толстојевац. И да је, самим тим, приступао Христу рационалистички. Примао од Христа и Хришћанства што се у оквире разума може сместити. А то је мало или нимало. Очевидно је да је ових уследних прелома и пролома у мистерију Христа било више тако да је могао са апостолом Павлом рећи да је усходио из славе у славу и да је, најзад, дошао до боговиђења која превасходе сваки ум. У свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике Љотић је имао своје духовне оце. Један је био генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални Владика Николај. После је ове своје ,,духовне штаке“ отурио и сâм наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг. ,,Треба се стално вежбати за духовни живот“, вели он. Тако се Димитрију, ходочаснику Христовом, на орбиту усхода изгубили сви ликови сем лика Спаситељева. Све ово речено није измишљено него ишчитано из Записа.

    Ово спољашње лествичништво Љотића праћено је унутрашњим ,,пуњењем“ Господом. Љотић испражњује себе, распиње себе и свет да срце своје учини Христовим престолом. Његов духовни exterior прати аскетски interior: димензији његовог спољашњег узрастања ка Христу одговара димензија Христовог урастања у њега. Те тако и споља и изнутра узраст Христов. Узраст Христов у димензији висине и димензији дубине. Љотић се за ово позива на динамику горушичног зрна и квасца. А важније од тога је његово тврђење, управо уверење да науци Христовој нема краја. У том бескрају пружају се две акције човекове: једна у вис (,,из славе у славу“) и друга у низ (да сиђе Господ у ништоту човека). Љотићу није туђа православна мисао кеносиса: самоумањивања и самопонижења Бога. Напротив, она је врло развијена и крепка. ,,И Бог умањује себе и своди себе у што мање димензије“.

    Све–све је пуно Господом. Бог је, по Љотићу, ближи нама од воде, ваздуха и светлости. Наша је кривица што ту свудаприсутност не осећамо. Јер је наш орган боговиђења оштећен. А орган боговиђења јесте с р ц е наше. И не само орган виђења Бога него и стапања са Богом, мистичког сједињења са Њим. Љотић непрестано истиче примат срца над разумом. Љотић се овим сврстава у велике мистике света. Сâмо срце ове мистике јесте в е р а. Љотић иде тако далеко да тврди да за мистика, човека који стално стоји пред лицем Бога, није потребна ни молитва, ни црква, ни свете тајне. Јер ,,он општи непосредно са Богом“. ,,Он се просто погружи, утопи у страховиту величину Божју“. Овде првенствено Љотићу лебди пред духом Томе Кемписког (1380–1471), нарочито његово дело De Immitatione Christii (По угледању на Христа), које наводи изрично. Љотић, међутим, као да не осећа да православно учење о о б о ж е њ у (theosis), односно о о х р и с т о в љ е њ у човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу. Љотић се позива на Кемписког, а уствари има у виду православно мистичко учење о обожењу.

    Свети Сава није калемар српске дивљаке већ свети Седмочисленици (св. Ћирило, Методије и други). Они су на српској дивљаци накалемили Христов калем. Свети Сава је само кресао дивље антихристовске леторасте из дивље подлоге. ,,Живот српског народа је уствари стална борба Христа са оним што је нехришћанско, а његова је мисија да помаже хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком“. Или: ,,Најкраће схватање историје српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока“. Та борба и данданас траје. Шта више, она је данас добила своју апогеју, – свој врховни трагични изглед. Сви смо учесници њени. И срце је наше њено поприште. ,,Борба се води у сваком појединцу“. Ово би по Љотићу био дијаграм философије историје српског народа.

    Како ћемо се сјединити са Богом? Бог је љубав, истина, чистота и смерност. А ми? Мржња, лаж, нечистота и гордост. Јасно је да се само уједињењем са богољубављу, богоистином, богочистотом и богосмерношћу сједињујемо са Богом, ,,долазимо у везу са Богом“. Овде се, дакле, срећемо са на свој начин динамизираном мистичком аксиомом: ми премошћујемо понор између Бога и човека, јер је Бог антропоморфан (човеколик), а човек – теоморфан (боголик). Апекс премошћења је Богочовек Христос у коме су пунина Бога и човека несливено сливене.

    Ваља још нешто истаћи као доминантну категорију Записа. Љотић често говори о верском искуству. Разлика између знања о вери и верског искуства је слична разлици између теоретичара пливања који не зна да плива и пливача који не зна теорију пливања. Љотић је склон да ово верско искуство изједначи са мудрошћу (нешто више од знања), а понекад са стањем срца. Љотић као да води прилично озбиљну борбу да ближе одреди појам верског искуства. Мени се чини да је овде посреди једна религиозна егзистенцијална категорија у роду мистичких категорија. Рекло би се да њој Љотић придаје превелики значај, преувеличава је. Јер вели да човек са верским искуством ,,мора да поседује све оне особине које има Бог“. Но ово и овакво уверење јесте суштински недостатак готово свих мистика.

    Ваљало би очекивати да је Љотић као изразити мистик против разума. Није. Он у изворима богосазнања спомиње, поред натприродног откривења, и природно откривење засновано на људском разуму. ,,И разум није против Бога“. Чак Љотић врло опширно говори о улози разума. Он притом несумњиво мисли на тзв. доказе бића Божјег. Но и ту – у тој области размишљања – он је оригинални мислилац. Вера ипак далеко премаша разум, понављам. ,,Што не знаш, то веруј“. Онда Љотић наводи цитат из беседе Владике Николаја: ,,Вера твоја потребна је онде где нема разума“. Користим прилику да допуним опаске о примату срца. Срце је орган боговиђења и богосједињења. Љотић додаје и богосастанка: ,,Срце је стан у коме се човек састаје са Богом“.

    Ја сам само делимично издвојио овде неке основне идеје религиозне из Записа. Њих има и више и – више значајних. Пажљив читалац ће то одмах приметити. Ја мислим да сам издвајањем ових основних мисли Записа нешто постигао: да докажем да су Записи уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога.

    Христос је Димитрију Љотићу одувек био врховни канон живота. Заиста, све и сва. Ако је приватни живот – Христос. Ако породични – Христос. Ако однос према ближњем од најмање до највеће заједнице – Христос. Ако политика – Христос. Ако космософија – Христос. Ако триадологија (учење о Светој Тројици) – Христос. Ако историософија – Христос. Ако антропологија – Христос. Ако национализам – Христос. Христос – врховно кубе његове високе катедрале духа. Последња страна Записа посвећена је индивидуалним и колективним чудима. Тих је чуда безброј. Међутим, Љотићу је чудо над чудима – Христос, највеће чудо земаљске и небеске историје. Самим тим Димитрију Љотићу био је и остао Христос његов eschaton, врховно начело које му је било пут на беспућу, светлост у тами, утеха у очајању, пристаниште мира у бури немира, очарање у коби разочарања, визија и непосредни доживљај вечног живота на ивици земаљске смрти. Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте. А то значи Христу Господу који из дана у дан лик Димитрија Љотића чини светлијим, топлијим и милијим. У знак захвалности Христу Љотић је сабрао последње снаге својих последњих дана да – како уме и зна – отслужи у Записима акатист Сладчајшем Исусу, Најслађем Исусу.

    Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Христовим. ,,Запамтите да изван Христа другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и народа“.



Грб Ј.Н.П. ''Збор''





(Димитрије Љотић: Говори и чланци, свеска 6, Минхен 1975.)


(Преузето: Информациони центар ''Коментар'')


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер