Coat of arms of The Kingdom of Serbia The Center for Research of Orthodox Monarchism Coat of arms of The Center for Research of Orthodox Monarchism
MAINABOUT USSYMBOLSACTIVITIESTREASURYNEWLINKS WRITE US

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!








Михаил Викторович Назаров







ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!





О „СЛАБОСТИ” И СНАЗИ ХРИШЋАНСТВА



(Неопаганство и јеврејско питање)






Михаил Викторович Назаров





    После толико дуго усађиваног порицања духовног света – сасвим је разумљиво да се у посткомунистичкој Русији, из нагомилане радозналости, психолошко клатно зањихало на другу страну: ка „духовности” сваке врсте, све до предавања окултизма у неким школама (штајнеријанство, рерихијанство) и сеанси магије на државној телевизији (Кашпировски и други). Немајући представу о томе уз какав јединствен морални напор човек може да узраста ка истинском духовном свету, многи радозналци настоје да стекну „духовност” лако и одмах, у готовом виду, „ради побољшања здравља”, не размишљајући о њеним својствима и последицама.

    Посебно место у овом низу појава заузима интересовање за руско паганство (незнабоштво), јер се оно поткрепљује култом физичке снаге и здравља нације. Ова идеологија, сродна је фашизму са његовим паганским саблазнима, тако распрострањеним баш у временима националних катастрофа. Поред тога, „добра намера” да се физички ојача ослабљено тело државе, само повећава њено духовно саморазарање, јер паганство разматра нацију углавном као биолошки организам, не осећајући духовне темеље националне самосвести и сам циљ постојања нације.

    Треба одмах рећи да је једна ствар – паганство (незнабоштво) као етнографија: народне песме, игре, обреди и традиције. Њих треба брижљиво чувати, јер су у њима наши национални корени, нама драги и драгоцени. Старије паганство још није знало за Истинитог Бога и зато наше претке немамо за шта прекоревати: они су били на свом историјском путу ка истинитој вери и, када је дошло време, изабрали су је свесно, душом и срцем, створивши велику Православну државу. Друга је ствар – садашње неопаганство (ново незнабоштво), које одступа од моралног избора наших предака, тежећи да сасече до корена хиљадугодишњу крошњу – круну великог дрвета хришћанске културе и да у пању који је остао стекне „здрави национални идеал”.

    Управо то и нуде руски неопагани, који чак издају и специјалне књижице против Хришћанства (А. Иванов, В. Авдјејев, В. Јемељанов), са „убиственом”, како им се чини, аргументацијом. Једна од политичких организација, која је назвала себе „Руска партија”, то је изразила и у свом програму: „ Хришћанство, које проповеда идеју богоизабраног израиљског народа, треба сматрати за јеврејску идеологију и страну религију, која је допринела успостављању ционистичког ропства у Русији” („Руске новине”, 1992., бр. 5). Овде је основни аргумент у томе да је Хришћанство „религија робова”, која „слаби нацију” пре свега пред Јеврејима, да су баш они нама специјално „потурили” ту религију ради успостављања своје владавине. (Исто тако су о „слабости” Словена расуђивали Хитлер и Розенберг, налазећи управо у томе узрок слома Русије 1917. г. и јеврејске превласти и насиља које је уследило, али ипак – то није сметало Русима да дођу до Берлина 1945. године...).

    У свакој од сличних антихришћанских публикација има проклетстава, богохулних изопачавања Светог Писма и извртања смисла, а све се то дешава из очигледног незнања и неосећања Православља. Јер у СССР-у ни у школи, нити пак у високошколским установама, томе нису учени: атеисти су бодежима пробадали то страшило „хришћанства”, које су сами и направили да би изгледало што примитивније. Поред тога, атеисти су, као и пагани (незнабошци), тврдили да је Хришћанство „религија робова” и инстумент „подјармљивања маса од стране експлоататора”...

    Да би доказали како је Хришћанство „ропско”, незнабошци га увек своде на тезу: „окрени непријатељу и други образ”. Међутим, ипак, овде се ради само о своме образу, а то значи: опрости свом личном непријатељу, немој му се светити и не умножавај зло, али ни у ком случају не окрећи непријатељу образ ближњега, него га заштити чак и по цену свог живота! А он ће исто тако заштити тебе.

    Хришћанско смирење није смирење пред злом, него пред Богом. Израз „слуга Божији” значи и признање Божије свемоћи, и спремност да се боримо за остварење Његове замисли о свету, а ту је „слуга” дужан да се претвори у храброг војника у бици против зла. Наш Светитељ Теодосије Печерски с тим у вези говорио је:

    „Живите мирно не само са пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим непријатељима, а не и са Божијим непријатељима”.

    Сам Христос је применио силу ради заштите светиње: изгнао је из храма трговце и мењаче који су га скврнавили.

    Спој таквог „служења”, слободе и храбрости Хришћана, видљив је у речима Апостола Петра, који је говорио:

    „Будите... покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије” [1 Пет 2, 13-16].

    Ове речи показују и лажност тврдње да Хришћанство тобоже заповеда да се „ропски” потчињавамо свакој власти, „јер нема власти да није од Бога” [Рим 13, 1]. Апостоли су говорили о самом принципу власти супротном од анархије и имали су у виду власт која и сама служи Богу, као што је наглашено у наставку ових речи: „јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла... Јер је (старјешина) слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се...” [Рим 13, 3-5].

    Дакле, апостоли су под влашћу имали у виду закониту позитивну силу државе, а не узурпацију пуномоћја власти од стране оних који имају неморалне и рушилачке циљеве. О односу Хришћана према недостојној власти, можемо судити по речима Христа о Ироду или Светих Отаца о Јулијану Одступнику. И наш преп. Јосиф Волоцки (један од најчистијих идеолога царске власти), отворено је тврдио да неправедни цар: „није Божији слуга, него је ђаво”, и да му се треба противити чак и под претњом смрти. Свети Митрополит Филип, који је смело изобличавао Ивана Грозног, пример је за то.

    Дакле, Хришћанство уопште није слаба религија, него благородна и мужаствена. Довољно је да се осврнемо на руску историју, како бисмо увидели каква је била наша „хришћанска слабост”: објединили смо у једну целину државу, која чини једну шестину копна. При том не толико силом колико добром, доносећи узвишенији морал, али не посежући за самобитношћу народа у чије земље смо ступали, јер би без тога, по свој прилици, било немогуће задржати те земље и сачувати те народе... У томе је велика разлика Русијске империје од колонијалних. А чињеница да се за време бољшевичке владавине руски народ претворио у донора (даваоца крви), експлоатисаног од стране националних покрајина (граничних области), објашњава се тиме што је био свесно сломљен управо његов Православни духовни стожер. Русима је било допуштено да постоје и да служе циљевима комунистичке партије у виду радног тела без душе.

    Оно што је најважније: Хришћанство је боље од паганства не зато што је створило такву Империју и не зато што смо за хиљаду година ми навикли на њега, него зато што је хришћанство истинито. Једино Хришћанство објашњава смисао живота човека, као и смисао историје, универзално обухватајући и решавајући све најсложеније противречности земаљског света: између личности и друштва, слободе и државне принуде, смртности човека и апсолутног смисла његовог живота, између света који „у злу лежи” и неопходности чињења добра у том свету. То је религија која је:

- крајње личностна, јер проповеда пут личног спасења човека кроз стремљење ка савршенству, ка разоткривању у себи „лика и подобија Божијег”;

- крајње саборна, јер указује на главно средство тог спасења и усавршавања: кроз љубав према другим људима све до саможртвовања;

– крајње слободна, јер је замислива само као слободно служење човека тим вредностима – унутрашњом одлуком, кроз ново духо- вно рођење (ради чега је потребна огромна духовна самопринуда над „старим човеком” у себи, а таква победа над собом, далеко је тежа и значајнија него кад избијемо „око” или „зуб” непријатељу...);

- која крајње дисциплинује и обавезује човека да следи Истину – најочигледнију Истину, а онај ко је позна постаје њен добровољни служитељ: „слуга Божији”; управо зато, хришћанство се распространило по свету – кроз Крсни подвиг Христа и мноштво Његових следбеника мучених до смрти, који су показали своју духовну узвишеност над незнабошцима, а не зато што је обећало било какве материјалне користи;

– која потпуно уважава и открива величину човека као бесмртног бића, створеног по лику и подобију Божијем; која проширује границе човекове личности изван привремених граница живота – до Царства Небеског. Само у оквиру хришћанске културе, која надвлада антиномију духа и материје по аналогији са несливено-нераздељивој богочовечности Христа, оплемењују се све уобичајене земаљске појаве као што су брак, рад, држава, све до приватне својине, која се из природно-инстинктивне неминовности сублимира у духовну вредност служења, које превазилази свој економски и материјални значај;

– и, најзад, то је религија крајње праведна, јер је Бог тако уредио свет да ће на крају крајева победити добро и Царство Божије, а наш задатак је да схватимо смисао текуће борбе добра и зла у свету и да у њој заузмемо одговарајуће место, од чега зависи наша посмртна судбина, да за то сазревамо током целога живота, јер никада није касно да то учинимо: да кроз друго рођење постанемо „слуге Божије” – храбри војници у битци против сила зла.

    Овим особеностима Хришћанства (тачније, Истинског Хришћанства – Православља), разрешавају се и све друге антиномије, нерешиве у другим идеологијама, јер за њихово решење, неопходно је разумети човека, друштво и свет као духовну целину, а западно раздељење света на аутономне, међусобно независне сфере (религија, наука, уметност и власт са њеним трима независним гранама), само покушава да решава те проблеме формално-јуридички и равнодушношћу према духовном циљу живота. Зато се паганска критика Хришћанства на примерима ових или оних грехова западних конфесија (инквизиција, индулгенције, екуменизам и масонство, и томе слично) не може применити на Православље. Случајеви пак одступања Православног свештенства од Истине, само говоре о узвишености Православног идеала, која не одговара могућностима свих (као ни колебљивим људима типа В. Розанова), али човечија слабост не може да укине Истину коју је открио Христос.

    Сам Син Божији, дошао је у свет ради нас да би нам открио смисао историје и да би нас научио том другом рођењу – ради нашег спасења. После Његовог доласка, неопаганство (ново незнабоштво), јесте одрицање од духовног напора и бекство у историјски инфантилизам, примитивно одрицање од схватања смисла постојања и свих сложености света. То је одрицање од искуства двохиљадугодишње хришћанске епохе, у којој је историја и нашла своје народе-посленике, који у њеном развоју нису видели бесконачно протицање или бесмислено кружење времена, као што су предпостављали незнабошци, него смисао са одређеним циљем.

    Пре Христовог доласка, јеврејска религија Старог завета, за разлику од незнабоштва, најјасније је осећала Једног и Јединственог Бога – творца света, свеобухватну вечну Истину („Ја Сам Онај Који Јесам – Сушти”), и предвидела долазак Христа-Спаситеља у свет. Стога, ми можемо да будемо благодарни древним Јеврејима за ово као и за то што су нам предали Истиниту веру. Међутим, сами они, у својој основној маси и преко својих вођа, одбацили су Христа, изабравши за свог новог „оца” Његовог противника – ђавола и Антихриста, чиме се и разјашњава такозвано јеврејско питање у последње две хиљаде година. Њега је могуће разумети ипак само у оквирима хришћанског учења о слободи и о природи добра и зла, али главни узрок моралног далтонизма незнабожаца, јесте управо у томе што они не осећају ове хришћанске категорије. Прећићемо на изношење приговора против њих на овом нивоу, утолико пре што се у савременој јеврејској религији (талмудском јудаизму), могу наћи чести случајеви неопаганске саблазни и на том примеру ћемо показати куда она води.

***


    Предходно смо рекли да је Хришћанство религија слободе. Међутим, слобода је веома одговоран дар. Ђаво (пали анђео) је такође биће створено као слободно, али које погрешно користи своју слободну вољу и које је решило да се гордо надмеће са Богом. Све зло у свету је од тога што су створења, укључујући и део анђела који су се претворили у нечисте духове, злоупотребила слободу удаљивши се од Божије замисли и учинивши свет оболештеним.

    Нечисти духови, отпочели су жесток рат са Богом за утицај над човеком, мешајући се у његов живот. Често су се управо нечистим духовима (карактеристични су застрашујући ликови многих идола), клањале предхришћанске, незнабожачке религије, осећајући присутност духовног света, али слабо разликујући светле и тамне силе. У томе је темељни недостатак незнабоштва: оно не схвата порекло добра у свету (које је првобитно, јер је од Бога), те зла у њему (које је каснија појава и потиче од злоупотребе слободе од стране створених бића). Незнабоштво поштује и једне и друге силе као истозначна начела битија и самим тим оправдава зло као нешто природно, те коначно подпада под „природну” власт Сатане, што је приметно у многим паганским култовима.

    Тако су, на пример, ликови нечистих духова јасно представљени у страшним боговима источњачких религија, а нарочито у индијској, коју познати паганин А. Иванов проповеда ради прихватања у Русији као „исконско аријевске”. Шиваизам чак захтева жртвоприношење људи. „Искежена чудовишна десеторука богиња Кали, ношена великим кочијама под чијим тешким точковима налазе смрт фанатици-шиваити – шта је то ако не символ потпуног тријумфа Сатане над човеком”, писао је чак и евроазијац кнез Н. С. Трубецкој („Религија Индије и Хришћанство”). Чак и у „најбезазленијим” источњачким религијама, на пример, у будизму, карактеристичан је лажни метод „борбе са светским злом”. Он се састоји у борби против слободне и индивидуалне човечије душе ради њеног довођења у „безстрасно” стање равнодушности према злу. Карактеристичан је и коначан циљ тих религија: растварање у „нирвани”, то јест престанак постојања личности (духовно самоубиство).

    У неким примитивним племенима, познати су и отворено сатанистички култови свесног обожавања зле силе. Напоменимо да су и у словенском паганству били присутни неизбежни сатанистички елементи, у којима су грозне богове као што је Перун, придобијали приношењем људи на жртву. Према томе, незнабоштво (паганство), није исконско хармонично човеково стање, него последица губљења знања о Божанској Истини услед грехопада првих људи, то је обожавање природе оболештеног света, са свом његовом суровошћу, безизлазношћу и са његовим злом – „више поштоваше и послужише твари него Творцу” [Рим 1, 25].

    Разуме се, и код незнабожаца су се сачували „лик и подобије Божије”. Као што говори Апостол Павле: „у срцима њиховим написано је оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова” [Рим 2, 14-15]. Човечија „душа по природи је Хришћанка”, говорио је с тим у вези Тертулијан, зато су и незнабошцима биле доступне неке религиозне истине о загробном постојању и о суду Божијем [Рим 1, 32]. У Светом Писму, много је примера де је међу незнабошцима било људи који су стремили ка Истинитом Богу и који су задобили Његову благонаклоност. Јер „или је Бог само Јудејаца, а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца” [Рим 3, 29], тврди Апостол Павле. Христос је и дошао да помогне заблуделом човечанству да поново види у себи „лик и подобије Божије”, истинско мерило историје и пут спасења од зла.

    Баш због наше слободе и из љубави према нама, Бог ни сада не гуши нашу вољу. Он очекује од нас да самостално изаберемо своје место у текућој битци. Иначе, у чему би била наша сопствена заслуга? А човечије душе су саздане тако да је чак и гонитељ Хришћана Савле (Саул), био у стању да се претвори у Апостола Павла. Садашњи незнабожачки народи, као да још живе у предхришћанском свету: они не знају Истину Хришћанства и не учествују свесно у историји човечанства. Међутим, они пак народи и људи који су већ имали Истину и који су одступили од Ње, по правилу претварају се у борце против Истине да би оправдали своје одступништво.

    Без свега тога не може се разумети ни јеврејско питање, чија тајанственост плаши наше незнабошце. Јевреји су заиста „богоизабрани народ” – изабран ради оваплоћења Сина Божијег, јер је за то било потребно неког изабрати. Управо за то су пророци припремали Јевреје. Многа места Старог Завета предсказују јављање Христа и јеванђељске догађаје. Ето зашто су ове књиге Свете за Хришћане, а не због старог морала предхришћанског доба. И у својој бољој мањини (апостоли и први Хришћани), Јевреји су остварили своје позвање – за све људе, предавши своје изабраништво свем, хришћанском свету: „А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању” [Гал 3, 29]. Стога, што се тиче Новозаветног периода, у Светом Писму под именом „Израиљ”, подразумева се већ Црква, сви Хришћани. Зато незнабожачки критичари Хришћанства узалуд негодују: „зашто је Израиљу обећано све, а другима ништа?”.

    Међутим, главни део јеврејског народа, а пре свега његове старешине, није схватио своју васељенску изабраност и тумачио ју је управо незнабожачко-националистички, још увек очекујући свог земаљског месију, цара израиљског, који ће „по обећању” узвисити Израиљ ради господарења над свим народима. У том очекивању је и главни смисао јудаизма... Ово јеврејско очекивање месије искористиће и Антихрист, јер се припрема за његово зацарење управо и догађа у савременом западном свету, који је подпао под власт јудејског новца и идеала... Већина људи није свесна тога због губитка поузданих хришћанских критеријума...

    Као што знамо, све то ће се догодити пред крај времена (свршетак века) и тада ће саме Јевреје ужаснути онај кога су очекивали, а њихов праведни „остатак” обратиће се Христу. Када ће то тачно бити, ми не треба да знамо. Али заиста, судбина јеврејског народа је „религиозна оса светске историје”, на чијим половима, као одраз у огледалу, стоје Христос и Антихрист...

    Само у оквирима хришћанског схватања историје постајемо свесни суштине јеврејског питања: то је „хришћанско питање”, али не само у оном уском смислу како га је тумачио В. Соловјев, позивајући нас да се према Јеврејима односимо на хришћански начин, да им својом несавршеношћу не бисмо заклањали Христов лик. На то је позивао и наш други јудеофил – Берђајев. Ово питање је хришћанско:

- и по свом настанку (неприхватање Христа од стране Јевреја, као и Божије замисли о њима, услед чега је дошло до њиховог духовног изрођавања: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините”. – Јн 8, 9 и 44);

- и по једином путу решења тог питања (обраћење Јевреја ка Христу);

– и по његовој нерешивости у историји (то ће бити тек „пред свршетак века”, пред Други Христов долазак, када ће се јавити Антихрист и део Јевреја схватити да је уместо Месије очекивао и примио лажног месију);

– ово питање нам је задато и као испитивање нашег Хришћанства: да ли смо спремни на мудар однос према онима који „не знају шта чине”, и на хришћанску постојаност у супротстављању навали овог јудаизованог света; у томе и јесте, хришћански смисао живота који не зависи од земаљског успеха: „служење своје испуни” [2 Тим 4, 5]... У извесном смислу, антихришћанско јеврејство нам је потребно у овом греховном свету да нас упозори на своју земаљску исквареност и на деловање Сатане, да и ми сами не бисмо постали такви, те да би било јасно показано и оно што је недолично, ради нашег поучавања о ономе што је долично.

    Значајно је и то што и сами Јудејци сада тврде да је јеврејско питање – хришћанско питање: „корени антисемитизма су у Хришћанству, у Јеванђељу”, захтевајући да се изврши његова редакција (о. Александар Мењ), да се преправе Црквене службе, да се деканонизују Светитељи које су Јевреји ритуално мучили до смрти, да се Хришћани одрекну Светоотачког тумачења јеврејског земаљског месије као Антихриста. Све то, већ се догодило код римокатолика. Чак и истински расистички, такозвани „зоолошки” антисемитизам, Јудејци осећају као мање опасан, а често и њима користан – да би у њега сврстали цео наведени историософски проблем и тиме помутили његово Православно објашњење и неосновано оцрнили као антисемитизам супротстављање свих здравих снага човечанства.

    Њима је корисно и садашње „јудобојно” неопаганство, као што им је био користан и паганин-расиста Хитлер, кога су банке Вол-стрита одгајиле као корисног идиота-агресора. Тридесетих година прошлог века, он је „Светској закулиси” пружио непроцењиву услугу одводећи народе Европе на лажни пут националног супротстављања, давши јој могућност да се обрачуна са њим, а да потом створи државу Израел (за „изузетно пострадали народ”), те да, по свој прилици, до свршетка века захтева материјалну одштету Јеврејима на основу рата који су припремили јеврејски банкари. Покушај фашизма је управо и показао да је на пољу пуких земаљских средстава, немогуће победити слуге „Кнеза овога света”, које су усредсредиле у својим рукама огромну материјалну моћ. Због тога су хитлеровски рецепти за физичко „решење” јеврејског питања, чему је наклоњено паганство, само умножили зло...

    У позадини горе истакнутих веома сложених историософских проблема и наше древно словенско паганство, на нивоу је збирки наивних, старих добрих прича. Нека оно задржи то своје место у нашем животу: то је доба нашег националног детињства. Не треба га надмено одбацивати, јер је код нас, Словена, и незнабоштво било особено. Неким његовим својствима можемо да се поносимо као својим предхришћанским темељем, услед чега је руски народ примио Хришћанство лакше, природније и потпуније од западних народа. Међутим, паганство нам више неће помоћи у данашње доба, када је за спасење потребно нарочито знање које пружа само Православно вероучење: препознавање духа Антихриста ради супротстављања њему у својству Онога који сад задржава [2 Сол гл. 2]. Дакле, руска идеја у култури и политици нераздвојно је повезана с Православљем, не само зато што је оно прожимало сву руску културу и што треба да останемо верни нашим прецима, него и зато што нас на то обавезује морални императив служења ономе што је долично и испуњавања мисије „Оног који задржава”, без чега ни цео свет неће моћи да постоји. У томе се и састоји Божија замисао о Русији (...).

    Главна опасност која прети Русији у посткомунистичкој епохи, јесте неразумевање те своје предодређености и духовних размера текуће борбе добра и зла у историји. (...) Управо ово и не жели да зна наше неопаганство, које иступа у виду разних патриотских нехришћанских идеологија и органа штампе. Наравно, у њему можемо видети оправдано одбацивање и комунизма, и егоистичког космополитског капитализма, и уопште свих болести које су последица апостасије, одступања човечанства од Хришћанства. Међутим, неопагански рецепт није пут борбе, него њена замена опасним утопистичким покушајем бекства од наслућене Апокалипсе у утробу историје.

    Историја се не може преокренути. За „задржавање” ширења Тајне безакоња у свету, сада имамо само једно средство: извлачење духовне поуке из катастрофе XX века и покајање због нашег одрицања од Бога и од свог светског позвања. Тако је некад, највећи град библијских времена, Ниневија, успео да исходује опозивање пророчанства о својој пропасти (Књига пророка Јоне). Може ли Русија да понови то чудо ради целог, света и да се врати на свој историјски пут ради коначног раздељења добра и зла пред очима свих народа?..

    У томе је суштина и циљ наше катастрофе XX века. Како се она још увек наставља, сада већ у новој... форми, то значи да наш народ још није до краја схватио њен смисао. Можда нам још предстоје нове жртве и губици. Међутим, враћајући се на основну тему и наслов чланка, сетимо се јеванђељских речи:

    „Сила моја у немоћи се показује савршена” [2 Кор 12,9]; не иштите земаљска добра и спољашње успехе, које „незнабошци ишту... Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати” [Мт 6, 32-34].




ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!



(Одломак из књиге «Тајна Русије»)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Руска хералдичка колегија

Руско Православно Монархистичко друштво

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




web-master Take over the banner Take over the banner