Грб Краљевине Србије Грб Центра
MAINABOUT USSYMBOLSACTIVITIESTREASURYNEWLINKS WRITE US

Under High Patronage
of His Royal Highness
Prince Aleksandar Pavla Karegeorgevich
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

Board for Heraldic and Geneaogical Studies
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net








Михаил Викторович Назаров






СМИСАО И ИЗВОРИ МОНАРХИЈЕ








Свети Цар-пророк Давид Псалмопојац и Свети Премудри Цар Соломон






Свети Равноапостолни Цар Константин Велики   Као владавина једне личности, монархија је позната још од најстаријих времена. Она проистиче из природне јерархичности људског друштва, почев од главе породице. И прве познате демократије, у Атини и Риму, појавиле су се тек после пада монархије.


   Свето Писмо (1Сам. 8-11) бележи како је од Бога установљена монархија у изабраном народу: то је учињено на молбу Израиљаца, који су осетили да више нису способни да самостално управљају и да живе према Божјим законима без вође који ће од Бога бити посебно посвећен за такву мисију. Другим речима, цар није самоме себи циљ, него је он помоћна „потпора“ за подржавање народа на путу на којем он следи Божју замисао.


   Ово постаје посебно очигледно уз православно схватање околности да се човечја природа и васцели свет налазе у стању повређености а што је последица првородног греха, услед чега је људима потребна спољашња, помоћна сила, која не зависи од њих, него од Бога; сила која ће ограничити људску бунтовничку огреховљеност и деловање зла у свету.

   Када људи прихвате такву силу, онда то не значи испољавање ропства, него аскетског самоограничења у борби са сопственом грешном самовољом. Заменити монархију аристократијом већ значи снизити идеал власти која долази од Бога до прагматичног савеза „најбољих људи“ који делују руководећи се својим несавршеним разумом. Демократија, која одређује истину простом аритметиком већине, представља најотвореније следбеништво сатанског позива на испољавање непослушности Богу и на расуђивање о смислу живота на основу сопствених, овоземаљских, грешних потреба. Из тог разлога управо демократија даје силама зла највећу могућност манипулисања „народном вољом“ посредством народних овоземаљских потреба.

Свети Цар Јустинијан   На тај начин, поређење ове три основне форме власти - власти једног човека (монархија), власти неколицине људи (аристократија) и власти „већине народа“ (демократије) - показује да се коначни циљ спасавања од греха што је могуће већег броја људи најлакше постиже у случају да постоји владар који је посебно припремљен за то и који служи Божјој замисли, независно од овоземаљске политичке борбе за власт, односно владар којега духовно руководи и усмерава благодатна Црква. Монарх при том узима у обзир „глас народа“ и његове потребе, а такође се, у конкретном управљању државом, увек ослања и на аристократију, с тим што никада не допушта превласт тих фактора у доношењу одлука. Опасност да се таква, православна монархија, претвори у тиранију далеко је мања, него да се аристократија (која власт није добила од Бога, него према својим „заслугама“) претвори у егоистичну олигархију, а да и не говоримо о демократији која најчешће представља привремену (а самим тим и незаситу) олигархију оних владара којима успева да, посредством огромног новца, (који зато треба „оправдати“) и вештог самохвалисања у средствима масовног информисања, сакупе аритметичку већину гласова превареног становништва, неупућеног у истинску
расподелу снага у политичкој закулиси.


Дегенерација монархијске власти


Свети Равноапостолни Цар Константин Велики на Првоме Васељенскоме Сабору



Лав Александрович Тихомиров   До дегенерације монархијске државне власти долази онда када се она одвоји од својих религиозно-духовних циљева. Познато нам је да се, из тог разлога, још старозаветни цареви нису увек показивали као достојни свог узвишеног задатка, али све то говори само о моралној непостојаности човека (а што се може испољити код овога или код онога монарха), а не о непотребности саме монархије као руковођења народа у складу са Божјом замишљу. Управо се у томе и садржи стожерна традиција Царства у људској историји, која је управо уз Божју помоћ почела да се установљује у богоизабраном народу у виду цара као помазаника Божјег, а завршава се са православном монархијом, којој је такође на челу цар-помазаник.

   Требало је да старозаветна монархија (у којој посебно имамо у виду псалмопојца и цара Давида) припреми свој народ за примање Сина Божјег. Она се, међутим, у тој мери изопачила, да је јудејска религија одбацила Месију - Христа. Православни знају каквог „месију“ Јудеји очекују и кога ће, на крају времена, прихватити као свог овоземаљског цара: антихриста (на ово је упозоравао сам Христос: Ја сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примати... Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините (Јн 5,43; 8,44).

   Као што је познато, хришћани у првим вековима постојања нису имали свог цара. У личностима паганских императора хришћани су поштовали само принцип власти која ограничава деловање сила зла, тј. који је супротан принципу анархије. Појава хришћанског императора Константина (којега је Православна Црква убројала међу светитеље) представљала је огромну победу за хришћане. Он је престоницу царства пренео у Византију и тамо основао „други Рим“ - престоницу првог православног царства.

Свети Лав Велики,
Папа Римски   У Византијском царству, материјална сила државе и духовна сила Цркве ујединиле су се на начелу „симфоније“ („сагласности“) ове две власти (тумаче овог учења, императора Јустинијана и патријарха константинопољског Фотија, Православна Црква такође поштује као светитеље). У складу са православним учењем, општи циљ Цркве не ограничава се овде на овоземаљске мере, него подразумева и спасење људи за вечни живот у надисторијском Царству Божјем. Приликом свог ступања на престо, цар је давао такво обећање пред Богом.

   Чак је и такав историчар као што је Карташев (који је своју делатност започео као либерал) у зрелом добу превазишао своје заблуде и почео да пише у одбрану симфоније, сматрајући да је у несливено-нераздељивом сједињењу Православне Цркве и државе по аналогији примењен принцип несливено-нераздељивог сједињења божанске и човечје природе у Христу. Преостала два типа сједињења црквене и државне власти водила су ка посветовљавању Цркве: то је, као прво, онај тип у којем она самовласно испуњава и функције цезара, све до оних казнених, услед чега се појавила и римокатоличка „инквизиција“, немогућа у православној „симфонији“; као друго, то је онај тип у којем је Црква потчињена вољи цезара, претварајући се у једно од „министарстава“ у протестантским државама.

   Како је Лав Тихомиров приметио у „Монархијској државности“, однос две власти у православној симфонији подсећа на однос душе и тела. У складу са тим, овде темеље поставља Црква, која приликом крунисања над царем врши Свету Тајну Миропомазања. Ово га, наравно, не чини аутоматски праведним, али му - посредством патријарховог полагања руку (а што означава увођење у свештенички чин), помазања светим миром и причешћивања на исти начин како се причешћују и свештеници - даје посебне дарове Светога Духа, права и обавезе помазаника да, заједно са Црквом и као њен посебан члан, служи извршавању Божје воље. Ово убеђење да православни цар припада свештеним лицима било је општеприхваћено у Цркви; њега су исказивали и константинопољски патријарси, и папа Лав Велики, и многи руски светитељи (св. Филарет Московски, св. праведни Јован Кронштатски), и историчари Цркве.

Свети Фотије Велики   У Византији је, још од самог почетка, император Константин, према његовим сопственим речима, вршио функцију епископа спољашњих послова Цркве. Он је имао право да сазива Васељенске саборе, и било је прихваћено да ниједан државни закон не буде на снази уколико противуречи црквеним канонима - таква је била јуристичка основа православне симфоније (а што ће се касније одразити и на руске законе).

   Несумњиво је да су, после појаве православног царства, Свети Оци управо за њега везивали речи Светог апостола Павла о „ономе који задржава“, који спречава да се зацари антихрист. Након што су Турци срушили Византију, та мисија је била пренета на Русију, а што се изразило у формули „Москва - Трећи Рим“.

   У Русији се монархијска идеологија коначно формирала онда, када су све неруске Православне Цркве признале руског великог кнеза за цара, који се, током богослужења, посебно помиње у свим земљама. Другим речима, он се сматра покровитељем целокупног васељенског Православља (крунисање Ивана Грозног Константинопољ је признао 1561. г), а резултат тога било је и канонско установљење руске Патријаршије (1589. г). Како истиче Тихомиров, у Русији при том нису само подражавали стварну Византију, колико су је идеализовали и створили монархијску власт у далеко савршенијој форми.


Принцип прворођености


Цар Михаил Фјодорович Романов
на бојарској Думи



Свети Филарет Московски   При том је принцип прворођености (који се односи на синове) најприроднија форма предаје власти код свих народа и у свим временима. То обезбеђује јасно и неоспорно наслеђивање монархијског служења од стране наследника који је унапред припремљен за њено прихватање - без уплитања људских прорачуна и интрига. Принцип прворођености је неопходан у православној монархији, али он није довољан. Наследник престола неминовно мора одговарати правилима Цркве, будући да је православни монарх носилац посебног, јединственог посвећења, које га издваја од свих осталих мирјана. Само у том случају монархијска власт, за разлику од обичне људске власти, постаје проводник божанског промисла и сила која „задржава“ свет од разуларености зла.

   Легитимност православног престолонаслеђа заснована је на поверењу у промисао Божји, којим се одређује и сам монарх - према свом рођењу, независно од жеље људи. Наиме, човечји разум зависи од грешне људске природе, док монарх, који је веран Православљу и Божји помазаник, својим служењем Богу задобија Његову благодат и, услед Свете Тајне коју Црква извршава над њим, постаје проводник те благодати за цео народ. Монарху, који је своју власт добио наслеђивањем, нису потребни пропагандно-политички прорачуни помоћу којих ће је задобити, и он може слободно да се преда бескомпромисном служењу моралном идеалу.

   Тако се, на пример, руски народ више пута уверио у то. Након што се угасила владарска кућа Руриковича, наступило је „смутноје времја“ произвољно изабраних царева, које је потрајало око 15 година. Ова „смутња“ превазиђена је онда када су 1613. на Сверуском сабору сви изасланици и народни представници обећали верност династији Романових „из поколења у поколење и у векове векова“, као „Божјим изабраницима“, односно, најближим рођацима (по мајци) последњег цара Фјодора Ивановича. При том је отац цара Свети Праведни Јован КронштатскиМихаила Фјодоровича Романова, који је у монаштву добио име Филарет, био савладар свога сина пошто је, истовремено, он био на челу Руске Цркве као патријарх.

   Православни монарх је, дакле, призван на најтеже служење: да води свој народ Божјим путевима. У том погледу је православна монархија, за разлику од западног апсолутизма (који означава ничим неограничену власт) или паганског деспотизма, ограничена условом служења Богу.

   Пред православног монарха постављају се, дакле, посебни захтеви. Нажалост, Петар Први је подражавао западни апсолутизам, тако да је пореметио појам о обавезама православног цара, као и појам о предаји престола путем наслеђивања.

   Чврст поредак престолонаслеђа обновљен је законима које је донео император Павле Први 1797. године, на дан свога крунисања, како би прекинуо самовољу и дворске преврате послепетровског периода.


Николај Други


Свети Праведни Јов



   За разлику од Петра Првог, господар император Николај Други био је дубоко свестан свог царског служења. Његова несрећа била је у томе што се на нивоу владавине пометња све више испољавала у недостатку сарадника који би у себи сјединили радне способности, духовну будност и оданост. Патријарх Филарет (Романов)„Свуда унаоколо издаја, плашљивост и превара“, записао је господар Николај Други у свој дневник на дан одрицања од престола. Због тога, у условима готово свеопште издаје, његово смирено одрицање од борбе за власт није било условљено само тежњом да се избегне грађански рат, који би земљу ослабио пред спољашњим непријатељем. Његово одрицање од борбе по нечему подсећа на Христово одбијање да се пред распеће бори за Свој живот - ради будућег спасења људи. Можда је и цар Николај Други, најправославнији од свих Романових, интуитивно осећао да више нема другог пута за спасење Русије - осим пута самопожртвовања, а са циљем уразумљења потомака, уз уздање у вољу и помоћ Божју. Цар Николај Други никада није заборављао да је рођен на дан помена многострадалног Јова, и схватао је то као знак са небеса. Његов крсни подвиг, међутим, у том тренутку нису схватиле чак ни преплашене старешине Цркве, као што ни Христови преплашени ученици нису одмах схватили Његову крсну жртву.

   Чак и после формалног одрицања од престола, које му је изнуђено обманом и револуционарним насиљем (а услед чега је у правном погледу сасвим ништавно), руски цар Николај Други није престао да буде помазаник Божји, будући да тог својства нико није могао да га лиши. Из тог разлога је његово убиство имало не само историјско-преломни, него и ритуални значај, без обзира на то да ли су тога биле свесне саме убице, које су свет бациле у предапокалиптичка времена припремања антихристовог царства.



Свето Причешће Цара Николаја II Александровича Романова







Превод: Антонина Пантелић


Извор


Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фонд Краљевић Томислав Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархија кроз векове

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Српски Радио Сутон

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

ПОСМАТРАЧ

Иконографска Pадионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Савез Православних Хоругвоносаца



Руске победе




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер