Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Цара Русије


Н. Ј. Пушкарски


СВЕТИ НИКОЛАЈ


У Русију су комунизам довеле интриге и неукорењеност интелигенције



Свети Благоверни Цар Николај II Романов (фотографија са чудесном пројавом ореола око главе Светога Императора)


    Император Николај Александрович, цар мученик, родио се 6. маја (по старом календару), то јест на дан светога Јова многострадалног. Не једном се цар, у свом животу, сећао тог датума, видевши у њему знамење. Мученичку кончину примио је 4. јула, на дан светог Андреја Критског. Другог марта 1917. године, помазаник Божји, издан од својих главних генерала, био је принуђен да се одрекне од престола и самим тим невољно оде из Русије. Следећи дани доносили су са собом почетак брзог, и незадрживог пада земље у бездан страшних мука.

ДВОРСКЕ ИНТРИГЕ


    Један руски јерарх је, у иностранству, писао: "Није се прекинула још увек велика битка Добра са Злом, која је захтевала од Русије толико тешку жртву. Име почившег цара до данас стоји пред нама као \'знамење пророчко\'. Напори убица царевих испали су немоћни да помраче његов природни лик. Сузе умиљења не једном ће се пролити над подвигом нових великих трпљеника у лику царске породице. Време сваког дана разобличава клевету, објављујући ликове почивших у оном, правом, свету. Нико данас неће уписати у кривицу Николају Другоме све оне несреће и ужасе у које је бачена наша Отаџбина..."

    Ма како чудно било, симбол велике Русије - руски трон - био је поткопан термитима лажи, клевете, злих ништавних интрига и црне издаје. Одакле су потицали? Из блиског царевог окружења, од његових генерала, од оних који су били дужни први да му пруже заштиту... Најбољи биограф цара мученика, С.С. Олденбурге, пише: "Клонећи се од свих истинитих података о цару и царској породици, руска интелигенција је прихватала и памтила оно што се о цару писало у револуционарним пашквилама, ловећи жамор дворских сплетки и инсинуације шљама. И све што се бујично ширило по Русији, \'из поузданих извора\', тровало је и развраћивало народ".

ОСВЕТА ПОБЕЂЕНЕ НЕМАЧКЕ


    У ствари, уместо пословичне "малодушности" пред нама данас устаје цар који је упорно ишао путем својих благих дела. Генерал Гурко памти само један једини случај "капитулације" цареве пред туђим мишљењем: то је манифест од 17. октобра 1905. године "из разлога историјске неопходности" када су унутрашњи и спољни непријатељи приморали Русију - ратом на Истоку с Јапаном и унутрашњим побунама унутар земље које је подстрекао Запад, да склизне у трагични ћорсокак Цар је, после изнуђеног манифеста, који је Русију предао на милост и немилост политичким партијама, тражио излаз, схватајући да земљи од Скупштине прети погибао. И то се и догодило, у пролеће 1917: Немачка, побеђена на војном пољу, осветила се Русији преко Скупштине, најпре довевши на власт Керенског, а затим и Лењина.

    Председник Француске Лубе је говорио: "У императору Николају Другоме обично виде човека добродушног и великодушног, али слабе воље. То је дубока грешка. Он увек има дугорочне циљеве према којима иде споро, али упорно. Под наизгледном плашљивошћу, цар има веома јаку душу и одважно срце, које непоколебљиво верује. Он зна куда иде, и зна шта хоће".

ЛАЖНА ЛЕГЕНДА О РАСПУТИНУ


Цар Николај II и Царица Александра


    Царев ађутант, пуковник А. Мордвинов у својим "Успоменама" (1923) одлучно пориче наводни утицај царице на било коју цареву одлуку и наводи за то многобројне убедљиве примере. Он такође открива истину о већ познатој легенди о Распутину. Мордвинов пише: "Цар је био незадовољан извесним државним делатницима, не због тога што нису волели Распутина, већ због тога што су дозвољавали себи да верују и шире веру у некакав нарочит Распутинов утицај на државне послове. У очима његовог величанства таква једна могућност била је увредљива, и понижавала је његово достојанство. Тврдња да је Распутин мењао министре, једноставно је измишљена.

    Утицај Распутина на државне послове - једна је од најгнуснијих ђаволских легенди оних, који су личност Распутина надували дотле да је он постао \'разлог погибељи Русије\'". Распутина су веома ретко примали на Двору. Жиљар, царевићев учитељ, који је живео на Двору, а такође и доктор Боткин (који је погинуо у Јекатеринбургу, заједно са царском породицом), иако су са царевом породицом и царем боравили свакодневно, сведоче да су током неколико година Распутина на Двору видели само једанпут. Обојица су повезивали Распутинову посету са лошим стањем здравља наследника. Генерал Ресин, без кога ни једна једина душа није могла ни да привири у Двор, у току седам месеци Распутина није видео ни једанпут на Двору. Сам Мордовинов, који је на Двору стално боравио од 1912. године, и који је увек у време рата био у царевој пратњи, за пет година никада није видео Распутина и никада није чуо да се о њему међу царевом породицом говори, иако се свакодневно дружио са принцезама - великим кнегињама Али - без обзира на то: има ли некога у Русији ко данас не зна легенду о томе да је Распутин "и дању и ноћу" био на царевом Двору? Нико од виших чиновника који су одбијали да приме Распутина, никада због тога није испаштао. Па како је онда тај човек могао да води државне послове? У ствари, љубоморни добронамерници, често у искреној заблуди, од себе су правили жртве, а од цара "фанатика", када је цар негодовао на њихове савете да Распутина удаљи. Зашто да га удаљи? Па Распутин је излечио наследника од хемофилије! И шта би се и догодило да га је удаљио? Чиме би се онда бавили "распутинци", који су дошли до оне сулуде идеје о "дворском преврату". Руска либерална средина нашла се у стању "разлаза са царем" зато што је сама била у потпуном разлазу са народом и његовим идеалима. Она је изгубила не само светост православља, већ и религиозна начела са којима је живео народ. Она је изгубила историјски пут своје Отаџбине, али је фантазирала о "историјским народним потребама"... Народ је инстинктивно схватао грубе грешке "напредних кругова". Цар је у већини случајева био на страни народа, и са народом. Будући дубоко религиозан хришћанин, он је осећао ход историјске православне Русије, њену самосвојност и дух, и стално је, без рекламе и буке, у спору са Скупштином, побољшавао народни живот. Цар је волео сељаке чистом очинском љубављу. Император Николај Александрович је стално сиромашнима додељивао крупне суме из касе Кабинета његовог величанства, све до потпуног исцрпљења средстава.

НАДМОЋНА КРОТКОСТ ДОБРОВОЉНЕ ЖРТВЕ


Свети Царски Мученици


    Злонамерна клевета социјалиста-марксиста назвала га је "Николајем крвавим". А колико њих данас зна да император Николај за 22 године своје владавине није потписао ни једну једину смртну пресуду, често мењајући одлуке судова - чак и преких, војних?

    Запањујућу народно-руску једноставност цар је одржавао у породици. Он је јасно тежио да се споји са силама народа. Увек скроман, уздржан, омиљен и пажљив. Његове незаборавне очи често су изражавале његова душевна стремљења. Уздржан и строг био је само према министрима и чиновницима (па и то не увек), јер се овде лични живот завршавао, и уступао место одговорности пред Русијом. Мордвинов сведочи: "Будући да су и цар и царица били дубоко верујући хришћани, беху православни Руси у целини. Из овог светоназора углавном је и проистицао њихов национални патриотизам и тежња да се у свему ослоне на вољу Божију.

    Одавде је долазила и њихова одвратност према свему безбожноме, материјалистичком. Овим религиозним погледима осветљена су и њихова убеђења у неопходност самодржавног начела за Русију, о чему тврде и најистакнутији руски историчари и најдубљи мислиоци, као Н. М. Карамзин, Сергеј Соловјов, Владимир Соловјов, Достојевски и други". Професор Кирил Зајцев пише: "У ствари прослављања светих, цар је на духовном плану ишао испред Синода, који се налазио под утицајем модерног века... Само захваљујући благочестивости царевој за његова царевања су прослављени: свети Теодосије Черниговски (1896), преподобни Серафим Саровски Чудотворац (1903), свети Јосиф Белгородски (1911), свети Јован Тоболски, Ана Кашинскаја и Питирим Тамбовски. Али јасније од свега испољио се духовни облик цара мученика Николаја Александровича у данима трагичних мука, после одрицања од престола. Мало коме су, у свим подробностима, познате муке читаве царске породице у заточењу. Увек уздржана, кротка, увек благонамерна и свепраштајућа, читава породица на челу са царем без роптања подносила је вику, подругљиве песме и зверску мржњу..." После трагичних речи: "Свуда около су издаја, кукавиштво и лаж!" Последњим речима које је цар упутио Русији, могуће је сматрати његов завет: "Нема те жртве, коју не бих поднео у име стварног добра и за спасење родне мајчице-Русије!" Завет је испуњен. Невину жртву за искупљење саблажњене Русије царска породица је у потпуности принела. Спољашњост Николаја Другога била је као у мнозине људи. Али унутрашњи сјај његов чини се неугасив, вечан. Само такво кандило и могло је постати жртвом пред Богом, у име чуда васкрсења Русије.


Последња застава Царевине Русије


(Са руског: В. Јагличић)




(Пренесено са Интернет сајта часописа ''Погледи'')



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер