Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Центра за истраживање Православнога Монархизма



МИТ О ДЕМОКРАТИЈИ
И ГРАЂАНСКОМЕ ДРУШТВУ,
КАО УНИВЕРЗАЛНОМЕ РЕЦЕПТУ
СОЦИЈАЛНЕ САГЛАСНОСТИ




(Либерална демократија као тоталитарна плутократија)




    Иако се појам демократије везује за античку Грчку, истина је да је он далеко млађи и далеко везанији за данашњу Европу. Либерална демократија је директан продукт француске револуције из 1789, намењена заштити капитализма, односно данас корпорацијског (новог) светског поретка. Она се од античке демократије разликује по скоро свим својим обележјима, осим имена. Могли би смо рећи да је демократија, по Платоновом «предсказању» еволуирала у тиранију, односно «наоружану неправду».[1]

    Сложеница –демократија- састављена је од две старогрчке речи: демос- народ, и кратеин- владавина, владати. Ипак, у овом преводу треба посебну пажњу обратити на превод грчке речи демос. Наиме, у Светом Писму постоје три различите речи које означавају народ, и свака носи различиту конотацију.

    Прва је реч етнос, она означава народ који има своју културу, обичаје, традицију,... али нема хришћанску веру. Друга реч је демос, она означава народ који има културу, обичаје и традицију али се одрекао Бога, обезбожени народ. Трећа реч је лаос, она означава народ који има културу, обичаје, традицију,... али и хришћанску веру (тј. Нови Израиљ).

    Из овога произилази да демократија означава владавину безбожника а не целог народа. Да је ова констатација тачна потврдиће сваки «искрени» демократа, јер је одбацивање Бога, секуларизација, једна од ствари, којима се демократе највише поносе.

    Демократија, као једно од лица врхунског тоталитаризма, није била једини продукт Француске револуције. Она је имала два рођена брата, комунизам и фашизам. Ова три, номинално различита, облика управљања створени су ради лакше контроле поданика. Њих је пратила вештачка подела на некакву левицу (као крило либерализма) и десницу (као ограничени конзерватизам). Левичари се залажу за још екстремније одаљавање од старог система, док се «конзервативци» боре за ублажавање тог екстремизма.

    Оваква подела је давала добре резултате све до краја XIX века, када су се међу десничарима почели појављивати истински револуционари. По речима Александра Дугина: «За разлику од обичних десничара, “конзервативни револуционари” нису порицали дубоку кризу политичких и друштвених кретања у Европи, нити су сматрали безусловним вредности предреволуционарног поретка. Насупрот десничарима, они су тврдили да та криза није само производ спољашњег, страног утицаја (који потиче од антихришћанских, антимонархистичких и антиевропских снага, чији је збирни назив “масонство” или “парамасонство”). Међутим, сличност са левицом у оцени кризног стања ствари у предреволуционарном поретку, ни на који начин не представља једнодушност у одређивању позитивне оријентације којом је могуће превазићи ту кризу. И док левица тежи радикализовању тезе о Слободи, Братству и Једнакости, “конзервативни револуционари” инсистирају на потпуно супротном приступу и теже да се врате поретку који је претходио не самој револуцији, него и настанку узрока који су до ње довели.»[2]

    Оваква поставка је очигледно почела да угрожава носиоце власти, тако да су се они одлучили на радикално зближавање левице и деснице. Кулминација овог процеса десила се у Другом светскoм рату, у коме је избрисана десница као озбиљна политичка опција.

    У наставку (у Хладном рату) за превласт су се борила два крила левице, односно либерална демократија и комунизам, односно социјализам. Почетком деведесетих година прошлога века, комунизам је сломљен и у 21. век свет је ушао са само једном политичком опцијом, демократском.

    Борба против демократије, било организована или појединачна, чини се немогућа управо из разлога што је око демократије створен мит о њој, као универзалном рецепту грађанске сагласности.

    Сам термин демократија и уређење које она представља неспојиви су са било којим универзалним решењем. Демократија, макар у теорији, нуди могућност избора, што само по себи подразумева различитости. Дакле, данашње самостално постојање демократије као система, брише само себе, па можемо закључити да је од демократије остао само мит, а да ње саме нема.

    Но и тај мит, који зовемо демократијом, а који управља светом, има бројне недостатке, који га обезвредњују као «универзално» решење. Ако узмемо у обзир чињенцу да нису све друштвене заједнице настале на истим темељима, нити у истим условима, логично је да не могу све ни да се униформишу истим системом власти.

    Ако одређену биљку из Аустралије накалемимо у Европи, могуће је да она да плод на оба континента, али је немогуће да тај плод има исти укус. Зашто би онда очекивали да демократија, рођена у западној Европи и модификована у Америци да једнаке резултате и у Русији, која хиљадама година свој друштвени поредак развија у сасвим другачијим геополитичким приликама?

    Англосаксонске земље, попут Велике Британије и САД-а, могу своју државност темељити на принципима демократије и вишестраначког парламентаризма, јер су њихова друштва и рођена у таквим условима. Они су претходили демократији, породили је и однеговали. Па ипак, ни они сами се више не држе принципа, које данас намећу остатку света.

    Велика Британија и САД своју власт темеље на двостраначком систему у коме је разлика између те две партије једнака разлици између пепсија и кока коле. Са друге стране имамо земље попут Србије, којима је демократија наметнута, које су неупоредиво мање од горепоменутих, а имају преко 350 партија. Ова чињеница се од стране демократа објашњава наводним варваризмом и недораслости тих народа, док се занемарује чињеница да су те земље неколико стотина година пре демократије имале уређена, функционална друштва, и јаке државне апарате. Супротно њиховом објашњењу, ова чињеница показује само универзалну нестабилност и неистрајност демократије.

    Земље које геополитички не припадају ни Истоку ни Западу, а које имају дугу историју државности, више су него способне да изграде праведно друштво, али само ако се држе природних закона. То значи да је за неке земље, као што за неке није, најприродније органско уређење друштва. То између осталога значи брисање вештачких подела, попут партијашких, и завођење сталешког разврставања. Органско друштво представља такво уређење у коме је све међусобно повезано, попут људског тела. Тако да се у овом систему друштво развија координисано, саборно, хијерархијски, равномерно и праведно.

    Државотворно потентни народи, попут словенских, вековима су своја друштвена уређења градили у складу са Богом даним Поретком у природи. То значи да никада нису имали затворени систем «касти», нити егалитарни систем «демократичности», него сталешки систем у коме су напредовање и назадовање долазили по заслузи.     Оваква врста уређења је позитивно гледање на свет, где нема дискриминације било којег дела, јер колико је телу потребна рука, толико му треба и нога, колико му је вредно око, толико му вреди и ухо. Насупрот оваквом систему намеће се глобална демократизација, која је по својој природи негативитет. Демократија се заснива на начелу толеранције, што значи прихватање нечега што не волите. Оно што демократија не може да толерише, попут конкурентног система друштвеног уређења, она брише у потпуности, што ју чини тоталитарном идеологијом.

    Демократска идеја егалитарианизма у теорији значи да сви људи имају иста права, али у практичној примени има сасвим другу конотацију. Када је избила Француска револуција, и масе људи кренуле да се боре за једнака права, они нису били свесни да се не боре за већа права тзв. Трећег сталежа, већ за укидање права и осталим сталежима што би их заиста и изједначило али на дну, а на врху би остала шачица богатих. Из овога се наслућује права, плутократска, природа демократије.

    Овакав егалитарианизам значио је, а и данас значи, да два кројача имају веће право да планирају битку него један генерал. У таквим условима, сулудо је надати се позитивном исходу битке што јасно осликава да «кројачи» нису ништа добили већ су, заједно са «генералом», сви поражени. Изједначавање на овом принципу противи се свим природним законима у којима влада систем хијерархије, те зато никада нисмо видели да су два зеца напала једног тигра.

    Као што из горе наведенога можемо видети, различита друштва захтевају различита друштвена уређења као услов грађанске сагласности. Наметање демократије је тоталитарни империјализам, а јединствени глобални систем који би омогућио општу грађанску сагласност, како год га назвали, је обичан мит.





Цитати:



1. Поповић, М. 2000. «О филозофији права код Срба», Службени Гласник, Београд

2. Дугин, A. «Кратка идеологија трeћег пута», www.komentar.co.yu



Литература:



1. Велимировић, Св. Н. 2000. «Српском народу кроз тамнички прозор», Православна
    црквена општина ЛИНЦ, Линц- Аустрија

2. Дугин, A. «Кратка идеологија трeћег пута», www.komentar.co.yu

3. Крстић, Н. «Православље и демократија», www.czipm.org

4. Љотић, Д. 2004. «Закони живота», Аспровалта

5. Московски, Св. Филарет 1996. «О богоустановљености монархијске државе» ОБРАЗ 1-2,
    Београд

6. Поповић, М. 2000. «О филозофији права код Срба», Службени Гласник, Београд







Немања Мрђеновић






(Рад за Међународну Конференцију ''ПРОЛАЗНО И ВЕЧНО: политички и социокултурни сценарији савременога мита'', Велики Новгород, 28. септембар (11. октобар) - 29. септембар (12. октобар) 2005.)


(Објављено: Часопис ''Светски српски глас'', Мелбурн, 24. август (6. септембар) 2005., стр.13.;
Интернет сајт ''Српски Крст'', Москва, 26. август (8. септембар) 2005. и часопис ''Новости'', Сиднеј, 3.(16.) септембар 2005., стр.12.-13.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер