Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



О НАЦИОНАЛИЗМУ И СОЦИЈАЛНОЈ ПРАВДИ


    Испољавање свести о националној припадности, љубав према нацији или према Богомданим особеностима народног духа. Једном речју - национализам.
    Ово освештано Хришћанско осећање, било је и остало «трн у оку» свима онима који желе да у(не)ређују друштво по калупу антихришћанских и антинационалних идеја свеизједначавајуће глобализације и новог светског поретка. Друштвено, политичко и културно деловање са националног становишта органски је супротстављено не само поменутим идејама већ и њиховим философско-идеолошким изворима и претечама оличеним у: атеистичком материјализму, индивидуализму и либерализму. Стога ни мало не чуде настојања демо(но)кратских (пре свега граћанско-левичарских) а данас доминирајућих кругова, да приписујући национализму: мржњу, искључивост и све несреће и крвопролића у двадесетом веку, униште националну свест као јемство опстанка националних држава. Ипак национализам је као душевна храна и потреба и као темељ одбране државе и нације, неопходан и предуслов је сваког прогреса, због чега се оправдано може сматрати «становником душе сваког нормалног човека».
    Када је о тежњи за социјалном правдом реч, треба истаћи да је у данашњем времену, поремећеног система вредности и моралног плурализма, тешко прецизно навести све њене сегменте. Ипак неспорна је чињеница, да је социјална правда у једном друштву остварена, онда када држава применом свог монопола физичке принуде, елиминише све суровости и очигледне друштвене неправде, пре свега у привређивању, и када успостави потпуну социјалну заштиту појединца. Стога, залагање за социјалну правду углавном подразумева тежњу ка државном обезбеђењу: пуне запослености, правичне цене рада, одређеног радног времена, бесплатне основне здравствене заштите, бесплатном или умерено наплативом школовању, забрану експлоататорских уговора у производним процесима, интервенцију у циљу спречавања необуздане игре личних економских интереса, као и успостављања или одржавања поменутих достигнућа. Држава експлоататорског либералног капитализма, са необузданом игром индивидуалних интереса у економији утврђујући се у деветнестом веку у периоду после индустријске револуције, постала је кључни фактор социјалних немира. Захтеви за социјалном правдом постајали су све гласнији сагласно све већој суровости бездушног капитализма који временом постаје неподношљив. Као противтежа ерупцији радничког незадовољства каналисаног у левичарским покретима, настаје економска интервенција либерал-демократске државе. Такве интервенције, било у периоду екстремне експлоатације радника, са краја деветнестог века, било у време велике економске кризе из двадесетог века, биле су квалитативно и квантитативно недовољне, сводећи се претежно на милостињу и привремено удовољавање широким радничким масама, без амбиције да се социјално питање трајно реши. Због тога и није у потпуности исправно рећи, да је социјална мисија државе и заштита појединца, настала у демократској држави, баш као ни у комунизму, у коме се, истина, обуздава економски индивидуализам, али по цену рушења нације, породице и права на приватну својину. Иако представља својеврсну реакцију на либерални капитализам, комунизам има исти идеолошки извор и разарајуће дејство. Уз борбени атеизам, затим философска начела индивидуализма (интерес заједнице једнак је збиру појединачних интереса) и материјализма (нема духа, дух је психичка манифестација материјалног) са којима је сагласан либерал-капитализму и либералној демократији, комунизам као самопроглашени заступник радничке класе, специфичан је по позиву на класну борбу. Таква идеја, заправо сулуда тврдња, да се народна заједница састоји од крвних непријатеља који су осуђени на међусобно израбљивање, демантује сваки тобож социјални карактер Богоборног марксистичког политичко економског система.
Свети Равноапостолни Сава Српски     Како већ рекосмо, тврдњу да је нововековна демократска (социјалистичка или либерална) држава донела социјално старање на државном нивоу, тешко можемо узети као истиниту, поготово ако сагледамо и спознамо традицију сопствене државности и правне свести. Наиме, Законоправило Светог Саве, као Црквено-световни правни зборник немањићке Србије, према тврдњи преводиоца Др. Миодрага Петровића, садржи читав низ социјалних мера, попут: бриге о сиромашнима и болеснима, (као најбројнијој категорији социјалних случајева, за које су подизани одговарајући домови) откупљивања заробљеника, заштите кметова од самовоље господара, дужника од зеленашења, а најамника од израбљивања и злоупотреба, затим збрињавања особа са телесним манама, утврђивања међусобних социјалних обавеза родитеља и деце, итд. Ово изузетно дело највећег и најсветијег Србина, утемељивача националне помесне Цркве, културе, просвете, али и правног поретка, представља прилагођавање Христијанизованог римског права националном идентитету и хришћанском учењу о социјалној правди, супротстављеном нормама робовласничког система из византијског законодавства. Несумњиво је дакле, да је главни инспиратор Савиног родоначелништва социјалне државе, хришћанска вера, која свој социјални карактер вишеструко испољава. Уколико је у датој држави, законодавство усаглашено са начелима хришћанског морала, не само да су чланови народне заједнице у таквој држави, потстакнути на човекољубиву и родољубиву бригу и жртву за ближње, већ се уопште, на тај начин ствара друштвена клима, погодна за литургијски живот и тежњу ка личном спасењу њених житеља.
Свети Владика Николај Златоусти     Управо Св. Владика Николај сматра да се при решавању проблема социјалне правде, Православни Срби морају угледати на своје претке, који су у тзв. «средњем систему», где осим личне приватне својине постоји и колективна, успешно решили социјално питање, ослањајући се на; породичне задруге, еснафска удружења и хришћански морал. У таквом систему, на пример, еснафска имовина, која опстаје и увећава се путем специјалних пореза и легата, служила би за збрињавање породице и образовање деце умрлог члана еснафа, или за потребе самог члана еснафа који би пао на «ниске гране». Слична организација постојала би и на селу, са тзв. сеоским кошевима, као колективно својинским добрима. Владикина тежња, за обновом тзв. средњег система код Срба, полази од чињенице да оба економска екстрема; робовање човека држави (комунизам), и човека човеку (капитализам) не могу остварити социјалну правду. Ипак, како Владика запажа, овакав систем, који је разрушен појавом духа непоштења и неповерења, није могуће обновити без претходног васпостављања хришћанског система вредности као гаранта националне солидарности. Уосталом сама начела хришћанске аскезе и самосавлађивања потстицајно би деловала на рационално трошење оскудних економских ресурса, и самим тим смањења социјалних тензија. Или како би Владика рекао: ''Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо, бива оно што је речено Јеврејима «Јешћете али се нећете наситити.»''
Грб ЈНП Збор      Сагласно гледишту Св. Владике Николаја, на овим просторима је, са хришћанског становишта, политички деловао покрет Збор, у чију је идеологију уткана чињеница да истински национализам мора имати потпуну социјалну садржину. Зборашка идеја, често називана, социјалним конструктивним национализмом, полази од мисли, да се национална свест и морална снага једног народа могу уздићи једино завођењем социјалне правде, која је пак условљена опстанком и јачањем породице, сталежа, вере и нације као органских заштита сваке индивидуе (управо на њих демократија и комунизам разорно делују). Како би се сваки појединац ослободио бриге за личну егзистенцију, неопходно је, по Зборашкој мисли, реорганизовати привредни живот у задружном и сталешком смислу. Тако ће сваки појединац, у организационо уређеном сталежу имати заштиту (помоћ у случају пада у тешку материјалну ситуацију), могућност ефикаснијег привређивања (уз помоћ подизања кредита из фонда задруге или сталежа, на пример) као и аутентично представништво у органу власти, где ће интересе његове професије представљати људи из његовог професионалног круга, а у чијем ће избору сам учествовати. (У таквом избору, где је одлучивање сужено у границе личне компетентности, већа је могућност бољег познавања оних за које се гласа.) На тај начин ће се појединци, и у привредном смислу (кроз сталеж) осетити органским делом државе, правно-политичког израза нације, и сви народни елементи се у хришћанском духу лакше могу измирити, сјединити и убедити да је државна заједница важнија од личности, и да се сви лични интереси морају подредити општенародним. Државна интервенција у економији по принципу «коме је и колико потребно» коју заговара Збор, (за разлику од комунистичке формуле «свима једнако») свакако је пут ка остварењу социјалне правде. Конструктивни карактер зборашког национализма подразумева тежњу ка држави као «згради народној» прављеној по мери конкретног народа, и само њега. Таква идеја, заснива се на чињеници да је држава средство, помоћу којег се конкретна нација самоуређује и штити, па би сходно томе таква нација морала бити и формално правно одређена као носилац државне суверености (насупрот данашњим, наказним грађанским концепцијамама државе). Наведени положај матичног народа, чији су преци државу створили, као алат и оруђе своје судбине, и за њу кроз историју крв проливали, свакако је социјално праведан, што наравно не значи да извесна права осталих лојајних држављана, требају бити запостављена.
Армијски ђенерал Милан Ђ. Недић    Када је реч о практичним покушајима код Срба, да се успостави социјална правда, вредна је помена социјална мисија Ђенерала Милана Недића и његове владе (у којој је учествовало и више чланова Збора), која је у ванредно тешким околностима, под окупацијом, у време велике голготе Срба, успешно збринула многобројне избеглице, мотивисала сељаке на рад, старала се о заробљеним Србима и нарочито деци, ратној сирочади, посведочивши при том пожртвовано родољубље и његову социјалну садржину.
     Трагалаца за хармонијом између националног и социјалног, кроз историју, било је пуно, како искрених, родољубивих и човекољубивих, тако и индивидуално прагматичних, који зарад убирања политичких поена, стварају само привидан социјални мир. Стога када говоримо о овом проблему, корисно је сагледати и анализирати неке покушаје усклађивања национализма и социјалне правде код других народа, и упоредити их са истинским органским и социјалним национализмом и његовим хришћанским основама.
    Италијански фашизам и немачки национал-социализам, слично комунизму обраћају се пониженом и експлоатисаном раднику, али (за разлику од комунизма) не као оруђу светске револуције, већ као верном сину нације и фактору њеног опстанка и успона. Као идеологије супротстављене капитализму и комунизму, оне прокламују тежњу ка социјалној правди, гарантујући притом; стално запослење и помоћ нижим слојевима. Тако фашизам, на пример, у свом једнопартијско-корпоративном систему, успоставља колективну задружну својину над средствима за произвидњу, и учешће радника у доходку предузећа, а национал-социјализам иако не ликвидира крупан капитал, ограничава му могућности, и искључује утицај међународног капитала. Иако не благонаклон према Ернесту Јингеру, национал-социјализам у целини прихвата његов концепт «националног радника» супротстављеног интернационалистиком и левичарском пролетеру. Иако је, попут пролетера, изложен капиталистичкој експлоатацији, такав радник није производ (попут пролетера) већ само роб капитализма, на чијим ће рушевинама поново створити праведно и органско уређење.
    С друге стране, национал-социјализам и фашизам као антихришћанске и паганске доктрине, привлаче гнев Божији, те са становишта хришћанског расуђивања не могу успешно решити проблем социјалне правде. Антихришћански и антисоцијални карактер, пре свега национал-социјализма огледа се у незадовољавајућем и суровом односу, према многим политичким противницима и припадницима не матичног народа. До истог закључка долазимо, ако сагледамо нарушавање органског карактера корпоративног система, као последицу, лично-партијске диктатуре, централизма и растуће бирократизације.
Незаобилазно је о овој теми говорити, а не поменути легендарног Корнелија Кодреануа, који синтези национализма и социјалне правде, слично Збору, код нас, поставља хришћанске основе. Његова успешна настојања да спречи бољшевизацију румунског радништва, и социјални карактер његовог национализма, огледају се у његовим ставовима:
Корнелије Зелеа Кодреану    ''Није довољно поразити комунистички покрет. Ми се такође морамо борити за права радника. Они имају право на хлеб и право на част. Морамо се борити и против олигархијских партија и створити националне радничке организације, које ће моћи да остваре своја права у оквиру државе, а не против ње.''
    ''Ми забрањујемо да било ко на румунској земљи диже неку другу заставу, осим наше националне, која се сачувала кроз историју. Без обзира колико радничка класа била у праву, нећемо толерисати да она устане против своје земље или да дели заједничке интересе са страним покретима. Нико не може рећи да је исправно ништа не радити и све оно што су вредни радници и храбри људи сачували два миленијума, предати у руке страних банкара и профитера. Ваша права - да, али у оквиру права вашег народа. Јер неприхватљиво је да, зарад ваших интереса, права народа коме припадате буду погажена.'' ''Али исто тако нећемо дозволити да се под маском патриотизма, олигархијски тирани поставе радницима за врат и да их буквално деру, док се у исто време диче символима Отаџбине - коју не воле; Бога - у Кога не верују; Цркве - у коју никада нису ни ушли; и Војске - коју голоруку шаљу у рат. То су ствари, које се не смеју користити као лажни амблеми у рукама неморалних људи у циљу политичке преваре.''
    Иначе, свој мученички и херојски земни живот, потоњи вођа «Легије Св. Архангела Михајла» и «Гвоздене гарде» у потпуности је посветио борби за духовну обнову и социјалну заштиту, румунксог народа, угроженог од експлоататора, туђе вере и крви. Иако политичко-идеолошка класификација, на ''лево'' и ''десно'' има смисла, само у датом временско-просторном контексту, односно друштву постреволуционарне Француске, неретко се и данас, национализам у политичко друштвеном смислу означава ''десницом'' а борба за социјалну правду ''левицом''. Таквим резоновањем поставља се бесмислена квазиполитичка теорија, по којој је национализам супротстављен социјалној правди, што се по претходно образложеном не може узети за истинито. По овом питању вредан помена је став Хозе Антонија Прима де Ривере, вође шпанских фалангиста, из тридесетих година двадесетог века, чија национал-синдикалистичка идеја борбе за национално јединство уз величање рада и ослањања на природне и органске творевине као конститутивне елементе нације, такође представља аутентичну националну идеју са наглашеном социјалном садржином:
    ''Једни стоје здесна. Други стоје слева. Стајати тако пред лицем Шпаније значи извитоперити истину о њој. То је као када би смо је посматрали чкиљећи само на десно или пак само на лево око. Лепа и величанствена дела, не посматрају се тако, већ само и једино, широм и отворених очију. Не са парцијалног, партијског гледишта, које као такво изобличава предмет посматрања, већ са тоталног, отаџбинског гледишта, које обухвата целину и исправља недостатке наше слике.''
    У сличном духу, истакнути члан Збора Др. Димитрије Најдановић, образлаже идеолошко становиште свог покрета, у односу на појам ''левице'' и ''деснице'':     ''...Ако се национализам, злурадо, ненаучно и снобовски сврста у рубрику десничарства, онда смо ми десно, сасвим десно. И поносимо се тиме, жалећи слепило левичара, који мисли да је напредан ако љубав и мисао о народу одбацује. ...Ако тражимо народну социјализацију свих материјалних и духовних добара, пa се тај наш социјализам, замишљан и стваран од вајкада, схвати и протумачи као крајност у захтевима, и та крајност окрсти левичарством, онда смо ми лево, сасвим лево. И поносимо се тиме, жалећи заблуду ''десничара'' који уопште може помислити да се истина о друштвеној идеји може сместити на неко поље старе геометрије.''
    Ипак Др.Најдановић на крају закључује: '' Живот и мисао Збора се не може збити и сузбити у мртве категорије. Мисао Збора, као сами живот, разраста се у свим димензијама народне стихије... ...Она почиње тамо где се две жабље перспективе ''левичара'' и ''десничара'' секу и свршавају, ван света фикција, у свету стварности. ''Лево'' или ''десно''? Ни ''лево'', ни ''десно'', већ посред ствари.''
    Као што видимо, бесмисленост политичко идеолошке подељености на ''левицу'' и ''десницу'' равна је бесмислености идеје о супротстављености национализма и социјалне правде. Као што истински национализам не може бити без тежње за хармонијом између класа, и заштитом радника као носилаца стваралачке снаге нације, тако ни социјална правда не може бити остварена без национализма као везивног ткива и темеља одбране државе - средства помоћу ког се нација самоуређује и штити, и средине у којој се социјална правда треба остварити. Човек лишен националне свести, ништа је друго до безлични потрошачки материјалиста и обескорењени грађанин. А као такав неизбежно постаје објект експлоатације и социјалне неправде. Јер знамо да ни дрво без корена не може ни расти ни живети већ искључиво за потпалу служи.
     Држава као земаљска творевина, не може бити савршена и садржи извесну количину «нужне нехуманости». Остварење социјалне правде се у том смислу, мора третирати као релативна категорија, у складу са хришћанском истином, да раја на земљи не може бити.



Марко Б. Димитријевић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер