Грб Краљевине Србије Грб Центра
MAINABOUT USSYMBOLSACTIVITIESTREASURYNEWLINKS WRITE US

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






Џон А. Мекгукин





ОРИГЕН АЛЕКСАНДРИЈСКИ
И ТАЈНА ПРЕПОСТОЈЕЋЕ ЦРКВЕ












    Резиме


    Овај чланак испитује Оригенову еклисилогију један од кључева за разумевање његовог мисаоног система.

    Представљајући Цркву као пре егзистентно језгро свеукупне креације, срце читаве теологије спасења, његов концепт је универзалан у простору и животно потврђен. Интелектуална позадина Оригеновог пробоја у систематској корелацији Хришћанске доктрине са њеним библиским наслеђем је критички разматран заједно са непосредним окружењем још једним активним саучесником у познавању његове мисли. Ориген се јавља као пар екселанс теолог у одбрани прогоњене Цркве. Рвећи се са фундаменталним питањем о једном и мноштву, тражећи у фрагментацијама послат од провиђења додир Божији у историји. Он је био експонент разумевања мистицизма као дубљег значења текстова и живота сотириолошког утицаја на свеукупно патристичког предање после њега, и ако његове идеје о пре егзистенцији неактивне душе није широко прихваћена. У закључку, чланак је фокусиран на Оригенову еклисиологију као важну алтернативу за радије више забринуту и ригидну еклисиологију Северне Африке и предлаже неке линије интерпретаци, и превода за модерног читача.

    Готово свако зна две чињенице о Оригену: једна, да је он из Александрије (у то нема сумње); и друга да је био изузетно ревностан у придржавању закону у писму, да је кастрирао самог себе у свом покушају да испуни Исусове речи да постан евнух због Царства . У том погледу, Александрија је у његово време била истинита светска престоница Јеврејске мисли такође и посебне мудросне рефлексије, које чине интересантну кореспоненцију између Оригенових идеја и рабинизма који се рађа у Јудеизму. У једној спектакуларној секунди, то је готово нетачно. Нетребамо да будемо тужни, како год, да изгубимо такву фантастичну и дивну причу са нашег репертоара, када смо почели да узимамо у обзир мишљења препуних старих мислиоца ми смо нашли више него довољно другде да нас води у чудо, и на крају али не последње размотрили његову доктрину о Цркви, коју он види као пре егзистенциајалну језгру свеукупне креације, и срце читаве теологије спасења. За неповеровати је да поједини научници како време пролази дају сугестије да врло мало еклисиологије постоји видљиво и код Оригена. Насупрот Оригенова еклисиологија може бити виђена као кључ за његов читав систем.



Интелектуалац у страдајућој Цркви


    Ориген је био један од првих мислиоца у Великој Цркви (44) који је покушао да систематизује корелацију Хришћанске доктрине са библиским наслеђем . Да би смо искористили ову претпоставку да доктрина мора бити везана за писмо која је уобичајно узимана као датост :али естаблишмент резонује на свој посебен начин са монументним напором у време када он пише ,још,нема фиксоног канона Писма , и Црква преферира коришћење библиске традиције углавном као илустративну литургиску копчу (мање или више настављајући оно што налазе у Старом Завету и почињу да користе странице Новог Завета )Дакле постјала је естаблирана традиција упућивања на Писмо за типове и изразе у пренесеном смислу (слике које се могле бити узете од пророка или други путеви који илиструју Хришћанску проповед )елаборирани принцип скриптуралног егзегетисања није у потпуности функционисао . Оригенов напор да поправи три основне ствари био је да има монументал утицај на касније Хришћанско предање :прво да читаво Писмо (Стари и Нови завет ) морају бити читани као кохерентна целина ,где је егзегетски смисао дат тако да се Нови Завет осврће на Стари (6)друго ,да најмодернији научни принципи литералне интерпретације требају бити упошљени да објасне значење у тексту (7);треће коментатор мора да светотајински јединствени извор свих значења у откривању псима (8).Овај тајински причест био је један и исти моменат највише илуминације коју Хришћанска душа може да прими ,и још(далеко од индивидуалистичког принципа гностичке егзегезе ) он је био загарантован инспирисаним коментатором у заједници идентитета са логосом спајајући њу или њега са инспирисаним предањем свих пређашњих ̍светих Логоса ̍ тј пророка и апостола . Ориген је за себе изузетно јако опрезан ,у готово свим инстанцама ,када даје своје егзегетске ноте у линији шта види као генерални смисао теологије великих апостола ,Павла и Јована . То је најчешће поседочени знак свеукупног Оригеновог теолошког стила ,и његов приступ кохеренцији „скриптуралних принципа“.Такође многи нису видели ово,ово је такође скица онога што ја називам непосрдени ембрионални принцип (оно што би данас означили као) теологије Цркве (еклисиологије). Црква је тај скуп загарнтован у духовном(9)јединство са Господаром историје и поред тога једних са другима овако сложићемо се у неким реалним формама концезуса мишљења ,и духа,и намене одбијајући фрагментацију ,индивидуализм и поништење ,као што их је он нацртао заједно у пророчкој мисији да да име пореклу и постигне циљ који је добро и истина.То није лоша дефиниција Цркве ,чак ни данас.

    Тешкоћа у уласку у ово много дискретније је да Ориген датира раније схоластичку групу Хришћанске мисли у категорије које требају бити еклисиолошке међу њима. Његова није толико систематично чиста еклисиологија, радије је вежба у модалитету добијања и скупљања материјала неопходног за изградњу једне. Са овог становишта он је архитекта патристичке доктрине Цркве, радије него постепена изградња на горе. Емил Мерш који је уконосновао један од највећих систематских третмана Цркве као мистичног Тела Христовог у раноим декадама 20 века (10), не може да прежали да није могао да нађе еклисиолошки приступ у праћењу Оригена. Други, не тако давно, такође налазе да еклисиологија представља тешку жилу код великог Алексадрица Задатак да се направи модерни систематски рачун је отежан чињеницом да већина Оригеновог писања је у облику који би ми посматрали као убрзани семинар (тестирање идеја за познати и посвећеном кругу читалаца заинтересованих за философију и теологију).

    Постоји зачуђујуће само једна посвећена критика студија Оригенове еклисиологије у Немачкој, мало нешто ретко секундарна библиографија 14, и недавно екстензивна анализа мноштва од „Слика Цркве“ коју Ориген упућује кроз његово огронмо дело 15.

     Толико о веома кратком Оригеновом интелектуалном стилу као позадии контекста наше теме, али шта ће бити речено о његовом непостедном окружењу као другом активном контексту мисли. Ориген је био син мученика и учитељ многих других мученика. Он је постао познат маси у Александрији у првој години трећег века, пошто је неколико пута отпратио своје ученице до места егзекуције и стајао поред њих. Маса је звиждала на њега као на чудног човека који води оне под собом до уништења пратећи блесави мит о Христу.16. Зашто, питају се многи он лично није ухвећен 17.

     Разлог за ово је несумњиво да он није био Римски грађанин, и за време гоњења у Египту инспирисаних Царем Септимијом Севером су били углавном окренути против грађана и самим тим углавном упућивали на средњу класу (посебно на оне који су могли да приуште студије код Оригена и да касније актају као лидери Хришћанских заједница). Као дете из мешаног брака и без права на држављансво, Ориген није био квалификован за хапшење као Хришћанин, без обзира колико провоцира власти које гоне Цркву. Ова позадина је важна, не само у етаблирању његовог карактера, али и за подсећање нама, да је он био далеко од слике лудог философа у Палати од слонове кости, како је веома често карикатурисан. Он је знао да је слао своје студенте (ученике) у смрт. Такође је знао да све што је писао, да је његова Црква трауматизована и рањена заједница која се труди да осети свој пут напред у најнасилнијем граду у античком свету, где нико не зна када следећи погром против Хришћана може да почне. Његов комплетан корпус дела рефлектује његову реалност као дисидентног литералисте. Он је пар екселанс теолог отпора. Ово се често заборавља од модерних коментатора, али оно о чему је писао је био суштински разлог и мотив за његову издржљивост то и његова проблематична Црква у Александрији (и касније у Римској Палестини), где осећај гоњења је стално био присутан. У овоме светлу ја бих предложио да када читамо његова „мистична“ схватања текста и догађаја у историји (и посебно његово мистично разумевање Цркве Христове), ми не очекујемо да чујемо да примарна реч „мистично“ као нека форма стерилне и избегивачке духовности. Мистично у његово време значи „скривено“ или боље „дубље значење“. Значење текста и живота какав је био, као бисер, који неће бити подељен са гонитељским свињама (или чак аутсајдерима) које он сматра као неспособне да чују рефинисану музику његовог објашњења.

     Библистика све до 70 година прошлог века ( када нове студије почињу да осветљавају Оригенове егзегетске принципе у већој дубини и јасноћи). Као неко ко има нало обзира за историску реалност у тексту и догађајима. Ова два су далеко од почетка предмета када је контекст Оригенових радова проучаван изблиза. Шта он каже, није да историја не мари, већ да лежи иза тога још значајнија историја, посебно зато што транс-историска заједница Цркве препознаје универзалну релевантност искључену из случајних догађаја. Заиста за Оригена овај сам процес виђења дубљег смисла (његов универзални увоз) сирових историских податак и текст је тај „скриптуларни принцип“ који је Црквени вечни инстикт у „читању“ историје у светлу провиђења да ми, другим речима,да ли продужавамо „Библију дана“. Без овог процеса не може бити Писмо правилно схваћено. Оригеново мистично чуло може бити пројављено само у симпатијама Хришћана који га верно следе да ће делити и поштовати његову поруку, али такође то тврди да репрезентује „духовно поље“ држање према историји у привременом свету. Постоји осећај тоталне лојалности према Христовом позиву оправдање историје у и кроз Христа. То је далеко од имагинарне ситуације чак и кроз (наравно) може се појавити као чудан нашим умовима, сензибилитету, различитости времена за који смо били инструирани у другим моделима читања.


Теологија и Библиски мистицизам


     Сва Оригенова волумска дела су екстензија једног великог принципа извршене екстрапропријације изван. То је главни задатак философске школе касне Антике, проблем односа између једног и мноштва. Како та врховна трансцедентност Бога може бити повезана са раширеном варијантом сведочанстава у космичком поретку. Да ли фрагментација постојећег светског реда доказује било шта о ономе што излази из руке творца или не?

     Како може Бог апсолут (перфектно добар на пример) бити држан да је он аутор ове долине суза. Ово су били највише притискајуће Бриге за интелигентног религиозног мислиоца Оригенових дана. У генерацији пре њега Хришћански Гностици су обезбедили најуреднију солуцију за оне који осећају да су повезани са истом библиског наслеђа. Они доказују да је Бог света био зло Божанства (Господ Старог завета), забринути за ухвећени духовни ентитет у гостољубивом материјалном окружењу да би спречили успон до виших поља просветљења (спасења). Истински Бог (Отац Исусов) био је Бог који је апсолутно трансцедентан светском поредку, за који он мари само толико да би спасао духовне креације (заробљене душе) из њихових средина, и врати до небеске слободе и мира. Начин на који он ово чини било је путем духовне илуминације (знањем) достављено од његовог најважнијег агента, који ради у историји (Демиург или Логос или мудрост или Христос, било је јако пуно варијација имена), које дозвољавају спасеној души да види своје ропство и има капацитет и жељу да одлети.

     У Оригеновим данима Велика Црква се дефинитивно окренула од ове поједностављене дуалистичке агенде. Она је предала саму себе, због тога, тежем задатку тврдње да Бог Старог и Новог завета је један те исти Бог. Креативна моћ Бога, ма како год, је виђена као посредник јединствене енергије Божанског Логоса. За готово све рано патристичке мислиоце, а посебно за Оригена и онима који долазе после њега, Логос је био први и главни Трансцедентан Отац енергија Стварања. Зато што је начинио свет, и људску расу за коју је овај космос и припремљен, он је зато био једини одговарајући спаситељ. У језгри ово је Теологија која прожима Орегенов систем мишљења. Од њега ово постаје класична макро структура у свој каснијој патристичкој Теологији. Логос је изнад све остале, Божије Педагогије.

    Његова главна улога изван и у времену је да едукује и просветли, да пренесе светлост Бога Оца Почетка на креацију коју он лично исходи унапред на Божију команду, и коју не можемо видети у Неприлазном и Невидљивом Божанском Оцу изузев кроз тог Логоса посредника.

    Како је ова улога повезана са доктрином о Креацији и непосредно повезана концептом Цркве је неопходно сада објаснити, за ову куку обешена је комплетна Оригенова еклисиологија.

Предвременско стварање Цркве као Небеске младе


    Према Оригену, около Логоса прва креација је била скупљена. Ово долази од Божије речи (Божански Логос) и узима свој почетак као зависник милости на њему. Ово је био скуп Божијих светаца које је у пре егзистентној Цркви. Већина људи према Оригену прави грешке када идентификује овај презентовани светски поредак креације. Ориген инсистира, како год било, да узме у обзир два стварања у Генесису. Где модерне егзегете кажу да је у питању дублет, Ориген доказује да је ово јасна индикација да је космос друга креација. Прва је чисто, чисто духовна. Овакво објашњење, он објашњева рачун креације као перфедцију стварања, која оргинално долази од Бога, као и дефективна природа космоса, као што је сада видимо и доживљавамо. Ми требамо разликовати ове ствари упућујући се на Прегзистентну Цркву као креацију, и за материјални свет створен касније за пале духове као Космос.

     Прва креација брине се о доношењу у битисање анђелског поредка. Када Бог прво призива ову креацију, постојање, због тога, то је било у пред временском контексту. Отац издаје команду, и Божански Логос – перфектна слика Оца – чија визија и контемплација држе анђеле у битисању, енергише команду позивајући у егзистенцију сличност са собом (њим).

     Дакле док Логос, слика Божија пар екселанс, Духовни (24) су слични пуноћи текста Генесиса. Хајде да их створимо по нашој слици 25).

     Ова прва креација је била обележена једина могућа директни посао Перфекције и Лепоте. То је било у апсолутној хармонији, држано у битисању од овог акта контемплације извора Битисања 26), перфектно еквивалентан у слави и моћан у бесмртности27). Укратко то је био трајан „хор похвале“ и као такав био је архитектура Небеске Цркве.

    Црква је била не само узрок касније материјалне креације, већ предвремена Црква (рођена пре времена) била је Телос, или крај последњи погодак Креације 8ххх28). Стварање битисања је било према томе конституисано и објашњено као акт радости у поклону присуства Божијег. Визија Бога је био онтолошки извор и средство за живот, и његов разлог за издржљивост био је слављење Божанске љубави која је била у размени између небеске Цркве и Оца, кроз посредство Слике Божије. Ориген је имао ово као основну тему свеукупне Теологије. Он је описао поклон битисања, који је начињен у спиритуалном, у терминима релације Женика и Невесте. Да би потпомогао ову аналогију, свадбеног, мистично, уједињења живота, он развија тешко на Павлу(ххх29) и на Песми над Песмама (хххх30) који описује неуморну потрагу с њеним вољеним, и вољени јурећи кроз башту у портази за њом. У једном кључном тексту Хришћанског мистицизма (и корену свих његових мистичних размишљања о Цркви) Ориген предпоставља Невесту као знак Душе или Духовног, тражећи Логоса кроз време и простор, после њиховог пада из Блажене пре земаљске свадбарске одаје. Небеска Црква је изгубљена брачна одаја, ми никад неможемо бити срећни док је поново не пронађемо (ххх31).

Црква као заједница покајника


    Из неког необјашњивог разлога Ориген признаје да не може дати рационални суд о овом перверзном облику битисања који може бити прегледан као Пре земаљски пад (ххх32), неки од анђелских и сличних хорова Духовног битисања носе лепоту контемплирајућег Бога и у преправљању правца својих енергија у самоспознају падају далеко од пропећа постојања и постају мали (смањују се). Овај процес ломљења оргиналне хармоније дешава се преко еона времена пре стварања материјалног космоса, али долази до таквог стања кормупираности оргиналне хармоније Божанског поредка да неки духови такозвани „охлађени“ (тако да је он објаснио процес као топљење метала, метал губи своју течност и како се хлади постаје чврст), да су изгубили свој оргинални и инстинктивни капацитет за визију Бога (драстичан обрт суживота зато што је то разлог и принцип њиховог битисања) (ххх33). Да би поправили пре земаљски Пад, Логод иницира, Другу креацију (стварање материјалног космичког поретка) да служи као место за демоне (анђели који су пали тако далеко и тако насилно да су сада странци у Божанском плану и морају бити задржани под земљом), и као корекциони основ за људе. Људи нису више али ни мање од ових оригиналних Духовнох анђела који су пали тако далеко од свог пре земаљског психичког стања да им је неопходна нека форма радикалне рехабилитације, али нису отпали далеко као демони. Ориген види земаљски свет као кратки општи затворски шок који доводи (наш) Духовни део до смртоносног застоја, и да покаже неопходност дугог вучења натраг ка небеским пространствима, где једног дана, ми ћемо бити ресторирани до анђеоске славе у духовни чин и бесмртни статус који смо једном изгубили (ххх34).

    Отелотворење у телесном обликује укратко, део дисциплине наметнуте након пада Анђеоског, да служи за њихов нови облик покајничког повратка као задатак Божанског успињања.

    На овом Спајању Ориген представља отелотворење Логоса као логичног краја Божанске милости који одувек жели да стоји пре упиљеног Створења. Као што је Логос био учитељ, Хоровођа и средство Битисања Небеске Цркве, сада он долази у земаљској форми, да нас фокусира, његовим предивним духом који је утелотворен. Као што смо ми у месу, сада са лимитарним капацитетима дарујемо небеске истине, он долази међу нас као један од нас, Божански Дух у педагошкој корелацији са телом.

    У свом отелотвореном животу, Божанско демонстрира обтазац перфектног живота (ххх35) као онај који сумира и сакупља Цркву, поново још једном и припрема њих за дуго пењање до визије Бога.

    Ово је почетак оргиналног реизбора велике Библиске шеме и жанра есхатологије. То је визија у којој се види читав космички поредак као сотириолошки акт дизајниран за лечење Небеске Цркве, или пре једног дела ње који је пао из блаженства, одвраћајући се од извора Постојања, Бог, и постаје опседнут собом. То је било како било, шема којом није могуће командовати верност каснијој Црдви у свим њеним аспектима.

    Већина Грчких Отаца прати нешто од величине ове сотириологије али се уобичајно осећа да идеје о пре-постојећем паду душа морају отићи;и ово је интегрални елеменат Оригеновог система, такође његове идеје имају фундаментални удар на патристичку сотириологију, они су то урадили на један фрагментаран начин. Оригенов поглед на порекло и значење Космоса је као позив за лечење и пењање као поштовање етичког и мистичног (прављење мита).

    То је најмање „сродан“ великим скриптуралним шемама спасења које се налазе у Библији као целина као што је пророчка визија светске историје позив упућен на покајање или есхатолошка прича о крајњем суду. Шта Ориген намерава је пуштање свих ових заједно у Кристоцентричну метафизику ко даје телеолошку кохеренцију свега.

    На центру његовог напора стоји његова доктрина о Цркви као прастаром хору славе и радости визије Божије, сада оплакивајући у земаљском ходочашћу назад ка вишој визији истине. У једну руку тада ми можемо рећи да Ориген је један од првих који разуме и предаје концепт Цркве као ходочашће народа. За њега ови параметри путовања почињу од вечности, пролазе кроз земаљску „долиниу суза“ и враћају се у триумфалној слави са Логосом на небо/ххх36). Он је први од свих отаца који учи експлицитно да судбина изабране душе после смрти бит ће враћена у рај, не изморена у неку сенку „Главе Благословених“(ххх37).

    Он такође тумачи и то (због љубави Духовни још носе за нас, своје пале саборце у Космосу), сваки од нас има чувара „Чувара Анђела“- демонстрирајући конкретно да је Црква Једна и Света (ххх38).

Црква као васкрсло тело Христово


    Јасно је да Оригенова еклисиологија увиђа утисак Цркве као тела Христовог на дубоко космички начин (ххх39). Идеја почиње као корисна аналогија у рукама Павла, да опише потребитост различитих дарова међу масом верних. У каснијој Павловској литератури већ је претпостављено о продуженом смислу о чему касније католичка мисао ће, пуноправно, назвати Мистично Тело Христово. Ориген додаје овоме и онтолошко објашњење о томе зашто овај скуп са логосом је верниково откриће стварног идентитета и значења на земљи. Космичка еклисиологија за њега је просто поновно откривање оргиналног онтолошког реда стварања (пре земаљског битисања) где пролеће наше егзистенције истиче директно из непостедне контемплације светлости Божанског Логоса. Божије бивство је наша једина егзистенција у дару патриципације. Небеска црква, зато живи ван модалитета Логосне својине.

    Дакле према томе било је могуће видети Неприлазног Оца у аутентичној слици. И поврх тога то ужива у перфекцији блаженства и вечног живота од готово непојмљиве моћи и продужетка (као што непали анђели још знају). За Оригена ово није само чудновати мит, већ врло обећавајуће антрополошко стање на земљи; визија да човеково постојање јесте трансцедента творевина за безграничним потенцијалом. За њега стога, концепт Цркве када приступа повечности не значи само највишу и најизабраније створење (они који одговартају на позив Логоса, а овде он има на уму и не Хришћанске философе које он такође види као душе на путу успона) или што би ми могли назвати „етички“ приступ антропологији, али такође аспект људског живота као Божанске тајне на земљи. Људско биће је део Небеске Цркве у егзилу и враћа се назад у процесу постојања пуноће Цркве на земљи до фонтане бесмртности и блаженства. Оно што код њега у употреби јесте Црква као тело односи се првенствено на концепт ускрснућа Господа, где је живот враћен натраг космосу. Црква је Васкрсло тело Христово како то Ориген разуме (40). Црква има Христа који је оживљава, не само симболички. Или аналогички, већ Логос снабдева њен живот и постојање на потпуно исти начин као душу оживљених људских тела на земљи (41).

    Да продужимо, стога, Оригеново разумевање Цркве као света људског постојања који демонстрира пролеће живота и блаженство са њим. Укратко, Црква, за Оригена није примарно социјално концепт, већ онтолошка повезаност са суштином самог краја и енергија нашег живота, Божанска антропологија. Било би неопходно јако пуно да се отворе логична значења свих импликација у овоме, али вреди показати на једно разграњавање овакве еклисиологије, наиме да је то универзално поље и животно потврђујуће. За Оригена, Црква значи људска породица позвана на трансцедентну славу, позвана, то јест, да се издигне из своје анималне културе и да тежи да присуствује слави интелектуално спируталне културе у којој сама открива свој прави идентитет. Претходно (и подсеквентно) патристичка еклисиологија јесте жалосно парохијална као контраст овоме. Након Кипријана панично поред дисиденства које он види у Афричкој Цркви трећег века када он мора да се суочи са гоњењем, западно Хришћанство у партикуоарном је било постављено са предрасудним виђењима (изван Цркве нема Спасења) (extra ecclesiam nulla salus).

    За Оригена ово је немогуће. Па и да је Небеска Црква она која је у перфектном јединству са Господом (42) (млада без пега и бора), читав скуп духовних бивстава на земљи јесте Црква у пургароријуму и све на један или други начин је субјект Логосове педагогије. Немогуће је бити изван Цркве зато што Црква јесте синоним са причом о спасењу. Овакав поглед (стидљиво скриван од брзих каснијих патристичких писаца) је великодушни и плуралистички отворен поглед (43) о поклону спасења читавог света. То није гранична линија видљиве Хришћанске заједнице, наравно, на крају како Ориген разуме то, пошто он види Хришћане као изабране од изабраних, они који су најспособнији да воде и помажу другима у страху од истине, пошто је универзална педагогија логоса умешана у све осећаје Бивства у ланцу узајамне иницијације.

Нови Храм и Ново Свештенство


    Блиско повезан аспект Оригенове еклисиолошке мисли је његова употреба слике Цркве као Небеског Храма (45). Ово је права судбина и позив осећајном животу. Небески Храм је исти као оргинална дреација где све Духовно стоји у блиској хармонији око Логоса заробљен лепотом контенплације Божије и осигуран у бесмртном постојању визијом. Он учи да на земљи Јерусалимски Храм, и људско срце (као храм молитве), је све типован и симбол истог духовног успињања који верници осећају да узима место са њима дан за даном.

    Духовни живот и осветљени живот ума, он види као два аспекта једне те исте ствари кроз његов рад и посебно у његовим екстензивним коментарима на Левитијана, који њега фасцинира, он константно објашњава све Хришћане као (свештенике Господа). Свештенство значи једну ствар, прво и најважније, а то је квалитет верникове просветљености на путевима Господњим, и такође квалитет њиховог етичког живота и пророчке проницљивости. Овакви свештеници су кадри да уче друге и просветле њихове следбенике. Сада Ориген није био наиван. Он тражи и добија свештеничку канцеларију за себе, и пуно пута је био у конфликту са епископом, такође у два наврата бива позван да исправи утајуће епископе на локалном Црквеном сабору у Арабији. Он је добро упознат да Црква има видљиву хијерархију. Шта он мисли да каже, било како, да свештенство није исто што и клерикализам. Истинско вођство истинске Цркве је тај круг верника који су сакрални свештеници просветљени и јасно демонстририају да су изнад свих осталих (46): манифестовани у бистрини њихових гласова и чистоћи њихових сведочанстава. Мученици, исповедници и пророци у Цркви су његова преферирана хијерархија, и у својим радовима он има многе, често оштре, ствари да каже о растућој подмитљивости еписхопата (који у његовим данима тек почиње да се појављује као реална моћна структура владе (управе) Цркве кроз неспретну цивилну структуру, која је постављена Црквена организација са Царским прописом за градску владу).

    Дефиниција „свештенства небеског храма“ као колективне визије о шта Црква суштински јесте био је промишљен покушај Оригена да подсети једне и све да је Црква прва и најважнија есхатолошка заједница, чији високи свештеници јесу пророци међу нама (47). За Оригена, сем уколико клерикални служвеници Цркве су у стању да придобију команду над народом уз поштовање су себи евидентни лидери у квалитету живота и пророчких визија, њигова „служба“ је безвредна.

    У наше време када бирократија као што је Ориген сумњао је на свом посебном путу и постаје превише видљива, ово није лоша тема да се подсетимо суштинске дефиниције Цркве. Оригеново разумевање храма у Јерусалиму као правог типа Небеске Цркве је такође поучан. У захвалној обзирности за ритуале у Храму, он једном признаје да је било неопходно за Храм да буде спаљен од Римљана, или Израиљ Божији никада не би био у могућности слободно да остави лепоту култа Господњег за следећу фазу њиговог пута ка успињању, који је био служба Божија, „у духу и истини“ у моралном и интелектуалном животу (48) Ово је био високо захвално разумевање Израелског култа који није често нађен код других Отаца који нагињу да одбаце ово као сенку замењену Евхаристијом. Оригеново разумевање Цркве трпи Јудеизам на врло специфичан начин. На крају Христос ће повратити лутајућу супругу (49). Ово није речени Оригенов модел (50) Јеврејско Хришћанског дијалога за које многи његов древни апологетичари кажу да је робустан за наш данашњи укус. Али у ширем пољу ствари он види везу заједништва Израиља као примарног типа Цркве где каснији Хришћански мислиоци су били брзоплети да поставе опозитност Синагоге и Еклисије. То је лекција из које би имали шта да научимо данас.

    Језгро Оригеновог концепта да је Црква на земљи Небеска Црква покајника ходочасника чини њега суровим етичким еклисијастом. Он је један од највише седам писаца древне Цркве (такође већина пре њега је била још строжија) и има мало времена за свештенике који су чини се били институисали рану форму ритуала исповести у својим Црквама у трећем веку. Он је скандализован њиговим учењем да исповест може бити испраћена лежећи на рукама и опроштење грехова (51). Он се жали да грех након крштења никада не може бити опроштен, чак ни мали греси почињени и заборављени у смислу да ми примамо дефинитивни опроштај или (односимо) наш грех у спасоносном раду Христовог продужења ка нама у нашем крђтењу.

    Било како, милост Господња биће поред свега тога прикривало нашим греховима. Бог који јесте ће изабрати не да их види, због нашег субсеквентног покајања. Ориген инсистира својим читаоцима да грех никад не може бити прерушен, и никада толерисан са еклисиолошком заједницом. Може постојати само исповест, одбацивање и окретање од. Овај став према греху је усред Хришћанског резултата његовог разумевања Цркве као Савршене Младе Христове. Уколико Млада греши, каже он, она почиње да се курва, као што је то чинила много пута у историји (он има на уму кукњаву над лутајућим Израиљом) (52).

    Греси дефектибилност нису компатибилни са егзистенцијом Цркве. Да искористим ово може се чинити као груб и нереалистичан поглед на Црквену заједницу. У петом веку Августинова рефлексија окреће, чини се, на другу, осуда Цркве јесте мешана скупина светаца и грешника и само ће бити изсортирана у есхатону, када ће Бог одвојити „праву Цркву“ од Видљиве Цркве као кукољ од ражи. Ориген није подељен у чисто проницљивом пасторалном смислу већ он окреће своје лице против решења репрезентованих код Августина. Не може постојати дистинкција између чисте небеске Цркве и много грешне земаљске Цркве. Црква је једна Небеска Црква. Када стоји на земљи то је небеска Црква под покором. Уколико чланови на земљи поново згреше, одричу се покајања и стоје наспрам њиговог истинског битисања као Цркве.

    За Оригена, не може постојати нити једно прибегавање, осим ојачања позива на покајање. Грех и Црква не могу да коегзистирају. Све ово не негира његову пасторалну сензитивност до чињенице да Црква јесте место лечења и успињања за пале душе, али он је ригорозни моралиста и разуме Цркву као визију чистоће и пуноће која изазива и позива све на покајање и за приоритет ставља (mimesis) Христов као животни образац. Ово, за њега, пратећи радикалну идентификацију Цркве као заједнице љубави. То није само једна индивидуална душа (посматрано солипстички) је Млада Христова, али колективно заједница Цркве конституише ту кохеренцију љубав коју манифестује Логос представљен као Младожења света. Из овога следи да Црква има примарни призив да одржи веру у љубави, заједно са Господом, и једних са другима. Заиста живот проживљен,у,и као заједница љубави чини се примарном ознаком манифестујући аутентичност Цркве. То је динамика љубави која се вози на Црквеној жељи да евангелизује свет (да подели педагогију љубави коју Логос нам је дао) и такође олакшава патњу због бесциља. Из овога ми можемо извући интересантно престројавање традиционалних знакова цркве код Оригена (53) која наглашава позив на јединство у љубави као корени Црквене мисије и идентитета у свету. То чини еклисиологију јако загарантовану са етичким императивом љубав и чистоћа заједно са милошћу и саосећањем.

Епилог


    Шта ми модерни имамо од свега овога? Ориген је свакако чудан за разумевање. Стимулише такође, наравно, али да ли је било шта од овога употребљиво на садашњост? Пустите ме да закључим предпостављајући могућу линију интерпретације и превода у респекту према његовој доктрини о Цркви. Ово је важно било како било, збуњујућа је његова премисао која се јавља на први поглед, зато што је она једина озбиљна патристичка алтернатива на еклисиологију Северне Африке (Кипријан Картагинаки) који успешно погађа централну буну у античкој ери, и даље ствара тешке проблеме; то је била ригидна и анексиозна еклисиологија која је сва била заинтересована за цртање граница између нас као Цркве и њих као прогоњених пагана или јеретика. Таква еклисио била је употребљива у доба криза (и може још имати важан аспект у садашњем времену криза Црквеног идентитета), али то није последња реч, и може водити до дубоке глупости Цркве у лицу светске религије, и њихове религиозне потреге (на Капријановом моделу бити избачен као тотално демонски) и такође у терминима да ли је или не дисидента група у Цркви или није (једно мишљење монаха са Планине Атос који инсистирају на поновном крштењу конвертованих који долазе у Православље из било које друге форме Хришћанске Црквене заједнице протестантске или католичке).

    Еклисиологија која узима своје почетке не из луминалних одбранбених граница већ из космичке визије Ероса Божијег за овај свет, и за наде да сви људи су позвани да устану у духовну зебњу (и ултимативну љубав) од једног Бога који долази до свих кроз његово спуштање као отелотвореног педагогоа, да учи о прагу врлине, скромности, љубави, и нади – свакако ово је мистични Христо Центрични универзализам чији дух смо добро обрадили да га поново ухватимо на наш посебан начин. За Оригена то је био важан аспект његовог предавања да је Црква била небеска и препостојећа, карактеристика која стоји заједно са тим и ако има покајничко ходочашће кроз космос.

    Ово ми говори, за једну ствар, да може бити добар потез у модерна времена донети назад еклисиологију из собе са старудијом, где је чамила као Пепељуга теолошких питања а за далеко и дуго. Оригеново централно промишљање да еклисиологија јесте један од покретача Хришћанске сотириологије представља нешто ново за чути.

    Оригенова еклисиологија такође учи нас да битисање Цркве јесте о излечењу и тежњи ка перфекцији. Према томе Црква која прави стандардне компромисе, досељава буржујску уваженост уместо пророчке куражности или је само апсорбована у моћном месту својег официјелног клира, или брине о акомулацији новца и политичке снаге, је Црква која је изгубила свој правац. Оригенова визија дана када ће душа неочекивано, као млади љубавник, који тражи своју љубљену у Башти јесте позив трауматизованој Цркви ових наших дана да се поново поврати и постане жива, и пронађе своје срце усхићено у тражењу лепоте Божије. То је вечна пророчка потреба да изазову Цркву у овом правцу, посебно у време када једно порасте уморно и поштовано.

    Павле једном пушта ово у свој диктат. Овде ми немамо трајан град (54). Ориген нас подсећа пун снаге да Црква (а то значи ми свакакав народ у дневној рутини нашег учења) је есхатолошка мистерија, невиђених анђела, вечно бираних и изабраних пророка Божијих. Са оваквом перспективом биће јако тешко имати узбуђење у које битисање Цркве уводи нас. Оригеново разумевање Цркве као Небеског Храма са истинским свештенством највише иницијације међу нама даје радикални удар напред загушујућим формама клерикализма који може паралисати Црквену иницијативу данас, и још неоклеветава клерикалне канцеларије, већ позива клер да испуни његов харизматични позив драматично као сведоци и да не узимају избеглице у „административном препуњавању“ као изговор за скрашавање у мирном животу. Оваква визија древног свештеничког статуса као програма за цркву развијаног биће постављено питање на притискајуће потребе Цркве данас. Потреба да препозна велики не употребљени таленат женске дисциплине да се креће иза еклисиолошки моћне структуре која сувише често изгледа као војска или дебела корпорације, рађе него мистична скупина пророка; и не најмање битно да адресира огроман проблем евангелизације у земљама за које се једном мислило (погрешно) да су перманентно евангелизоване (Европа, водећа међу њима)такође у земљама где Црква сеје своје покретачко семе и сведочи посебности раста (предњачи Кина међу њима).

    Неколико деценија раније Томас Мертон , написао је фину поему намењену Оригену (55) у којој он описује нашег аутора, говорећи, о некоме чији је грех био то што је говорио први међу мутавима „Неко ко мисли он чује сво битисање“Од звезда до камења, анђела до елемената, живе .Плачући за искупитељем са животном тугом. Мертон слика њега као извор који за све своје грешке постаје луди светионик, за читав запад. Ова благословена ватра љубави о којој Мертон прича наравно има фундаментални утицај на Цркву, на просто на Запад упркос осудама Оригенов рад никада није престао бити читан и развијан (коректован у случају потребе) од стране највећих умова Цркве у свим временима: од Басила Кесариског и Григорија Низиског у четвртом веку (56) до Nans Utsvon Balthasar у 20 веку (57). Стари је имао много ствари којима нас још може научити, не само у еклисиологији, која остаје бисер да нас комплетно одвуче од иловаче.



Са eнглеског:
Небојш Стојнић







--------------------------------------------------------------------------------

1. Мат 19.12 Уредници новог завета забринули су се да ће велика количина читача узети стране речи дословно и имати искривљљено значење, направити евнухе од себе и реконсолидовати брак.

2. Видети De Lange. Ориген и Јевреји и такође Мекгукин, Ориген над Јеврејима. Рабинска идеја преегзистирајуће торе у случају показа.

3. Видети Мекгукин Вестмистерска књига 6-7. Да овај најмање од свих литералиста мора бити толико карикатурисан као писац.

4. Термин коришћен за диференцирање од гностичке елитне школе.Идеја библијских коментара прво се појављује међу гностичким сагама, које су издате по принципу индивидуалне инспирације(или просветитељског знања) од коментатора који гарантује духовну акомулацију и подобност коментара.Ориген жели да преузме модел од њих, пишући своје сопствене коментаре, и да субјектује идеју индивидуалног ентузијазма (Божанског елана)До вишемерног концезуса црквене традиције и литералног интерпретативног смисла. Ово је иронија да је он често проучаван (најчешће од оних који не читају његове радове за себе) као дивљи алегористи са мело обзира за значење текста.

5. Овакав Јона има тип васкрсења или прелазак преко црвеног мора као тип крштења.

6. Другим речима нови завет је егзегетски кључ за интерпретацију старог завета (посебно на Христоцентричан начин)

7. Он лично користи литералу технику која је развијена у великој библиотеци у Александрији за постављање критичног проучавања текста и за елаборацију система провере анализе и објашњења која не зависе у целини од ћиди индивидуалног читача. Ово га води до три нивоа значења који морају бити виђени у тексту: литерално, морално и духовно значење у читању. За више његових идеја и литералних теорија видети Мекгукин, Ориген као литерални критичар.

8. Он мисли да Логос јесте самостални глас иза свезначности и ван времене поруке у тексту. Литерално значење обично не прелази праг времена (ратне приче у старом завету нпр.) већ је то шире духовно значење које има оргиналну основну интенцију говорења савремене цркве (нпр, уласка у обећану земљу назначену као заједницу са Богом)

9. За нас реч има обичну слабу асоцијацију, али за Оригена она предсатвља есенцију постојања и најдубљи ниво могућности људске културе за постизање или људске вредности за предочење не етичком нивоу постојања.

10. Мерж цели Христос 249. Његов рад подвлачи велику централизацију концепта Цркве коју има други Ватикански сабор као обновљени покрет у католичкој цркви.

11. Ц.Ф. Шај Црква 64 једна нова енциклопедија по Оригену нема нити један чланак о његовој еклисиологији.

12. Једино његове омилије имају више популарно аудијенцију на уму и генерално третирају једноставније мање контраверзне идеје.

13. Вогт, разумевање Цркве као водећег увода (у тајну цркве 2-3) указује на не тако систематску анализу Оригенове систематске теологије као покушај да дођу до овога са њим. То пушта њега у конемплоралну еклисиолошку категорију која није увек рефлектована на његов оригинални контекст и даје превише места хијерархиском ауторитету.

14. Погледај Белини Ченеверт Руш Велтинов

15. Ледеганг, мистерија цркве. Ово даје готово сву слику цркве коју Ориген примењује кроз свој рад. (продужена студија о древној патристичкој типологији).и нуди веома услужне синопсе система еклисиологије 649-692

16. Прича је дата у Еусеби Кесаријски који је развио књигу пету еклисиолошка историја прерачунавајући истраживања Оригена.

17. Само као стар човек у другачијем времену и под другим царем, (Децијаном), је ухапшен и мучен као Хришћанин

18. Његов отац Леонида био је грађанин али његова мајка највероватније није, његово лично име је Египатско „син Хороса“и указује да порекло његове мајке може бити Јеврејско. За више о њему видети живот код Мекгукина

19. Кембриџова историја библије на месту о Оригеновој егзегези је нажалост пример за нови рад о Оригену, Погледати посебно Торјесена.

20. Први принцип 2.3.6

21. Видети такође J.Oleary

22. Commentary on cancitles 2.8

23. Други рачун (генезис 2.7) говори о постојећем космосу који долази од праха земаљског које Ориген узима за матееријалну космичку креацију.

23. Аргументација интелигенције (Ноес) је први стадијум превременског анђеоског поретка – духовно, душевно или аргументовано

24. Ген.1.26

25. Први принцип 2.11

26. Први принцип 1-2

27. Коментари на Матеја 14.17

28. Постајање једног меса 1Коринћанима Кор.6.17

29. Оригенов коментар на славопој је главни текст на ову древну књигу коју он доводи у везу са Ефешанима 5.27

30. Коментари на Матеја 17.3

31. Први принцип 1.8

32. Први принцип 2.8.3

33. Први принцип 2.3.2 животињске коже у које су обучени Адам и Ева су интерпретиране од Оригена (у изгубљеном коментару на постање према прокопију из газе) као смртно тело које смо примили од наше духовне иморталности .Григорије Низијски прати њега и уводи ово као генералну тему у патристику. Ориген је такође свестан како Павле повезује грех са искуством смрти Римљанима 7.24

34. У мноштву форму искројена другачија потреба и нивои капацитета палог закона. Ово Ориген назива аспектом логоса, самооткривање у историји видећи њега како се појављује у милијардама експресија и модела кроз време и простор.

35. Коментар на Ефежане 34.36-42

36. Видети J.Scarborough

37. Свака цркв има анђела као свог небеског епископа, Омилије на бројеве 20.3, омилије на Луку 13.5. свака индивидуа такође. Коментари на Матеја 13.26-28, код савршених анђео се одмара и повлачи и Христос лично постаје духовни вођа изабраном

38. Ориген развија ову мисао у његовом коментару на Јована 10.35-37, ово је блиско повезано са његовим концептом небеске цркве као храма Божијег.

39. Коментари на Јована 10.35

40. Коментари на Матеја 14.17

41. Коментари на Матеја 12.12

42. Види Е. Дивели Лауро

43. Ориген учи да радост Небеске Цркве није сада комплетна пошто (као Логос) она жели уједињење са Палом Црквом, њеном вољеном и никад није садржајна док та унија није ефективна. На крају свог живота Ориген предвиђа универсалну ресатурацију када ће јединство бити комплетирано и креацијска сврха испуњена.

44. Коментари на Јована 10.24

45. Омилије на Левитикус 15.3.8-¹

46. CF. McGuckin, Оригенова доктрина

47. Омилије на бројеве 23.1

48. Коментари на Матеја 14.20

49. Види J.O Leary, јудеизам ком McGuckin

50. На молитву 25.1

51. Hos.1.2-3.5

52. Једна света саборна и апостолска која је Regula Fidei (рани символ вере структурише се од другог века) је већ био измерен.

53. Јеврејима 13.14

54. Мертон – сабране поеме 640-641

55. Они су сакупили преглед Оригенове егзегетске теорије и то назвали философија Оригена доступна на : www.ccel.org

56. Von Balthasar, Слава Бога и Оригена.


Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фонд Краљевић Томислав Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархија кроз векове

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Српски Радио Сутон

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

ПОСМАТРАЧ

Иконографска Pадионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца



Руске победе

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер