Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Грб Епархије Сремске             Грб Сремских Карловаца


Грб Чикага                 Грб Честерфилда


СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ
4.(17.) јул 2003.


ПАРАСТОС ЂЕНЕРАЛУ ДРАГОЉУБУ МИХАИЛОВИЋУ
– ЧИЧА ДРАЖИ


Четнички Надвојвода и армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић-Чича Дража


    У древној српској Патријаршијској и Митрополитској столици, Сремским Карловцима, о Дражиндану ове године Господње /4.(17.) јула 2003./, по петнаести пут је служен парастос Четничкоме Надвојводи и армијскоме ђенералу Драгољубу Михаиловићу – Чича Дражи. Већ петнаест година, дакле, у Саборноме Храму Светога Епископа Николаја Мирликијскога – Чудотворца у Сремским Карловцима на овај дан Богољубиви и отачаствољубиви Срби уздижу своју топлу молитву за покој душе Горскога Цара и Вожда Трећега српскога устанка.

     Као и увек, овога пута је парастос организовао Равногорски покрет ДМ, Регионални одбор „Српска Војводина“ – организација чланица Сабора српске деснице. Међутим, ове године по први пут парастос није служио Његово Преосвештенство Православни Епископ Сремски Г.Г. Василије (Вадић), будући да је у то време присуствовао пријему поводом педесет и осмога рођендана Њ.К.В. Принца Александра Карађорђевића, јединога сина Њ.К.В. Краља Петра II Карађорђевића. Ипак, Владика Василије је дао свој Архијерејски благослов за овај парастос, који су (са почетком у 18:00 часова) служила четири карловачка Свештеника уз саслужење једнога Ђакона. Након парастоса, пригодно пастирско слово је одржао Високопречасни Протојереј-ставрофор др. Душан Петровић, ректор Богословије Светога Арсенија Сремца. У својој беседи, крстоносни отац Душан је бескомпромисно указао на наставак прогона и саме успомене на великога српскога страдалника – Чича Дражу. Посведочио је да ђенерала Михаиловића клевећу и даље они, чији су греси, куд и камо, већи од греха овога нашега Мученика! Током молитве, посебан духовни доживљај смо имали благодарећи присуству Светих моштију Светога Архиепископа Арсенија Сремца, наследника Светога Саве, које се налазе у овоме Светоме Храму.

    После саборне и небоземне молитве у велелепноме Саборноме Храму карловачкоме, прешло се у свечану салу чувене карловачке Богословије Светога Арсенија Сремца. Овом приликом, пред већим бројем људи, који су сасвим испунили ову лепу салу, говорили су: проф. др. Вуле Вишњевац, проф. др. Хаџи-Стеван Л. Јевтић, др. Војислав Недељковић, Ђорђе Ј. Јанић и Ненад М. Јовановић. Програм је водио господин Ђорђе Недељковић, председник Регионалнога одбора „Српска Војводина“ Равногорскога покрета ДМ, а пре свих је наступио наш чувени појац Љуба Манасијевић. Он је присутне разгалио отпевавши песму „Востани Сербије“, коју је народ одслушао стојећи!

     Присутнима се први обратио проф др. Вуле Вишњевац, професор Медицинскога факултета у Новоме Саду. У своме краткоме обраћању, он је подсетио на своју иницијативу из 1992. године, када је поднет захтев властима града Новога Сада да се једној улици или тргу у Српској Атини да име ђенерала Михаиловића. Овом приликом, он је актуелизовао овај свој захтев и образложио га говорећи о бројним великим и фронталним борбама Југословенске Краљевске војске у Отаџбини од 1941. до 1945. године и то против свих тадашњих непријатеља српскога народа: Немаца, усташа, комуниста...

     Потом је говорио часна старина, проф. др. Хаџи-Стеван Л. Јевтић. Професор Јевтић је и сам био политички затвореник у титоистичким казаматима због свога антикомунистичкога става. Он је се посебно осврнуо на повремене политикантске приче о некаквој „рехабилитацији“ жртава комунистичке диктатуре. Пре свега, професор Јевтић поставља питање ко је тај, ко је, уопште учинио првобитну „дехабилитацију“? Са жаром и луцидношћу, какви се ретко срећу код људи његових година, он је одбио могућност некакве „рехабилитације“ од стране оних (читај ДОС-а), који идеолошки и практични наследници оних, који су погубили Чича Дражу и утамничили самога професора Јевтића!

    Трећи говорник на овоме Богољубивоме и отачаствољубивоме сабрању српскоме је био др. Војислав Недељковић, цењени неуропсихијатар и субспецијалиста за судску психијатрију, иначе и подпредседник Саборне народне странке. Доктор Недељковић је и врсни познаваоц наше прошлости у шта су се присутни у свечаној сали Богословије могли да увере! Он редовно објављује своје изванредне историографске студије у цењеним часописима као што су: „Нове српске органске студије“ (Београд), „Искра“ (Бирмингем), „Српска застава“ (Честерфилд), „Слобода или смрт“ (Честерфилд), „Равногорска реч“ (Флери Мерожис)... Овога пута, највећи део свога излагања он је посветио разматрању националнога програма покрета отпора Драже Михаиловића. Творац овога програма био је др. Стеван Мољевић, предратни бањалучки адвокат и један од најближих Дражиних сарадника. Као такав, он је и суђен заједно са Чичом и осуђен на двадесет година робије! Робијао је у злогласноме казамату у Сремској Митровици и то са таквим величинама, као што су: Протојереј Сава Банковић, др. Ђуро Ђуровић, др. Војин Андрић, пуковник Славко Врањешевић... О тим ужасним страдањима је сведочанство „из прве руке“ оставио Прота Сава у својој бесцен-књизи: „У предворју пакла“ Иначе, др. Стеван Мољевић је био председник Централнога националнога комитета, а потом и Извршнога одбора Централнога националнога комитета покрета отпора Драже Михаиловића. Био је и запажени учесник чувенога Светосавскога конгреса у селу Ба. Данас је он, свакако, једна од наших заборављених националних величина...

Говорници у свечаној сали Богословије (с` лева на десно): Ђорђе Недељковић, Ненад М. Јовановић, др. Војислав Недељковић, Ђорђе Ј. Јанић, проф.др. Хаџи-Стеван Л. Јевтић и проф.др. Вуле Вишњевац


    После др. Недељковића је говорио Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање Православнога Монархизма. Своје излагање он је отпочео следећим цитатом: „Ђенерал Дража Михаиловић неоспорно је највећи наш народни јунак. Кроз скоро четири године високо је држао нашу заставу као симбол свог Краља и непоколебљивости и овенчан је ореолом славе. Највећа му је заслуга што је благовремено уочио нашег непријатеља број 1 – комунизам, и што се безобзирно с њиме упустио у борбу!“ Ово су речи Господара ђенерала Косте Племенитога Мушицкога, које је написао у своме последњему писму, почетком октобра 1945. године Господње и које је упутио Њ.К.В. Краљу Петру II. То писмо је написано у Трсту у енглескоме војноме затвору. Исти ти наши вајни „савезници“ ће ђенерала Мушицкога изручити југословенским комунистима, који су га осудили на смрт заједно са Дражом. Они су заједно и задобили Венац Мучеништва! Међутим, ни о ђенералу Мушицкоме наш народ не зна довољно! Он је, наиме, био командант Шумадијске дивизије Југословенске Краљевске војске (1945.), а предходно и командант Српскога добровољачкога корпуса. Потомак је старе српске племићске куће, која је више од три столећа своје витешке мишице, сабље и таленте стављала у службу Богу и Роду. Сам, пак, ђенерал Мушицки је пре рата, још као пуковник, био ађутант Њ.К.В. Краља Александра I Карађорђевића, а доцније и Краља Петра II и Краљице Марије Карађорђевић. Међутим, ваља подсетити да ће се породица Племенитих Мушицких још више памтити по једноме од најученијих Срба свога времена – Епископу Горњокарловачкоме Лукијану (Мушицкоме) /Темерин, 27. јануара 1777. – +23. март 1837./. Рођен је од оца Господара Ђуре Мушицкога и мајке Госпоже Насте, као Лука Мушицки (или: Емушицки). Свршио је високе школе и замонашио се. Од 1805. до 1812. године Господње је предавао у Карловачкој Богословији. Бог је хтео да се баш у тој истој Богословији проговори, овом приликом, и о Владики Лукијану, изданку дома ђенерала Косте, Дражинога састрадалника!

    Подсетили смо се и тога да је овај датум посебно битан за православне монархисте, а нарочито српске! Наиме, на овај исти дан је 1918. године од јудео-бољшевичке руке пострадао и Свети Цар-Мученик Николај II Романов са својом Светом Породицом! Тога дана 1945. године је, рекосмо, рођен и Принц Александар Карађорђевић, једино дете Краља Петра II и Краљице Александре Карађорђевић, а на овај дан 1946. године су пострадали и ђенерал Михаиловић и ђенерал Мушицки! Осим њима двојици, на поменутоме монтираноме суђењу је суђено и др. Мољевићу, али и министру Велибору Јонићу, Радославу Радићу (четничкоме команданту из Босне) Драгоме Јовановићу (шефу београдске полиције).

    На овоме братскоме сабрању није пропуштена ни прилика да се посведочи да су, у своме Мучеништву и саможртвеноме подвигу, са побројаним великанима сједињени и ђенерал Милан Ђ. Недић, а у наше време и брат Небојша М. Крстић, покретач Центра за истраживање Православнога Монархизма. Њихова жртва се не може ваљано схватити ван жртве ђенерала Михаиловића и других српских Витезова „који живе доклен Сунце грије“!

    Ко то, међутим, и данас настоји да замагли Србину видик и да га одведе од Истине, од Пута и Живота? Ко настоји да нас лиши ових наших непресушних извора националнога надахнућа? Да ли је могуће да и данас има оних, што са ненавишћу мрзе на све што је Србину Свето и Честито и Миломе Богу приступачно? Авај, могуће је! Могуће је, јер мржња, као и љубав – не копни са годинама. Могуће је јер ђаво – непоменик може да постоји једино на начин наопаке имитације Самога Господа нашега Исуса Христа!

     Зато и данас ( и заувек) има рђавих људи и подлаца, којима је клевета име, а лаж презиме! Они су и узели за презиме име оца лажи – непоменика, који је и њихов истински отац. То су они старци, отровани злобом оца својега, који ни после толиких деценија проведених на сатанскоме задатку распињања Српства – никако не посустају! Био је, нажалост, дубоко у праву велики Јован Дучић, када је жалио што се људи никада не фанатизују у љубави, као што се фанатизују у мржњи! Југословенски комунисти и њихов накот ужасно су сведочанство о томе! Тако, несрећни Милош Минић, тужиоц на Дражиноме „суђењу“, ни данас не жели да открије место његовога почивалишта, не размевајући да на тај начин само, несвесно, доприноси величини и бесмртности Чичине легенде! Та легенда и та безгробност њему сотворише почивалиште у душама свих Богољубивих и отачаствољубивих Србаља. На овај начин наш Чича се уподоби једноме другоме великоме безгробнику српскоме – Светитељу Сави Равноапостолноме! Чињеница о неизвесности нечијега вечнога (или, чак, само привременога) почивалишта је, наиме, ненадмашни „материјал“ од којега се легенде „ткају“. Од тога „материјала“ су себи легенду „изаткале“ и живе главе Радованова и Раткова!

     Но, не хају безсловесни „Минићи“ овога света, који и јесте област таме и власти оца њиховога. Тај мржњом спутани старац, у схизофреној мржњи својој на сопствени народ (па, дакле, и на самога себе!), не мрзи и данас Дражу ради Драже, већ ради Српства Дражинога! Доказ о овоме јесте и најновија књига Минићева: „Ратови у Хрватској и Босни од 1991.-1995.“, коју је издала једна сарајевска издавачка кућа уз помоћ две издавачке куће из Загреба и Новога Сада: Ту овај идеолошки отац разних „Кандићевих“, „Лихтових“, „Бисеркових“, „Ковачевић-Вучових“ и иних, наравно, оптужује овај распети народ за некакво: „стварање Велике Србије“ и сл. Несрећник непокајани и сада нариче како се: „национализам увукао у редове Савеза комуниста Југославије и убрзао сазревање кризе“... Зар нам овога није доста и када ће се разни „Минићи“ и сав народ српски покајати и „вратити Богу и себи, како их не би покрила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“, што рече новопросијавши Златоуст српски, Свети Владика Николај? Ко протура и штити овакве личности и идеје, што разједају живо ткиво наше народне душе? О овоме речито говори и одговор даје чињеница да и данас тајна полиција обезбеђује овога пакоснога старца – Дражинога џелата, док је његова кћи високи функционер у ДОС-овском Министарству иностраних послова!

     После Ненада М. Јовановића, последњи говорник је ово приликом био господин Ђорђе Ј. Јанић, наш знаменити књижевник и књижевни критичар, иначе и генерални секретар Саборне народне странке. Он је надахнуто и самокритично прозборио о једном великом српском проблему – проблему самообмане! Несрећни Срби, заражени клицом партијашења (тј. партизанства), гласањем покушавају да разреше проблеме које је могуће разрешити једино стаменим, мушким и темељним духовним преображајем. Нема пречица! Сви морамо да будемо спремни на жртву по узору на бесмртника Дражу! Многи су, укључујући и господина Јанића, учествовали у рушењу богомрснога Милошевићевога режима, очекујући, напокон, национално ослобођење и сваковрсни бољитак. На несрећу, по законима неумољиве логике и повесне неумитности, владавина „нове“ (зло)власти нам је донела само нова понижења, страдања, невоље и пропадања! Никада нисмо, чини се, били даље од српскога државотворнога идеала: крштене и домаћинске Краљевине! О овоме сведочи и чињеница да су „комесари“ новога „политбироа“ (то јест председништва ДОС-а) договорили да у новоме Уставу Србије нашу Отаџбину одреде као грађанску и парламентарну републику. Страдање се, дакле, наставља!

     На несрећу, нису сви присутни на ваљан начин разумели и разабрали поруку критичких речи господина Јанића! Наиме, било је ту и припадника различитих политичких странака (нпр.: Српскога покрета обнове, Нове Србије, Српске радикалне странке...) од којих су поједини гласно негодовали и осетили се лично прозванима. На ово је господин Јанић одговорио констатацијом да: „ још многи живе у самообмани“. Сведоци смо да су душе многих Срба тешко заражене партијашким духом, који им не дозвољава да читав народ српски виде, као заветну и саборну Заједницу око Светога Путира. Једино на тај начин можемо да постанемо свесни потребе истинске српске „политике са поштењем“, како је говорио Свети Николај Српски.

    „Вештина могућега“, „уметност владања“ или „брлог у коме се прасци ваљају“? Ни прво, ни друго, ни треће, већ: „Света и страшна служба Богу и народу“! И, ваистину, управо је Теодулија сама суштина политике по схватању свакога Богољубивога и отачаствољубивога, светосавскога Србина. Управо зато и не можемо бити друго до – монархисти! О томе саведоче и све крсно-васкрсне жртве свакога 4. (17.) јула од 1918. до 1946. године, па до данас и заувек!

     Након надахнутих излагања, сви присутни су прешли из свечане сале у трпезарију Карловачке Богословије где је, трудом љубазних домаћина, благословом Епископа и гостопримством оца ректора, приређено освежење и пригодна закуска за душу Горскога Цара.

    До виђења у Карловцима о Дражину дне 2004. године Господње!


Стари печат Карловачке Богословије



Ненад М. Јовановић





(Објављено: „Српска застава“ бр.39.(120.); Мирослав Панић; Честерфилд; јули-септембар 2003.; стр. 4.-5. и „Српска борба“ бр.1597.; Српско литерарно удружење; Чикаго; септембар-октобар 2003.; стр. 12.-15.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер