Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Бранко Марушић




игре симболима




ХЕРАЛДИЧКА БИТКА ЗА
БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ








Бранко Марушић





Сходно слову и духу одлука Уставног суда БиХ (и ту су страни прсти умијешани у дијељење карата!), Срби ће на новим хералдичким ознакама Републике Српске морати или да се одрекну свог двоглавог орла и да се означе “неутралним” симболима, или ће морати да заступе и описане
хрватске и бошњачке хералдичке ознаке.

Ипак, основни хералдички проблем Срба на овим балканским просторима није ни Ујка-Сем ни његови играчи, него је, у посљедњих 550 година, основни проблем српске хералдике у прецизном идентификовању српских средњовјековних хералдичких симбола, односно у прецизном идентификовању значења, генезе и поријекла различитих појавних облика кроз које је српска хералдика опредмећивана у посљедњих 820 година. У том смислу, нека буде дозвољено да нескромно укажемо да је аутор и потписник овог текста (у својој недавно публикованој књизи О основним питањима српске хералдике) по први пут, једном доказаном и логички конзистензном цјелином, дао одговоре на дванаестак основних питања српске хералдике.




+ + +



    Од потписивања Дејтонског споразума у току је и хералдичка битка за Босну и Херцеговину. Три конститутивна народа нису могла никако да се усагласе о томе како би могла да изгледају хералдичка знамења заједничке државе, па је ОХР наметнуо своје рјешење државног грба, чија је употреба (као и употреба ентитетских знамења) регулисана посебним законима. У међувремену се десило да је Уставни суд БиХ поништио оба ентитетска грба па су тренутно, и у Републици Српској и у Федерацији БиХ, у току поступци избора нових обиљежја.

    И досадашња дешавања у овим поступцима избора нових и уставних ентитетских обиљежја и грбова, и претходне изјаве и јавна размишљања на све три стране – отприлике су довољна да би се сагледале хералдичке стратегије за сва три конститутивна народа, али и основни проблеми и празнине у остварењу тих хералдичких (и не само хералдичких!) замисли и циљева.

    Код Бошњака су хералдичка обиљежја на досадашњем грбу Федерације БиХ била опредмећана кроз зелени штит са златним љиљаном у средини, при чему је, наравно, зелена боја традиционална ознака исламске религије, док се кроз приказани златни љиљан настоји остварити повезаност са изворним хералдичким обиљежјима средњовјековне босанске државе и Котроманића. Из најновијих изјава неких од представника Бошњака у Комисији Народне скупштине Републике Српске за избор новог грба, међутим, почињу да провијавају и нови ставови, по којима се бошњачки народ више не би задовољавао само једним златним љиљаном, односно број златних љиљана на бошњачком грбу требало би повећати и до броја шест тј. тачно до броја љиљана колико је било на средњовјековном грбу Котроманића.

    Наравно, као и у другим аналогним случајевима и питањима на овим истим просторима... не може се и не смије се негирати право сваког лица и сваког народа да одабере своју посебност и идентитет, односно да одабере објекте своје идентификације и поистовјећивања. С друге стране, овакви ставови могу код небошњачке популације изазвати нелагодност и зазирање како у смислу протумаченог настојања Бошњака на ексклузивитет у настављању традиција средњовјековне државе, тако, у даљем, и у отвореним аспирацијама Бошњака за увођење унитаристичког концепта уређења цијеле државе, у чијој би функцији могло бити и залагање за укидањем ентитетских грбова и обиљежја. Рецимо, у српским се стручним, научним и интелектуалним круговима овакве хералдичке (и друге!) интенције Бошњака оспоравају и очигледном чињеницом да у вријеме постојања босанске средњовјековне државе тј. у вријеме важења и употребе аутентичног грба Котроманића, на просторима данашње Босне и Херцеговине уопште није постојала исламска религија, која, опет, данас чини прву и најважнију детерминанту бошњачког идентитета.

    Управо из ових разлога и у овом контексту треба сагледати и неке неспорне историјске чињенице и истине.

    Босански краљ Стефан Твртко I Котроманић 1377. године у Милешеви је клекао испод саркофага са моштима св. Саве српског и крунисао се “сугубом” круном за краља “... Србљем, Босни, Поморју и западним странам” Као и сви дотадашњи српски владари, и Твртко је тада свом имену додао назив СТЕФАН и тај назив ће носити и сви наредни босански краљеви (Стефан Дабиша, Стефан Остоја, Стефан Томашевић итд.)... све до падања средњовјековне босанске државе под Турке. Наиме, СТЕФАНОС на грчком језику значи ВИЈЕНАЦ или КРУНА, док назив СТЕФАН означава онога ко је овјенчан или крунисан истим вијенцем или круном.

    На аутентичном великом печату Стефана Твртка I, Стефана Дабише итд., потпуно је евидентно да почаснију десну хералдичку страну истог печата заузима српски двоглави орао као ознака за српску државу и владара, док је грб Котроманића на мање значајној лијевој хералдичкој страни. Такође, не треба занемарити ни очигледну чињеницу да су наредни босански средњовјековни краљеви били спремни да, у сврху потенцирања своје усмјерености ка истоку и православљу, мијењају, на неким од својих хералдичких ознака, правилну и досљедну примјену четвртог основног правила класичне тј. западне хералдике. Наиме, према класичној западној хералдици позитивна је само хералдичка десна страна држача штита, односно позитивно је свако кретање и динамика само према десној страни држача штита. Међутим, према и данас важећем грбу Српске православне цркве, исток (олтар приказане цркве) налази се на хералдичкој лијевој страни (замишљеног) држача истог штита!

    У овом контексту, неоспорно је и евидентно да је на коњичком грбу Котроманића из периода када је Твртко био само бан, приказан витез-коњаник који јаше удесно, док наредни босански краљеви почињу да користе печат са витезом-коњаником који јаше улијево тј. ка истоку!

    (Видјети печат краља Стефана Томашевића из 1461. године итд. итд.)

    На илустрацији која приказује улаз у средњовјековну тврђаву Јајце, види се да је комплетан приказани грб Котроманића усмјерен, окренут и нагнут ка хералдичкој лијевој страни!

    На досадашњем, недавно поништеном грбу Федерације БиХ хрватски народ је био представљен са својом неспорном историјском традиционалном хералдичком ознаком препознатљивом по “плетеру” односно црвеним и бијелим квадратним пољима тзв. “шаховнице”.

    Из, до сада, доста кориштеног назива „Херцег-Босна“, из назива “Херцег Стјепан Вукчић Косача”, који носи Дом културе у Мостару, као и из других хрватских интенција и (не)чињења могао би се извести закључак да постоји жеља да се покаже и докаже да је, рецимо, херцег Стефан Вукчић Косача имао “хрватско-католичку припадност и подријетло!”, чиме би се, поред осталог, поткријепиле хрватске претензије на подручја некадашњег Захумља, односно касније Херцеговине. Међутим, и ту треба погледати у очи истини и историјским чињеницама.

    На одежди великог хумског кнеза Мирослава, на његовом изворном ктиторском портрету у цркви у Бијелом Пољу на Лиму, јасно су уочљиви српски двоглави орлови као ознаке за српску државу односно за српског владаоца итд. Мирослав је, наравно, Немањин брат и управитељ Хумске земље... и, наравно, чувено Мирослављево јеванђеље је названо по њему! Имајући ово у виду потпуно је логично и нормално да и Мирослављев син и насљедник велики хумски кнез Андрија на свом печату из 1247–1249. године користи исту ознаку српског двоглавог орла. Овај печат је знатно оштећен, што је дало простора хрватским хералдичарима за резерве према питању тврдње да је орао на печату кнеза Андрије био двоглави. Међутим, погледају ли се пажљивије остаци овог печата, ипак је уочљив приказ једне од глава орла. Упореди ли се положај ове главе орла са вертикалном симетралом истог печата, закључује се недвосмислено да је приказани орао био двоглави!

    И Стефан Вукчић Косача је октобра 1448. године клечао на мјесту на којем је 1377. године клечао босански краљ Стефан Твртко I тј. у Милешеви испод саркофага са моштима св. Саве српског, и ту се прогласио за херцега (војводу) од св. Саве! И заиста, на оновременим картама које приказују територију Косачиног политичко-територијалног идентитета, јасно се саопштава да се ради о Војводству св. Саве (“Ducatus di Santa Sabba”).

    На херцеговим изворним печатима у легенди је његово име писано на разне начине (као Степан, Стијепан, Стјепан, Стипан итд.), али је увијек у крупном плану ћирилични монограм са натписом СТЕФАН, гдје је посебно потенцирано велико ћирилично слово Ф из истог монограма.

    Прије него што је постао херцег, Стефан Вукчић Косача се често титулисао као Стефан од Сокола, при чему се ради о граду Соколу на саставцима ријека Пиве и Таре. Дода ли се наведеном да у самом подножју средњовјековног града Сокола Хранићи-Косаче саградише своју маузолејску цркву у Шћепан Пољу (у којој су сахрањени и Сандаљ Хранић Косача и херцег Стефан Вукчић Косача!), као и то да је иста црква Косача (саграђена свакако прије 1419. године када се први пут спомиње) са свим карактеристикама рашке цркве и са православним иконама са ћириличним натписима, тешко да је уопште више одржива хрватска поставка о “католичко-хрватском карактеру и подријетлу” херцега Стефана Вукчића Косаче и Хранића-Косача уопште.

    Коначно, и Косаче су, исто као и босански краљеви Котроманићи, покушали да саопште своју источну и православну припадност и усмјереност (видјети приложене илустрације!), односно да промијене, у посљедњи час, примјену четвртог основног правила класичне, западне хералдике, уз чију су примјену дубровачки мајстори златари и печатари углавном радили њихове печате и да, ипак, оставе поруку за вјечност о својој лијевој тј. источној и православној усмјерености и карактеру... мијењајући окренутост лава (или грифона?) ка лијевој хералдичкој страни и ка истоку.

    Српски је, дакле, интерес да се горенаведене чињенице и истине сагледају и уваже у партији хералдичког (и оног другог, много значајнијег) покера која се игра на просторима данашње Босне и Херцеговине, при чему се мора уважити чињеница да, у истој партији покера, карте дијели Ујка-Сем, а јасно је да су те карте увијек (од Словеније до Космета и Македоније) када их је дијелио исти дјелилац, биле подијељене на штету Срба. Чак и Марти Ахтисари, у невјерици, трља очи и не може да вјерује да је инкасирао онолике милионе евра-а за онако “спасоносан” план за Космет.

    Елем, сходно слову и духу одлука Уставног суда БиХ (и ту су страни прсти умијешани у дијељење карата!), Срби ће на новим хералдичким ознакама Републике Српске морати или да се одрекну свог двоглавог орла и да се означе “неутралним” симболима, или ће морати да заступе и описане хрватске и бошњачке хералдичке ознаке.

    Ипак, основни хералдички проблем Срба на овим балканским просторима није ни Ујка-Сем ни његови играчи, него је, у посљедњих 550 година, основни проблем српске хералдике у прецизном идентификовању српских средњовјековних хералдичких симбола, односно у прецизном идентификовању значења, генезе и поријекла различитих појавних облика кроз које је српска хералдика опредмећивана у посљедњих 820 година. У том смислу, нека буде дозвољено да нескромно укажемо да је аутор и потписник овог текста (у својој недавно публикованој књизи О основним питањима српске хералдике) по први пут, једном доказаном и логички конзистентном цјелином, дао одговоре на дванаестак основних питања српске хералдике. Прелазило би оквире овог чланка да указујемо на сва питања и загонетке којим се бави српска хералдичка наука, али ћемо, само телеграфски, указати на пресудно битне чињенице. Дакле, у цијелом периоду постојања независне српске средњовјековне државе (1180–1459), једини прави, стални, најстарији и исконски хералдички знак био је црвени двоглави орао на бијелој подлози без било каквих додатних, фиктивних духовитих елемената, без додатног црвеног штита са бијелим крстом и оцилима итд. Само у периоду постојања српског царства (1345–1371) црвеном двоглавом орлу као и тада знаку државе Србије, придодат је бијели двоглави орао на црвеној подлози као хералдичка ознака за тадашње комплетно Душаново царство.

    Са распадом и пропашћу Душановог царства, опет као једини и стални хералдички симбол за Србију преостаје (и наставља да то буде) црвени двоглави орао на бијелом штиту.

    Бијели крст са оцилима никада није био хералдичка ознака коју је носила нека српска средњовјековна држава. Међутим, фиктивна и, врло често, заједљива и ругалачка, западна хералдика, цијели вијек након пропасти српске државе, желећи да саопшти да је Србија која је непосредно претходила паду под Турке формално била византијска деспотовина, за ту и такву Србију употребљава сребреним крстом деградирани византијски симбол. Наиме, на стварном византијском грбу и крст и оцила су били златни, а, у Византији је највиша титула, након царске, била титула деспота!

    Тако је дословно хералдичко значење данашњих хералдичких ознака за Србију и српски народ... да нека византијска деспотовина и данас господари над комплетним српским, Душановим
                                                                     царством!?

    Када би се Немањићи данас “дигли” из гроба, били би згранути чињеницом да је данашња слободна и независна Србија себе свела на статус једне византијске деспотовине, а управо су они, Немањићи пролили потоке крви и водили више ратова да би, дефинитивно, 1180. године ослободили Србију од византијског јарма и доминације.


+ + +


(Не)равноправност



    РТРС је 10. IX 2007. године у ударним вијестима објавио репродукције три идејна рјешења за грб Републике Српске којим не само да је (и поред више званичних упозорења Игору Радојичићу од стране потписника овог текста) настављено с употребом погрешних и деградирајућих ознака за српски народ него је очигледно и да није испоштована хералдички ни равноправност за три конститутивна народа у Републици Српској!

    Дакле, исти они који су прихватили амандмане на Устав РС по којим су Бошњаци и Хрвати потпуно равноправни, исти они који су те уставне одредбе преточили у објављене услове конкурса за избор грба Српске, очигледно нису имали храбрости да наведене уставне и конкурсне одредбе испоштују до краја.





Извор
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фонд Краљевић Томислав Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Љубитеља Хералдике ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

ПОСМАТРАЧ

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Србија'' - Глас Четника

Каљевски Ред Витезова

Савез Православних Хоругвоносаца

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА

ПОКРЕТ ЗА ЖИВОТ




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер