Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 11 67 568
czipm@yubc.net













Марко Б. Димитријевић




ЈАВНА МАНИФЕСТАЦИЈА ПЕДЕРАСТИЈЕ –
ЉУДСКО ПРАВО ИЛИ НАРУШАВАЊЕ ПРАВА?












    Као и протекле јесени, у жижи овдашње јавности, поново се нашла полемика око заказане «Параде поноса», која неминовно повлачи и многа друга питања као што су: етички, историјски, правни, па чак и идеолошки аспект хомосексуализма као појаве, у нашем народу назване педерастијом.

    У овом осврту на кључне тачке поменуте полемике, посветићемо пажњу различитим аспектима педерастије као појаве, као и самој идеји одржавања најављене параде у Београду уз осврт на њене могуће последице.

    Што би казао један знамемити писац, мудрост се губи у знању а знање се губи у информацијама. И заиста, у почетку беше реч, која човека сачини оним што јесте. Реч односно мудрост која му је кроз непомућену савест и свест, као светионик указивала шта јесте а шта није. Шта је исправно и нормално, шта је људски а шта нељудски. Данас пак у ери медиократије и технократије, и мудрост и знање поплављени су морем свакојаких информација, које углавном човека смућују подстичући га на руковођење искључиво чулима уместо срцем и разумом, као и на релативизовање фундаменталних животних вредности и неписаних правила и принципа. У такве вредности спадају свакако природни облик брака и породице, који су већ дуго на удару Система либералне олигархије. Међу кључним оруђима такве работе, управо су подстицање и апологија хомосексуалног понашања.


Историјски аспект
педерастије


    Апологете педерастије, често истичу како је ова појава стара колико и само човечанство, алудирајући на то како је још у старим цивилизацијама забележено њено постојање.

    Међутим, примордијална традиција односно најстарији слојеви баштине (који се могу реконструисати на основу најстаријих историјских писмених извора) не познају хомосексуализам као норму. Он се истина јавља у извесним старим цивилизацијама, али се интензивира тек у периоду моралне декаденције истих (пред њихов распад), дакле у епохама изразитих поремећаја устаљених друштвених и међуљудских односа. На пример, у старој Грчкој, експанзија хомосексуалних односа јавља се тек када мушка популација услед моралне разузданости при природном сексуалном општењу (дакле, са супротним полом), али са мноштвом партнера (конкубина) долази до својеврсног презасићења. Мада је код стрих Грка хомосексуално понашање било узроковано и периодима дуготрајних и честих ратова када су мушкарци и по деценију били одвојени од сталног контакта са женским светом. Међутим, чак ни у таквим примерима, данашњи поборници педерастије не могу пронаћи аргументе за своје идеје и тежње, јер историја не познаје појам хомосексуалног «брака». Наиме, чак и они који су упражњавали овакву настрану праксу са истополним особама, најчешће су имали природан хетеросексуални брак.

    Хомосексуална пракса, забележена је код старих Сумера где је имала обредно-религијску функцију, баш као и у неким шаманским ритуалима. Међутим, у Ведама, Мануовом законику или Старом Завету, хомосексуализам се третира као изразито негативна појава. На европском тлу, хомосексуализам је како већ поменусмо, упражњаван и толерисан у античком (грчко-римском) свету. Сагласно томе, у грчкој митологији постоје и извесне хомосексуалне представе. Међутим оне су настале касније у складу са променом моралне климе у друштву, јер у сродним, компатибилним индоевропским политеистичким религијама (словенској, германској или келтској), нема таквих представа. По устаљивању хришћанства у Европи, хомосексуализам на читавом њеном тлу постаје инкриминисан и означен као зло.

    Дакле, оно што је чињеница, јесте да настарији источници цивилизације, хомосексуализам сматрају негативном појавом, као и да већина древних друштава негативно вреднује хомосексуализам, али и да оне цивилизације у којима су толерисани хомосексуални односи, нису имале ни илузију о истополном «браку». Шта више, и Сократ који је лично упражњавао хомосексуалне односе, као и песникиња Сапфо са острва Лезбос која је певала о еротској привлачности према жени, и по којој је нестао термин «лезбејка», имали су брак и пород. У античком свету, није било ни помена о било каквој хомосексуалној алтернативи браку, нити се заједница мушкарца и жене сматрала на било који начин превазиђеном, јер људи се напросто нису делили на хетеросексуалце и хомосексуалце. Дакле, поборници педерастије, немају никаквих историјаских аргумената за своје тежње, јер јасно је да ни једна цивилизација не може просперирати са експанзијом ове појаве, када је услов самог биолошког опстанка било ког друштва управо наталитет.

    У вези са тим, заговорници педерских права, често истичу како је данас Холандија, земља у којој хомосексуалци имају највећа права, а истовремено има највећи наталитет у Европи. Међутим, овај аргумент је крајње бесмислен, јер висок наталитет у Холандији, потиче управо од бројних имиграната из исламских земаља, који су изразито патријархални и „хомофобични“. Код самих Холанђана, наталитет је врло низак, као уосталом и код свих европских народа, који преферирају животни стил окренут хедонизму и каријеризму, у којем се свака жртва и одрицање зарад заједнице или идеје, сматра теретом. Чињеница је да највећи наталитет у свету, имају заједнице које су изразито „хомофобичне“.

    Такође, истичу апологете хомосексуализма, како су многе знамените личности, које су задужиле човечанство својим стваралаштвом, биле хомосексуалци.

    Аргумент је прилично глуп, и поборници педерастије немају право да се позивају на њега, јер примера ради, постоји још већи број знаменитих уметника и научника који су идеолошки припадали разним националистичким и ауторитативним доктринама, а апологете хомосексуализма, никада неће прихватити да су ове доктрине пожељна и легитимна појава. Напротив, изразиће најдубљу нетолеранцију, и тиме посведочити сопствене двоструке стандарде. Такође, многи знаменити и опште признати научници и уметници, имали су разне пороке (алкохолизам, прељубништво, наркоманија, зависност од коцкања...) па то не значи да се услед тога, дотични пороци требају лажно представљати као врлине.


Научни и етички
аспект педерастије


    Позивају се даље поборници хомосексуализма, на став Светске здравствене организације, по којој хомосексуализам није болест. Међутим, СЗО је тело једне политичке организације у којој главну реч воде САД и ЕУ, баш као на пример и у Савету безбедности УН или Међународном суду правде. Чињеница је да су здравствене установе у свакој држави, под контролом политичког режима, а исто је тако чињеница да изузев земаља НАТО-а и ЕУ, готово ни једна држава не толерише јавно испољавање хомосексуализма. Уосталом, ствари постају јасне ако се узме у обзир да је СЗО првобитно 1977. године хомосексуализам дефинисала као болест, да би тек 1990. по завршетку хладног рата и и пропасти (морално конзервативног) источног блока, ова организација променила своју одлуку, прилагођавајући се новонасталој клими монополарног света предвођеног НАТО-ом.

    Од устаљивања хришћанства на тлу Европе, па све до друге половине двадесетог века, хомосексуализам се сматра безусловним злом у читавом свету. Центри моћи који контролишући (примарно) западне државе, континуирано креирају један обездуховљени потрошачки глобални поредак. Апологија и промоција педерастије, нашли су се као погодно оруђе при таквој делатности. Све до 1973. године, када Америчко удружење психолога скида хомосексуализам са своје листе болести, ова пошаст третирала се као тежак психички поремећај (званична медицинска квалификација) и противприродни блуд (као такво, упражњавање истог, било је кажњиво законима). Од тада, модерна западна психологија, налази се у дубоком раскораку не са само са сопственом традицијом, већ и са другим наукама попут социологије или криминалистике. Наиме, у криминалистици, постоји класификација група поремећених особа на психо-патолошкој бази, у оквиру којих се налазе злочинци са специфичним, нарочито суровим начином убијања. Међу таквим групама, налазе се и хомосексуалци. Наиме, убиства чији су извршиоци ове особе, углавном су учињена на специфичан и нарочито свиреп начин, уз жестоко касапљење жртве, што је јасан показатељ девијантности хомосексуализма као појаве.

    У социолошком и медицинском погледу, хомосексуализам није деструктиван само због негативног утицаја на наталитет друштва, већ и због чињенице да су хомосексуалци примарни носиоци вируса сиде. Наиме, преко 60 процената оболелих од ове опаке болсети (укључујући и оне који су само ХИВ позитивни), јесу особе које су упражњавале хомосексуализам.

    Традиционално научно мишљење о разлозима савремене појаве хомосексуализма, које се последњих деценија у тоталитарном евроатлантском поретку прећуткује, засновано је на ставу да се хомосексуализам појављује или као последица тешког поремећаја личности услед дејства нежељених околности, или (у случају да се хомосексуална склоност јавља у раној младости) као последица нездравог начина живота предака, јер нарушавање здравља личности, безусловно има специфичан утицај на потомство, који може ићи у различитим и непредвидивим правцима.

    Оно што је извесно и што нико не оспорава, јесте чињеница да многим хомосексуалцима, склоност ка истом полу није урођена. Наиме, постоји категорија људи, коју пропедерски настројени психолози, називају „латентним хомосексуалцима“. Реч је заправо о релативно нормалним хетеросексуалним особама, које су под дејством одређених услова ипак подложне хомосексуализацији за разлику од осталих људи, који су безусловно гадљиви према овој појави. У данашњем времену, то се збива услед кумулативног дејства специфичних неповољних животних околности и деловања спољашње пропаганде, која подстиче и афирмише педерастију, а која је у евроатлантској геополитичкој сфери данас, све снажнија. Управо та агресивна пропаганда, која данас на Западу путем медија и образовног система, подстиче људе још од малих ногу на педерастију, указује на сву лаж и лицемерје целокупног педерског друштвеног активизма.

    Склони су заговорници педерастије, да људима који се боре против јавног испољавања хомосексуалних карактеристика, приписују подсвесне хомосексуалне тенденције. По оваквој теорији, противници хомосексуализма се заправо плаше да се у њима самима не разбукта хомосексуални нагон, те се из тог подсвесног страха, рађа мржња према онима , који га јавно испољавају. Међутим, ту опет сусрећемо противречност, јер по тврдњи самих педера и њихових поборника, архетип данашњег борца против педерастије, јесте профил агресивног човека, склоног насиљу и нетолеранцији. А такође по њиховом мишљењу, профил хомосексуалца подразумева по правилу, особу која има доста јако осећање инфериорности и с тим у вези склоност ка хроничној анксиозности.

    Јасно је да гадљивост према испољавању хомосексуалних карактеристика има своје извориште пре свега у људској савести. Данас постоје две групе научних теорија које се баве пореклом хомосексуалне склоности. Једна од њих, инсистира на психо-патолошком узроку хомосексуализма, а друга га сматра органском појавом, то јест природно наслеђеном карактеристиком. Међутим, ни једна од њих, није никада научно доказана нити оповргнута, стога се одговор на питање о (не)нормалности хомосексуализма може поуздано тражити само у оквиру етике и логике, уз ослонац и на аксиоме других наука попут историје, социологије, медицине (која зна за методе успешног лечења хомосексуалне склоности) или криминалистике, који недвосмислено упућују на неприродност и деструктивност хомосексуализма.

    Јасно је да гадљивост према испољавању хомосексуалних карактеристика има своје извориште пре свега у људској савести (која по хришћанском учењу представља глас Божији у човеку), јер људска савест по искуству свих традиција, тежи ка образцу природности и логичности и не подноси пројаву њених супротности, поготово жестоко реагује према њеним екстремним облицима, осим уколико није „успавана“ чулном приврженошћу личности за извесну појаву или предмет.

    А елементарни логички доказ о неприродности хомосексуалног односа, јесте чињеница да истополне особе, које учествују у њему, управо глуме мушкарца и жену, а уз то делове тела (попут полног органа или аналног отвора) користе насупрот њиховој природно назначеној намени. Сходно томе, оваква псеудољубавна заједница лишена је могућности стварања новог живота, који је сам по себи и симболички и реални плод истинске љубави. Дакле, у случају хомосексуалног односа, реч је о својеврсном бегу од полног идентитета, и о симулацији, која се ни у ком случају, не може подвести под појам нормалног љубавног односа.


Какав је правни, а какав релани
положај педера у данашњој Србији?


    У једној нормалној држави, хомосексуалци би имали три могућности. Прва је да прихвате чињеницу да су болесни, и подвргну се лечењу у специјалним здравственим установама. Друга је да не прихвате чињеницу да су болесни, али да крију своју болест, а трећа је да заврше у казненим установама уколико јавно испољавају своје настраности. Међутим, данашња Србија чија власт хрли ка ЕУ, далеко је од идеала једне иоле нормалне државе.


    Као што је познато, апологете «геј параде» стално истичу како су права хомосексуалаца у Србији угрожена, те је стога оправдана њихова жеља за протестом против постојећег стања.


    Међутим, истина је да су у правном погледу, хомосексуалци у Србији данас привилегована групација, заштићена посебним законом.

    Незаборавимо да је кључни део (члан 21) недавно усвојеног «Закона о забрани дискриминације», управо посвећен овој групацији. А и у политичком погледу, као што видимо, педери уживају потпуну подршку власти, која ће новцем пореских обвезника (који су у великој већини против заказане параде) покривати велике трошкове око организације исте. Дакле, правно-политичком регулативом, већина грађана Београда се новчано и физички експлоатише, зарад удовољавања прохтевима мањине, коју већина сматра настраном. Наводимо и «физички», јер не треба заборавити да ће присуством огромног броја полицајаца при покушају одржавања «геј параде», власти фактички завести полицијки час у центру Београда. Таквом пажњом државних власти, никада се није могла похвалити ни једна групација. Да иронија буде већа, припадници националистичких оранизација, којима се од стране апологета најављене параде, импутира наводна привилегованост у друштву, хапсе се и малтретирају насумично, чак и у случају најобичније пројаве своје патриотске оријентације (хапшења при истицању државне заставе у центру града или при дељењу летака са политичком садржином).

    Кажу даље хомосексуалци и њихови покровитељи, како је «геј популација» угрожена, јер је у страху да јавно испољи своје «сексуално опредељење».

    Ово је тачно, али протест и парадирање није решење. Народ Србије за разлику од власти, једноставно не жели јавно испољавање педерастије, јер сматра то настраном појавом, која нарушава јавни морал у друштву. У сваком модерном правном поретку, нарушавање јавног реда и мира се инкриминише и кажњава. А правни појам «нарушавања јавног реда и мира», зависи од категорије «јавног морала», који је и по логичким и по правничким принципима, условљен схватањима дотичне заједнице у којој се примењује односни правни поредак. Конкретно у нашем случају, чињеница је да велика већина грађана Србије, јавно испољавање хомосексуалних склоности, сматра неморалним чином, a таква квалификација је у правничкој категорији еквивалентна појму нарушавањa јавног реда и мира. Ако се хомосексуалцима народ у којем живе не свиђа, нека га онда напусте, уместо што желе да га промене. Дугорочно гледано, то је и за њих саме боља опција, јер протестом и парадирањем, као и свим пратећим хаосом и нередима, који ће свакако уследити, «геј популација» неће ни мало поправити свој статус пред обичним народом. Навући ће још само већи гнев велике већине људи према себи, јер никада није и не може бити правично, да се извесна сексуална карактеристика мањине наметне већини као легитимни образац нормалности. Наиме, уколико хомосексуално опредељење постане друштвена норма, и легитиман (односно алтернативан) начин изражавања «љубави», отвара се «Пандорина кутија» и пробија граница, која отвара врата свим осталим сексуално девијантним појавама. Јер поставља се питање, са каквом аргументацијом у том случају, сутра забранити педофолима, зоофилима и сличнима да исказују јавно своје сексуалне карактеристике? Такође, право на инцест, по таквој наопакој логици исто треба дозволити, јер како забранити «љубав»? Ко ће имати право да постави границу између испољавања љубави на једној и удовољавања најнижим и девијантним нагонима на другој страни?

    Дакле, не можемо се отети утиску да је у питању провокација уперена према већини грађана Србије, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да организатори не желе да своју параду одрже нигде другде осим у строгом центру Београда, као и на чињеницу да се званични плакат за најављену параду, уопште не бави ни хомосексуалцима ни њиховим правима, већ бласфемичном изругивању према религији којој припада огромна већина грађана Србије. И на том примеру, видимо привилегован статус «геј популације», јер власт (прецизније, Јавно тужилаштво) игнорише вређање осећања матичног народа односно већине грађана Србије.

    Заправо, актуелне власти нам прокламују нову филозофију права, по којој се границе права личности не простиру до повреде права другог. Наиме, ако један државни функционер Републике Србије, изругивање православној вери назива уметничким слободама, по истој таквој логици, може се појавити неко ко ће евентуални масакр над хомосексуалцима назвати уметничким перформансом. Јер ако неко има права, да повређује права других, појавиће се трећи, који ће угрожавати његова права, и тако у недоглед, ствараће се хаотичне заврзламе, непрекидних сукоба и дискриминација.

    Стога, једини логичан закључак јесте да организатори и учесници најављене параде, немају право да се буне када добију оно што заиста и призивају својим провоцирањем већине грађана Србије.


Због чега је битно
супротставити се педерској паради?



    Има и оних, који мисле да се заказаној паради не треба супротстављати, јер како кажу, није вредно због тога ризиковати, јер се самим парадирањем педера, ништа круцијално не може догодити.

    Површно гледано, то заиста изгледа тако, међутим, ову параду морамо схватити као својеврстан тест према нашем народу, јер ако парада прође мирно и неометано, то ће бити охрабрење и за педере и њихове поборнике да наставе да теже ка болесном друштву какво прижељкују. Као и у другим земљама у којима се почело са парадама, и овде ће уследети кампање за педерске «бракове» и за њихово право на усвајање (самим тим и духовно и физичко уништавање) деце.

    Појављују се у јавности шпекулације, како режим путем организовања параде, настоји да намами своје политичке противнике у замку инцидента, који ће дати повод за обрачун са националистима. Међутим, било какви инциденти не могу бити у интересу режима, као у осталом ни сама парада, чије је заказивање очигледна последица спољашњег притиска. Место у граду, које је предвиђено за одржавање параде, као и мере обезбеђења, које се најављују, указују на чињеницу да режим не жели никакве инциденте, како би избегао додатну компромитацију, мада су његови челници засигурно свесни да се 10.10. сукоб између полиције и народа тешко може избећи.

    Али нека ствари иду својим током. Нека пропедерски и издајнички режим покаже своје право лице, нека зарад улизивања крвавим и дебелим задњицама из Брисела и Вашингтона, заведе полицијски терор 10.10. у Београду. Нека свако ради «свој посао».

    На нама савесним грађанима, јесте да урадимо оно што морамо и можемо, не би ли се одбранили, не од слуђених педерских марионета, већ од паразитског режима, који на духовном, социјалном и националном плану, неуморно деградира народ Србије.





Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата

MARSMEDIA



Српска Мрежа - Сабор српских удружења из Српских земаља и Расејања


веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер