Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Facebook
Facebook

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net
















Драгомир М. Ацовић



КРАЉ ПЕТАР I









   Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Проте Матеје Ненадовића*) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861., Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868., када је имао само 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филиософа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм. После убиства Кнеза Михајла у мају 1868., политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.





   Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877., водио је живу политичку активност. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894., и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке. Током 1897., Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра и Краљицу Драгу Обреновић. Војска је извела државни удар, и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. Први балкански рат против Турске 1912., и Други – против Бугарске 1913.- окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији. Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914., након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915., српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.





Прослава Крунисања Њ.В. Краља Петра I






   Свечаност Крунисања трајала је три дана – 20., 21. и 22. септембра 1904. године. 20. септембра у 5.30 часова по подне извршен је пренос Краљевских знакова из Двора у Саборну Цркву са оваквим редом: Напред два Краљева Гласника на коњима. Вод Краљеве Гарде на коњима. Краљев Стег (Краљева Застава) коју је носио један официр из Краљеве Гарде. Круна, коју је носио Председник Министарског Савета и Државни Шар, који је носио Председник Народне Скупштине (обојица у једним дворским колима). Скиптар, који је носио Министар Војни и Краљев Порфир, који је носио Председник Државног Савета (обојица у другим дворским колима). Други вод Краљеве Гарде на коњима. Господин Митрополит са епископима и свештенством дочекао је Краљеве знаке пред црквом, извршио освећење, а спровод се вратио у Двор и Краљев Стег предао Првом Ађутанту Њ.В. Краља. 21. септембра, трупе су биле постројене у шпалир ради поздрава при спроводу, који се кренуо из Двора у 8 часова изјутра овим редом: Два Гласника Краљева, Полуескадрон коњице, Прва Дворска кола управника са г.г. Гувернерима Краљевих Синова. Друга Дворска кола управника и маршала Двора. Трећа Дворска кола: Дворска госпођа и Краљев секретар, Вод Краљеве Коњичке Гарде, Два пикера, Њ.К.В. Кнегиња Јелена и Њ.В. Кнез Павле у парадним дворским колима. Вод Краљеве Коњичке Гарде. Изасланства пукова са заставама, Херолди са Краљевим Грбом, Херолд са Краљевим Стегом, Њ.В. Краљ Петар I са Својим синовима на коњима и свитом. Вод Краљеве Коњичке Гарде. Чета Краљеве Гарде била је постројена пред Саборном Црквом. 22. септембра пре подне смотра и дефиловање трупа на Бањици. А 9. октобра 1904. године извршено је Миропомазање Њ.В. Краља у манастиру Жичи. Свечаност Миропомазања извршена је са овим програмом: 5. октобра Њ.В. Краљ са свитом пошао је у 5.30 часова пре подне дворским возом за Крагујевац, где је стигао у 9 часова пре подне, и одакле је колима уз пратњу Своје Гарде кренуо за Краљево. У Краљево је стигао у 1 час по подне. 6. октобра у 6 часова полазак за Студеницу, где је Њ.В. Краљ стигао у 1 по подне. 7. октобра Њ.В. Краљ присуствује слави манастира Студенице – Св. Стеван Првовенчани – где су на архијерејској служби свечано пренете мошти Св. Краља у нов сребрн ћивот, дар покојне Кнегиње Персиде матере Њ.В. Краља Петра I. Повратак у Краљево био је у 6 часова по подне. 8. октобра Њ.В. Краљ присуствовао је вечерњу са бденијем у манастиру Жичи, и вратио се у Краљево. 9. октобра Миропомазање на архијерејској служби у манастиру Жичи, по обредима наше свете православне цркве. Истога дана повратак у Краљево, а 10. септембра повратак у Крагујевац колима, и даље дворским возом за Београд, где је стигао у 9.30 часова у вече.





О Крунисању








   Крунисање и миропомазање представља комплексан чин посвећења, којим владар, који је већ примио фактичку државну власт, свечано преузима владарске инсигније, регалије, и постаје Божји помазаник. Крунисање је ритуал, за разлику од миропомазања које је света тајна. Крунисање и миропомазање се могу обавити у оквиру јединственог чина посвећења владара, а могу бити и раздвојени временски и просторно.





   У оквиру историјске праксе поједини владари су посвећивани само крунисањем или само миропомазањем, или су на власт ступали и без и једног и без другог, формалним поступком који је у том времену и простору био прилагођен околностима или традицији и који је сматран валидним. С обзиром на верски, политички и симболички значај крунисања структура ритуала, садржај богослужбеног чина, композиција молитиви, редослед инвеституре, састав учесника у церемонијама, као и садржина вербалних формула, имају изузетано велики значај за познавање стварног статуста разних државних, конфесионалних, политичких и социјалних структура и њихових узајамних односа. Средњевековна српска владарска крунисања обављана су у складу са верским стањем и политичком позицијом Срба у том времену. И поред веома скромних извора, чини се да је обред крунисања и миропомазања у Срба увек поседовао извесне специфичности у односу на одговарајући римски или византијски пропис. То се објашњава делом посебношћу српског односа према држави и према цркви, а дело веома јаким и конфронтираним утицајима Истока и Запада. Са првим овенчањем Стефана Првовенчаног започиње велики циклус краљевских немањићких крунисања. Према различитим изворима, Стефан Првовенчани је био свакако крунисан као краљ у Жичи 1217. године а, ако је било и другог крунисања онда и око 1221. Основу крунидбеног ритуала чинила је византијска пракса. У време проглашења обнове српског краљевства 1882. године, било је размишљања о крунисању српског монарха и Краљ Милан I је у контактима са бечким двором покретао тему могуће позајмице тзв. Лазареве Круне (круна трансилванског кнеза Иштвана Бочкаја) у ту сврху. Та иницијатива се није остварила и прво краљевско крунисање у обновљеној Србији обавиће се тек 1904. Одлуку да се крунише донео је сам Краљ Петар I, у жељи да потврди легитимност свог права на српски престо, и да једним свечаним, надасве значајним чином уклони део негативних последица крвавог нестанка претходне династије. Крунисање Петра I обављено је 21. септембра 1904. године у београдској Саборној Цркви. Ритуал и служба били су конципирани према форми и протоколу руског царског крунисања.





О Миропомазању








   Чин миропомазања, као пратећи чину крунисања, по својој суштини неупоредиво је значајнији у духовном и верском погледу. У склопу српског средњевековног чина владар је приклањао главу чинодејствујућем архијереју, који би очитао молитву за миропомазање, помињући пророка Самуила и старозаветног цара Давида. Српски владари – кнежеви из династије Обреновића, и као кнежеви и као вазални владари, примали су инвеституру у виду повеље, херваније и презентационе сабље од султана, и нису могли полагати формално право на посвећење крунисањем и миропомазањем. Одлука да се ипак приступи миропомазању вероватно се може тумачити жељом Кнеза Милоша да сопствени успон на власт и наследно право на кнежевско достојанство у свом народу потврди и учврсти и веома битним чином црквеног посвећења и пријема Божије благодати. У томе је показана значајна доследност. Сви кнежеви из Милошевог дома миропомазани су по ступању на кнежевски трон: Милош 1830., Михајло 1840. и Милан 1868. године. Сва миропомазања обављена су у Београду. Сама служба (поновљена и 1889. и 1904. приликом миропомазања Краља Александра I, односно Краља Петра I у Жичи) имала је увек исту структуру и форму: бденије у очи службе, Архијерејску Литургију, миропомазања владара, причешћења владара и многољествије. У церемонијал крунисања Краља Петра I уведена су извесна одступања, од којих је најзначајније издвајање свете тајне миропомазања, које би по руском узору требало да следи владаревом причешћивању, али је овде уприличено као засебна функција која је обављена 9. октобра 1904. године у Жичи.





* Кнегиња Персида је била кћи Војводе Јакова Ненадовића (прим.прир.)





НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер