Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВНИ МОНАРХИЗАМ



+ Небојша М. Крстић (фотографија из 1994.)



    ПОГЛЕДИ: После тобожњег, површног националног освешћивања Србства, започетог након (можда привидне) пропасти комунизма код нас, после различитих "догађања народа" и "свесрпских сабора", после кафанских расправа и туча у србској скупштини, постало је помало непопуларно "бавити се политиком" иако се политика, на најсуровији могући начин, и даље бави нама (санкције, беда, кабадахијско понашање властодржаца). Откуда то да Ви, човек који се занима православном философском и богословском тематиком, кренете у суочавање са проблемима политичког и друштвеног?

    КРСТИЋ: Може се рећи да на известан начин код нас православних данас прећутно преовлађује схватање како црквеност и политичност нипошто не иду заједно и да се потпуно искључују. То је заиста једно веома површно и погрешно уверење, а пре свега нехришћанско. Јер, уствари, политиком се човек потврђује - или пак погубно негира - као одговорно биће заједнице, биће које је призвано да свој живот у заједници и све односе у свету (од Бога му повереном на управљање и старање) одговорно устројава по богочовечанском поретку Смисла и Истине. Дакле, ако је игде потребно, штавише непоходно, бити светлост и со свету, онда је то, свакако, у политици. Садашњи србски политички мрак и бљутавост понајбољи су показатељи до чега доводи и шта даје нехришћанска политика, тачније - политика без хришћанских политичара. Јер онај ко нема егзистенцијалну одговорност пред Богом, тај засигурно нема у потпуности ни политичку ни етичку одговорност пред људима.

       ПОГЛЕДИ: Мада су за то потребне вишетомне студије и врло озбиљни разговори стручњака, по својој новинарској дужности питам Вас: какав је однос Православља и политике? Сме ли Православац да јој се окреће?

    КРСТИЋ: Сматрам да се Ваше веома умесно питање може заоштрити и поставити у следећем облику: да ли је могућа православна политика? Верујем и знам да не само што је могућа у конкретном и реалном смислу, већ је и преко потребна. Поготову данас, када је наш примарни и најургентнији политичко-образовни задатак казивати, доказивати и показивати (пре свега духовно пробуђеној надолазећој српској младежи, јер једино она није унакажена губом политичког лицемерја) да наше постојеће политичко безнађе није и безнађе политике као такве. Другим речима, само политика са хришћанском етиком није блудница, те зато само људи са образом могу и смеју бити у политици, јер само људи са образом могу образовати по милости Божијој благообразни политички поредак. За хришћанског политичара, који је увек политичар са образом, политика је, пре свега и понајпре, човекољубива пожртвованост у корист Отачаства. Православни хришћани, а поготову православни политичари, поучени речима Апостола Павла врло добро знају да је њихова крајња "политика на небесима" (Филипљанима 3,20) одакле очекујемо Други и коначни долазак Јединог Владара, Цара царева и Господа господара - Богочовека Христа. Али, такође, они одлично знају да се, грубо речено, права за учешће у тој политици Царства Небеског стичу још овде и сада кроз конкретни, делотворни подвиг. Православни, дакле, знају да се кроз земаљско житије задобија небеско битије. И зато, ако смо заиста потомци и наследници наших Светих богољубивих Владара, и ако Косовско заветно опредељење Светог Кнеза Лазара није само једна фраза на нашим скврним уснама, онда знајмо да се Небеско Отачаство, које је, како народни песник каже, "увек и до века", не задобија и не стиче без старања и марења за земаљско отачаство иако је оно "за малена". То је онда уистину она његошевска "борба нерпестана", то је бивање онога што без Божије помоћи бити не може.

    Укратко речено, без православних политичара, или како Свети Николај Жички каже, "без политичара са Крстом", неминовно су и народ и држава крваво распети на крсту економске, социјалне и културне голготе. Наша ужасна свакодневица то, нажалост, најочитије потврђује.

       ПОГЛЕДИ: Шта је, по Вама, србско политичко предање? Имамо ли га и јесмо ли довољно спремни да га појмимо?

    КРСТИЋ: Србско политичко предање је, у ствари, наше црвкено-државно предање или, најкраће речено, предање светосавске државотворности. Упоришна вертикала и стожер овог предања јесте богомблагословено устројство србске заједнице као србског отачаственог Дома. Притом, свакако, треба имати у виду да је без отачаствене свести србско политичко предање само мртво слово на папиру нашег актуелног политичког безнађа. Отачаствена свест је показатељ и доказ духовне зрелости једне државотворне заједнице која исповеда Бога Господа као Небеског Домаћина Сведржитеља, државног господара миропомазаног монарха као отачаственог домаћина, и хришћанског господина као породичног домаћина. Само светосавски државотворни домострој претпоставља и омогућује постојање србске заједнице која своју потпуну делотворност темељи на узајамној политичко-домаћинској одговорности господара и господе, као и њиховој верности и коначној одговорности пред Господом Сведржитељем, Јединим Истинским Владарем.

    Свака србска политика која се одвија изван светосавског државотворног домостроја, дакле, изван делотворне кокнретизације србске отачаствене свести, јесте катастрофалан. То најнепосредније доживљавамо и најочитије видимо из наше новије историје и садашњег свеопштег расула. Јер, о ововековној погубној испалости Србства из својег живодајног црквенодржавног предања најаче сведоче пре свега наша безименост и бездомност у лику осамдесетак година опстајућег србоубилачког југословенства на којем бесомучно устрајавамо до дана данашњег. Несрећа је што ми сада, када је жетве уистину много, немамо довољно ни црквених а још мање политичких посленика који поседују неугаслу отачаствену свест. Због тога, сви политичко-теолошко присебни Срби, ма колико мало да их је, имају огромну одогворност пред Богом и људима да свој отачаствени став непрестано и нећутно посведочавају у смелом покушају обнављања заборављеног смисла србског политичког предања. А то је за сада могуће само кроз један изузетно озбиљан и доследан – и по свој прилици дуготрајан – црквено-политичко-образовни процес обнављања србске државотворне свести.

       ПОГЛЕДИ: Скоро свака партија која данас делује међу Србима има своју визију Православља: званичници га тумаче као "фолклорни привезак" Србства, демократе као "цвеће и свеће", грађанске партије у њему виде "остатак прошлости". Какав је Ваш однос према партијама, партијашењу и партизанству, бар када је њихово виђење светосавског Хришћанства у питању?

    КРСТИЋ: Мислим да никог озбиљнијег не чуди то што бивши комунисти, а садашњи вајни "родољуби" и инстант "богољуби", преоденути у демократске вишепартијске шарене хаљине кидишу на Србску Православну Цркву покушавајући да је претворе у услужни сервис властитих партијских безобразлука. Али, потпуно је несхвативо да у нашој Помесној Цркви сада скоро и не постоји светосавско разликоваље политичких духова, - бар не постоји у мери њене светосавске државотварности. Од средине деветнаестог столећа – када је у лику партијашења и парламентаризма дошло до кобног распарчавања србског национално-државног идентитета – па до данас, наша Црква (изузев ретких богословски трезвеноумних и политичких присебних појединаца) није одговорила овом изазову савремене секуларизоване политичности која нема баш никаквих додирних тачака са аутентичним политичким животом на србском отачаственом простору. Штавише, парламентаризам и страначко партизанство били су, јесу и увек ће бити један непресушни извор крвавих србских неслога и смртних завада. Парлемантаризам као партијски партикуларизам и индивидуализам, без којих нема демократије, нипошто не могу бити блиски саборности Цркве ("верујем у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву") нити пак православној личности, то јест достојанству човека као слободног и непоновивог конкретног бића а не тек некакве апстрактне индивидуе зване грађанин. Откада се у деветнаестом веку појавио путем парламентарне монархије на србском политичко-државном простору, овдашњи парламентаризам је потпуно нефункционалан. По умесним речима професора Косте Чавошког, он је, уствари, "изопачени парламентаризам". Ми се коначно морамо присебити и одговорно схватити да устројство србске државотворности и србска политичка делотворност нису могући кроз парламентарност, већ само и једино кроз црквено-државну саборност. Јер очито је да не можемо успешно пресликати оно што је, несумњиво, политички плодотворно неким другим народима, например англосаксонским. Ми, напросто, у државотоворном смислу нисмо парламентарни народ већ саборни, и наша државотоворност се никако не може артикулисати кроз парламентарност, већ једино кроз саборност путем црквено-државних сабора једне сталешки устројене отачаствене заједнице. Притом ваља знати да парламентарност и саборност нису компаративни политички појмови, те да нас политичка историја учи да разни државотворно потентни народи своју државотворност артикулишу на различите и само појединим народима својствене начине. То што се данас стратегијом Новог светског поретка парламентаризам перфидно намеће као једини образац државног политичког устројства а демократија као једина опција, то сведочи о степену ропске унификације у насилној нивелацији политичко-државних посебности државотворних народа. Наиме, Срби су као отачаствена заједница политички делотворни, то јест државотворни једино кроз саборну Монархију која се само на црквено-државним саборима потврђује. Дакле, ни парламентарна нити уставна већ - саборна, јер само у саборној Монархији Краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин, већ Богом благословени и миропомазани државни Домаћин. И зато, недопустиво је да православни Срби неупитно прихватају и заговарају опцију демократије по којој се у политичком смислу нипошто не могу потврдити као непоновиве боголике личности, већ једино редуковати на ниво апстрактних безличних грађанских индивидуа. Хришћанин, а поготову свештеник, који то нема у свом теолошко-политичком видокругу, својим демократским пренемагањем још више позлеђује живе ране раскрвављеног ткива србског државотворног бића.

       ПОГЛЕДИ: Много смо ових година говорили о Монархији, тукли се у прса круном и кокардом, оснивали крунске савете и ројалистичке покрете. И Ви сте недвосмислено определени као монархиста. Шта то значи? Какав монархизам нам је у ове дане потребан, то јест - какав је, после разних бунцања и грозница на нашој политичкој сцени, лековит?

    КРСТИЋ: Није могуће бити православни монархиста без еванђелске побожности, богословске писмености, политичке одговорности и државотоворне образованости. Бити србски монархиста значи раскинути једном за свагда са богословско-политичком неозбиљношћу, државотворном инфантилношћу и "престижним" доконим салонским политикантским кокетирањем. Србски монархисти данас немају важнији и одговорнији задатак од озбиљне политичко-образовне борбе за благообразни поредак богочовечанског Домостроја који стоји на тројственој једноначелности (то јест монархији) Небеског Господа, државног господара и хришћанске господе.


 

Разговарао Владимир Димитријевић




(Преузето: часопис ''Погледи'' бр. 149; Крагујевац, , 11.-25. март 1994.)

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер