Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Бојан М. Митић



ДРЖАВОТВОРНО ПРЕГАЛАШТВО
ЂЕНЕРАЛА НЕДИЋА








Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем,
војска са родољубљем, држава са Божјим благословом.




   Ова поука и порука Светог Николаја Србског одавно је препозната као темељна мисао Богом благословене србске државотворности. Као што је познато, србска државотворна идеја изникла је још крајем XII века, али је први пут затомљена не у раздобљу турског ропства, већ у периоду слободе, након тријумфалног завршетка Првог светског рата. Уместо новог процвата, све што је србско било је осуђено на деградацију и полагано нестајање у раљама југословенства, нове државне идеологије коју је прокламовао краљ Александар I Карађорђевић, ратни победник и поратни губитник, љубљени владар и несрећни гробар србске националне државе. У србском народу били су ретки они културни и политички делатници који су отворено исказивали незадовољство југословенском интеграцијом и културном политиком коју је водила нова Краљевина. Малобројни племићи духа упозоравали су да Срби губе национални и културни идентитет, услед некритичког преузимања страних културних вредности и превласти материјализма над духовношћу. Уочавала се и сва слабост парламентаризма, корупција, политичка и морална апатија, које су се јавиле као последице таквог стања. Двадесетседмомартовски пуч, Априлски рат и окупација били су логичан епилог две деценије дугог растакања србске државотворне свести и државочуварне присебности, а у име југословенског експеримента, чији је неуспех плаћен рекама србске крви.

   Комунистичка револуција и суровост окупатора, довеле су на кормило србског народног Брода ђенерала Милана Недића, чију родољубиву и спасилачку улогу и данас неки узалудно негирају. Међутим, они који су кадри да је у потпуности разумеју и сасвим правилно оцене, у улози ђенерала Недића препознају и један обновитељски и државотворни подухват који задивљује самим тим што је предузет у немогућим условима, у једном од најмрачнијих и најкрвавијих периода које је србска историја забележила. Ради се о читавом низу друштвено-политичких пројеката Владе народног спаса чији је јединствени циљ био обнова србске националне државе на темељу Светосавља и србске задружне традиције. У томе ће се ђенерал Милан Недић показати једномишљеником Светог владике Николаја Велимировића.


Школа са вером





   Првобитна намера окупатора била је да не дозволи нормализацију наставе у Србији, то јест да школе и Универзитет остану затворени до даљњег, али је до промене оваквог става дошло већ током априла 1941. године. Ђенерал Милан Недић и његови сарадници полагали су пуно наде да ће младе генерације одиграти пресудну улогу у изградњи нове србске државе. За реализацију тако тешког задатка било је неопходно створити „новог србског човека“, пожртвованог омладинца који ће бити спреман да увек стави интерес заједнице и национални интерес испред сопствених жеља и комодитета. Стога се чврста решеност Владе народног спаса за спровођење нове просветне политике одразила како на унутрашње уређење Министарства просвете, тако и на број и распоред школа у земљи, али је пре свега подразумевала темељне промене у наставним програмима. По речима министра просвете Велибора Јонића, „нов просветни идеал – србска школа од оне најниже па до највише, мора одгајати такав тип човека и жене какви су србском народу потребни“. Акценат је, наравно, био на васпитању у светосавском духу. Вредности које је требало усадити ђацима и омладини биле су засноване на србској националној традицији, православној побожности, осећају за припадност породици и националној заједници, на поштовању рада и конструктивног стваралаштва. Истовремено се тежило и повећању броја стручно оспособљених занатлија и пољопривредника, па је у том циљу основан већи број стручних школа и течајева за земљораднике.

   Министарство просвете и вера објавило је крајем 1943. године Државни просветни план. Радило се о амбициозно замишљеном плану будућег школског система у Србији, чији су се прави ефекти очекивали у неким будућим, послератним генерацијама. Међутим, влада Милана Недића спроводила је и низ конкретних, практичних мера у циљу усмеравања и кориговања генерација захваћених ратним вихором. Ту спадају посебне васпитно-поправне установе под окриљем Министарства просвете – Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, чији је главни задатак било преваспитавање младих који су били заведени од стране комуниста, и Дечји град у Обилићеву код Крушевца, који је био замишљен као просветно-поправна установа за „ратом унесрећену, напуштену и посрнулу сиромашну србску децу“. Још једна од владиних мера која је имала за циљ да моментално утиче на србску омладину и послужи као клица за развој нових генерација којима је била намењена велика историјска улога изградње Нове Србије, било је оснивање Националне службе за обнову Србије (НСОС). Осим у различитим физичким пословима, обвезници НСОС били су ангажовани и у процесу идеолошког усмеравања, стручних курсева, као и организације и спровођења различитих факултативних активности. Тиме је остваривана не само конкретна материјална корист проистекла из обнове земље, већ је то био и добар начин да се србска омладина уклони из сфере утицаја комунистичке пропаганде.

   Културна, као и просветна политика владе ђенерала Недића, имала је за циљ стварање нове србске културе и новог вредносног система. У суштини, она је представљала радикалан раскид са традицијама југословенства, али и свим другим либералним тековинама. Нова културна политика била је утемељена на Светосављу и србском национализму, на патријархалном моралу, народним традицијама и обичајима. У уметности су преовладавале теме засноване на националној историји, понекад са јасним алузијама на тренутно политичко стање. Културна политика Владе народног спаса је често наилазила на потешкоће због немачке интервенције у србску културу, а чији је циљ био пацификација окупиране територије. Један од најсликовитијих примера је Коларчев народни универзитет. Управа „Коларца“ се трудила да одржи највиши могући ниво уметничких садржаја, а у духу нове србске културне политике, али су се овим настојањима испречили Немци, који су у више наврата интервенисали у корист хумористичких позоришта и неких музичких приредаба, чиме је оборен уметнички ниво програма.


Политика са поштењем





   Ђенералу Недићу биле су мрске предратне политичке партије, које су својим корупционаштвом, профитерством и међусобним сукобима толико јада задале несрећној југословенској краљевини и србском народу. Стога је био одлучан да не дозволи оживљавање старопартијашких клика и странчарења које би само продубило хаос у окупираној Србији, а народ изложило још већој конфузији и дезоријентисаности. У једном од својих првих обраћања србском народу, по преузимању дужности председника владе, Ђенерал јасно и громовито изјављује: „Ми смо влада народног спаса, ми смо изван и изнад сваке политичке партије и групе, ми смо браниоци Србства и србског племена!“ Стару политику која је тако дуго била синоним за непоштење и нерад, он смењује новом политиком пожртвовања и прегалаштва за народ. У марту 1942. поручује да је Влада народног спаса „утврдила један програм, да србски народ не би лутао и сваке двадесете године пропадао, да не би плаћао својом крвљу туђе рачуне. Ми смо трасирали један пут за будућност, да се сви Срби окупе, да пођу тим бољим путем, да иду руку под руку, раме уз раме. Тај пут је стари пут, којим су ишли наши преци, да сви Срби буду оно што су били: једна душа, једна мисао, једно тело. То треба да буде и сада, да се сви Срби прикупе, да буде Србија здрава и јака. Да буде само србска политика, да Срби иду за својом памећу и да гледају својим очима.“

   Државотворна идеја увек подразумева и циљеве везане за унапређење услова живота народа. Стога је Недићева влада развила један свеобухватни план народног живота и развоја, који је у почетку називан Србски цивилни план , Србски план живота или Општи државни план, да би на крају био трајно насловљен као Србски културни план. Идеја о једном таквом плану родила се у периоду између два светска рата код књижевника и националног делатника Владимира Велмар-Јанковића, који се залагао за драстичан заокрет у државној и културној политици Краљевине. Са позиције помоћника министра просвете и вера у Влади народног спаса, Велмар-Јанковић је иницирао увођења планског цивилног живота, као јединог пута којим србски народ може да пронађе спас из суморне ситуације и обезбеди себи светлију будућност.

   Крајем 1942. одржан је састанак са представницима Универзитета, Академије наука, културних и књижевних установа, на коме је формирана Матична комисија. Она је дефинисала око 200 кључних проблема из свих области србског друштва. Целокупан мирнодопски народни живот подељен је на четири сектора: биолошки, духовни, технички и економски, при чему је установљено и постојање одређеног броја вансекторских и међусекторских питања. Сви дефинисани проблеми груписани су у поменуте секторе и постепено се приступало избору факултетских одбора, чији је задатак био да израђују пројекте за решавање тих проблема. Бројни професори Универзитета, као и одређени број пензионисаних професора, академика и експерата изван академске заједнице, прихватили су позив да учествују на пословима израде Србског културног плана. Био је то јединствен покушај у историји србског народа да се најстручнијим људима повери дефинисање основних проблема народног живота и да им се оставе потпуно одрешене руке за формулисање њихових решења.

   У јесен 1944, када је исход рата био већ потпуно известан, рад на Србском културном плану је обустављен, а до тада израђени елаборати похрањени су у сефу Народне банке, где су и дочекали крај немачке окупације. Након што су га пронашле и детаљно проучиле, послератне комунистичке власти су закључиле да је План практично и стручно усмерен, да је највећи део понуђених решења применљив у сваком облику друштвеног уређења и да би се њиховом применом значајно унапредио квалитет свакодневног живота људи. Отуда не треба да чуди чињеница да су многа од тих решења била реализована 50-их и 60-их година, и то са „благословом“ оних који су подмукло убили ђенерала Недића, а затим њега и његову владу најстрашније клеветали. Ипак, у свом највећем делу Србски културни план никада није спроведен. Због тога многи проблеми означени пре више од 70 година, и даље оптерећује живот србског народа и спречавају његов напредак.

   Један други пројекат заживео је већ током мандата Владе народног спаса, а односио се на њену социјалну политику. Наиме, у циљу јачања социјалне правде и ради уређења сарадње свих учесника у привредном животу, у окупираној Србији је основана Србска заједница рада (СЗР). На предлог министра социјалне политике и народног здравља др Јована Мијушковића, Србска заједница рада је основана 12. фебруара 1942, мада су припреме за њено формирање почеле још септембра 1941. Основни задаци који су постављени пред Заједницу били су: 1) социјална заштита и снабдевање радника, 2) праведно уређени односи између послодавца и запослених, и 3) стручно усавршавање и културно уздизање радника. Ови задаци спроводили би се на начин што би СЗР у свим предузећима основала правно-саветодавне органе, који би се старали о економским, социјалним и културним правима радника и развоју домаћинских односа у предузећима.

   На челу Заједнице налазио се Старешина, а приликом њеног оснивања један од најозбиљнијих кандидата за ову дужност био је инж. Милосав Васиљевић, истакнути члан покрета Збор. Међутим, из разлога важности који је придаван решавању радничких проблема кроз ову установу, на чело СЗР именован је ђенерал Милан Недић, како би као личност од највећег ауторитета тадашње Србије још више допринео подизању угледа Заједнице код радника и уопште код народа. За његовог заменика постављен је др Зарија Поповић, који је у суштини и водио СЗР, у јавности познату и као „Србозар“. Ефикасним решавањем радних спорова између послодавца и запослених, организованим снабдевањем радника животним намирницама, уређењем фабричких ресторана и оснивањем радничких кухиња, различитим програмима за стручно усавршавање и просветно-спортским активностима, као и снабдевањем, збрињавањем и школовањем деце србских заробљеника и радничке деце која су живела у лошим условима, Србска заједница рада је стекла велику народну подршку. Већ након прве године постојања, СЗР је бројала око 216.000 чланова.


Војска са родољубљем





   Пре прихватања дужности председника владе, Недић је немачком Војном заповеднику у Србији генералу Хајнриху Данкелману и шефу његовог Управног штаба др Харалду Турнеру поставио услове: да Србија добије потпуну аутономију и да јој се одобре њени државни и национални симболи, да влада располаже оружаном снагом, да се утврде србска давања Немцима и спрече даљи злочини над Србима ван граница окупиране Србије. Међутим, иако су Немци били заинтересовани да једна нова србска администрација, ауторитативнија од Комесарске управе Милана Аћимовића, сама реши србски проблем – да умири Србију и порази устанике, немачки државни врх није био расположен да се ради тога утврђени положај Србије измени. Захтевана аутономност била је Недићева жеља, али није била реална из разлога што је Србија била стављена под војни режим. Зато генерал Данкелман није пропустио прилику да, поводом формирања Владе народног спаса, ђенералу Недићу и његовим министрима одржи говор из кога се видело да ће Србија и даље бити третирана као окупирано подручје, на којем врховна власт припада немачким војним органима. Овлашћења Недићеве владе суштински нису била већа у односу на претходни Савет комесара. Једина стварна разлика огледала се у формирању оружаних одреда за борбу против устаника. Ово, међутим, није спречило ђенерала Недића и његове сараднике да чине све што је у њиховој моћи, како би се испод гвоздене немачке чизме ударили темељи будуће слободне србске државе. Али у условима грађанског рата и комунистичке револуције, тако нешто не би било могуће без стварања војске са родољубљем, оличене у Србским добровољцима.

   Недић је сматрао да је „борба против комунизма у првом реду ствар србскога народа и његове владе“. Са првим добровољачким јединицама које су послате у борбу против Титових партизанских одреда, у Београду је септембра 1941. основана Србска Добровољачка Команда, која је доцније преименована у Србски добровољачки корпус (СДК). За команданта је постављен инжењерски пуковник Коста Мушицки, некадашњи ађутант краља Александра, краљице Марије и краља Петра II. Србски добровољци су од почетка били нарочита војска. Представљали су теренске, борбене, бескомпромисне јединице, састављене од родољуба свесних и против кога и зашто се боре. Због тога је ђенерал Недић могао на њих у свему да се ослони. Били су добро и исправно вођени, тако да су кроз сва искушења и тешкоће грађанског рата пролазили часно. Да би се у добровољачким редовима одржала што боља дисциплина, да би Добровољци, који су на својим грудима носили Косовски крст, заиста били људи и борци по угледу на бесмртне Косовске јунаке, основано је у Штабу СДК посебно одељење, под називом Васпитна служба. У свакој чети постојали су васпитачи – просветари, који су водили рачуна о моралној и духовној спреми сваког добровољца. Прожета хришћанским духом, Васпитна служба је непрестано пазила на сваку јединицу, на сваког појединца. Када нису били заузети борбама, Добровољци су помагали народу на раду. Помагали су на њиви оним сељачким домовима чији су домаћини били у заробљеништву. Помагали су и у домовима за избегличку децу и другим социјалним установама.

   Иако је послератна комунистичка историографија третирала Србске добровољце као „домаће издајнике“ и „слуге окупатора“, сами Немци су директно или индиректно побијали такве тврдње. Мемоари Хермана Нојбахера, специјалног немачког изасланика за Балкан, представљају врло драгоцено сведочење о догађајима у Југославији током Другог светског рата. О Добровољцима је Нојбахер посведочио као о младим људима, међу којима се налазио „висок проценат студената и интелигенције“, „али ту је било и сељачких синова“, а који се никада нису борили за Немце, већ против комуниста. Такође је познато да је немачки државни врх био против оснивања било какве србске војске, јер није веровао Србима, па ни самом ђенералу Недићу. Али Србија је била у тешком устаничком комешању и војни разлози су превагнули над политичким. Хитлер је дао одрешене руке немачком Војном заповеднику у Србији, под условом да се у земљи што пре поврати ред и мир.

   Међутим, неповерење, па чак и отворено непријатељство немачких војних фактора према Србским добровољцима, задржало се скоро до самог краја. Нарочито је била евидентна нетрпељивост СС генерала Аугуста Мајснера, који је 12. августа 1942. године издао директиву да се СДК не сме снабдевати, како оружјем тако ни храном, одећом и другим потрепштинама. У писму Команданту Југоистока Александеру Леру, 29. августа 1942, Мајснер пише како је „дефинитивног мишљења да Србске добровољце треба разоружати“. Потпуковник СС-а Лудвиг Тајхман, 5. марта 1943. извештава Мајснера о полагању заклетве припадника IV пука СДК. Тајхман у свом извештају између осталог наводи да су цивили, који су присуствовали дефилеу Добровљаца београдским улицама, узвикивали пароле: „Живео краљ Петар“, „Живео Недић“, „Живела нова србска војска“, „Србија, Србија“. Само два дана касније, 7. марта 1943, Командујући генерал и заповедник у Србији (од децембра 1941) Паул Бадер, извештава своје претпостављене да су Србски добровољци одбили захтев генерала Мајснера да обављају полицијску службу, због чега су стављени под контролу Вермахта.

   Мајснер је своје притужбе на СДК изнео у писму Хајнриху Химлеру од 15. марта 1943, у коме између осталог каже: „Србски добровољачки корпус представља посебну опасност, и без икакве сумње ускоро ће постати извор немира... Војноуправни командант Србије дао је дозволу да СДК користи заставу са добровољачким Крстом и натписом С вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Овим су се они користили приликом полагања заклетве, када су клицали краљу Петру. С обзиром на ситуацију, мислим да такви експерименти уопште нису пожељни.“ Химлер се у вези овога обратио Вилхелму Кајтелу, начелнику Врховне команде немачких Оружаних снага. У свом писму од 23. априла 1943, Химлер саопштава Кајтелу да сматра „врло проблематичним што је Србима дозвољена употреба заставе с натписом С вером у Бога, за Краља и Отаџбину“. „Уверен сам“, наставља Химлер, „да смо изабрали погрешан приступ. Исто тако, мој је утисак да су ови добровољачки батаљони превише добро третирани од стране команданта Вермахта у Србији.“ Очигледно је то био разлог што је 16. маја 1943. генерал Бадер писао Химлеру: „Одлучио сам да не распустим Србске добровољце, иако су положили заклетву на верност свом Краљу. Они носе крст Светог Ђорђа (на својим блузама), а овај крст историјски је повезан са Косовским крстом из 1389. године. Они – Добровољци – верни су своме Краљу, према коме се Западни савезници тренутно опходе као према заробљенику.“


Држава са Божијим благословом





   Једна од најважнијих иницијатива ђенерала Недића након слома комуниста била је везана за питање проширења територије под контролом србске владе. Његово залагање за сабирање и обједињавање србских земаља одвијало се у више етапа. Ђенерал је захтевао проширење ингеренција своје владе на области источне Босне, дела Херцеговине, Срема и Далмације, о чему сведочи обиман меморандум који је поднет генералу Бадеру у фебруару 1942. године. Војноуправни командант у Србији проследио је овај захтев влади Трећег Рајха, али у политичком врху Немачке нису желели ни да расправљају о њему. Харалд Турнер је крајем фебруара обавестио Недића да његов захтев „није одбијен, већ само одложен“, мада се из целог поступања немачке администрације већ тада уочавала одбојност према идеји територијалног проширења окупиране Србије.

   Милан Недић је, међутим, и у наредним месецима покушавао да издејствује прикључење делова Босне, посредством четничког мајора Јездимира Дангића, немачког дипломате Карла Друшковића и, напослетку, генерала Александра Лера, новопостављеног команданта Југоистока. Како ниједна од ових иницијатива није успела, Недић је отпочео преговоре с Италијанима, у циљу прикључења Црне Горе и Рашке области територији под административном контролом србске владе. Ови преговори, вођени без знања немачке окупационе управе, полазили су од премисе да Недићева влада добија цивилно-административну управу над новим територијама, док оне остају под војном окупацијом италијанских трупа. Након немачких протеста, питање проширења територије привремено је напуштено, да би поново постало актуелно у септембру 1942. године. Тада је, у новом меморандуму генералу Бадеру, поред претње оставком и захтевања повећања ингеренција и аутономије србске владе, поново изнет захтев за територијалним проширењем, али је као једина директна последица овог обраћања проистекао Недићев доцнији сусрет са Хитлером и Рибентропом. Иако је питање проширења граница Србије актуелизовано и касније, посредством Хермана Нојбахера, чврст и непроменљив став врха Немачког Рајха био је да се о томе не може расправљати пре окончања рата.

   Свеукупни циљ прегалаштва ђенерала Недића и његових сарадника било је стварање Нове Србије, што је у редовима Владе народног спаса схватано као враћање србског народа самом себи. Основа живота Нове Србије требало је да буде Светосавље, јер „Србин који не осећа, не живи у светосавском духу, не припада србској нацији“. Недић је највише говорио о Новој Србији као „правој отаџбини“ која мора бити постављена „на здравим сељачким темељима, цементирана једном заједничком вољом, надахнута једном јединственом србском душом“ пред којом ће устукнути „све вештачке творевине“. Све то је значило раскид са државним, друштвеним и политичким традицијама међуратне Југославије, те стварање нове народне будућности окретањем србским традиционалним вредностима са строго националним предзнаком. Ово је подразумевало и нестанак либералне демократије и свих њених тековина, које је требало да смени нови – домаћински и органски – поредак, организован на национално-задружним основама. Сеоска породица, тј. њена задруга сматрана је идеалном организационом целином и гарантом опстанка србског националног бића. Њој су приписиване заслуге за очување и развој националних традиција, језика, обичаја и вере, као и изузетна отпорност на штетне културне и политичке утицаје који су долазили из иностранства. Стога је традиционална србска задруга и узета као узор будућег државног уређења.

   Током друге половине 1942. године, др Илија Пржић и Цветан Ђорђевић израдили су сложени пројекат србске сталешко-задружне државе, који је почетком 1943. достављен генералу Бадеру. Овај пројекат је предвиђао оснивање општинских, среских и окружних већа, као органа локалне самоуправе, и Државног сабора, који је требало да заузме место националног представничког тела. Државни сабор би се састојао од највише 200 „државних већника“, који би били делегирани из сваког среза, сталежа и категорије заслужних грађана. На врху домаћинског задружног поретка Србије била би Врховна државна управа, која „претставља политичко вођство народа и државе“, а на њеном челу стајао би „државни старешина“, „који је у исто време и вођа народа и Претседник владе“ и једино би његов ауторитет у вршењу власти био неприкосновен.

   Судбина пројекта србске сталешко-задружне државе била је искључиво у немачким рукама, па се, због немачке одбојности према идеји обнове монархије Карађорђевића, у овом пројекту државни старешина не означава као монарх. Међутим, заветна (светосавска) опредељеност Владе народног спаса и верност коју је она исказивла краљу Петру II, уверава нас да су ђенерал Недић и његови сарадници србску будућност видели уоквирену освештаним темељима православне сталешке монархије. А то нам потврђује и писмо Димитрија В. Љотића упућено краљу Петру II, априла 1942. године. Између осталог, у њему Љотић вели и то да борба са комунизмом „дозволила нам је, да поставимо јасно ознаке србског националистичког пута: Бог, Краљ, Домаћин, читав духовни, политички и социјални србски домаћински систем, као закон живота нашег народа с једне, а противтежа комунистичкој борби с друге стране, борби против Бога, против Краља, против Домаћина. Ми смо знали да се национализам не слаже са окупацијом. Али, окупација није наш грех, а јесте наш крст и наше бреме. Окупацију су скривали они који су неразмишљено извршили 27. март – пуч – а затим му неразмишљено дали спољнополитичку боју...“

   Иако је немачки став био да је стварање србске сталешко-задружне државе (или било чега сличног) потпуно неприхватљиво у условима рата и окупације, те да је питање будућности Србије остављено за период после рата, ђенерал Милан Недић се у својим настојањима није предавао до самог краја. Знао је, као што и ми данас знамо, да његови државотврони напори никада неће пропасти, јер ће будући нараштаји Срба бити кадри да исправно процене значење и стварни смисао појединих догађаја и институција из периода грађанског рата и немачке окупације (1941–1945). У њима ће пронаћи ваљана искуства и примере који ће бити истински путоказ ка духовном и државотворном препороду Србства.





НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер