Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!





Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић



НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ
У ПАНЧЕВУ








   Благодарећи благослову Његовог Преосвештенства Г.Г. Никанора, Епископа Банатског, добротом и гостољубљем Градске Библиотеке Панчево и трудом Градског Одбора Панчева Удружења ''Краљевина Србија'', данас смо се сабрали око наслова, који нам нуди дубину сазнања на једну горућу тему, али и изобиље путоказа за излазак из искушења са којима се, као Народ и Држава, суочавамо у времену данашњем.

   Књига ''Народна монархија'' Ивана Лукјановича Солоњевича, коју имамо част вечерас да вам представимо, заједнички је издавачки подухват Центра за истраживање православног монархизма и београдске издавачке куће Центар за изучавање традиције ''Укронија''.

   Поред материјалне подршке, Центар за истраживање православног монархизма је у спровођење овог значајног издавачког пројекта, првог српског издања овог капиталног дела из домена монархистичке мисли, уложио и друге своје напоре и дарове.

   У том смислу наглашавамо да су аутори предговора овом издању директор Центра, Пречасни протонамесник Немања С. Мрђеновић из Сиднеја и сарадник нашег Одбора за хералдичке и генеалошке студије, Његово Благородије Сергеј Александрович Мањков из Санкт-Петербурга.

   Аутор визуелног идентитета књиге је хералдички уметник и сарадник поменутог нашег Одбора, г-дин Срећко М. Никитовић из Београда, док се рада на коректури прихватила г-ђица Душица М. Мрђеновић из Пригревице, сарадник нашег Одбора за културу.

   Потписник овог, изузетно успелог, превода је један од најбољих српских преводилаца са руског језика, г-дин Зоран Буљугић.

   Пре него што кажемо неколико речи о самом делу, које нас је вечерас овде сабрало, налазимо за корисно да изнесемо и неколико података о Центру за Истраживање Православног Монархизма, као суиздавачу овог дела.

   Центар за истраживање православног монархизма је непрофитно и неполитичко удружење грађана са седиштем у Београду. Основан је 2001. године, а регистрован решењем Министарства правде Савезне Републике Југославије 2002. године Господње. Оснивач и први директор Центра био је блаженопочивши г-дин Небојша М. Крстић.

   Након његове трагичне и никада до краја расветљене погибије, о Ваведењу Пресвете Богородице 2001. године Господње, на челу Центра се смењују клирици Српске Православне Цркве. Од 2001. до 2008. директор је био ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Од 2008. до 2012. године, директор је био Пречасни јереј Бошко Р. Маринков, а од 2012. године, њега је на овом месту заменио Пречасни протонамесник Немања С. Мрђеновић, коју ову дужност, са великим успехом, обавља и данас.

   Центар од 2005. године Господње, делује под Високим Покровитељством Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра Павловог Карађорђевића од Србије и Југославије, а од 2008. године Господње је и чланица Међународне монархистичке конференције.

   Од 2012. године Господње, Центар је делује и под Духовним Покровитељством Његовог Преосвештенства Г.Г. Иринеја, Српског Православног Епископа Митрополије Аустралијско-новозеландске.

   Центар је, за свој рад, награђиван различитим признањима, од којих нарочито издвајамо Орден Светог Цара Константина, којим га је, 2013. године Господње, уз сагласност Његове Светости Г.Г. Иринеја, Архиепископа Пећског, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског, одликовао Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.

   У многим нашим подухватима, драгоцену подршку раду Центра пружали су и други архијереји Српске Православне Цркве (попут Његовог Преосвештенства Г.Г. Андреја, Епископа Аустријско-швајцарског и Његовог Преосвештенства Г.Г. Јована, Епископа Пожешког, Пакрачког и Славонског), високи официри Војске Србије, као и Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић од Србије и Југославије, који је и један од неколицине славодобитника Захвалнице нашег Центра.

   Рад Центра подељен је на студијске одборе: Одбор за хералдичке и генеалошке студије, Одбор за културу, Одбор за историографију, Одбор за државотворне и правне студије и Одбор за богословске студије. Поред пет студијских одбора под окриљем Центра делује и добротворна секција Српска Православна Акција ''Сабор'', која је своју делатност својевремено започела управо са благословом Његовог Преосвештенства Г.Г. Никанора, Епископа Банатског.

   Центар настоји да сведочи идеју православног монархизма путем: одржавања трибина, објављивања књига, објављивања истраживања његових сарадника у штампи и на сопственом Интернет презентацији, која спада међу најсадржајније и најпосећеније презентације овога типа код нас, али и шире, будући да, поред српског, доноси и садржаје на руском, румунском, бугарском, грчком, енглеском и шпанском језику.

   Иако је седиште Центра у Србији, он није искључиво српска национална организација, већ се залаже за сведочење идеје православног монархизма на глобалном нивоу. Због тога, нашем раду се придружио и завидан број, врло вредних и компетентних, сарадника не само из Србије, већ и из: Русије, Румуније, Грчке, Аустралије, Немачке, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и других земаља света.

   Центар је организовао бројне трибине и јавне скупове широм Отачаства, али је узимао и учешћа на више врло важних научних конференција, семинара и округлих столова у Русији, Румунији, Аустрији, Аустралији и др, а све у циљу истицања веродостојних вредности српског народа, оличених у саборној, народној и православној Краљевини.





   Из реченог излази да Центар циљеве оваквог свог рада види као: истраживање, промовисање, сведочење и афирмисање православних, монархистичких и предањских вредности; залагање за обнову православне монархије, као изворног облика православне државности; истраживачки рад из области богословља, историографије, хералдике, права, философије и сродних наука и залагање за примену својих истраживачких достигнућа, на начин на који то може да допринесе духовној, народној и културној обнови српског народа.

   Један од, свакако, најважнијих аспект рада Центра за истраживање православног монархизма је издаваштво. Поред књиге, која се налази пред нама, наш Центар је објавио и одређени број других наслова, попут обимом невелике, али значајем крцате, књиге најзначајнијег православног философског и теолошког мислиоца данашњице, др Христа Јанараса: ''Црква у посткомунистичкој Европи''. Реч је о првом и једином преводу овог значајног дела на српски језик. Такође, ту су и збирке духовне и националне боготражитељске поезије наших дугогодишњих сарадника: ”Заточене земље слободан грумен” и ''Србикон'', Пречасног јереја Бошка Р. Маринкова и ''Конзервативна (Р)еволуција'', Пречасог Протонамесника Немање С. Мрђеновића. У току су и припреме за штампу првог српског превода значајне књиге Светог Филарета Московског: ''Хришћанско учење о царској власти и обавезама поданика'', која ће се у најскорије време, такође, наћи пред српском читалачком публиком, ако Бог да.

   Књига на коју вечерас настојимо да бацимо мало светла, свакако, спада у ред оних дела, која сачињавају угаони камен за разумевање руске државотворне и империјалне идеје, а њен аутор у ред аутора попут великог Лава Александровича Тихомирова, Ивана Алексејевича Иљина и других, који не сачињавају неку монолитни идеолошки и мисаони фронт у тумачењу руске монархистичке идеје, али нам, узете заједно, нуде добро полазиште за критичко сагледавање руске империјалне државотворне потентности.

   Када ово кажемо, дужни смо да нагласимо да је ово дело, због тога, значајно не само за разумевање велике руске прошлости, већ и за актуелна геополитичка збивања на просторима, на којима се пред нашим очима, истина на нешто другачијим основама, обнавља сфера руског империјалног утицаја. Без обзира на све суштаствене разлике и повесне околности, таква стремљења имају и корену и основи својој заметак и дух поникао на идејама московског самодржавља и петроградске Империје, као окоснице евороазијског обједињавања на новим основама.

   У том смислу, пак, не можемо да пренебрегнемо управо те суштинске разлике и одступања од древног и Богом благословеног руског поретка, о којем сведочи и Солоњевич, истог оног духа којим је, очевидно, био потстакнут и велики Михаил Афанасјевич Булгаков, када је клицао: ''Но, ипак, ми смо данас поучени грорким искуством и знамо да Русију може да спаси само монархија. Зато, уколико је император мртав – живео император!''

   Константа свих православномислећих руских политичких посленика, била је и остала монархија и схватање да је Русија - Русија једино уколико је заогрнута царском порфиром, а ми се усуђујемо да приметимо и да исто вреди и за њену мању сестрицу – Србију.

   Држава зачета и изграђена на православним темељима једноначалија не може се одржати на дуже време, уколико сама себе лиши управо тих чврстих и освештаних темеља!

   У том смислу, могу да нам од ползе буду и речи, које је сасвим недавно, на једном значајном скупу у Београду, изрекао Његово Преосвештенство Г.Г. Августин, Епископ Городецки и Ветлужски, говорећи испред реномираног и утицајног московског Изборског клуба: ''Мислим да је Бог подарио оволику територију и да су из ње многи познати умови, јер је Русија велика империја и света земља. И многи други велики народи имају своје свете земље и сигуран сам да, ако би посетили све те народе, сазнали би да сви они размишљају на исти начин као и ми, а поготово омладина, које има доста. Патријарх Павле је одрадио своје, Кнез Михаило је одрадио своје, Никола Тесла је урадио своје, а ми, који данас живимо, морамо на исти начин оставити траг ради будућих генерација''.

   Оно што Солоњевича чини специфичним у његовим размишљањима, у сагледавању руске прошлости, није само изражено родољубље, које извире из сваког његовог ретка и које сведочи о његовом дубоком уверењу у постојање посебне руске мисије у човечанству, већ управо и критички осврт на установљење речене руске империјалне идеје, која је, по њему, представљала оштар прекид са ранијим и аутохтоним државотворним моделом пониклим у Кијеву и разгранатим у Москви.

   Осврћући се управо на поменути национални осећај код Солоњевича, Владика Андреј (Ћилерџић) истиче: ''Књига ''Народна монархија'' је тестамент Ивана Солоњевича, али и његова исповест. У овом делу пише како он схвата руски народ, руско царство, руску монархију… Ова књига показује како је велики руски народ, велика руска историја''.

   У том смислу, Солоњевич ни мало не штеди Цара Петра Великог, препознајући бројне недостатке његовог пројекта и непоштедно износећи и велики број недостатака његовог карактера и његове опијености страним утицајем, којег је покушао да пресади на руско тле.

   Да ли је ово Солоњевич учинио са довољним осећајем за меру, остављамо свакоме од читалаца да сам расуди, али остаје чињеница да су петровске реформе у многоме довеле до одступања о благословеног принципа московског самодржавља, за којега Солоњевич сматра да је потпуно аутохтон и одриче му свако значајније происхођење из наслеђа Источноромејског Царства.

   И овде би смо читаоцу препустили да вреднује и сагледава овакве Солоњевичеве поставке, никада не заборављајући да је корен Русије, каквом је знамо, као и њене крштене монархије, управо у кримском и херсонском примању крштења од стране Светог Равноапостолног Великог Кнеза Владимира Кијевског и то управо из Источноромејског Царства, чиме је и Русија заувек ушла у орбиту Византијског комонвелта, како би то рекао Свјатлејши Књаз Сер др Дмитриј Дмитријевич Оболенски.

   Наравно, чак ни у географски и идеолошки далеко блискијим средњевековним монархијама у Србији и Бугарској, овај источноромејски образац није представљао пуко копирање и дословно опонашање државотворних образаца из Константинопоља, већ се он и код њих надограђивао и допуњавао у складу са правилима живота ових народа, те је исто вредело и за Московску Русију, са свим њеним локалним карактеристикама и особеностима.

   Солоњевич одриче и, толико наглашавани, пресудни утицај германског духа на формирање државотворног модела московског Великог Кнежевства и Царства, упркос чињеници да су у његовом формирању кључну улогу имали управо Варази – Рјуриковичи и предност даје управо аутохтоном руском народном духу, који је, по њему, право исходиште оваквог државотворног концепта.

   Није, стога, ни изненађујућ интензитет Солоњевичеве критке петровског санкт-петербуршког периода, који је породио, већ помињану руску империјалну идеју.

   Ми не можемо, а да се у томе, у извесном смислу и не сагласимо са Аутором, особитио када узмемо у обзир чињеницу да су управо те петровске реформе нанеле озбиљан ударац самом бићу Цркве у Русији, од којега се она задуго није опоравила.





   Задојен западњачким духом, протестанствујушчег порекла, Петар Велики је озледио саму еклисиолошку потку Црквеног Организма и то се не може пренебрегнути, чак и упркос томе што су се на позицији обер-прокуратора Светог Синода понекад налазили и људи такве вредности, какав је, нпр, био један Константин Александрович Побједоносцев.

   На овај начин, Црква која је увек давала духовну и идеолошку димензију руској државотворној идеји, запала је у својеврсно ропство и сасвим неприродан положај, својствен папоцезаристичким узорима, на које се Петар угледао, те Солоњевич управо у томе види и први узрок постепеног опадања и пропасти руске националне и монархистичке идеје.

   Управо су ову околност богоборне бољшевичке цареубице, из почетка своје страховладе користиле, како би се представљали као тобожњи ослободиоци Руске Цркве од доминације државне власти. Задојени са истих западних идеолошких извора, јахали су на паролама о раздвојености Цркве од Државе, дозвољавајући обнову Патријаршије, чиме су, заправо, само покушавали да прикрију праву природу њиховог односа према Цркви, коју ни они никада суштински нису раздвајали од институције монархије. Зато и сам Иван Солоњевич сведочи: ''Стабилност целокупног националног живота у нашој земљи подржавала су три чиниоца: Монархија, Црква и Народ''. Дакле, колико год то монструозно звучало, када узмемо у обзир размере њихове мржње према Цркви и религији уопште, као марксистичком опијуму за народ, бољшевици су се представљали као ослободиоци Цркве из петровског ропства, што само даје на тежини убеђењима, која у свом делу износи Солоњевич.

   Солоњевич је и беспоштедни критичар руске интелектуалне елите, коју често сматра јаловом и бесплодном, тј. безидејним копистима страних и Русији несвојствених идеја, које су разориле народну основу руског самодржавља.

   По речима нашег сарадника, г-дина Сергеја Александровича Мањкова, Солоњевича краси: ''Оштар и беспоштедан, али и лаган стил, новина погледа и приступа проблемима, принципијелни став и убиствена критика опонената''. Такав мислилац се не би задовољио ни монархистичким апсолутизмом, ни некаквом либерално-демократском имитацијом монархије, већ се неодустајно залаже за православну саборну монархију, као једино својствену руском народном духу, формираном под благотворним утицајем Православља.

   Стога, у предговору овоме делу, отац Немања Мрђеновић вели: ''Солоњевич нам у ''Народној монархији'' између осталога доноси и једну од најсажетијих, најпрецизнијих и свакако најлепших дефиниција православног монархизма када га назива ''диктатуром савести''. За њега руско Самодржавље није и не може бити нити ''апсолутизам'' нити ''диктатура'', већ један аутохтони израз саборног монархизма као органски уређеног друштва. Он истовремено образлаже и значај народне самобитности сваког народа понаособ, не намећући никоме оно што му не припада. У тој динамици пред читаоца у пуном сјају излази и опис органског уређења друштва као идеала православног монархизма''.

   Каква је вредност и релевантност, за савременог српског читаоца, наук који овим својим капиталним политичким тестаментом износи Иван Лукјанович Солоњевич, као велики заточник, сведок и мученик беле руске монархистичке идеје и борбе?

   Пре свега, Солоњевич је тврди и бескомпромисни антикомунистички борац и мислилац, због чега су огромна страдања поднели и он лично и његова ближа породица. На олтар Русије био је спреман да положи и положио је све, што свакако кореспондира са ситуацијом у којој се и Србија нашла недуго затим.

   Заснивајући своја размишљања на дубоком поимању руске народне душе и духа, Иван Солоњевич разуме и опомиње: ''Нама је преко потребна јака и чврста власт. Она може бити монархија или диктатура. Власт по милости Божијој или власт по Божијем допуштењу''. Ово се једнако може применити и на српски случај, али може да послужи и као громовита опомена данашњој Србији и Русији, суоченој са новим периодом у својој повести и повести света – рездобљем у настајању, којега познати савремени руски писац и челник поменутог Изворског клуба, г-дин Александр Андрејевич Проханов, назива ''посткримским периодом светске историје''.

   Сагледаваћи ово дело са тих позиција, отац Немања Мрђеновић вели: ''Народи који геополитички не припадају ни Истоку ни Западу, а који имају дугу историју државности, више су него способни да изграде социјално праведно друштво, али само ако се држе природних, себи својствених законитости. То значи да је за неке народе, као што за неке и није, најприродније органско уређење друштва. Органско уређење значи и брисање вештачких партијских подела и формирање народног представништва кроз сталешко разврставање. Органско друштво порађа такво уређење у коме је све међусобно повезано, попут људског тела. Тако да се у овом систему друштво развија координисано, саборно, хијерархијски, равномерно и праведно. Оно се развија кроз сарадњу сталежа а не борбу класа. Управо због тога Солоњевич преводи бирократски израз политичке коректности - Уставна демократска монархија, на народни руски (а једнако и на српски језик) речима- Саборна народна монархија''.

   Соловјев зато полази од тога да је за остварење овакве његове замисли неопходна обнова изворних монархијских установа, без којих је и данас функционисање монархије немогуће, а да се при томе она не претвори у празну љуштуру и скупоцени бљештави украс, без икакве суштинске вредности за целину државно-народног организма.

   Чини нам се да у том светлу и кроз ту призму можемо посматрати и речи нашег великог Светог Владике Николаја Жичког и Охридског, који, попут Солоњевича, у миропомазаном монарху гледа пре свега првог верника своје Цркве и првог војника своје војске и вели да: ''знање страних језика није никаква врлина за владара. То је дужност келнера и професора''.

   У овоме не треба тражити никакве наводне назнаке ксенофобије или потребе да се сваки народ затвара у сопствене оквире, не узимајући у обзир и не примајући корисне утицаје из света, већ као насушну потребу једног православног народа да за кормилом свог државног брода нема ''ни тиранина ни лутку, већ домаћина'', по речима Димитрија В. Љотића.

   Православна монархија у лицу владаоца не потребује ни врхунског тесара и бродоградитеља, ни хуманитарног радника и гласноговорника идеологије људских права, ни професионалног отварача сајамских и спортских приредби и изложби, нити таблоидну фигуру монденског џет-сета, већ – миропомазаног Домаћина!

   Ни мање ни више од тога!





*Слово на промоцији књиге Ивана Лукјановича Солоњевича: ''Народна монархија'',
одржаној у Градској библиотеци Панчево, 8.(21) априла 2015.


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер