Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Саша Недељковић



БОРБА СОКОЛА
ПРОТИВ НЕПРИЈАТЕЉА
КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ











   После ослобођења и уједињења 1918. циљ сокола био је одбрана стечене слободе. Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Соколи су сматрали да знају ко стоји иза гесла аутономије. Њихова средства била су демагогија, мржња и верски фанатизам. Њихов циљ био је подстаћи мржњу међу народима у толикој мери, да им никад више не дође на ум какво државно јединство. Сматрали су да народ треба да спозна оне чије деловање хоће да га заведе натраг у ропство. (1)

   Соколи су наставили своју борбу са католичким клерикалцима, који су подржавали Аустро-Угарску. Соколско друштво у Имотском основано је 1919. Било је покушаја да се оснује 1910, али то није било могуће због притиска аустријске власти и клерикалаца. После две године имали су 150 вежбача свих узраста и скоро 200 осталог чланства. Сама варошица Имотски имала је 1.600 до 1.800 становника. Друштво је имало своју фанфару, културно-просвјетни, тамбурашки, певачки хор и глумачки одсек и забавни одбор. Имало је своју читаоницу, књижницу и љетно вјежбалиште. Књиге за књижницу су делом дароване од родољубивог грађанства и патриотских институција, а делом купљене. Чланови су вежбали у школској гимнастичкој дворани. Друштво је приређивало академије, излете у околину (Проложац, Главина, Каменмост, Посушје...) и јавне вјежбе. Учествовало је y слетовима, а посебно се истакло на слету жупе Мостар јуна 1921. Соколи су били изложени нападима клерикалаца и хрватских сепаратиста. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског описан је настанак друштва и први напади : „За вријеме преврата, кад се је сваки човјек осјећао сретним, што се је након толико стољећа ропства, домогао жуђене слободе, кад је сваки дух био склон измирењу и слози, иницијативом неких мјесних родољуба би основано соколско друштво. На позив промицатељног одбора зачлани се скоро сва мјесна омладина, те сложно као један прионуше раду тако, да након три мјесеца друштво приређује своју прву јавну вјежбу, ... Тим првим успјехом друштво стиче велики број присташа, али ни противника није узмањкало. Ти су се у почетку некако презирно обазирали на друштво, као на нешто, што им није по вољи, али што им такођер не може ни нашкодити, али послије прве јавне вјежбе увидише, да би им друштво могло постати опасним противником, те почеше нападати било у новинама, било јавним говорима. То није остало без успјеха, јер се неколицина од оних, што се зачланише само зато, да освјетлају свој, током рата, поцрњели патриотизам, брисаше из друштва, не навевши никаква разлога. Та околност потакне чланове на још интензивнији рад, али се је у будуће добро пазило, кога се у друштво прима. Противници су пријеким оком мотрили пораст нашега чланства, те су свим силама настојали, да друштво сруше. Неким родитељима, чија су дјеца била у подмлатку, приказаше друштво и сврху му у таковом свијетлу, да су многа дјеца била приморана жалосна срца оставити друштво, којему су били душом привржени, али које су, кривњом заведених родитеља, морали оставити. Друштво, успркос свим нападајима, којим је са разних страна било извргнуто, ипак устрајало у чисто соколском духу.”(2) У писму „Соколском Гласнику” из Имотског признаје се да Имотски котар са просветом заостаје за свим котарима у Далмацији. Даље се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била. Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на заточника просвјете и југославенства. Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који ... тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених!? Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем: „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (3)





   Док су соколи водили борбу против утицаја клерикалаца на широке народне масе комунисти су сматрали и соколе и орлове за контрареволуционарне легије спремне да на први позив грађанских партија пођу у борбу против пролетаријата. Соколски Гласник пренео је из „Новог Свијета”, гласила Комунистичке партије Југославије бр. 21, од 2.9.1920. белешку „Рат Соколова и Орлова” у којој се наводи : „Један страшан рат започео је у Југославији : рат између Соколова и Орлова. Откад су Соколови, по извештају свију оних међу њиховим редовима, којима се не може вјеровати, задобили рат против Аустрије, ослободили југославенске крајеве – отада је њихова смелост порасла до висине соколске, и они су се окитили ловорикама нацијоналних хероја – барем на парадама. Њихова наиме идеологија јест демокрација и нација. Њихови душмани су Орлови. Орлови се додуше не хвастају да су национални хероји, равнајући се по оној: богу божје, цару царево, они су вјерно служили папи и Хабсбургу. Њихова наиме идеологија јест клерикализам и црква. Између тих двију птичјих, барем што се мозга тиче, родова човјечје врсте започела је у посљедње вријеме огорчена битка за првенство у глупости. ... Свијесни пролетаријат гледа на тај рат Соколова и Орлова само са презиром. Јер он знаде, да су и Соколови и Орлови заједнички непријатељи, буржоаске бијеле гарде и ако у црвеним блузама.” Коментар Соколског Гласника био је : „Доносимо ову јавну и беспримерну глупост само зато, да вечно не буде заборављено.” (4)

   Католички клерикалци наставили су своју пропаганду против сокола у којој нису бирали средства. Циљ је био да се против сокола окрене сељаштво. Хрватски католички народни савез у Загребу издао је брошуру „Културна начела Соколства у Чешкој и Југославији”. На седници врховног водства Хрватске пучке странке у Сарајеву осуђује се што су војне власти подупирале соколе, а прогоне се Орлови. Соколски савез се није освртао на ту кампању, чак ни поводом посланице ђаковачког епископата против соколства. У „Соколском Гласнику” пренет је чланак из листа „Дубровачки народ” бр. 45 од 9. новембра 1921. Писац чланка реаговао је на писање клерикалне „Народне Свијести” из Дубровника да код сокола влада „застој и мртвило” и истакао : „Лаж је, клерикална господо, што ви тврдите, да Соколство има политичку боју и да шири безвјерство. ... Соколови морају да буду и јесу народна војска, ступови наше уједињене и слободне државе. Па наравно као такове морају их потпомагати у првом реду војне власти; ... Можемо ли исто казати за „Орлове”? Не! „Орлови” нијесу друго него клерикална пропаганда, покривена плаштем „гимнастичког друштва” ... Неки дан у сињској цркви жупник Беламарић с олтара проклињао је Соколство и све оне који похађају соколане”. (5)

   Соколски Гласник пренео је из „Приморског Гласника” од 11. марта 1922. чланак о нападу „Тежачких Новина”, клерикалног листа намењеног далматинским земљорадницима, на соколе. У „Тежачким Новинама” објављен је чланак „Соколство у Југославији” у укоме се тврди да је соколство против вере. У чланку се још истиче: „Тужбе са свих страна, да сокол квари младеж, да се држе нечедне забаве, које особито зло дјелују на женску младеж и дјецу”. (6)

   Старешинство сокола је сматрало да се клерикализам и соколство искључују. Истицали су да ко прими схватање да вера улази у политику, да се створи господство међународне католичке хијерархије над државом и над духовним животом држављана, да је допуштено само оно, што допушта хијерархија, тај није могао бити соко. Соко је могао бити онај који је без предрасуда тражио истину и који је био спреман да поштује свачије уверење. Краљ Александар је осетивши значај соколства подарио им је витешки мач. Мач је био израђен по скици старог сокола Ђорђа Чарапића, по узору мача Душана Силног. На обема странама мача био је натпис : Александар I Видовдан 1925 г. Натпис је био написан и ћирилицом и латиницом. (7)

   Католички свештеници као што је био Которски бискуп Ућелини подржавали су соколе. Соколска жупа Мостар одржала је свој окружни слет 2. јула 1922. у Ђеновићу. Поводом слета општина Ђеновић приредила је свечани банкет у почаст соколима. Бискуп Ућелини је у свом говору нагласио да Орловство иде за разједињењем, а Соколство јача вјеру и јединство народа. У Метковићу је 20. маја 1923. одржан IV окружни слет округа мостарског. Са соколима из Мостара пошло је и 50 војника 7. артиљеријског пука. Уз соколе и војнике пошло је мноштво грађана из Мостара. На станици у Чапљини прикључили су се соколи из Чапљине, Стоца и Љубушког. У Метковићу воз је дочекао старешина соколског друштва из Метковића, др. Мате Кошчина, са целим својим чланством и грађанима, који су били пријатељи соколства. (8)





   Соколство као либерална организација телесног васпитања, било је у фронталном сукобу са католичким верским организацијама. Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. У Извештају за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападај нас није изненадио, јер нерасположење са стране католичког епископата било нам је већ и од пре познато и осећали смо га на сваком кораку.“ (9) О сукобима сведочи чланак ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “ објављен у листу „Дубровачка трибуна” 1933. у коме је истакнуто: „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ.    Дубровачки бискуп др. Јосип Марија Царевић организовао је марта 1935. Духовни концерт у катедрали у Дубровнику ради прибављања средстава за помоћ сиромашнима и незапосленима. Бискуп Царевић позвао је само део друштава из Дубровника на сарадњу. Углавном католичка и хрватска друштва. Национална друштва одржала су састанак 7. марта 1935. у Соколани. Проглас који је упућен грађанству као протест што и та друштва нијесу позвана да суделују у акцији за сиромашне и незапослене потписали су: Југословенско Муслиманско друштво „Препород”, Пододбор друштва „Кнегиња Зорка”, Савез ратних добровољаца, Удружење резервних официра, Удружење „Чуваћемо Југославију”, Дубровачко Српско пјевачко друштво „Слога”, Дубровачко радничко друштво, Обласни одбор народне обране, Соколско друштво, Удружење четника, Удружење ратних инвалида, Добровољна ватрогасна чета, О.Н.О. „Нова Југославија”. (10)

   На Ускрсни Понедељак 1938. приредили су излет нараштајци дубровачког Соколског друштва у Луку Шипанску. У новом соколском дому одржали су приредбу. Пространа дворана Дома била је дупком пуна тежака и рибара са острва Шипан, који су аплаузом награђивали ритмичке вјежбе нараштајаца и нараштајки. На програму су биле и патриотске песме Војислава Илића и Силвија Крањчевића, које је народ са сузним очима пратио и живим аплаузом одобравао. У допису о овој прослави у листу ,,Дубровник” истакнут је поступак мјесног жупника, који је по наговору функционера једне политичке странке заказао процесију за кишу баш у три сата поподне за који сат је била најављена Соколска приредба. Узалуд су му 12 најугледнијих мјештана послали писмену молбу да одржи процесију после мисе, како је био обичај на Шипану. Жупник је са уврједама одбио да изађе у сусрет великом броју добрих католика чланова соколских чета у Луци и Суђурђу. Ради овог поступка жупника приредба је наступила два сата касније него је била најављена. Жупник Анте Д. Макљанчић одговорио је у клерикално-мачековској „Народној Свијести” дописнику „Дубровника” истакавши: „Будући видим, да озбиљне особе са села не одговарају на типичне дописе у „Дубровник-у” ја ћу након опетовних обједа против мене тек приговорити дописнику само овај пут, … особито ме мрчи што сам одредио процесију тога понедјељка у 15 с. јер да је то био сат њихов! Дакле господин дивни не мисли на право пука у своме мјесту, нити онда када пук страхује од глада. … тек сат прије св. Мисе 10 потписника (уз увредљиве тврдње) умолили”. (11)

   Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику”. Припадници ХСС су се окомили на радне акције везане за Соколску Петрову петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице” приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја” борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени”. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио је старешинама соколских друштава окружницу, позивајући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заједничке акције свих сокола против постојећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа захтевала је потпуну примену соколске дисциплине. (12)

   Са јачањем активности удружених клерикалаца и хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. У Календару за соколско село „Соколска њива” за 1937. објављено је писмо Пера Скурића, члана соколске чете из Ћилипа о његовом схватању односа Срба и Хрвата : „ ... Ми сељаци полазимо од својих села, гдје у заједници живе и Срби и Хрвати све три вјере. Ми у селу не гледамо је ли наш комшија Србин или Хрват, је ли ове или оне вјере. Ми гледамо нешто друго. Ми гледамо је ли наш комшија на свом мјесту или није. Ми сељаци познамо само поштене или непоштене људе, праведне или неправедне, штетне или корисне. Према томе, ми одређујемо хоћемо ли се дружити с њима или не. Сви ми имамо једне те исте бриге и невоље које нас тиште. Сви ми с муком и знојем лица свог обрађујемо своје земље. ... Исти рад, исте бриге, иста жалост, а и исто весеље нас је здружило и сјединило. За нас сељаке Соколе јасно је, да су вањски знаци српства и хрватства споредни. Главно је оно без чега нема ни српства ни хрватства ни југославенства, а то је правда и поштење. Народ је давно рекао: ,,Правда држи земљу и градове, а неправда руши обадвоје”. Ми сељаци Соколи, који живимо по духу наших предака и вјери наших отаца, која нас учи без разлике којој вјери припадамо, да су сви људи браћа а Бог да нам је отац, живимо и радимо по тим законима братски, сложно и у љубави. ... Ако има међу нама неких неспоразума, не потичу они од нас сељака, него су дошли са стране. Накалемили су их у селу они који немају у срцу своме правде и љубави. Они су сијачи мржње, они сију трње и бацају отров у срце наше. Рђаво им је сјеме и не може донијети добар плод. Ко мржњом сије мржњом ће му се и вратити. ... Никад ни једно дјело које се основало на мржњи и неправди није успјело ни донијело добре плодове. Без љубави нема правде, а без правде нема ни слободе ни јединства. Дужност је свих нас Сокола да не слушамо лажне пророке који нам проповиједају мржњу. Слушајмо праве и истинске родољубе који нам проповиједају љубав и братску слогу. --- Они нас воде оним путем којим смо ми сељаци вазда ишли. ... Стога смо ми без приговора и поговора за слогу и јединство народно, трпељивост и међусобну љубав.” (13)





   Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939, створена је Бановина Хрватска. ХСС је у Бановини Хрватској користила власт за обрачун са соколима. Лист „Дубровник” пренео је 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу. (14)    Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Имотског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић уз пратњу сокола из Имотског, кренуо је натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић ...”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи да их разбије ни бедна гарда Сељачке заштите. (15)

   После почетка Априлског рата 1941. Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, је из Невесиња слао позиве да виђенији људи и момци, који још нису мобилисани у војску, дођу у град, да се наоружају и иду у Мостар.(16) У Мостар је пристигао планински батаљон Југословенске војске из Дервенте и једна ђачка добровољачка чета. Те снаге су уз помоћ добровољаца мештана избациле усташе из северног дела града. У Чапљини усташе су прекинуле жељезнички и друмски саобраћај са Мостаром, Хумом, Дубровником и Требињем. Зауставили су у Габели и Чапљини све теретне и путничке возове, а међу њима и воз са цистернама керозина упућеног у Никшић за авионе којима је влада требала да одлети из земље. Врховна команда упутила је Требињски одред, чије су језгро чинили питомци Пешадијске подофицирске школе, да поврати Чапљину. После жестоке борбе деблокиране су железничке станице у Габели и Чапљини и омогућено заустављеним возовима да наставе ка Хуму, Зеленици, Требињу и Никшићу. (17)





   После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима њихове државе. Савез сокола био је забрањен, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу код Дубровника Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1. 12. 1944. изјаву: ,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” (18)

   После Другог светског рата комунистичке власти спречиле су обнову сокола. За комунисте после свега што се дешавало у Другом светском рату соколи и орлови били су само њихови класни непријатељи. Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу „Фискултура” 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. (19) После рата Председништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реоганизацију и унапређење фискултуре. (20) Уместо сокола створен је Савез за телесно васпитање Партизан.

   После уједињења 1918. Савез сокола истакао је да је циљ сокола одбрана стечене слободе. Старешинство сокола истицало је да соколство неће мирно да гледа, како унутрашњи непријатељи разбијају државу и утиру пут спољашњим непријатељима. Соколи су се били у сукобу са католичким клерикализмом који није бирао средства у својој пропаганди против сокола. Соколски Гласник доносио је чланке које су писали поједини соколи о тим нападима. Са своје стране комунисти су представљали и соколе и орлове као своје класне непријатеље. Соколи су себе сматрали за народну војску. Проповедали су слогу и верску сношљивост, насупрот верском фанатизму клерикалаца.

   Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. Са јачањем активности удружених клерикалаца и хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939, створена је Бановина Хрватска. ХСС је у Бановини Хрватској користила власт за обрачун са соколима. Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи да их разбије ни Мачекова Сељачка заштита. После почетка рата 1941. Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима њихове државе. Комунистичке власти спречиле су обнову сокола после 1945. Комунисти су сматрали да су соколи и орлови у служби грађанске класе и тиме њихови противници, игноришући суштинске разлике које су постојале између сокола и клерикалних орлова.





Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју
здравствене културе Србије



Напомене:


1. Др. Владимир Равнихар, „Соколство на стражи”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1923, бр. 5-6, стр. 138, 139;

2. Учесник на јавној вјежби, „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 12, стр. 438, 439; „Соколско друштво у Имотском”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 4, стр. 119;

3. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;

4. „Како о Соколству мисле комунисте”, „Соколски Гласник” Загреб, 1920, бр. 8/9, стр. 409, 410;

5. Соколаш, „Клерикални бијес на Соколство”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 12, стр. 440, 441;

6. „Соколство у Југославији”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 5 и 6, стр. 185, 186;

7. „Соколство и политика”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1920, бр. 8/9, стр. 396, 397, 398; „Мач Краља Александра I.”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр.7, стр. 161;

8. „Соколска Жупа Мостар”, „Соколски гласник“, Загреб, 1922, бр. 11, стр. 363; П. Чолић, „IV окружни слет округа мостарског”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1923, бр. 9-10, стр. 313;

9. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI, 14,75, 76, 77;

10. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209; „Духовни концерат”, „Дубрава”, Дубровник, 15 ожујка 1935, бр. 25, стр. 1;

11. „Пишу нам са Шипана”, „Дубровник“, Дубровник, 30 априла 1938, бр. 17, стр. 3; „Дописнику „Дубровника” тек приговор”, „Narodna Svijest”, Дубровник, 11. Свибња 1938, бр. 19, стр. 2;

12. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169-171;

13. Перо Скурић, „Соколство и племенско питање”, „Соколска њива”, Календар за соколско село за просту годину 1937, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр.129, 130;

14. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;

15. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд,1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;

16. Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53;

17. Саво Скоко, „Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд, 2012, стр. 98, 100, 101;

18. Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд, 2011, стр. 31;

19. Рато Дугоњић, „11 новембар”, „Фискултура”, Београд, 1 новембар 1945, бр. 8, стр. 1;

20. „Фискултура и спорт федералне Србије”, „Фискултура”, Београд, 5 маја 1945, бр. 1, стр. 1;








НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер