Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Живорад Јанковић




КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ







Краљ Стефан Немањић - Првовенчани






По Теодосију, круна се не доноси са стране, она је аутохтоног порекла,
и то не представља никакав проблем. Требало је само јавно мнење
српске земље припремити за тај чин да би се избегао интерни отпор






Краљ Стефан Немањић - Првовенчани
    Када се говори о биографима Светога Саве, Доментијану и Теодосију, одмах се помишља и на разлике које постоје међу њима. Оне које се односе на крунисање Стефана Првовенчаног помињу се најчешће јер су и највеће. Тим поводом треба рећи да се при писању о крунисању више пажње посвећује поменутим разликама код биографа него самом чину. Међутим, ма како то чудно изгледало, два биографа овде колико се разилазе, толико се и допуњавају, али на особит начин. Ако се има на уму да још увек није разјашњена дилема садржана у наслову Теодосијевог житија „што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира“, која у начелу осликава однос два писца, онда се може само замислити колико смо далеко од решења разлика међу њима поводом крунисања сина Стефана Немање и брата првог српског архиепископа. Још једном треба подсетити да је појава критичких издања оба житија основни предуслов за рад о односу и разликама између Доментијана и Теодосија.


О ПОРЕКЛУ КРУНЕ



    Поменуто међусобно допуњавање поводом ове епизоде из Савиног житија односи се на чињеницу да су у том погледу обојица „половични“. Доментијан исправно говори о пореклу круне, али сам чин крунисања чупа из контекста саборских свечаности и потискује на споредни колосек свакодневног живота. Са друге стране, Теодосије заобилази истину кад је реч о пореклу круне, али сам обред крунисања ставља у први дан жичког сабора на празник Вазнесења Господњег, тамо где му је и место.

Свети Сава мири браћу    Доментијан има свој књижевни поступак и метод рада, али се ту не може отићи даље од констатације. Већ је примећено да у његовом излагању постоје елементи идејног и у таквим приликама идеји су потчињени и свет чињеница и хронологија. У односу на жички сабор, Доментијан о стицању круне говори у посебном поглављу, и то после одељка о „посланству преосвећенога ради венчавања људи који су у земљи његова отачаства“. У продужетку на истом нивоу налазе се и одељци о посланству преосвећенога у град великога Рима; о доношењу светога венца од римске државе; о венчавању благоверног краља кир Стефана од преосвећенога кир Саве.

    По круну у Рим Сава шаље свога епископа Методија. У сличним условима то би требало да се обави посредством папског легата. По доношењу круне врши се крунисање у манастиру Жичи, како се то предвиђа и у Жичкој повељи, као оснивачком акту ове обитељи. По Доментијановом писању, то би било изведено „у тишини“, без великог славља. Два момента олакшавају стицање круне из Рима. Коначни разлаз источног и западног хришћанства долази тек после отимања Цариграда од стране крсташа 1204. г. Затим, ту је и безбедни положај припадника римског обреда кроз цело време постојања српске државе средњег века. Поменуто је колико се поглавље о црквеној самосталности код оба писца и физички налази у средишту њихових дела. Код млађих биографа повест о стицању круне је у центру тог поглавља, између епизоде о хиротонији епископа извршеној у Жичи и Савине Беседе о правој вери.

    По Теодосију, круна се не доноси са стране, она је аутохтоног порекла, и то не представља никакав проблем. Требало је само јавно мнење српске земље припремити за тај чин да би се избегао интерни отпор. „Не приличи да онај који вама у Богу влада буде истоименог достојанства власти са вама и да се исто зове, него, као што сам ја ради вас влашћу свештенства и као глава Цркве у Бога постављен, потребно је да се и онај који вама влада у Богу миром украси круном царства“.



УНУТРАШЊИ ОТПОР



Краљ Стефан Немањић - Првовенчани    Овде Теодосије само наговештава могућност отпора „изнутра“ оваквим плановима Светога Саве. Из времена крунисања краља Душана за цара поуздано знамо о постојању тога отпора преко биографа патријарха Саве IV, писца завршног поглавља у зборнику Животи краљева и архиепископа српских. „Оваква је повест о цару Стефану. Муж велики силан у крепости и у премудрости најсилнији, примивши Богом дану власт, распространи се на истоку и западу и северу и југу. Заузе не мале градове и крајеве грчке. Ухвати се и он у замку од општега непријатеља. Узвиси се срцем и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достојанство, венча се на царство. И после овога оставив од прародитеља и Светога Саве предано му архиепископство од патријарха цариградскога, постави себи насиљем патријарха Јоаникија“.


ПАД ВИЗАНТИЈЕ



    Није јасно да ли у то време постоји правило о стицању највиших државних звања. Истиче се да је у том погледу ово посебно занимљиво, јер се подудара са падом Византије услед Четвртог крсташког рата. На њеним рушевинама јављају се три политички самосталне области (Никејско царство, Трапезунт, Епир), чији челни људи на разне начине стичу царску титулу. Са формалне стране, код Никејског царства нема спорног, јер ту постоји црквени поглавар као наследник и настављач Цариградске патријаршије, док Трапезунт и Епир тога немају. Тако, Иларион Руварац, кад говори о Теодосијевој интерпретацији Стефановог крунисања, лако указује на аналогију са солунским господарем. „По причању Теодосија, Стефан велики жупан српски, закраљио би се исто онако као што се у исто доба зацарио деспот епирски Теодор Комнин“. Краљ Стефан Немањић - Првовенчани 
(детаљ фреске Лоза Немањића у Манастиру Грачаници)

    Бугарска у то време пролази сложени пут политичког прилагођавања кроз лако склапање и брзо одбацивање политичких, црквених и војничких споразума. У оквиру тога, обраћа се и Риму одакле тражи за свог владара царску круну. Рим то схвата као тражење краљевске круне. И по цену таквих разлика, одвијају се преговори као да је реч о потпуној сагласности. Из Рима стиже легат са краљевском круном и врши крунисање, док се Бугари понашају по старом. „Папски легат је обавио крунисање и посвећивање по своме, а цар и патријарх су се и надаље титулисали по своме“.

    Стицање круне од Рима не доноси сигурност и аутоматско признање од околних земаља. Тако у српском случају, према обојици биографа, долази до реаговања угарског краља. Доментијан говори о томе уопштено. „И додаде се њима жалост од угарског краља због земље њиховог отачаства. Умоливши преосвећенога благоверни краљ, брат његов, посла га угарском краљу да утоли ту жалост“. Ту је Теодосије конкретнији. „Ђаво који од почетка мрзи на добро, успео је да подстакне завист против њих. Подиже на њих завист краља угарског због краљевства, пошто пре међу њима није било краља, а сада се поставише и слични њему прогласише. Многим претњама у својој гордости хвалећи се Угрин, посла своје велможе благочестивом Стефану краљу одбацујући мир и љубав, објављујући мржњу и рат“.

    Ове претње приморале су Саву да лично оде код угарског краља и покуша да га одврати од његових намера против Србије. Много ова мисија подсећа на ону када је десетак година раније Сава, као архимандрит манастира Студенице, отишао да посредује код отпадника Среза. И овде се показује изузетност Савиног лика кад за спас отаџбине у центар опасности одлази највреднији човек земље. То се ретко дешава, и обично се таква улога препушта неком другом. Као што се може и очекивати, Сава, попут других сличних прилика, постиже успех. „Прва реакција је дипломатским средствима стишана, а касније су однос равноправности или однос потчињености зависили од снаге једне или друге стране“.

    Теодосије саставља своје дело у време кад је Србија снажна држава. Стога и на догађаје из времена Светог Саве гледа са позиције своје епохе. По њему је и црквена самосталност више „право“ него потреба српске државе. Док, по Доментијану, Сава у разговору са царем каже: „Жалосно ми је и тешко, царе, јер моја земља нема свога архиепископа, а још су многе земље око мога отачаства...“ По Теодосију, овај разговор има други тон: „Отац мој и ја из земље народа нашег јерес зловерја одагнасмо, и православна вера расте и множи се. Једино нам недостаје што немамо свог архиепископа да у нашој земљи освећује и учи у Господу“.

Краљ Стефан Немањић - Првовенчани    Обично се Теодосију више замера што је у сукобу са светом чињеница када пише о крунисању Првовенчаног, иако је његово огрешење у том погледу веће при опису стицања самосталне архиепископије. Сусрет Саве са царем и патријархом он везује за Цариград, што није могло да буде, јер престоницу некадашње Византије држе Латини. Што је још горе, сам Теодосије, и пре и после ове епизоде, у свом спису јасно показује да зна ко је господар Цариграда. Тако овде Теодосије говори оно што није било, али није ни могло да буде. Ипак, то му се мање замера него кад говори о стицању круне на начин како није било, али је бар могло да буде. Иначе, Теодосијев опис крунисања српских владара у старој држави је најопширнији међу свим српским изворима.

    Драгоцене податке саопштава Доментијан када каже да је чин крунисања обављен „после великог входа свете Литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата својега и помаза га Духом Светим на краљевство“. Зна се да се у Византији царско крунисање обавља на малом входу. На лествици владара краљ је нижи од цара, а познат је принцип да се додела нижих чинова везује за касније моменте на Литургији.


КТИТОР ЖИЧКОГ ХРАМА



    У оквиру повести о крунисању Теодосије преноси сасвим природну радост новога краља због тога. Али је она у сенци радости коју Стефан Првовенчани осећа као ктитор жичког храма. Од круне га више радује „што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше, Краљ Стефан Немањић - Првовенчани као Монах Симон (ктиторска композиција, детаљ фреске у Манастиру Сопоћанима)јер он беше ктитор те божаствене цркве и беше је украсио многим својим безбројним даровима...“. По ономе што се шире зна о ктиторству, Жича би пре била дело владарске обавезе (јер као седиште црквене управе има званични карактер), него што би њеног оснивача покренула жеља за добродетељ.

    Као што Жичка повеља потискује одредбе Студеничког типика о постављању игумана ове обитељи, тако и стицање краљевске круне мења слику Србије у само две деценије раније, у односу на време издавања Немањине повеље за манастир Хиландар, где се каже да Србима припада само звање великог жупана: „Стога, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима. И сваки народ раздели и закон даде и нарави установи и господаре над њима, по обичају и по закону распоредивши својом премудрошћу. Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и дедовима да владају овом земљом. Постави ме као великог жупана нареченог у светом крштењу Стефана Немању“.







Манастир Жича (Раде М. Павловић, уље на платну)







(Преузето: ''Православље'' бр. 940; Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве; Београд; 2.(15.) мај 2006; стр. 36-37.)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер