Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net



















Пуковник проф.др Борислав Д. Гроздић



ПРАВОСЛАВНО ХРИСТОЉУБИВО
ВОЈИНСТВО ДАНАС











   Питање пре свих питања које се намеће јесте да ли уопште има смисла данас, на почетку 3. миленујума, 1700 година од светог цара Константина и 900 година од рођења Стефана Немање (светог Симеона Мироточивог), говорити о христољубивом војинству?




   Очигледно више не постоје христољубиве војске попут византијске, или средњовековне, царске руске, српске и других првославних народа и земаља. Међутим, сигурно има христољубивих православних војника широм света и у многим војскама. (Кад кажем војника мислим уједно и на старешине, подофицире и официре, команданте и командире.) Па како верујући хришћанин не може да се одвоји од Христа ни у једном послу и ни у једном тренутку свога живота, онда то не може ни православни војник, чак ни онда када иде у рат или учествује у оружаној борби. Према томе, тај проблем је отворен и тражи многе одговоре. Уосталом, зар се Црква и данас свакодневно не моли „за христољубиву војску“?




   Зашто наглашавамо православно христољубиво војинство? Да ли се оно разликује од војинства осталих хришћанских конфесија? Да, мислимо да се разликује. Ако ни по чему другом, онда по томе што никад није водило свети рат и никад није добијало унапред, уочи оружаних сукоба, опроштај грехова.




   Који је смисао христољубивог војинства? Ако би требало само у две речи исказати његову суштину, то су ове две речи: ЉУБАВ и СИЛА.




   На први и површни поглед заиста изгледа противуречно, контрадикторно, неспојиво - хришћанин и војник; Христос синоним љубави, мира, милосрђа и рат за који се припрема војник који подразумева убијање, крв, патњу, разарање. Поставља се питање, где је ту „војничко христољубље“? Зар није боље поштено признати да су војска и рат антихришћански, али нужни феномени, и не усклађивати оно што је неспојиво - хришћанина и војника?




   Војнички позив у суштини представља спремност на жртву. Облачењем униформе војник истиче себе као легитимни циљ за непријатеља, а тиме што се „латио мача“, показује спремност да од мача и погине. Али није то највећа војничка жртва. Највећа жртва коју војник приноси је спремност да се убијањем у оружаним сукобима ризикује губитак живота у вечности. А од те љубави заиста нема веће.




   Према томе, војник није достојан тог призива ако „ратује без Христа“ или „насупрот Христу“, већ управо ако се јасно и снажно буде сећао свога хришћанског звања и позвања. Војнички посао је тежак, жалостан и трагичан, али је неопходан јер служи доброј сврси. Његова средства су сурова и неправедна али управо зато дух оних који под својом контролом имају средства живота и смрти мора да буде снажан и непоколебљив у своме најискренијем христољубљу.




   Када би војници данас питали „а шта ћемо ми чинити“ (како би се спасли у вечности), да ли је актуелан одговор светог Јована Крститеља од пре више од 2.000 година, односно да ли она позната порука војницима важи и данас? Одговор војницима „никога да не злостављате, нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом“ (Лука 3, 14), који сазнајемо од јеванђелисте Луке, је апсолутно савремен јер је свевремен. То је темељ војне професије. Војницима је поверен узвишени задатак да штите слабе и ненаоружане. То је суштински разлог њиховог постојања. Према томе, када би се држали заповести „да никог не злостављају“, без обзира на чијој је страни, не би било ратних злочина, не би било мобинга (малтретитања) у војсци ни других злодела. На то нас је и наш свети патријарх Павле небројано пута упозоравао и позивао: „Будимо људи, никад нељуди“!




   „Задовољан се може бити својом платом“ ако се та делатност обавља и из узвишених разлога а војнички позив је управо такав.




   Ко су свети војници, свети ратници и да ли је то феномен прошлости? Одговорити на ово питање значи одговорити на поимање рата и ратовања у православљу. Да се на војни позив није гледало само као на нужно и корисно занимање, већ с правом и као на посебно узвишену делатност, потврда су свети војници - свети ратници, који се ореолом светости овенчавају још од првих векова хришћанства, попут Теодора Стратилата, светог Георгија, светог Димитрија, светог Теодора Тирона, Арете, Никите, па до наших дана до Александар Шморела и Јевгенија Родјонова, који су на гласу светости и чија канонизација свакако предстоји.




   У свим светитељима се пројављују две димензије које постоје у Господу нашем Исусу Христy, у Његовом животу, у Његовој личности, а то су с једне стране, везаност за Бога Оца и испуњење Његове воље и жртвовање за Њега а с друге жртва за људе, за народ Божији, за све људе и за цео свет. Зато и кажемо да је диван Господ у светима својим.




   Свети ратници су светитељи управо у овом контексту али није свака жртва светитељска жртва, није свако војевање светитељско, свето војевање, већ управо треба и светитељство и светост мерити, везаношћу за Бога и жртвовањем за другога. (Намеће се питање како то да у српском народу кроз читав 19. и 20. век, након толико оружаних сукоба и страдања није просијао ниједан свети војник - свети ратник?)




   „Залутали смо, пут се не види, траг смо смели, а шта сад“, певао је Пушкин!? Да бисмо видели и знали куда и како напред, потребно је да се осврнемо уназад. А хвала Богу, ми имамо ко да нам помогне да се Богу, који је истински животни пут, вратимо. Ако питамо наше свете претке: почев од светих патријарха Павла, владике Николаја и аве Јустина, преко светог Петра Цетињског, деспота Стефана Лазаревића, светог кнеза Лазара, светог краља Милутина, до светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, добићемо један, потпуно очигледан и јасан одговор: тај тесни пут нашег опстанка и спасења је у оквиру Светосавског, односно Косовског Завета. А тај Завет није да сви Срби погинемо супротстављајући се оружјем највећим светским силама, и то најчешће када су оне у зениту своје моћи, већ да живимо у складу са најузвишенијим, универзалним, хришћанским вредностима. Живот у Завету није копирање одговора на изазове времена из прошлости, већ давање сопствених аутентичних и најпримереније одговоре на изазове које се пред нас постављају.




   Ево једног дивног а мало познатог примера, како је Свети Сава поучавао војнике односно „начелне војводe“? Као по правилу, када се војницима жели предочити врховна мудрост о победи без борбе онда се истиче древни кинески мислилац Сун Цу. А мало је познато да још дубље поруке на том трагу нама оставља наш свети отац, Свети Сава, које налазимо код његовог животописца Теодосија. Након што је на чудесан начин избегнут оружани сукоб српског великог жупана Стефана Првовенчаног са бугарским кнезом Добромиром Стрезом, због напрасне смрти овога, како пише Теодосије, пошто им је најпре протумачио како је непријатељ чудом, без оружја, побеђен и због чега је Стрез пострадао, Свети Сава највишим војним старешинама указује шта је њима чинити:




   „Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него штавише украшавајте живот страхом и трепетом, и немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек с нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових свевидећих очију неће сакрити. А ако уздајући се у њега чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас. Јер Вишњега си' рече, 'положио као своје уточиште, неће прићи зло к теби, и неће рана приступити к телу твојему.'
   Зато и ви у свему будите смерни и благодарите свесилнога Бога с Давидом, говорећи:
      “Јер у смерности нашој помену нас Господ,
      и избави нас од непријатеља наших,
      не на лук или мишицу своју уздајући се
      него на Бога који чини велика и неиспитана,
      славна и чудна дела којима нема броја.“
   Идите с миром кући, поможени од Бога и без рата, и здрави будите!“




   Свети Сава не помиње ни оружје, ни ратну вештину, што не значи да то нема у виду, али истиче само оно шта је довољно за победу - страх Божји, уздање у Њега и правичност пред Њим јер само уз духовно, морално оружје и материјално наоружање добија своју вредност.




   Зато и српски војници имају довољно разлога да са српским народом увек кличу: „Благо мајци која Саву роди и Србима док их Саво води!“




   Постоји много питања у вези са православним христољубивим војинством данас, која чекају на теолошки, философски и научни одговор. Навешћемо само неколико. Какав је однос оданости, верности, лојалности као најзначајнијих војничких вредности и врлина и светости код православних војника? Да ли је допуштено војнику хришћанину да изврши самоубиство у рату да би на тај начин избегао мучење? Колика епитимија за војника који је „благочешћа и благоверја ради“ убио у рату? Шта уколико је православни војник мобилизацијом или на други начин присиљен и увучен да учествује у неправедним ратовима? Која је суштинска улога војних свештеника, односно како да војни свештеници не буду пуки умиривачи савести? Која је разлика између светих војника и националних хероја? Какав је кроз историју био друштвени утицај светих војника (политички и морални)? Да ли се непобедиви војници и данас могу изабирати на начин као што је то Господ наложио Гедеону? Да ли би православни војници требало данас да учествују у мултинционалним операцијама?




   Ово последње је посебно актуелно и сложено питање. Једна од мисија свих савремених војски је изграња и очување мира у региону и свету. Нико није толико наиван да не види и не зна да мотиви и намере држава који то чине нису увек узвишени, часни и хумани. Док је православни хришћанин стајао на граници отаџбине, спреман и на највеће жртве, једно време за „краља и отаџбину“, било је мало или нимало моралних дилема. Међутим, данас кад професионалана обавеза војнику намеће учетвовање у мултинационалним операцијама широм света, отварају се многа тешка етичка питања.




   Хришћани немају илузије о „вечном миру“ о безконфликтном свету и времену, већ напротив знају да ће ратова бити до краја света и века, до другог доласка Христовог. Такође, знамо да се суштински зло побеђује само добрим али постоји разлика између превладавања зла и одбране света од зла. Зато иако теже савршенству Господњем, хришћани не само да имају право већ имају и апсолутну дужност да се у одбрани света од зла супротстављају и физичком силом. Зато што прихватају овај свет и живот у њему. Човек је одговоран не само за зло, чији је он извор или носилац, него и за сво оно зло у свету којем се не супротставља.




   Дозволите ми да завршим овим упозорењем Ивана Иљина: „Без војске, која духовно и професионално стоји на потребној висини – отаџбина остаје без одбране, држава се распада и нација ишчезава са лица земље.“






Наставник Војне етике на Војној академији
пуковник
ванр. проф. др Борислав Д. Гроздић







НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер