Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net





Михаил Пуришкeвић




РЕПУБЛИКА ИЛИ МОНАРХИЈА





 
Предговор другом издању





РЕПУБЛИКА ИЛИ МОНАРХИЈА






      У ситуацији смо да у тешким условима поново издајемо брошуру "Република или Монархија". Тешким, једнако, не зато што сада мање него пре две године има наде на обнављање монархистичке Русије. Напротив, - историја се покренула напред, и неизбежна монархија постала нам је ближа него раније. Али тешко је нама монархистима, зато, што ми још увек немамо одговор на основно питање, које нас мучи:

   -Ко ће бити Монарх?...

   Царски род Романових делимично је истребљен, делимично се расејао, као и сви ми, руске избеглице, по разним земљама - и није познато чак ни ко је све досад жив и где се налази. За све четири смутне године, нико од њих није узимао учешћа у борби с аторима власти, који настављају да уништавају и понижавају Русију и истребљују њен народ.

   Но мисли се да, када би бар сада после четворогодишњег ћутања, било ко од представника овог одважног Рода, који је у току три столећа водио Русију на путу славе и величине, преузео на себе обавезу спасавања Отаџбине и сам стао на чело покушајима руског народа да са себе збаци бољшевички јарам - да би се у свој Русији брзо упалила ватра идејног устанка - и окончао би се у њој тај братоубилачки рат, у коме Руси ратују против Руса уништавајући своје сопствено, руско народно достојанство.

   Ми верујемо да ће Романови испунити овај свој царски дуг пред својим народом. Јер до овога не дође, бићемо приморани да преживљавамо времена потпуног безвлашћа и нереда, времена лопова и самозванаца, - и Бог само зна када ђе се уздићи онај, који ће бити достојан да замени стару, уклонившу се, од свога Царскога дуга, династију.



 

Август 1921. године

Врање - Србија

М. Пуришкевић




+ + +


I



Цар Михаил Фјодорович Романов



     У данашње време веома је добро познато, да се државе деле по своме уређењу на републике и на монархије. Позната је и она основна разлика међу њима : у републикама главно лице представља изабрани на одређени рок председник, а у монархијама наследни владар: цар, краљ, књаз, херцег - итд.

   Многи мисле да је републиканско устројство боље од монархистичког, јер су се монархије уопште образовале, наводно, раније од република, које су их смениле као савршенији вид државног уређења. Последња тврдња, једнако потпуно је произвољна. Истина лако је доказати када су републике смењивале монархију (нарочито у новије време), - али зато немало примера се може навести када се такође и републиканско уређење преобраћало у монархистичко или, ако се није то дешавало, бивало је да република потпадне под власт туђе монархије: монархија се показивала као чвршћа и јача од ње.

   У чему се састоји суштина републиканског уређења?

   У њену основу постављена је мисао, да државом мора да влада цео њен народ - непосредно или преко својих изабраних представника.

   Истовремено потпуно је јасно, да народ може заиста и самостално да управља тек у најмањим државицама, где би га без већих напора могло окупити на једно место и тражити његово мишљење о разним државним пословима. Такве државе у данашње време не постоје са изузетком једино Швајцарске, која се састоји од читавог низа сићушних република (кантона), а уједно по својој целокупнoj величини не достиже површину било које од наших јужних руских губернија. У старо време, једнако, таквих држава било је цело мноштво, и занимљиво је истражити, чиме су оне окончале своје постојање.


II



Краљ Александар Велики - Македонски



     У пределима данашње Грчке, пре око две и по хиљаде година скоро сваки град је био самостална република. Ако се дода, да су ови градови по броју становника били не много већи од нашег обичног имућног села, постаје очигледно да је народ у њима лако могао сам собом да управља, сакупљајући се на градском тргу. Републикански народи Грчке веома су држали до овог свог права и чували су га, изгонећи из граница републике све оне грађане, од којих се могла очекивати могућност покушаја преузимања државне власти. Неретко су то били истакнути по својим даровима људи, поштени, пристојни, који су доносили корист народу. Нису чинили ништа лоше, никакве грешке нису правили. Али њихов ум, способности и знања сувише су их издизали из реда осталих суграђана. И тако, како они у ствари сасвим нису покушавали да освоје власт, покорно су се подчињавали вољи народа и одлазили у прогонство.

   Дошло је једнако време, када су се у старим грчким републикама појавили и људи другачијег кова, - који су уистину помишљали да преотму власт, - и при томе наравно не због народне , већ због своје сопствене користи. Могло је да им прeти и изгонство, али они су били сувише промућурни да би то дозволили. И они су се пробијали ка власти нимало не мењајући начин државне управе. Република је и даље остајала република, а у ствари су владали они, окруживши се релативно невеликим бројем другова и присталица, који су заједно с њима умели да обмањују народ, и да привлаче гласове на народним скуповима заводљивим обећањима, а понекад једноставно поткупљивањем.

   Већина народа, будући да се занимала својим домаћим и трговачким пословима, није умело, а није ни могло да се разуме у сва истанчана питања управљања државом, које је токм времена постајало све сложеније, и тиме су се умешно користили спретни људи, који нису имали никаквих других послова осим "политике", коју су усмеравали према свом хтењу. На тај начин, уместо целога народа, републикама је почела да управља занемарљива мањина, и стари Грци назвали су овај начин управе олигархијом, што значи "власт немногих".

   Нема ништа горе од сличног устројства. Његови власници "олигархи", не само да притишћу и разарају народ, неприметно исисавајући његове сокове због свог благостања, већ га и непрекидно развраћују, прибегавајући к разним непоштеним смицалицама при изборима и гласању. Они успевају да добију у своју корист већину гласова, саблажњујући гласача личним користима: једноме ће дати новац, другоме обећати добру службу, трећем ће се обавезати да дају олакшице у трговини. И расте број људи који продају своје гласове, своју вољу у народној скупштини, - који у суштини продају сами себе и своју државу. Опште потребе су заборављене, свако мисли само о себи , о томе како би што више откинуо за себе откинуо од општенародног богатства.

   Олигархијске државе не могу дуго да живе, и распадају се. Најпре их раздиру унутрашњи преврати, где једна клика властодржаца смењује другу, затим, упоредо са свеопштим стремљењем к лаком непоштеном богаћењу, наступа општи привредни пад, сиромашење народа, и на крају - потпуно уништење државе, која пада под власт снажнијих и здравијих суседа. Тако је било и са републикама старе Грчке. Њих је лако покорио цар суседне Македоније, затим су прешле под власт старе Римске империје и на крају су чинили део Византијске монархије - све до њеног покоравања од стране Турака.


III



Гај Јулије Цезар



   Осим грчких република постојала је у старо време још и Римска република.


   Њена судбина је била нешто другачија. Као и у Грчкој, она је испочетка била само у границама града Рима, где је народ самостално управљао дражавом на градском тргу (који се називао "форум"). И овде је код њега био страх и бојазан да власт не преузме једно лице и не успостави се једнодржавље. Истовремено истакнуте људе овде, нису слали ван граница државе, већ само ван граница града Рима, и уз то, не у прогонство већ на управничку службу. Ствар је у томе што се Римска република брзо ширила, али потчињујући себи суседне области и земље, није давала њиховим становницима општеграђанска права и остављала је ова права само за тако зване "грађане Рима" - то јест, у суштини, у почетку само грађанима самог града Рима, а касније, такође и другим поданицима републике, којима су се посебним законима омогућавала права добијена истим овим "римским грађанством".

   И тако, током времена под влашћу Рима нашло се много обесправљених земаља, где народ није учествовао у одлукама у државним пословима. Тамо су се и слали истакнути људи републике, који су провели потребно време у власти у самом Риму по избору народне скупштине. Слани су они, као што је речено,не у прогонство, сасвим не, већ као управитељи Риму потчињених области. Под њиховом управом биле су целе армије војника и помоћу њих они су покоравали нове земље. Да се појављују у самом Риму или да ступају на граничну тлос њим, они нису имали право читав низ година, и учинивши то, били би сматрани државним злочинцима.

   Окончало се једнако тиме, да је један од њих, Јулије Цезар, прешао ипак са својим војскама забрањену границу, истина после дугих колебања. А после овога, разрачунавши се са својим непријатељима у Риму, он је постао истински господар целе Римске државе. Његов рођак, Октавије Август управљао је државом већ са звањем императора.

   А такав преврат уопште није био случајан и није довео до распада државе. Напротив, он је њу учврстио и сјединио у једну моћну целину на опште добро свих народа који су је насељавали.

   Јер, заиста, у то време Римска република одавно је престала да представља власт народа. То што се раније називало у њој народном скупштином, представљало је разуздану римску гомилу, склону свакаквим поткупљивањима. Народни избори преобратили су се скоро сасвиму поткупљивљње бирача, при чему су неки растакали цела огромна богатства, рачунајући да ће се поново обогатити, ступајући у државну власт. И сам Цезар није био имун од овога греха и, поставши јединодржавним владарем, лако је умирио римску гомилу, дајући јој, по устаљеном тада обичају, на дар да се гости и бесплатно забавља. "Хлеба и игара" - то је оно што су, касније тражили ови бивши републиканци од својих императора. И више ништа!

   Одавде се види да је Римска република на крају свога постојања била још гора од грчке олигархије. Она је била тако звана "охлократија", т. ј. господарење масе, господарење уличне гомиле. У то време када је у Грчкој групица спретних пословњака управљала имућством једног града, овде је град Рим владао над целим низом земаља Европе, Азије и Африке, а у самом граду где већина становника није имала са овим земљама никакве везе, постојао је исто тако релативно мали број људи, не устезајући се у трошењу да би задобили гласове тамне гомиле у нади да ће им се средства вратити на рачун општенародног богатства.

   Колико год да су потресали Римску империју монархистички преврати који су затим уследили, колика год да је била самовоља многих њених императора, - монархија је ипак спасила распадајућу се у трулеж римску државу. И Римска империја проживела је још цео низ векова, док јој нису сломили снагу млади, нови народи. Али ни ови народи никако у себи нису имали републиканско уређење....


IV



Страдање Светих Царских Мученика Романова



     Испративши живот република старог света, није тешко доћи до мисли, да, у суштини, свака република мора неминовно да заврши било охлократијом, било олигархијом. На самој ствари, колико да је мали народ, и колико год да су једноставни послови управљања њим, он непрекидно, цео, у целом свом обиму, неће непосредно управљати државом, јер да би се подробно и блиско разумео у послове управљања, свако би морао скоро да одбаци сопствене домаће послове. Зато у савременим републикама народ управља (или се претпоставља да управља), преко изабраних, који опет у својој средини бирају лица на више дужности у држави. Избори се понављају у одређеном временском, не нарочито дугом, размаку. Неко време пре њих, обично почиње тако звана изборна кампања, у којој учествују политичке партије, које постављају своје кандидате. Живот је произвео цео ред захвата и начина предизборне агитације, који се примењују мање или више спретно и успешно од стране свих партија које се такмиче, независно од саме суштине њихових политичких убеђења. Све се своди на то, да се на овај или онај начин улове гласови народне масе, која уопште узевши остаје по страни од предизборне борбе и њене буке. Огроман значај у таквом придобијању гласова имају, наравно, новчана средства, неопходна за издавање партијских новина, брошура, позива и т. сл. И скоро увек је могуће предвидети да ће победити она партија која је потрошила највећу суму.

   При таквом стању ствари у свакој од данашњих република образовала се посебна класа људи, која се бави специјално предизборном борбом. Они су изградили у себи за то одређену способност и већина њих радо даје своје услуге ономе ко боље награди. У поређењу с народном масом њихов број је мали, али сва сва суштина је у томе, што су они делатни и организовани, а гомила је неорганизована. И ако се на крају крајева она колеба на изборима између једне или друге партије, то није зато што политичка стремљења ових партија у једнакој мери одговарају њеним стремљењима. Ствар је просто у томе, што су се предизборна организација супарника, њихова спретност и трошкови показали приближно једнаким.

   Тако мора неминовно да буде у свакој републици, где власт онима који је поседују може да да велике предности над осталим грађанима - и другачије не може бити.


V



Зверско краљеубиство Краља Луја XVI



     Обратимо пажњу на примере. Пред нама су две крупне републике новијег времена: Француска и Севрноамеричке Сједињене Државе (аутор користи и у даљњем тексту термин Северна Амрика за оно што ми данас зовемо Америка или тачније - САД - прим. прев.).

   У Француској је сва власт окупирана јеврејством, крајње малобројним у односу на остало становништво земље. Јевреји су такође зауаели и штампу и све колико - толико веће и значајније на изборима партије. У оним ретким случајевима, када се тамо истичу независна и за њих неугодна лица, ствар се завршава закулисним убиством. Тако је у осамдесетим годинама прошлог века био убијен председник републике Карно, а 1913 године - поштени редактор једног распрострањеног листа Калмет, - и суд је ослободио његовог убицу.

   Још бољим показатељем владавином Јевреја над Француском може да служи пример њиховог односа према Цркви. У деведесетим годинама прошлога столећа они су је "одвојили" од државе , затворили низ манастира и храмова, а у осталима забранили да звоне звона, тобоже због "нарушавања јавног мира". О томе колико је ова забрана била пријатна самом народу, може се видети из следећег: Када је 1914. године почео рат с Немачком, и за одбрану земље није био потребан само јеврејски новац, већ и француски војници, француска народна крв, - тек тада је републиканска влада дозволила да звоне звона. И многе хиљаде из народа плакале су од умиљења, први пут чувши овај звон. Значи да је тешко било народу да га не слуша током низа година!

   А ипак сматра се да француски народ заправо управља својом републиком...

   Ми смо већ говорили о томе да олигархије не могу дуго да опстану, јер се хране политичким развратом. Француска република постоји свега нешто више од сто година, а њен крај је, међутим, већ близу. Истина, она сада себе сматра победницом над Немцима, али победила их на самој ствари, наравно, није она. Она је претрпела у почетку рата жесток пораз, и само налет Руске гарде на Источну Пруску помогао јој је да сачува престоницу и формира против Германа нову одбрамбену линију. Немачку је победила само Енглеска умевши, да против ње окрене скоро све земље света. Француска је опстала на вештачки начин, и како год да се сложи будући живот европских народа, она ће кроз неколико десетина година сама себе прецртати из њиховог броја.


VI






     Пређимо на Северну Америку. Њене Сједињене Државе представљају најкрупнију и најмоћнију републику данашњег времена, која нема суседе супарнике, јер се све остале државе Северне и Јужне Америке, такође републиканске, уживо растачу, страдајући од сталних унутрашњих сукоба.

   Сједињене Државе сматрају се једном од најдемократскијих држава, то јест оних, где заиста влада народ и где ни једна грађанска класа нема тобоже предност над другом. погледајмо, једнако, шта се тамо заиста дешава?

   А дешава се ево шта: нигде на целој земљиној кугли, ни у једној земљи - монархистичкој или републиканској - нема такве неједнакости сталежа, као баш у Северној Америци. Нигде нема тако уско - затвореног круга богаташа, какав је концентрисан у тек неколико четврти америчког града Њујорка и живи својим сопственим животом. Ови богаташи који се пола у шали пола у збиљи називају "краљевима", владају капиталом из бајки, који им доноси такав приход, који када би рачунали не годишње, не месечно, и не чак ни недељно, већ по часовима и минутама, показало би се да свка минута било ком "краљу" доноси приход од неколико хиљада рубљи - притом не рачунајући данашњи руски новац, обезвређен ратом и револуцијом - већ раније златне рубље.

   "Краљеви" су међу собом поделили сву индустрију Северне Америке по посебним врстама: "краљ" жељезнице, керозина, манифактуре, ваљаоница, челика, меса (месних конзерви) итд. Ван "краљевске" производње не може бити никог другог, јер се они на један једини миг уништавају од стране неупоредиве по снази конкуренције.

   Сваки "краљ" има сопствене дворце, имања, раскошне возове за путовања по жељезници, своје пароброде - јахте за увесељавајуће морске шетње. Сваки поседује и огроман број послуге и слуга, - речју сви они живе и постоје много боље од истинских монарха. Боље - зато, јер на њима не лежи брига државне управе, и они не осећају одговорност за добробит земље.

   Амерички "краљеви" нарочито пазе на то да не мешају своју крв са осталим становницима Северноамеричке републике, који не могу да се пореде с њима дебљином џепа. Њихови бракови се закључују обично у сопственом кругу и изузеци су допуштени само у оним случајевима када, када удају девојку за Европљанина са титулом - књаза, грофа, барона и томе слично.

   А упоредо са овим величанственим постојањем краљева индустријалаца, - постојањем, о коме у Европи и немају тачну представу, - таворе милиони америчких радника, занатлија и људи на нижим пословима, живећи по фабричким касарнама и губећи своју снагу и здравље над послом, који је можда и нормиран одређененим бројем дневних часова, али неупоредиво тежи од оног за који зна наш руски радник.

   Цео живот америчког фабричког радника везан је с оним предузећем где он ради, и он на крају крајева постаје прави роб тог предузећа и његовог "краља" - газде.

   Не треба ни говорити да је утицај "краљева" на политички живот Америке огроман, и тешко да је постојао последњих година и један председник Сjедињених Држава , који би био изабран на ову дужност без њиховог одобрења и сагласности. А ако је тако, - па зар нису онда они прави олигарси тобоже слободне, демократске земље, коју чврсто држе у својим златним рукавицама?

   Да спољашња моћ америчке републике је огромна. Али услови, који развраћују и подривају државу, већ су пред очима, и још није извесно да ли ће она бити дуговечна. У поређењу с монархијама, које живе скоро хиљадама година, - њен век је још увек кратак. Окружена гомилом живих мртваца, какве су у суштини све остале републиканске земље Америке, она засад не осећа нигде притисак од стране неке здравије државе, али ово још не значи, да је она сама по себи животно способна.


VII



Александар (Арон) Керенски



     Свега само, тек једна од савремених републиканских држава живи у здравим политичким условима, који не подривају њену чврстину и целовитост. Ово је Швајцарска, о којој смо већ говорили више. Али услови њеног постојања сасвим су особени, и можда помало вештачки. Ствар је у томе што она нема потребу да се брине о сопственој спољашњој одбрани, о многобројној армији и флоти, јер је она договором околних моћних држава, које су на њу имале једнаке претензије и на крају крајева нису могли да је поделе међу собом, она призната као заувек неутрална, то јест осигурана од сваког спољашњег посезања за њом, осигурана од спољашњег рата. Осим тога, заузети Швајцарску није никоме у рачуну, јер је ова земља планинска и покорити је, био би доста тежак посао, коштало би много жртава, које не би биле оправдане коришћу од заузимања.

   И тако, државне потребе Швајцарске су релативно невелике. Невелики су зато и државни расходи, малобројна је владина администрација, и поседовање власти не омогућава у њој такве користи и предности као у другим републиканским државама. Према томе нико не може имати рачуна да сноси огромне трошкове за политичку борбу и предизборну кампању и да развраћује на тај начин народну масу бирача.

   Економски и политички живот Швајцарске републике, исто као и политички, одликује се особеностима, које га реско одвајају од свих других земаља. Швајцарска не живи искључиво од свог рада и од сопствених средстава, већ постоји на рачун богатих странаца, који долазе овде да уживају у њеној дивној планинској природи. Сва она представља у суштини један велики хотел, препун дошљака свих нација, међу којима преовлађују богати Енглези и посебно Американци. И они и други остављају у Швајцарској сваке године толико новаца да је за обичног швајцарског грађанина вероватно много изазовније да се бави угоститељским послом него да стреми ка дужности председника републике.

   На крају, по своме обиму Швајцарска је сасвим ништавна, а уз то се дели на цели низ посебних држава, које су по површини једнаке просечном срезу, а понекад и сеоској општини. Овде народ може, заиста, да управља са својим крајем, - тим пре што главне бриге у управљању, - о спољашњој одбрани - он нема. И Швајцарска за све остале земље није показатељ и није пример.


VIII



Револуционарни терор над руским мужицима



     Пређимо сада на Русију. За само четири године, које су истекле од првог дана мартовске револуције 1917. године, када је пала хиљадугодишња монархија, ми смо стигли да видимо све примере републиканског живота и републиканског устројства. И видели смо и олигархију, и охлократију, и изборе за уставотворну скупштину. И иако се све то дешавало сасвим недавно, једнако је сада већ заборављено, а за много тога још ни једном није било прилике да се разјасни после хука револуције, и из разлога оних најнемогућијих забрана и притисака које је донела наговештена њом "слобода".

   Сетимо се првих дана и недеља после одрицања од престола Императора Николаја II и великог кнеза Михаила Александровића. Питање о будућем државном уређењу Русије било је постављено пред свенародну уставотворну скупштину, а да припреми изборе за ову скупштину и продужи управљање државом дато је привременој влади са саставом министара изабраних од стране Државне Думе.

   Али како су кренули да испуњавају, ови министри, свој одговорни дуг пред народом?

   Они су одмах, с места, заборавили на њега, заборавили свој положај тек смо привремених управљача - и почели да доносе нове фундаменталне државне законе растакајући при том без уздржавања руску народну имовину. Они су опљачкали народ, одузевши му најдрагоценије његово право - право законодавства - и постали прави грабљивци његовог богатства.

   Први њихов корак био је штедри дар групици издајника Финаца, којима су они предали Финску, завојевану 1811. године крвљу руског народа. Ово је било прво кршење фундаменталних закона Империје, извршено без икаквог размишљања о Уставотворној Скупштини и њеним правима.

   Следећи потез био је указ о емисији нове серије папирног новца у износу од три милијарде рубаља, које су биле потребне за покривање државних расхода, који су одмах нарасли због непримереног повећања броја владиних чиновника, попуњеног "својим људима". Таква огромна емисија папирног новца до тада се никада није предузимала из касе царске валде. Последња је, уз то, тражила за то и сагласност законодавних установа - Државне Думе и Државног Савета. Привремени министри нису ни помислили да било кога питају, иако су им Дума и Савет били под руком. И ово је било кршење тако званих буџeтних права народне владе.

   Да ли је лоше или добро била изабрана Државна Дума, која је преживела мартовски преврат 1917. године и сама узела у њему учешће, но, било како било, она је опет за собом имала народне изборе, изражавала народну вољу и с чашћу и достојанством чинила ово у тешке године рата. Цараским министрима су тада неретко замерали што се слабо усаглашавају са њом и не показују према њој довољно поштовања. И ево, исчезли су ови царски министри, и засела је Привремена Влада - и шта?

   Дума је била потпуно заборављена. Не, - још горе. Она није била заборављена, већ одгурнута у најпустији кутак свога Таврическог дворца, где се састајала скоро тајно, организујући некаква крхка "приватна саветовања", тада када је у салу где је раније заседала, била пуштена маса петроградске уличне руље под називом "Савет радничких и војничких делегата". Овде су били регрути гардијских резервних батаљона, који још никада нису били на фронту и који су се више од свега чували, како да тамо не стигну. Били су као представници радника, недоучени лекари, адвокати који су се прокрали, отерани због мита канцеларијски чиновници, шпекуланти, берзански дилери и остали тамни људи. Цео овај олош, којег је било више од хиљаду људи, викао је, бучао и таласао се, али при свом гласању доследно је слушао неколико главешина, који су га учили како да заседају над привременом владом, и да јој пратећи њена дејства дају наредбе. А ваљда је привремена влада управљала не само војницима и радницима Петрограда и чак - не Петроградом само, већ и целом Русијом...

   Тако се створила прва руска револуционарна охлократија - господство узбуњене петроградске гомиле. И оно се ускоро открило на најупадљивији начин.


IX



Бољшевичко ''суђење'' Клиру



   Привремена влада није требала да се претвори у трајну, и ружна је била појава да јој се, како је тада било наређено, чита многолетије на црквеним службама. Али овим ништа мање она није морала да неизоставно остаје на дужности до испуњења додељеног јој задатка сазива Уставотворне Скупштине. Јер није постојала у Русији та државна власт, која је имала право да смењује и поставља министре. И шта је било?

   Није прошло ни неколико месеци како је пала привремена влада, и уместо ње се појавила нова, неизвесно од кога постављена. Свега један једини од министара - делегата Државне Думе се сачувао, и ово је био Керенски. Он је стао на чело нове владе. А цео преврат је произишао у корист исте те петроградске гомиле са њеним тамним вођама - у корист те руље, која се називала Петроградским Саветом радничких и војничких делегата и владала целом Русијом.

   Освајање врховне власти владе Керенског био је далеко крупнији и незаконитији државни преврат него претходна мартовска револуција. Он је био јавна победа најисквареније охлократије, прко које се истакла не мање искварена олигархија.

   Од дана ступања Керенског на власт у земљи почиње отворено потирање права народа, које се граничило са директним исмевањем и иживљавањем. Упоредо са саветом министара, где су да би тако изгледало, позвани представници разних слојева становништва, образује се при Керенском "Савет петорице", који заседа тајно, и који како ће мо даље видети, иде на то да замени уставотворну вољу народа. А да би уделила милостињу гомили која је наставила да се таласа, саздаје се најружнија и још не виђена, до тада, нигде у свету установа с именом "предпарламент" и њему додељују просторију у Маринском дворцу у Петрограду, изгонећи одатле на улицу комисију, која је припремала сверусијске народне изборе у Уставотворну Скупштину.

   Олигархија ради пуном паром. Министри и главнокомандујући смењују се један за другим, појављују се и нестају на миг невидљивог ока. Ко и каквом влашћу их поставља и уклањаодатле, - нико не зна. На предстојећу Уставотворну Скупштину, чији се сазив све даље и даље одлаже, гледају већ не као на представника народне воље, која је дужна да успостави чврсто државно устројство, већ као на својеврсну дореволуционарну Думу, - само са још мањим правима него прва. И уместо питања о устројству државе, припремају гомилу малих законских пројеката: о буџетским кредитима, о службеницима, о изменама тих и тих примедби на тачке Законика...

   И као венац, свему овоме, доносе се два најважнија државна акта.

   Први од њих - укидање званично још постојеће, а у ствари - изругане и полу растурене народно - представничке установе, - Државне Думе четвртог сазива - једине преостале државне установе, законски и по познатим правилима изабране од стране свих губернија и области државе. У царска времена сличан акт би се сматрао најкрупнијим кршењем народних права, најгрубљим државним превратом. Али олигархија Керенског није се зауставила пред њим ни на трен - толико јој је туђа била брига о истинском народном праву.

   Други олигархијски акт, који је овенчао посао укидања народне воље, био је још безобразнији и грубљи од првога. Ово је било - проглашавање Русије за републику, - проглашавање које је дошло од истог тог савета пет лица при Александру - Арону - Керенском. Ово је било већ директно успостављање новог државног устројства, и Уставотворној Скупштини овде није преостало ништа да ради.

   Ово је, осим тога било, још и потпуно укидање смисла самих избора у Уставотворну скупштину. Јер, кад је већ била објављена република, тада следствено, није могло бити речи о монархији, и постављати питање о њој, објашњавајући корист и предности на предизборним скуповима, био би тешки прекршај, атак на постојеће државно устројство. Народ већ није могао да гласа за присталице и приврженике монархије. Он није могао и није смео чак ни да зна за њих, да види њихова лица, да слуша њихове говоре. Њему је било дано право да гласа само за републиканце.

   Коначно присвојивши на тај начин себи сву пуноћу врховне државне власти, све до уставотворне, - олигархијска влада Керенског почела је да окружује себе, таквом понашању, саобразним условима. Он сам се већ довукао у Зимски Дворац, спавао на постељи Императора Александра III, и поставивши себе за врховног главнокомандујућег, возио се у царским возовима по градовима Русије, дочекиван и испраћан са узвицима ура! - после чега је изражавао захвалност особљу обезбеђења за примеран поредак и унапређивао истакавше се на овом попришту војнике - Јевреје, у официрске чинове.

   А народ? - за умиривање опљачканог и пониженог народа била је бачена најгнуснија коска: саблазан туђом земљом. И земља је била разграбљена скоро у један миг. Током времена ова земљишна обећања олигархијских власти у Русији нису се показала као обична милостиња! Ове власти су се користиле произашлим кршењем права власништва над земљом, и ставили под своју власт како сва разнесена властелинска имања, тако и исконску земљу сељака, назвавши ово освајање земаљском "социјализацијом", предајом земље у руке државе, која је, у њихово сопствено име, требала да располаже њом, раздајућије на кратковремено коришћење било коме. И опљачкани сељаци нису могли нимало да негодују, - јер су они сами пре тога били отимачи туђе земље.


X



Свети Новомученици и Исповедници Руски



     И тако је Русија постала права олигархијска република, којој су предстојали први свенародни политички избори. Избори у исту ту Уставотворну Скупштину, за којом заправо није остало нимало смисла ни потребе.

   Олигархија Керенског није живела дуго и ускоро је пала. Она се сувише занела својим успехом и заборавила да угађа оној руљи, тој петроградској гомили, која је довела на власт. Ову ситуацију су искористила нова лица - главешине бољшевика, и у октобру 1917. године извели други олигархијски преврат, уклонивши Керенског с друговима и ступивши на њихова места. Избори за Уставотворну Скупштину су се спроводили већ при њиховој власти.

   А како су се они то спроводили?

Народу који је гласао били су понуђени спискови кандидата неколико републиканских партија, међу којима су главно место заузимали бољшевици и социјалисти - револуционари. О неким списковима монархиста није било ни речи. Могло је да се гласа смо за одређени списак, који је унапред пријављен државним установама, и никакви други нису смели да се предају - сваки такав непријављени списак био је неважећи.

   Бирач, долазећи на изборе, добијао је у руке низ штампаних листића, на којима су била имена републиканских кандидата ове или оне партије. Један од ових спискова, ништа у њему не додајући и не мењајући, он је морао да спусти у изборну кутију. А остале да уништи.

   Какав закључак се могао извући из следећег гласања?

   Народу је предстојао избор између две партије: с једне стране - партије бољшевика, а с друге - социјалиста револуционара. Сви остали путеви су били затворени. Социјал - револуционари су били партија Керенског, партија тек свргнуте олигархијске владе; бољшевици су представљали нову олигархију. Сигурно је, - а то ће даље бити и доказано, - да су обе партије биле једнако ружне и туђе народу. Али у том тренутку од њих двоје на власти су били бољшевици, па је зато свеопште непријатељство било снажније против њих него против њихових супарника. И огроман број бирача, који никада нису имали ништа заједничко са социјал - револуционарима, и у другим приликама били отворени противници њихове партије, ипак су давали гласове њој, само да би гласали против бољшевизма. И победио је на изборима списак социјал - револуционара.

   А догађаји који су следили за тим јасно су доказали, да и ти социјал - револуционарни изабраници народа нису били никакви његови представници, истински заступници његових стремљења и потреба, и да су му били једнако страни, као и било који дореволуционарни владин чиновник, којег су претпостављени могли увек да поставе, уклоне или принуде на оставку, не тражећи ничију сагласност и не изазивајући никакву забринутост код народних маса.

   И стварно, да су делегати Уставотворне Скупштине 1917. године били истински изабраници народа, опуномоћени да изражавају његову вољу на послу успостављања државе на новим основама - да ли би се стварно могла наћи снага на целом пространству Русије којој би било дозвољено да се исмева над њима, да их растера као случајну гомилу и размести их по затворским мучилиштима?

   А ето ово су урадили бољшевици већ првог дана окупљања народних делегата, одредивши одред војника - Летонаца под командом заставника Благонравова. Делгати су се ускомешали, најпре држећи се изазовно, а затим, осетивши да не иде на добро, почели да организују заседање на брзину, стигли су за пола часа да поново објаве републику, донесу одлуке о земљаном и неким другим питањима, и били на крају растерани силом, при чему су неке најупорније, војници из сале за седнице износили на рукама.

   И све је то прошло скоро на неприметан начин за целу Русију! Народ се није заложио за делегате, није их заштитио од насиља. Ево га, уистину блистави и изразити пример, колико републикански поредак обезбеђује избор лица, заиста драгих народу који на прави начин изражавају његова очекивања!

Да би завршили опис кратког живота руске републике, остаје само да се спомену они примери понашања, којима су се наслађивали и наслађују се још увек у њој, републиканско устројство и дух њен, данашњим владаоцима - бољшевицима, који с једне стране упорно именују себе народном владом, а с друге - не мање упорно воде крвави грађански рат против свих сталежа истог тог народа.

   Републиканско устројство Русије, које је прогласио Керенски, потврђено је бољшевичким декретима, али више нема ни речи о свенародним изборима, о Уставотворној Скупштини или бар о законима, који одређују поступак избора у више државне установе земље и више дужности у влади, укључујући и председника. Закон и изборни поступак код бољшевика не постоји, а уместо тога постављени су посвуда Савети радничких и црвеноармијских делегата, који се налазе у служби централне владе и потпуно од ње зависе. Непокорни делегати су већ одавно и са свих страна, одстрањени, пострељани, размештени по затворима, и да заседа у било ком Савету може само онај који се уписао у партију бољшевика-комуниста и у свему се потчињава наредбама њених главешина, све самих Јевреја, који заседају у дворцима и православним храмовима Московског Кремља. Али како су чак и при таквим условима, ове главешине бољшевика, који су заседали у Кремљу - олигархијски владаоци Русије - страховали од свеопштег бунта против њихове самодржачке власти, - то су биле основана још увек позната целом руском народу скривена мучилишта - "ванредњаци", где су џелати руског народа - кинески разбојници-хунхузи и Летонци под предводништвом Јевреја и Јеврејки убијали и касапили сваког, ко се показао недовољно ропски покоран и понизан.

   Немогуће је набројати сва злочинства ове данашње руске олигархије - олигархије Јевреја, који су деловали под измишљеним руским именима. Они су и "одвојили" Цркву од државе, и покренули гоњење православних пастира, служитеља Богу, и затварали храмове , и стрељали по градовима раднике, а по селима сељаке, истребљивали читава села. И пљачкали народну касу и сакупљено у дворцима и музејима народно благо. И расточили руско злато, извозећи га преко границе за плаћање војне контрибуције непријатељу, коме су драге воље уступили пола Русије, само да би сами владали у другој половини. И шпекулисали с робом и прехрамбеним производима, одузимајући и једно и друго од приватних трговаца да би затим продали и од купаца одузели, опљачкали... Све ово чинило се отворено, све ово смо ми видели, и знамо, - и све ово је управо оно, до чега нас је довела република.

   Укинувши монархијско уређење, ми смо се одједном спустили на само дно републиканског, и одмах нашли његов неизбежни крај, не пролазећи чак кроз средину и почетак. И остаје само да се постави питање - зашто монархија не носи собом такав неминован крај?


XI






     У монархијама, пре свега, не постоји онај главни изборни принцип, који подрива и руши државу, нема свако лице приступ к врховној власти, И ономе ко је на власти, - наследном владару земље - није нужно да стално, у одређеним временским размацима, на све праведне и неправедне начине потврђује своју опуномоћеност и власт путем општенародног гласања. Њему нису потребни изборна акробатика, новине и агитација. И његова власт нема потребе да развраћује бирача онако, како се ово чини у републиканским земљама. Он није политичка партија , он стоји ван сваке партије и изнад њих.

   Исто тако монарх нема потребе да угњетава народ и растаче народну имовину, грабећи одатле било шта за своју личну корист, како се то чинило и чини у републиканским државама које разлажу њихови олигархијски владари. Он није призван на власт на одређео рок, и може да се не боји за њену стабилност. Он се користи по праву, - а не самовољном освајању - свим њеним предностима, и за себе лично он никакве нове користи и предности не мора да тражи. Једини циљ , једино стремљење које може да има у његовим очима и смисао и значење, састоји се у благостању земље којом влада, расту њене духовне снаге, војне моћи и нарастању народног богатства - јер је величина државе у исто време и његова сопствена величина. И никакав монарх нигде и никада неће свесно ићи по путу, који води слабљењу и опадању своје сопствене државе. Он може понекад да неправилно разуме њене праве потребе, могу му бити страни и далеки свакодневни услови живота свог народа, може да окружи себе неспособним , чак и несавесним министрима, који ће искористити његово поверење на штету народа; на крају ако је он сам плитак и лакомислен, он може понекад да заборави обавезу да брине о народном добру. Али да жели штету народу, - за то не може бити способан ниједан монарх, јер нико не жели штету самом себи.

   Монархије су се рушиле и падале не једном. Али овоме је увек претходило њихово превраћање у исте те олигархије, које разлажу и републиканске државе: око престола се скупљао сталеж људи, испочетка заклањајући од њега народна стремљена и потребе, а затим преотимајући сву власт над државаом, која је само по спољашњем изгледу била у рукама монарха. И народ је због невоља, приписивајући све њихове поступке монарху као једином носиоцу власти, устајао против његовог величанства. Тако је било у Француској на крају осамнаестог века и приближно исто то се десило код нас у пролеће 1917. године, само с том разликом, што је француски народ у то време био стварно угњетен дворанима, који су тесно окруживали неумног и слабовољног краља, док су код нас били други услови: и неуспешан рат, и растројени царски министри без дара, гласине о томе да се близу царског престола угнездила крупна државна издаја, и на крају, скривено мешање у наше ствари од стране иностраних влада, којима је на руку ишла руска револуција...

   Што је шира држава, и што је она разнороднија, тиме је потребнија њој монархија, и тиме је мање она способна да буде република. Ми смо већ видели како се Римска република спасила превративши се у монархију, објединивши око себе и учврстивши око себе у једну целину разнородне и разнојезичне народе којима је владао Рим. У новије време ми видимо исто тако разнородну и многојезичну Аустрију, која се у току целих векова држала уједно само монархистичком влашћу и сада се пред нашим очима распала на делове после уништења престола аустријских императора. Па зар се није исто то дешавало у последњим годинама са Русијом када су скоро све њене крајине, које су имале ,а понегде и нису имале самосталну прошлост, одједном обелоданиле стремљење да се осамостаљују у независне државе. Зар нисмо видели ми самосталну Украјину, азербејџанску републику и самосталну Грузију? Зар нисмо читали о финској армији која је "јуришала" на Петроград по молби наших западних, дозволите да кажем "савезника", који су признавали Финску као самосталну државу? Зар не трепере пред нашим очима називи никада не постојећих држава Летоније и Белорусије! На крају путујући чак и по пределима Русије слободним од бољшевика (писано 1918. г.), зар не налећемо ми на непостојеће досада царинске границе, и владе подржаване месним самочинцима, и зар не стоји пред нама велики и тешки задатак - сакупљати у једну целину расуту и разграбљену Русију? Но , чак и да је сабере, народ не може да је сачува у целини без помоћи монархије. Република ће је поново разнети на делове као што је разнела и сад.

   Русија према своме обиму превазилази вишеструко све остале државе: њено пространство је дупло веће од Кине, два и по пута веће од Северноамеричких Сједињених Држава, 35 пута веће од Аустро-Угарске, 41 пут веће од Немачке, 42 пута веће од Француске. Понеке њене губерније и области су саме равне државама. Тако на пример само једна Архангелска губернија превазилази Немачку један и по пут.

   Каква овде може да буде република, и на који начин ће да схвате разна племена и народи који насељавају тако необухватно пространство кога да изаберу у свенародну скупштину, - некуда, у један одређени центар, удаљен од њих понекад и на неколико хиљада врста ? Колико би велик морао да буде број изабраних да би они заиста могли да представљају све делове државе и сво становништво њених области? На који начин би било могуће успоставити ред и разматрати питања управљања у скупштини са више хиљада таквих представника? И на крају, ако и све то буде постигнуто, да ли ће бити могуће, руку на срце, утврдити да је глас такве скупштине заиста истински глас народни, а не последица површног познавања посебних његових делова, најобдаренијих кореишћењу снаге речи и убеђивања оратора, - и најглавније свемогућих партијских и групних договора и саглашавања, који могу да се мењају сваке минуте? Дај Боже да Русија успе да сазове у догледној будућности, макар само једну исправну и заиста свенародну скупштину. Дај Боже кад би она стварно умела да изрази вољу народа. Али мењати га макар и сваких пет година због избора председника Руске републике, значило је просто понављати тужно искуство прошлости и предавати народ срамоти и растрзавању његовим свесним и несвесним непријатељима, а пре свега Јеврејима!


+ + +



Венчање на Царство Цара Николаја II Александровича Романова



     Овако или онако Русија ће на крају ипак бити монархија. Она ће бити ово зато, јер је њен народ још способан да живи и хоће да живи, а без Цара незамислива је јединствена, моћна и недељива Русија. Али сувише скупо и небројеним жртвама плаћа народ за крваво искуство, који га приводи ка јасној државној свести, к разумевању онога што је њему потребно и без чега он не може. И свештени дуг свакога, ко је разумео ово раније од других, састоји се у томе да отвори очи народу о смислу минувшег и тиме га избави од даљег страдања још увек мучно трајућег државног опита.



Свети Благоверни Цар-Мученик Николај II Александрович Романов






Текст објављен 1921. год. у Врању



Превод: Миленко Баборац


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Гусле'' - лист Савеза гуслара Србије

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер