Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



РАДОВАН КАРАЏИЋ
- Човек Символ -




Њ.Е. Председник Dr. Радован Караџић



     Свакоме национално присебноме и државотворно-одговорноме српскоме појединцу и политичкој организацији је потпуно јасно да јединим веродостојним символима српскога постојања и опстајања могу да буду само српска Црква и српска Круна!

    Данас, међутим, када је једна од ових двају глава немањићскога двоглавога орла (символа симфоничнога црквено-државнога јединомислија), нема положај у друштву какав заслужује, а друга и не постоји – данас, дакле, Срби морају да имају и помоћних символа, који би помагали наш духовни и биолошки останак и опстанак! Ми смо таквих символа имали у свим повесним тренутцима, када је и сама субстанца нашега народнога организма била озбиљно доведена у питање.

    Видовдан и Косово су наш далеко најмоћнији и најдуготрајнији символ, који нас у постојању одржава и данас! Међутим, такви су (истина, далеко мање маркантни) символи постали и: Врховни Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе, Војвода и Кнез Ресавски Стеван Синђелић, Митрополит Црногорски Петар II (Петровић-Његош), Краљ Петар I Карађорђевић-Ослободиоц, Четнички Надвојвода и армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић-Чича Дража, Свети Епископ Жички Николај (Велимировић)...

    У наше време почиње рађање још једнога сличнога символа - др. Радована Караџића! Тај Радован-символ, као да живи одвојено и независно од праве, конкретне личности др. Радована Караџића. Управо због тога и јесте могућно Радовану-символу да се «умножи» и «оваплоти» у свакоме Србину! Што је типично за колективни дух српскога народа, ово и није вољна радња тога човека-символа, нити осталих Срба, који постају његовим «пројавама». Чак, и они међу Србима, који такво поистовећивање одбијају, поричу или га се, чак, и «гаде» – постају «Радованима», свидело се то њима или не. Управо због тога се тако здушно и упињу да «свету» покажу и докажу да они нису «Радовани»! Ово, наравно, конкретној личности Радована Караџића, са свим њеним телесним ограничењима и иним порочним и непорочним слабостима, никако не би било могућно!

    Многи би, ето, имали што-шта да замере повесној личности и улози др. Радована Караџића, особито из раздобља његовога председниковања Републиком Српском, али га готово сви национално присебни Срби распознају као изузетно моћан символ у њиховоме отпору стоглавој американској (да ли баш њиховој?) аспиди. Тога су свесни и сами наши непријатељи, када стављају у српској Босни ван закона гусле, јер (између осталога) одржавају неумрлим предачко српско Предање, али и на разину митског уздижу човека-Радована, човека-символа! Управо због тога и халак из волстритскога Стејт дипартмента, да је др. Караџића неопходно ухватити жива или мртва, јер: «подстиче српски национализам», како веле.

    То је, наравно, тачно и хвала Господу Богу да је тако! Одавно међу Србима није било тако моћне и потентне личности-символа, чија је легенда, још за живота, узела живот за себе и живи га упоредо и, готово, независно од саме те, историјски конкретне, личности!

    Међутим, рођен је символ-Радован, баш онда када смо помислили да је епско поглавље српске повести окончано и безповратно прохујало, сахрањено у безимену и непознату гробницу ђенерала Драже Михаиловића. И, гле, на чудан начин је створена једна непрекинута повесна паралела, какву само Господ Бог може да направи у спаситељноме Своме Домостроју Спасења! Наиме, као што развејани прах Светога оца нашега и Првопрестолника српскога Савве, попут костију Дражиних, нема познатога земнога почивалишта, осим у срцу свакога веродостојнога Србина – тако није познато нити почивалиште и боравиште живе Радованове главе! Можда је одвећ смела оваква врста поређења, али је управо то матрица живоносне заветне и митске мисли српске!

    Стога, др. Караџић и не мора лично ништа више да чини него ли само да постоји! Годинама се од њега чује само његово упечатљиво, речито и громогласно – ћутање! Ћутање је то, које говори неупоредиво више од било које речи. Годинама се не чује ништа о некој од његових активности. Ипак, он као да је вазда невидљиво присутан међу нама. Повремено нас само усталаса и ободри оружани и витешки подвиг његових Четника, верних заштитника и пратилаца! Четник (Србин, који је ступио у чету) се тада показује супериорнијим над безсловесном силом прекоморскога окупатора, а силина српскога духа поново тријумфује над духовном јаловошћу умирућега атлантистичкога хегемона. Још нас, понекад, у томе подржи понеко Радованово књижевно сочиненије, али је све то скромно и нечујно, наспрам заглушујуће војне, политичке, економске и медијске машинерије у служби српске «денацификације». Та је скромност, ипак, победоносна (јер је и Крстоносна) и то ћутање Радована-човека компензује великомоћност тријумфалнога усклика Радована-символа!

    То јесте мушко, витешко и племениташко, али и претеће српско ћутање, ћутање које, по речи Светога Исака Сирина: «тумачи тајне Божије»!



СВАКИ ЈЕ СРБИН РАДОВАН!



Ненад М. Јовановић





(Објављено: ''Слобода или смрт'' бр.246., Удружење бораца Краљевске југословенске војске ''Дража Михаиловић'' - Земаљска управа за Велику Британију, Честерфилд, Божић 2004., стр.20.; ''Српска застава'' бр.44./45.(120.), Мирослав Панић, Честерфилд, октобар 2004. - март 2005., стр.16. и ''Светски српски глас'', Мелбурн, 1.(14.) март 2006., стр.23.)



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер