Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Facebook
Facebook

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Ранко Бубања


ПРЕДАЊЕ О ТРИПКУ ГУРИШУ,
МОГУЋЕМ ПРЕТКУ ВОЖДА КАРАЂОРЂА








   При крају XVII вијека, у Ровцима, у Вељем Дубоком живи кнез, чувени ратник и домаћин, Трипко Гуриш Војиновић (Кнежевић). Према бројним предањима турски крвопија, висок преко два метра, мршав, тамног тена, у раменима повијен, неустрашив, велики јунак, и по причању старих људи – памтиша, предак Вожда Карађорђа. Кућа му се налазила у Солиштици на избрешку поврх школе у Вељем Дубоком, гдје и данас постоје трагови темеља, јер на том мјесту до сада није подизана никаква зграда.

   Турци су се плашили Трипка јер их је нападао, убијао и стоку им плијенио; они су му и дали надимак Гуриш (тур. güriş – рвање, guresci – рвач). Имао је кћерку, синове и десетину унука. Држао је неколико слугу, чобана из Вељег Дубоког, Церовице и Ускока. Четовао је све до Колашина, Шавника и Никшића.

   По казивању, на путу према манастиру Морача, Трипко Гуриш наиђе на турску засједу и падне им у руке. Везаног, Турци су га провели поред Манастира. Код једног су винограда застали да се oдморe, и док су јели грожђе турски ага рече:

   – Дадните и томе крмку један грозд!

   Свезаних руку, Трипко Гуриш је уз грозд зубима гризао и коноп. Када се ослободио, хитро отме пушку од једног Турчина, пуца и убије другог који му је стао на пут куд је требало да бјежи, и срећно умакне.

   Неколико година касније, 1733., из Колашина се спреми 12 Турака на челу са буљубашом и капетаном Бећир агом (по некима, Мурат агом) Мушовићем, а можда и Ђурђевићем, и дођу у Морачу да од игумана Луке траже благо.

   У почетку на лијепо, па када није успјело, Бећир ага нареди игуману да им преда Немањића благо, благо жупана Мирослава и Вукана, запријетивши да ће га убити; манастир су опљачкали, а неким фрескама су ископали очи, што се и сада познаје.

   Видјевши да мучењем неће успјети, Бећир ага подвикну:

   – Куни Влашки каурине!

   Игуман схвати да ће га Турци уморити, а манастир запалити, па се досјети и рече:

   – Турци, аге, нећу да вас кунем – изусти у мукама – за спас Манастира и свог живота рећи ћу гдје се крије Немањића благо. Склоњено је у камена Ровца; закопано је у лучевој ћелији, а чува га Трипко Гуриш, потомак кнеза Вукића који је Манастир и обновио.

   – Идите и да Бог да коначили код Трипка Гуриша! – клели су калуђери.

   Увјерени да су од игумана Луке извукли оно што су хтјели, Турци престану да га туку, спреме се, и са коморџијама се упуте у Веље Дубоко. После десет сати хода, навече, стигну на конак код Трипка Гуриша. Предање казује да их је дочекао с осмјехом вука и погледом хајдука; увео их је у кућу и питао каква их је срећа или несрећа довела.

   Бећир ага објасни да их је игуман замолио да дођу и преузму манастирско благо; наредише му да за вечеру што прије закоље јалове овце и доведе невјесте и дјевојке на конак.

   Трипко схвати зашто их је игуман послао – обавијести их да му је стока у планини, да је синове већ послао да донесу ''љутог пића'', и да ће им за јело припремити оно што се у дому затекло – додаде да ће слуге брзо догнати овце и говеда, да могу да остану колико год желе, да се осјећају као код своје куће и да једва чека да им ''преда'' манастирско благо.

   Домаћица испече и принесе вратав хљеб и скоруп, а Трипко медовину. Гладни и уморни, Турци навале на пиће и врућу пшеничну погачу. Нешто од хљеба, нешто од медовине ''Турци падну главом без узглавља''. Добри домаћини Трипко и његови ваљатни синови одмах их размјестише на спавање, а затим их, онако пијане и ошамућене, почну сјећи сјекирама, њиховим ножевима и сабљама. Трипко уби Бећир агу, а момци остале Турке.

   Један Турчин осјети погибију, устаде и побјеже преко села. Престрављен и мамуран, није погодио пут одакле су дошли, но пође уз врлетне и непроходне Дреноваче, бацајући успут оружје. Преко Лијешња је стигао у Колашин да обавијести како су се провели у Морачи и Ровцима.

   Предање додаје да су чобани послије годину дана нашли нож и опрему, коју је онај Турчин, пентрајући се уз Дреноваче изгубио.

   Знајући да му у селу Веље Дубоко нема опстанка, Трипко Гуриш ријеши да се исели. Брига о многочланој породици приморала га је да мијења мјесто боравка, крсну славу, име, презиме, а да заметне траг, укривао је и друга обиљежја која су га могла одати, па се стога изгубило и сјећање о њему и његовом јунаштву.

   Два му се сина населе у Драговољићe, у Жупу близу Никшића, а он с осталима пође у Куче, у Дољане, а онда у Врањ, у Клименте. У Жупи су браћа Петар и Марко убрзо дознали да су им колашински Турци на трагу – одмах су се склонили у Бјелопавлиће. Тамо су се кратко задржали; отуда у братству Бубања и постоји једно предањe да су поријеклом из Бјелопавића. Пут су наставили према Подгорици, јер се Трипко и остатак породице већ налазио у Кучима – на Златици и Дољанима.

   Бјежећи од освете, Гуриш се касније доселио у Васојевиће, у Лијеву Ријеку, а затим у Краље, али су га сталне борбе с Турцима отјерале даље, у данашње село Бубање, гдје је од једног његовог сина настало братство Бубања. По причању, Гуриш је и тамо неког убио због чега је и сам главом платио.

   Памти се да је Трипко Гуриш имао: Петронија–Петра, Марка, Јована (помињу се у епској пјесми), затим Антонија, Симона, Радака и Митра, такође и кћерку, хрому Живану–Жижу.

   Жижа није могла да бјежи из Вељег Дубоког; доцније су за њу долазила браћа из Жупе, али она љута није хтјела да пође тамо, већ се удала за неког ускока, ковача Илију, који се због крвне освете настанио у Вељем Дубоком, у селу Вишње. Од њих су Жижићи.

   Петар се скућио у Бубањама, Антоније у Црнчи–Гурешићи, а Маркова породица је прешла у ислам и данас су то Шаботићи. Четворица су се одселили у Србију – и од једног је (Јована), како стари причају, Карађорђе.

   Предање даље каже да Трипко Гуриш потиче од војводе Војина из Вучитрна, а по неким, од оних Војиновића који су управљали Подрињем.





НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер