Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА


Чудотворна Икона Пресвете Богородице Лепавинске (XVI в.)


    У хладној туђини, замишљеног погледа, већ времешна Олга Луковић – Пјановић смерно стоји поред латиничне надгробне плоче човека који ни на писма није одговарао ако нису исписана ћирилицом. Ова чувена фотографија снимљена осамдесетих година у Швајцарској, мера је нашег полома и наше несреће. По благоволенију или по казни (овереној совјетским тенковима у јесен 1944.), свака је власт од Бога. А Он када неког жели да казни, прво му памет узме.

    Син пароха доњогрбљанског, доцније кртолског, није обукао свештеничку мантију, тиме прекинувши породичну традицију дугу тринаест колена. Предратни професор Универзитета и доктор правних наука, потоњи припадник покрета Драже Михаиловића и најплоднији писац српске емиграције,Грб Висконсина још за живота је дочекао велику почаст – установу названу својим именом. Далеко од Отаџбине, у Милвокију, америчка држава Висконсин, прорадио је Српски народни универзитет ''Др Лазо М. Костић'''...

    Етикете ''ратног злочинца'' и ''народног непријатеља'', а са доласком ''демократије'' и зачкољице око ауторских права, задржале су књиге Л. Костића подаље од очију тек стасалих српских националиста, жедних знања са незатрованих и непомућених извора. Пар насумичних издања (Сфаирос, Досије...) и спорадични фељтони и написи у националној штампи деведесетих (Образ, Погледи, Монархија, Нова искра, Српско наслеђе...), бацили су тек трачак светлости на голем и врло актуелан троцифрен опус овог прегаоца. Новосадска агенција за издаваштво и културну делатност Добрица књига (основана 1998.), са ауторским правима откупљеним од Лазине ћерке Даринке, темељно и плански у библиотеци Одглас, пред српске читаоце ставила је четрнаест важних наслова, лепо опремљених и украшених ретким фотографијама из породичне архиве. Власник и одговорни уредник г. Добрислав Ђуровић, много је новаца, енергије и живаца уложио у мисију (не, то није прејака реч!) повратка Лазе М. Костића међу смућене и збуњене сународнике, којима се историја по ко зна који пут понавља.

    Интегрални и остали Југословени своје утопије темеље на фразама и крилатицама ''јер научно третирање проблема, оперисање чињеницама и доказима, њих бије у главу''. Ријечка и Задарска резолуција, Српско – хрватска коалиција, илиризам и Мађарска буна из 1848., привидни су моменти слоге и хармоније који падају ничице пред сваком иоле озбиљнијом анализом. Све је то ''био само један хип, један сан'', ставио је тачку на ово питање најбољи хрватски историчар Фердо Шишић. ''Мржња и међусобно неповерење, то је константа у односима Срба и Хрвата'', речи су Лазе М. Костића које и после свега не улазе у многе српске главе. Грб МелбурнаГоре наведене мисли потка су и основа ове ''само по обиму књижице'', премијерно издате у Мелбурну 1964., савршене допуне или увода у обимнија дела истог аутора која разматрају сродну тематику, а чији наслови доста говоре: Насилно присвајање дубровачке културе, Српска историја и српско море, Србија или Југославија, Спорни предели Срба и Хрвата, О српском карактеру Боке Которске...

    Уз темељитост и упорност, поштење је најизраженија врлина научно – истраживачког рада професора Лазе М. Костића. У првој, српској глави ове троделне студије, Аутор је ''микрофон'' дао српским интелектуалцима, изразитим представницима националне ''елите'' – присташама југословенске идеје, или бар онима који су на такве позиве ћутке климали главом. Нама, данашњим Србима остаје да се чешкамо иза увета, пребројавамо сународнике који су главом платили ''заједнички живот'', и да макар покушамо да дефинишемо штету начињену од наших ''умних'' људи попут историчара Стојана Новаковића, који онако узгред (рецензирајући Јиречекову Историју Срба) ''земљама Хрвата'' назива пределе масовније насељаване Србима у периоду од XV до XVIII века. Ни познати херцеговац, професор Владимир Ћоровић не заостаје много. Свестан клизишта и лоших темеља, о чему је оставио доста писаних трагова заснованих на личном искуству паралелног културно – политичког живота у Мостару, упорно је и слободно зидао зграду Југославије, не размишљајући много о судбини будућих српских станара...

Јован Дучић    Чувени Југословен Јован Дучић и мање чувени песник из Лике Никола Боројевић, добрано загрејан ''илир'', на време су стигли да оперу своје образе. Први је то учинио познатом серијом текстова у Американском србобрану из 1941./ 42. (у Србији је то сакупљено у књигу Верујем у Бога и Српство), а други је своје покајање и ''заблужденије'' братским загрљајем насловио са ''Писмо уреднику'', печатано у Сербском народном листу за годину 1840... Своју савест, јавним наступима на конгресима СНО 1960. године, умирио је и др Милан Гавриловић, председник Земљорадничке странке и Српског народног одбора у емиграцији. Потресно звуче сведочења о његовим политичким почецима из времена Првог светског рата и извршавању прљавих Пашићевих налога ''зарад вишег циља'', тј. усвојене декларације о ''народном јединству Срба и Хрвата''. Натезање са професором Рајсом, једним од ретких страних Јевреја искрено наклоњених Србима, дало је плода. Скоро сва имена починилаца – официра, подофицира и војника 25., 26. и 28. домобранске пуковније, избрисана су из коначне верзије Рајсове књиге о аустро – угарским зверствима у Мачви 1914. Наравно, ове три пуковније биле су попуњене искључиво Хрватима... Све оне стереотипе и општа места о ''мудром'' Николи – Баји Пашићу великосрбину и краљу Александру I Карађорђевићу ''творцу'' Југославије, треба ставити под дебелу лупу. ''Једна сламка међу вихорове'', били смо и у време Његошево, и током рађања краљевине СХС, а то смо и данас...

    Брошуре са сабраним новинским текстовима Саве Бјелановића, вође далматинских Срба и уредника Српског гласа (у којем је сарађивао и свештеник Марко Костић, Лазин отац) и комплети часописа Словинац где је и дубровчанин слависта Луко Зоре, Србин католик, пророчки указивао на крв у коју ће верска борба увалити народ, две су недостајуће коцкице – путокази будућим истраживачима – у мозаику склопљеном пред нашим очима. Домаће архиве, ''народним издајницима'' попут Лазе М. Костића, биле су далеке и недоступне...

    Чињеница да у Београду на Црвеном крсту и Вождовцу још увек постоје улице Гајева и Мажуранићева, говори у прилог тези о мазохистичкој природи српског народа. Непобитне доказе о србомржњи Људевита Гаја изнео нам је хрватски историчар Фрањо Фанцев, своје тврдње засновавши на истраживањима мађарског колеге Ђуле Мишколца, док за оцене и тумачења осмогодишњег бановања ''пучанина'' и ''неплемића'' Ивана Мажуранића, нису потребна нека дубља разматрања. Увођење у званичну употребу назива ''грчко – источни'' (уместо: православни), затварање српских вјероисповедних школа и забрана истицања националне тробојке, само су неке од његових тековина, које у суперлативу, на немачком језику, поздравља др Иво Пилар у књизи издатој за време Првог светског рата под псеудонимом ''L. v. Sudland''.

Грб Жумберка    Умоболни Антун Старчевић ''отац Хрватске'' и његова баљезгања о ''славеносербској раси'', ћирилици као ''једној крпљавини хрватских и грчких слова'' и потреби да се ''штетне екзистенције одстране'' (мисли, наравно, на Србе), дотакнут је само овлаш и то посредно у трећој глави књиге, кроз студију из пера немачког публицисте и доброг познаваоца Југославије, Ернста Бауера. Као со на отворену рану и нож ''посред срца жива'' делују јетке речи, написане и изговорене од бивших Срба – ''цењеног историчара'' Тадије Смичикласа, грко – католика из Жумберка и Ивана Мештровића, једног од виђенијих поглавица усташке емиграције, који је као амерички држављанин лета 1959. уредно обишао титославију, изљубивши притом Алојзја Степинца, комплетан хрватски комунистички кадар и Јосипа Броза лично...

    Књига Вековна раздвојеност Срба и Хрвата, којој је и насловна страна симболична – милешевски Бели анђео у смислу неког ко саопштава истину - кишоносни је облак жедној српској земљи, земљи коју систематски комадају ''терористи'', ''екстремисти'', ''сепаратисти'' и ''аутономаши'' и чије институције, од војске и полиције преко школства па до Цркве, педантно растачу и блате ''грађани'', ''демократе'' и остали ''слободномислећи интелектуалци''... Производи хрватске индустрије и културе (музика, филм, књижевност...) на сваком су кораку, а југоносталгичарска поскочица о ''лепој земљи коју смо имали'' (једино географски одржива), чује се из многих српских уста... ''Нормализација односа'', ''неопходност сарадње'' и ''културно повезивање'', клице су и нова паковања за старе југословенствујушче идеје и пројекте. Ако још једном наседнемо – то смо и заслужили...

Васкрсење Христово (чувени ''Бели Анћео'') - фреска из Манастира Милешеве (пре 1228.)



Дејан С. Шуњка



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер