Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Др Александра М. Пећинар



РУСИЈА И ГРЧКА ИЗМЕЂУ
ДВА БАЛКАНСКА РАТА

Заокрет у балканској политици
Елефтериоса Венизелоса 1912. године





  




    Грчки доживљај Русије варирао је кроз време, а говорећи о другој половини 19. и првим деценијама 20. века, најбоље се може анализирати кроз призму тзв. "Источног питања". Тако је у периоду након Кримског рата (1854-1856), у Европи постојало уверење о експанзионистичком наступу Русије, а њена спољна политика доживљавана је као панславистичка. Утолико се грчко тумачење руског спољнополитичког програма наведених хронолошких оквира у извесној мери разликовало од претходно наведеног става који је у Европи преовладао.(1) Међутим, не треба пренебрегнути чињеницу да оно што је у Европи, али и у Грчкој друге половине 19. века било карактерисано као нападачки, експанзионистички панславизам, у унутрашњости "руске интелигенције" је називано "Словенским питањем" или "Словенском идејом", а у складу са терминологијом епохе подразумевало "национално буђење" словенских народа, заједничко словенско исходиште, али и њихову међусобну сарадњу.(2) Тако долазимо до закључка да је разумевање ставова и наступа Краљевине Грчке према овој "покровитељској сили" унеколико било условљено и недостатком адекватног знања, а грчка представа о Русији била у извесној мери и саставни део мита, али и одраз било позитивних било негативних стереотипа.




Од 1863. краљ Грка и оснивач грчке краљевске династије Георгиос Ι (1845-1913), био је ујак руског цара Николаја ΙΙ, будући брат његове мајке. Рођен као принц Данске био је другорођени син данског краља Кристијана. Његова супруга, Олга, рођена као Велика кнегиња Русије била је прва рођака цара Александра ΙΙΙ.

Τ. Βρειδελ Χατζηδημητρίου, Οι Αγίες των Ρομανώφ, Αθήνα 2008,Стр.156




Велика кнегиња Јелисавета заједно са, пореклом Рускињом, грчком краљицом Олгом

Τ. Βρειδελ Χατζηδημητρίου, Οι Αγίες των Ρομανώφ, Αθήνα 2008, 116




Грчка краљевска породица у једној посети Русији С`лева на десно: краљ Грка Георгиос Ι, његова сестра Марија Теодоровна, руска царица, краљица Грка Олга, принц Николаос Грчки, принцеза Александра Грчка загрљена са Великом кнегињом Ксенијом Руском (најстарија ћерка руског императорског пара), грчки престолонаследник Константин, принцеза Марија Грчка
Испред: Велика кнегиња Олга од Русије (најмлађа ћерка руског императорског пара), цар Александар ΙΙΙ и принц Андреас од Грчке у седећем положају испред своје сестре Марије

Τ. Βρειδελ Χατζηδημητρίου, Οι Αγίες των Ρομανώφ, Αθήνα 2008, 118


    Русија је на почетку 20. века морала да преиспита своје међународне позиције и спољну политику у свету који се убрзано мењао. Њен положај је био условљен геополитичком и геостратешком позицијом царства, његовим војним и привредним потенцијалом, извојеваним статусом велике силе, али и преовлађујућом светском констелацијом. Та позиција је била основа за одређивање стратешких циљева њене спољне политике, а традиција и менталитет владајућих кругова су тим објективним чиниоцима давали своје тумачење. Као велика евроазијска сила, Руско царство је било заинтересовано за европске и азијске просторе, те је његова спољна политика била усмерена на та два светска подручја. Насупрот уравнотеженој политици у Европи, у политици на Далеком истоку је постојала милитантна "војнофеудална тенденција", која се ослањала на војну силу. (упркос аманету спољне политике Александра III о искључивој одбрани, а не проширењу руских граница.(3) Заоштравање међународне ситуације на почетку 20. века, натерало је Русију да прихвати "правила игре" диктирана од стране великих сила, те није могла избећи војнополитичко ангажовање на Далеком истоку.(4)

    Након пораза у рату са Јапаном Русија је била приморана да преиспита свој међународни положај, али и целу спољну политику. Током наведеног "процеса преиспитивања", тадашњи председник владе Столипин и министар иностраних послова Извољски су након одобрења цара Николаја II (1906-1907) формулисали спољнополитички курс који је подразумевао политику споразумевања и балансирања, како би се земљи обезбедио неопходан политички предах. Такође је требало балансирати између суперсила Британије и Немачке. Посебно формулисан циљ нове политике био је онај усмерен на Балканско полуострво и Блиски исток.(5) Руска јавност, која се након руске револуције (6) све више интересовала за расправе о национално-државним и империјалним интересима царства, као и о правцима и циљевима спољне политике, са изузетком крајње левице, прихватила је Столипинову паролу Велике Русије (7), као обједињујућу основу унутарњег и спољнополитичког програма.(8) Ипак, велики део владајућих политичких кругова царства, заплашен експанзионистичким претензијама Немачке и њеном подршком Аустроугарској, подржавао је проантантску усмереност руске спољне политике, коју је заговарао министар спољних послова Извољски. Иако је претежни део војних и пословних кругова био за финансијко и политичко повезивање са Британијом и Француском, став руског цара је представљао одлучујући фактор у формулисању спољне политике Русије.(9)

    Угрожавање мореуза, чворне тачке руске балканске политике од стране Немачке и Аустроугарске, у складу са њиховом политиком Drang nach Оsten, нарочито после анексије Босне 1908, постаје све интензивније. Русија се налази у неповољном положају. Она је ослабљена у рату са Јапаном, те није у могућности да приступи решавању питања "болесника на Босфору". Њени савезници Француска и Енглеска нису искрени, јер зазиру од руске премоћи у источном Средоземљу. У таквој ситуацији, савезници се налазе у младим балканским државама, чије националне аспирације задиру у територију Турске.(10) Ипак треба истаћи да је Русија за Балканско полуострво била више заинтересована из општеполитичких и војностратешких разлога него привредних, а управо је из тога извирала руска балканска политика. Њен главни циљ је био спречити продор Немачке на Блиски исток, а себи обезбедити Цариград и мореузе. По мишљењу М. Екмечића ".....идеал Русије је био исфрагментирани Балкан".(11)

    Напоредо са оваквим руским наступом, поимање грчког премијера Елефтериоса Венизелоса о недостатку предуслова који би омогућили Грчкој ефикасно остваривање националних циљева на војном и дипломатском нивоу у периоду 1909-1912, учврстили су га у одлуци да подржава климу помирења са балканским суседима, а нарочито према Турској. (12) Нови грчки премијер, са једне стране покушавао је да избегне судбоносну и у датом моменту неизвесну авантуру, а са друге да добије на драгоценом времену у покушају да ојача оружане снаге земље. Тек када се узму у обзир тренутне опште спољнополитичке потребе Грчке, може се схватити уздржан став грчког премијера према Турској.(13) Μеђутим, развој догађаја, како на европској, тако и на политичкој сцени Балкана, нужно су утицали на даље грчко опредељење.(14)

    Насупрот балканској политици Немачке и Аустро-Угарске усмереној на распиривање шовинизма и националне мржње међу балканским народима, Русија је тежила да од ослобођених и уједињених балканских држава створи моћну препреку аустро-угарском и немачком надирању на Балкан и даље на исток, што се подударало са националноослободилачким тежњама балканских народа. Иако у почетку противна, руска влада се није могла одупрети притиску руског јавног мњења и окренути леђа словенским народима на Балкану. Пријатељство Русије са историјски прогресивним и отпорним снагама-балканским државама, иако перспективно, није било без противуречности. Поред спорног Цариграда, као великогрчког и великобугарског циља, "јабуку раздора" представљала је и Македонија, те је наведене супротности требало превладати, како би настао савез за којим су Русија и балканске државе увиђале да постоји потреба.(15)




Николај ΙΙ стр. 60




Елефтериос Венизелос стр.38

Ίδρυμα Ιστορίας Ελευθερίου Βενιζέλου, Ανακοινώσεις Ημερίδος 16 Μαρτίου 2007, Για την Επέτειο του θανάτου του Ελευθερίου Βενιζέλου


    Балкански ратови, као један од кључних историјских догађаја прве половине 20. века, само су озваничили и на видело изнели сву комплексност проблематике односа међу народима Балкана, додатно усложену интересима и захтевима великих европских сила. Економски, политички и војно-стратегијски интереси великих сила на Балкану, стајали су иза свих њихових дипломатских потеза и комбинација, усмерених или на стварање и учвршћивање Балканског савеза, или пак на његово разбијање.(16)

    Развој догађаја на Балкану до 1912. године, коначно је условио да балканске земље, Бугарска, Србија, Грчка и Црна Гора привремено превазиђу узајамну неповерљивост, условљену националним идеологијама сваке од њих, успостављајући "Балкански савез"(17), који је као директну последицу имао заједничко учешће њихових војних снага усмерених против Турске.(18) Коначно, можемо закључити, да је настанак Балканског савеза био и у директној вези са политиком Нове Турске, повећаном суздржаношћу Енглеске пред идејом уништења Османског царства након енглеско-руског приближења из 1907, поразом Османског царства у итало-турском рату 1911-1912, албанским националним тежњама које су супротстављале територијалним стремљењима Грчке, Србије и Црне Горе као и "повратку" Русије на Балкан након пораза у руско-јапанском рату и њеним утицајем на Србију и Бугарску.(19)

    Познајући амбиције Фердинанда Кобурга, његову тежњу да овлада Цариградом и мореузима, као и супротности његове и руске политике у овом питању, енглеска дипломатија је рачунала да би у том циљу значајну улогу могао одиграти Балкански савез, који је стваран 1912. године.(20) Због тога се званични Лондон посебно ангажовао на инкорпорацији Грчке у савез балканских земаља, како би преко ње остваривао свој непосредни утицај на њега, а уједно и спречио да се он претвори у оружје балканске политике на штету политичких, економских и војностратегијских интереса Енглеске у Источном средоземљу.(21)

    Међутим, карактеристичан став Венизелоса према Турској, био је пре свега условљен општим интересима и очувањем грчког националног елемента на њеним територијама. Сматрајући да ће у случају распада Турске Грчка задобити само један део спорне македонске територије и на тај начин бити оштећена, изражавао је жељу за турским националним препородом, не одбијајући, међутим, ни у једном моменту могућност сарадње са својим балканским суседима. Своју политику према балканским суседима Венизелос је изнео пред грчком Скупштином у једном говору од 21/5/1913׃ "Избор савезника за борбу против Отоманске империје не зависи од мене. Њих ми намећу географска и политичка историја, као и етнички састав становништва, који преовладава на Балканском полуострву." Наводећи важност коју је за њега имало решење Критског питања, као и узалудне покушаје комуникације са Портом и њене закаснеле реакције, изражавао је уверење да је идеја о сарадњи Грчке са својим северним суседима у том моменту била блиска остварењу. (22)

    Успехе балканских држава током Првог балканског рата, као и пораз Турске, Велике силе су различито примиле. Централне силе су биле непријатно изненађене, јер су предвиђале брзу победу Турске. Антанти је одговарао пораз Турске, а у руском "радовању" било је зебње да би Бугари могли заузети Цариград. Панславистички кругови у Русији сматрали су да се "Источно питање" може решити уз помоћ балканских Словена, независно од Европе. (23)

    У периоду који је уследио (јануар-јун 1913), нису престајали контакти и разговори између српске и грчке стране, са циљем да се установе оне тачке које би им омогућиле постизање споразума. Незванични преговори су настављени у Атини између председника грчке владе, Елефтериоса Венизелоса и српског посланика Матије Бошковића. Како се Грчка није могла споразумети са Бугарском око поделе јужне Македоније, желела је на својој страни Србију. Пошто интереси две земље на наведеној територији нису долазили у суштинску конфронтацију, идеја о приближењу је прихваћена. Са друге стране, након успеха своје војске, Србија је од Бугарске тражила ревизију међусобног уговора по питању граница у ослобођеним крајевима, на бази стварно заузете територије (на бази доприноса у рату против Турске), што је наишло на противљење Бугарске, додатно заоштравајући српско-бугарске односе. (24) Као резултанта наведених трвења, током фебруара месеца 1913. изражена је сагласност представника српске и грчке владе о успостављању заједничке границе западно од Вардара, што се косило са одредбама српско-бугарског споразума. (25) У својој књизи М. Милошевић наводи да су фактори који су неминовно убрзали преговоре заинтересованих страна (Србије и Грчке) пре свега били ׃ "Неприхватање бугарске владе грчког предлога о подели јужне Македоније и њено одбијање да прихвати ревизију српско-бугарског уговора, односно исправку договорене границе, пад Једрена, примирје са Турском, али и затегнути односи међу савезницима, који су претили да прерасту у сукоб, као и неуспех руске дипломатије да се несугласице реше мирним путем." (26) Остварење српско-бугарског уговора, на чему је инсистирала Бугарска, насупрот Србији која је тражила његову ревизију, створило је сложену политичку ситуацију и претило ратом, који би био смрт Балканском савезу и премоћи Русије на Балканском полуострву. Тако је питање ревизије уговора постало чворна тачка балканске политике заинтересованих Великих сила. Централне силе су подупирале Бугарску у питању Цариграда и хушкале је против Србије, радећи на тај начин на разбијању савеза, док је Русија чинила напоре да измири интересе Србије и Бугарске. (27)

    Као један од начина да се криза превазиђе, Русија је предлагала (и на њему настојала), састанак Пашића, Гешова, председника бугарске владе (29/03/1911-14/06/1913), и Венизелоса, председника грчке владе, на коме би се ускладили међусобни интереси. Бугарска влада је то сматрала излишним и 17. маја званично тражила од руске владе да донесе одлуку која ће обавезати Србију да изврши евакуацију спорне територије. У противном, истицала је, рат је неизбежан.(28)

    Видевши да се са Бугарском не може сложити, а желећи подршку Русије, Пашић је упутио 24. маја дуже писмо Сазонову, руском министру иностраних послова, у коме је истакао неопходност суштинске ревизије уговора, тумачену са српске стране: "...са губитком Јадранског приморја и са стварањем Албаније, знатно је умењена територија коју Србија добија. Тиме је равнотежа, која је главни услов за мирно и правилно развијање односа суседних балканских држава поремећена у толикој мери да Бугарска добија хегемонију над свим балканским државама, што неминовно повлачи за собом распад савеза и тражење наслона на друге државе." Овде треба приметити да је српска влада јасно увиђала великобугарску концепцију, односно да се борба са бугарске стране водила за целу Македонију, у ствари превласт на Балканском полуострву.(29)

    Непопустљивост обе стране и поред притиска Русије, неминовно је водила рату. У то време (1. јуна) је потписан српско-грчки уговор о савезу, уперен против Бугарске, иако је руска влада упозоравала на погубност таквог поступка. Настојећи да измири српско-бугарску супротност, руска влада је предложила да у Петроград дођу балкански, савезнички председници влада и прихвате руску арбитражу. И српска и бугарска влада су дале негативан одговор. Али руски предлог није скинут са дневног реда. После Сазоновљевог оштрог монолога пред бугарским послаником у Петрограду, поводом опозивања бугарског посланика из Београда, у бугарској влади су почели разумније да гледају на положај у који је Бугарска запала. Од Русије се помоћи нису могли надати, од Румуније није било назнаке чак ни благонаклоног неутралитета, а против себе су имали спремне српске и грчке трупе. Зато је Данев, нови председник бугарске владе (14/06/1913 – 17/07/1913), чинио кораке ка приближавању Русији и настојао да изађе у сусрет њеном предлогу за састанак у Петрограду. Опозицију овом курсу представљали су бугарски краљ и део генералитета. (30)

    У међувремену, и код српске владе је сазрело мишљење да се иде на састанак у Петроград, и поред критике опозиције и војних кругова. У моменту када је српска народна скупштина најзад одобрила предлог да се иде на арбитражу у Петроград, стигао је телеграм од српске Врховне Команде, да је у зору 30. јуна Бугарска напала српску војску дуж целе демаркационе линије. Тако је почео Други балкански рат, у тренутку када је конференција четворице председника у Петрограду, под руководством Русије, имала реалне шансе да мирним путем реши спорне тачке и очува Балкански савез. (31)

    Предмет нашег интересовања јесу управо околности у којима је дошло до покушаја интервенције Николаја II, руског цара, непосредно пре почетка Другог балканског рата и његовог настојања да спасе савез балканских држава. Треба имати у виду да извесни историчари упућују на чињеницу да, у случају успешног исхода ове мировне иницијативе, до Великог рата 1914-1918 не би ни дошло. (32)

    Свакако, "моменат словенства" је коришћен као адут у настојањима да арбитража буде прихваћена од стране влада у Београду и Софији. Но заједничка православна вера представљала је чинилац на коме се заснивала политика Петрограда према Грчкој, а која је тада у земљи наишла на повољан пријем. (33)





Принцеза Александра од Грчке, касније Велика кнегиња Русије Александра Георгијевна, стр. 120-121




Током 1900. је склопљен други брак између чланова православних династија Русије и Грчке. Друга кћи и пето дете грчког краљевског пара Георгиоса Ι и Олге, принцеза марија од Грчке, удала се 12. маја 1900. на Крфу за великог руског војводу Георгија Михајловића, првог рођака цара Александра ΙΙΙ (отац цара Николаја ΙΙ), али и први рођак мајке своје супруге, краљице Грка, Олге, стр. 216


    Пре него што се препустимо излагању чињеница, а како бисмо што јасније указали на каснију измену оријентације политике грчког премијера, неопходно је направити историјски осврт на "критску фазу" живота и рада великог грчког политичара Елефтериоса Венизелоса. Потпуно је јасно, наравно, да овај осврт подразумева поновно преиспитивање његовог сукоба са грчким принцом Георгиосом, који је од краја 1898. имао функцију Високог комесара (гувернера) Великих сила на Острву (Криту).

    Истраживање односа двојице државника, по правилу бива засновано на анализи устанка у Терису (Крит), који је избио 1905. године, а паралелно се, успех овог покрета представља као главни узрок повлачења принца Георгиоса са наведеног положаја, као и његовог истовременог повлачења из јавног живота. Међутим, према тврдњама одређених грчких историчара, развој догађаја није ишао баш тако. Устанак у Терису, коначно је био осуђен на неуспех из разлога става заповедника руских јединица које су у том моменту биле смештене на острву (34). Посебно је карактеристичан "Саветодавни проглас" упућен становницима Ретимна 14. августа 1905, који издао управо Заповедник Царских руских снага на Криту. У овом прогласу се осуђује подстицање грчког народа на устанак и захтевање уједињења, а јасно се уочава заштитнички став који је Русија заузела према принцу Георгиосу. Разлоге оваквом руском ставу треба, пре свега потражити у старом и снажном пријатељству које је повезивало Гувернера на Криту са Царском кућом Романова. Тако је 1891. године краљевић Георгиос био у пратњи царевића Николаја, на његовом путу око света. У Јапану је, међутим, руски престолонаследник постао жртва покушаја атентата, тако што је млади јапански националиста покушао да га убије, а муњевитом реакцијом га спасао, управо краљевић Георгиос.(35) Како се може закључити, везе, које су због руског порекла краљице Олге, Георгиосове мајке, још одавно постојале између грчке династије и династије Романов, постале су још снажније. Такође је потпуно разумљиво да је гувернер Великих сила на Криту од самог почетка био сматран русофилом.




Царевић Николај Александровић у униформи одреда Адамански 1889. у својој 21ој години, стр. 158




Царевић Николај са својим прворођаком, принцом Георгиосом Грчким (касније Високим комесаром (гувернером) Крита, за време њиховог пута по далеком Истоку, стр. 158.


    Насупрот томе, Елефтериос Венизелос већ је био опредељен за британску страну. Опште је позната пажња којом га је био обасуо, још док је био само студент у Атини, Joseph Chamberlain. Међутим, и да тога није било, ствари су се тешко могле одвијати другим током. Венизелос је припадао средњем друштвеном слоју, који је благонаклоно гледао на систем владавине који је директно пропагирало Уједињено Краљевство. Тако је сукоб ове две политичке личности, које су изражавале тенденције два света, који не само да су били различити, већ и међусобно супротстављени, био скоро неизбежан. (36)

    Упркос наведеним супротностима, никада није било доведено у сумњу дело, које је у кратком временском периоду остварено на Криту, пре свега из разлога сарадње принца Георгиоса и Венизелоса: Острво је од једне заостале отоманске провинције, "израњаване" сталним револуционарним борбама, претворено у фаворизовану (према којој је постојао благонаклони став) европску државу.(37)

    У сваком случају, крајем пролећа 1913, ситуација је постала толико напета, да су у посету Атини пожурили Премијер и министар Морнарице Велике Британије, Herberth Henry Asquith и Winston Churchil. Бугари су, што се поделе Македоније тиче тражили придржавање онога што су се са Србима били договорили још пре почетка Првог балканског рата. Срби су остајали при том да се ситуација била изменила и изјављивали да су желели да се граниче са Грчком, чињеница која током преговора 1912. није била предвиђена. Одлучено је, дакле да се комплетна ситуација изложи арбитражи (суду) руског цара Николаја II.

    Ова одлука трију влада је имала огроман значај. На овај начин (препуштањем арбитраже руском цару између три хришћанске државе) Русија је постајала покровитељ не само Бугарске и Србије, него и Грчке, која је, како је познато, после свргавања краља Отона, била припала британској зони утицаја. Тако је први који је изразио сумње у успех арбитраже Николаја II био познати James Bourchier, дописник са Балкана лондонске новине Times. Након тога умешао се и бугарски краљ који је " не узимајући у обзир мишљење било кога ко би му се могао супротставити и изражавајући јасно противљење могућности арбитраже руског цара" (онако како је то прижељкивала и Аустроугарска), дао покриће својим највишим официрима, тако да је бугарска војска, без објаве рата напала Грке и Србе. Управо је овај потез упропастио последњи покушај Русије да се наметне на Балкану, а означио тежак дипломатски пораз куће Романов и судбински отворио врата Првом светском рату.

    Овде је, међутим, неопходно направити ретроспективу. Русија се, имајући за циљ да њена арбитража буде прихваћена од стране Београда и Софије, била ослонила на аргумент Словенства. Међутим, у свом настојању да придобије и Грчку, потпуно природно се ослонила на Православну веру. Територија Грчке је тада била погодно тле за покушаје из Петрограда. Тако је краљевић Николаос пожурио да учини посету овом граду како би изнео грчке ставове руском цару, а још је значајнија чињеница да је Елефтериос Венизелос, који из разлога своје делатности против принца Георгиоса на Криту, није био нарочито омиљен на руском царском двору, "изненада задобио поверење Николаја II и добио овлашћење да пренесе његова настојања балканским државама."(38)






Грчки принц Николај од Грчке и Данске (1872-1938) и велика кнегиња руска Елени Владимировна (1882-1957), који су имали три кћери, међу којима и грчку принцезу Олгу (удата за принца Павла од Југославије), стр.220-221.


    У сваком случају, чинило се да руска настојања дају резултат, упркос препрекама које је стално наметао краљ Бугарске, Фердинанд, осведочени непријатељ Словенства, и то захваљујући ставу Румуније, која је, иако у почетку неутрална у случају рата против Бугарске, изненада изменила став и пристала на учествовање у рату. Уосталом, стање у бугарској војсци у којој је харала колера, а која им је пренета од отоманских снага код Чаталџе, није било уопште добро, а чинило се да ће ова румунска претња сачувати, колико мир на Балкану, толико и надмоћну улогу Русије. Тако је, имајући у виду да је био одређен датум одржавања конференције премијера хришћанских држава Балканског полуострва за 25. јун 1913, наравно у Петрограду, бугарска страна показала изузетно интересовање да прихвати руску арбитражу, односно да учествује у конференцији. Ипак, даљи развој догађаја, како смо већ истакли, омогућио је избијање рата. Сама чињеница о избијању сукоба између Србије и Грчке са једне стране против Бугара представљала је тежак дипломатски пораз Русије.(39)

    Нагласили смо већ да је Николај II своју арбитражу Србима и Бугарима настојао да наметне користећи идеју словенства. Ова иста идеја, у најмању руку, Грцима није била блиска, тако да је маневарски простор за развијање руско-грчких веза била православна вера. Овај моменат је коришћен не само због традиционалног утицаја руског цара на хришћанске народе Балкана, већ и из разлога који у данашње време лагано и неоправдано падају у заборав.




Грчко представништво на крунисању Николаја ΙΙ било је сачињено од грчке краљице Олге (у седећем положају са својом дворском дамом гђом Сапунтзаки) и принчева Николаоса, Георгиоса и престолонаследника Константина (с лева у стојећем ставу) у пратњи својих дворана, стр. 203.


    Званична вера Руске империје била је Источно Православно хришћанство, које је у Русију уведено током 10. века. Увођење хришћанства довело је Русе у контакт са грчко-византијском културом, стварајући једну византино-словенску "мешавину", на чијем је темељима касније створена руска држава. Грчки мисионари преносили су хришћанско Јеванђеље, а Кијев је постао центар руске цркве (988. је основана Митрополија у Кијеву), која је била под јурисдикцијом Патријархата у Константинопољу. 1318. седиште Руске цркве је премештено у Москву. 1448. Руска црква је прогласила аутокефалност, тежећи да се осамостали од јурисдикције од Патријархата у Константинопољу. Након освајања Града 1453, од стране Турака, распадом Византијског царсва и потпадањем Екуменског Патријархата под власт султана, цркве држава Балканског полуострва биле су освојене од стране Турака. У том периоду Русија је представљала једну независну православну државу, а руски цар јединог православног владара који се могао супротставити турској превласти. Тако је 1589, Екуменски Патријархат узвисио Московску Митрополију у ранг Патријархата.(40)

    За нашу причу, која упућује на повезаност двеју земаља, поред основа и начина увођења православља, важан је податак да је још од 14. века., а нарочито после пада Града, велики број икона Богородице са територије Византије пренет у Русију. Тако се у Москви се налази још од 17. века икона Богородице Влахернске, којој се, према легенди, дугује спас Константинопоља још 626. године: Док се император Ираклије борио са Персијанцима у пограничним крајевима Мале Азије, престоница је била опкољена Аварима и њиховим савезницима. Одбрану града је органозвао Патријарх Сергије. Град је спашен упркос надмоћи завојевача, а одбрана је приписивана Богородици, чија се икона налазила у Влахерни. Од тог момента је Богородица сматрана заштитником грчке нације. Непосредно, међутим, пре освајања Константинопоља од стране Турака, пад ове иконе током једне литије, на земљу, протумачен је предзнаком отоманског освајања Цариграда.

    Такође је важан податак да када је Град заузет, Богородица Влахернска није изгубљена. Сачувана је у женском манастиру Пантократор. Када су освајачи, међутим, избацили калуђерице и заузели манастир, нови надзорник је икону пронашао, поклонио је једној својој сусетки, која ју је потом продала протосинђелу Патријархата у Јерусалиму, који ју је, опет, коначно даровао руском цару Алексеју Михајловићу (1645-1676), оцу Петра Великог.(41)




Богородица Влахернска, стр. 70.
Ίδρυμα Ιστορίας Ελευθερίου Βενιζέλου, Ανακοινώσεις Ημερίδος 16 Μαρτίου 2007, Για την Επέτειο του θανάτου του Ελευθερίου Βενιζέλου


    Овде се поставља питање мотива очигледног заокрета у ставу тадашњег грчког премијера, a извесни аутори траже различите узроке пажњи, коју је руски цар поклонио Ел. Венизелосу (на рачун грчког краља Константина, који је био наклоњен немачкој монархији). Упркос различитим тумачењима, разматрање мотива који су коначно пресудили у заокрету грчке политике према Русији у датом моменту, као и ранијем грчком сврставању на страну својих северних балканских савезника, поред неоспорних аргумената које смо изнели, може свести на уверење о вишезначној важности уједињености народа Балканског полуострва у борби против туског завојевача.(42)


  


Извори


(1) У Европи је од краја 18. века Русија доживљавана као "унутарњи европски други", а током 19ог века њена спољна политика је поимана кроз призму русофобије. Поврх тога, грчка тумачења су била обојена националним фобијама, митовима, често и незнањем, а касније условљена и визијама Велике идеје и несигурношћу колективног идентитета. Забринутост коју су изазивале балканске- словенске националности, у спрези са императорским максималистичким визијама одређених руских кругова, а вези са наслеђем "Великог болесника", ставарале су уверење о руским тенденцијама према југу, о заштити Словена на Балканском полуострву, и на крају њиховом асимилацијом у руске државне оквире. Панславизам ће, према грчком мишљењу, уосталом као и у Европи, бити приписан руској спољној политици, а страх од њега у Грчкој ће бити само ојачан након Уговора у Сан Стефану и настанка Велике Бугарске. (Види код Αντα Διάλλα, Η Ρωσία απέναντι στα Βαλκάνια, Ιδεολογία και πολιτική στο δεύτερο μισό του 19ου αιώνα, Αλεξάνδρεια, Αθήνα 2009, стр. 11-12.)

(2) Исто, стр. 12.

(3) Игнатьев, А. Б., Внешная политика России 1907-1914, Москва 2000, стр. 33-36.

(4) Ову експанзију Русије ка Азији је подстицао Виљем II како би је удаљио од европских дешавања, али и неки западњаци у Русији, Вите, нпр., који су у оваквој тенденцији видели изворе акумулације која би олакшала модернизацију Русије по европским узорима. Ипак након првих пораза у рату са Јапаном, који је представљао пропаст руске далекоисточне политике, до изражаја је дошла руска слабост. Након рата са Јапаном 1904-1905 и револуције 1905-1907 Русија је изгубила многе карактеристике велике силе. (Види код (А.Б.ИгнатЬев, н.д, стр. 3-5, 58-59)

(5) Τ. Βρειδελ Χατζηδημητρίου, Πόλεμος και Διπλωματία στην Μέση Ανατολή, Αθήνα 2015, стр. 73.

(6) Т. Βρειδελ Χατζηδημητρίου, Αγίες των Ρομανώφ, Αθήνα 2009, стр. 305-307.

(7) У основи наведене оријентације била је платформа са доста различитих елемената либерално-империјалистичке и прословенске (неословенске) усмерености. У условима раскола Европе ово је представљало проантантску и антигерманску оријентацију. Током времена Николај ΙΙ и влада су ову оријентацију прихватили као званичну државну политику. (С. Живанов, Европа пред Први светски рат, Корени, узроци и поводи великог рата, Од Берлинског Конгреса до почетка првог светског рата 1878-1914, Завод за уџбенике, Београд 2014., стр. 123-128)

(8) Исто, стр. 128.

(9) Α. Διάλλα, н.д 147-149 (У складу са законодавством, све до устанка 1905, спољна политика је подлегала наследном царском праву. У оквирима апсолутне монархије, из очигледних разлога, личност и посебна уверења сваког императора била су од одлучујућег значаја за процес доношења одлука и формирања спољне политике. У периоду који анализирамо појединачна схватања су била одређена трима идеолошко-политичким осовинама (тежиштима): православљем, европејством и апсолутизмом. Мотив вере у формирању спољне политике био је централни, много израженији када се односио на простор хришћанског Истока, који је симболизовао "света места" православља као и "овоземаљске послове" руске државе. Друго тежиште је било уверење о европском карактеру Русије, које је делимично произилазило из првог. (цар је функционисао на основу користи династије, не тежећи светској доминацији, већ су руски владари као апсолутни монарси једне Велике силе полагали право на превласт само у одређеним областима (Балкан, Кина) као и на признавање интереса државе по одређеним питањима као што су били Мореузи и судбина православног живља у Отоманском царству)

(10) Н.Б.Поповић, Србија и Царска Русија, стр. 56-57.

(11) Н.Б. Поповић, н.д., стр.42 (Овакав став аутор поткрепљује тврдњом да Русија није помагала оне клице у српском покрету које су тежиле стварању самосталне државе)

(12) А. А. Палис, Greece`s Anataolian Venture and after, Лондон 1937, стр.14-21.

(13) Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, "Οι διπλωματικές εξελίξεις από το 1909-1912", стр. 258-264. (Историја грчке нације, "Дипломатска збивања 1909-1912") (Жеља грчког премијера о одржању мира и спровођења политике незамерања према Турској, огледала се и у заузимању једног умереног става у Критском питању, као и грчким реакцијама на итало-турски рат (16/29/9/1911). Италијанско заузимање Родоса, доводи у директну везу грчки став са исходом итало-турског рата. Без обзира на негативан став италијанске владе према грчким предлозима о заједничком фронту, дванаестомесечни прекид ратних операција на релацији Италија- Турска имао је позитиван утицај на положај Грчке у датом моменту. Добитак за владу у Атини био је двоструки׃а) добила је драгоцено време како за преговоре, тако и за ратне припреме; б) са друге стране нужно неучествовање Грчке у ратним операцијама повољно се одразило и на тенденцију прилагођавања грчке дипломатије и успостављању климе незамерања и попуштања пред Турском.)

(14) Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, "Οξυνση των ελληνοτουρκικών σχέσεων και η στάση των Δυνάμεων", стр. 258-264. (Историја грчке нације, "Заоштравање грчко-турских веза и став Сила")

(15) Н.Б.Поповић, н.д., стр. 56.

(16) Саво Скоко, "Други Балкански рат 1913, Узроци и припреме рата", Београд 1968, стр. 4.

(17) Уговори који су сачињавали Балкански Савез из 1912 јесу српско-бугарски уговор о пријатељству и савезу (13.3.1912) и српско-бугарски војни савез (29.4.1912), грчко-бугарски уговор о савезу (29.5.1912) и грчко-бугарски војни савез (4.10.1912), усмени договор између Бугарске и Црне Горе (почетак септембра 1912) и на крају, политички и војни савез између Србије и Црне горе (6.10.1912)

(18) ДСПКС, Књига 7, Св.1, Београд 1980, Посланство Краљевине Србије у Немачкој-Берлин Министарству Иностраних Дела Краљевине Србије-Београд, пов. бр. 29, Пов. бр.565, Пов. Док. 145, стр. 275.

(19) Н.Б.Поповић, н.д., стр. 56-57 (Услед своје слабости и неспремности за веће, а можда и пресудне међународне сукобе, Русија је савез Бугарске и Србије схватила само као одбрамбено средство против Хабзбуршке монархије, а не као офанзивно против Турске.)

(20) Ж. Аврамовски, Ратни циљеви Бугарске и Централне силе 1914-1918, ИСИ, Београд, 1985, стр.8.

(21) Љ. Алексић Пејковић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Београд, 1966, стр. 53.

(22) Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, "Οι αντιλήψεις του Βενιζέλου για τη στάση της Ελλάδος απέναντι στην Τουρκία και τα βαλκανικά κράτη", стр.260. (Историја грчке нације, "Схватања Венизелоса о грчком ставу према Турској и балканским државама")

(23) Н. Б. Поповић, стр.59.

(24) Посебну пажњу на српско-бугарске односе у назначеном периоду обраћа С. Божић, "Македонија као спорно питање између Српске Краљевске Академије и Бугарске Академије Наука 1913. године", у Балкански ратови 1912-1913, Нова виђења и тумачења, ИСИ, Београд 2013.

(25) М. Милошевић, Србија и Грчка 1914–1918, Из историје дипломатских односа, Зајечар, 1997, стр. 15-18.

(26) Потврду ставова српског аутора проналазимо у писању грчке штампе (Μακεδονία, "Αποκαλύψεις επί της Σερβοβουλγαρικής Συνθήκης, Τα Υπέρ και Τα Κατά", 5/06/1913, стр. 1) (Македонија,"Открића поводом српско-бугарског споразума"), и Μακεδονία, "Η Απάντησις της Βουλγαρίας εις την Σερβίαν", 7/06/1913, стр .3 (Македонија," Одговор Бугарске Србији")

(27) Русија је радила на измирењу савезника и спашавању Балканског савеза. Србију је уверавала да ће изгубити симпатије Европе уколико буде инсистирала на ревизији уговора, на шта је Пашић одговорио да српска влада неће допустити да се Бугарска пружи између Србије и Грчке и дође у додир са Албанијом. Са друге стране, бугарска влада је упозоравала "да она не може бити одговорна за разбијање Балканског савеза, уколико Тројни споразум одмах не предузме мере да се Срби и Грци уразуме". Ово се могло схватити и као упозорење претње, јер је Бугарска морала да зна који су интереси Русије на Балкану.

(28) Δ. Μιχαλόπουλος, н.д., стр. 59.

(29) Тадашњи бугарски краљ Фердинанд, будући потомак мађарске куће Сакс –Кобург-Готха-Кохари, нашао се 1887. на бугарском престолу, углавном захваљујући упорности своје мајке, кћери краља Француске Лудовика-Филипа. У почетку се налазио под влашћу Високе Порте, међутим 1908, користећи се немирима које је изазвао устанак Младотурака, прогласио је Бугарску независном а себе краљем. Међутим, политички свет у земљи је био у непрестаној ситуацији међусобног сукоба, а као главни разлог се могао сматрати питање Македоније.

(30) Чињеница је међутим, а то се јасно уочавало и касније током Првог светског рата, да је краљ Фердинанд успео да преоријентише према Бечу спољну политику Бугарске, чији је народ у суштини остајао окренут Русији. Тако је на своју страну придобио побугарене Македонце, а паралелно је довео и у Софији поставио људе из Аустроугарске (и Немачке) којима је указао своје поверење. Све изнесене чињенице ће представити основне узроке, како за избијање, тако и за развој Другог балканског рата (Δ. Μιχαλόπουλος, Ελευθέριος Βενιζέλος και Ρωσία, Ζημώσεις και εξελίξεις κατά την πριν από τον Β` Βαλκανικό πόλεμο περίοδο, Ιδρυμα Ιστορίας του Ελευθερίου Βενιζέλου, Ανακοινώσεις ημερίδος (16 Μαρτίου 2007), Για την επέτειο του θανάτου του Ελευθερίου Βενιζέλου, Αθήνα 2007,стр. 58)

(31) Н.Б. Поповић стр.61.

(32) Наведени сукоб, Други балкански рат, није имао шансе да избије, да, у међувремену није настало питање Албаније. Питање независности ове земље представљало је посебно интересантан случај. Прво је призната, а тек онда створена. Уговором у Лондону од 30. маја 1913, Висока Порта је савезничким хришћанским владарима препустила све територије западно од фиктивне линије Енос-Мидија у Тракији, изузев Албаније, над којом су бригу преузеле Велике силе. Албанију је, међутим, прижељкивала Србија, која је, како би се могло очекивати, желела излаз на море, у овом случају на Јадран. Тамо, међутим, сем албанских није било других "расположивих", дакле погодних за проширење српске превласти, обала, из разлога што су обале изнад Албаније биле у власти Хабсбурговаца. Имајући у виду чињеницу, да су се као заштитници албанске независности истакли Рим и Беч, Србија и Грчка су пожуриле да склопе тајни споразум на основу кога је територије Албаније требало да буду подељене на две сфере утицаја, грчку и српску. Одржање једног оваквог устројства, показало се, услед развоја догађаја, немогућим. Тако је јабука раздора опет постала Македонија. Сами Македонци су, у оном кризном периоду између два Балканска рата, упутили један меморандум Великим силама, којим су тражили стварање аутономне (у суштини независне) Македонске државе, међутим, њихови захтеви нису узети у обзир. (Види, Д. Михалопулос, н.д стр.58.)

(33) Д. Михалопулос, н.д., стр. 58-59.

(34) Д. Михалопулос, н.д. стр. 39-40 и Ειδησεολογικόν Δελτίον "Ελευθέρου Βήματος" (Χανιά), 16 Αυγούστου 1905.

(35) Θ. Βελλιανίτης, λήμμα Γεώργιος, Μεγάλη Ελληνική Εγκυκλοπαιδεία, τομ. 8 (Αθήνα: Πυρσός, 1929), стр.322.

(36) Βλ. Μανούσου Ρ. Κούνδουρου, Ιστορικαί και διπλωματικαί αποκαλύψεις, Ιστορικά γεγονότα 1890-1923. Επιμέλεια : Χαρήκλεια Γ. Δημακοπούλου και Ελευθέριος Γ. Σκιαδάς (Αθήνα : ΕΛΙΑ, 1997), стр. 192. (Сукоб, који је међутим, из разлога идеолоших противуречности, искрсао између ове две личности проузроковао је устанак у Терису, који је, међутим, у новембру 1905, већ био на свом крају. Последично, потпуно је погрешно револуционарна иницијатива Венизелоса, сматрана узроком, током наредне 1906. године, повлачења принца Георгиоса са места гувернера. Иако се, наравно, не може пренебрегнути његова психолошка исцрпљеност, прузрокована сукобима са Венизелосом, прави узрок његовог напуштања Крита била је његова веза са принцезом Маријом Бонапарта, којом се и оженио, како је познато 1907, населивши се потом, у једном париском предграђу. У почетку је напустио Крит, а затим и Грчку, отишавши у Француску , у којој је поживео све до своје смрти 1957.)

(37) Νικολάου Οικονόμου, λήμμα "Γεώργιος", Παγκόσμιο Βιογραφικό Λεξικό, τομ. 3, Αθήνα: Εκδοτική Αθηνών, 1985), стр.28.

(38) Д. Михалопулос, стр.58.

(39) Νέα Ημέρα Τεργέστης… У последње време у грчкој историографији се појављују тврдње о другачијим узроцима избијања Другог балканског рата. У складу са наводима извесних грчких историчара десило нешто што се може схватити само као провокација: у једној атинској дневној новини појавио се један плагијат изјаве грчке владе против Бугарске, писане једним веома оштрим стилом, те је услед оваквог наступа сукоб између балканских хришћанских држава био неизбежан. Уистину, ова објава је била вулгарна и увредљива у тој мери, да је Венизелос одмах послао по краља Константина, који се тада налазио у Солуну. Овај случај лажне декларације десио се у јуну 1913, дакле у време када су епизоде између Грка и Бугара и у Солуну, а и ван њега биле учестале. (Види Д. Михалопулос, стр.58)

(40) Т. Бреидел Χατζηδημητρίου, Οι Αγίες των Ρομανώφ, Αθήνα 2009, стр. 91-93.

(41) Д. Михалопулос, стр. 67-73.

(42) Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, "Οι αντιλήψεις του Βενιζέλου για τη στάση της Ελλάδος απέναντι στην Τουρκία και τα βαλκανικά κράτη", стр. 250. (Историја грчке нације, "Схватања Венизелоса о грчком ставу према Турској и балканским државама")


  



НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер