Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Александар В. Бачко



РУСКО ПЛЕМСТВО
СРПСКОГ ПОРЕКЛА
ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ
ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВ











Посвећено
Њеном Императорском Височанству
Великој Кнегињи
Марији Владимировној
од Русије
Поглавару Руског Царског Дома и
de jure Царици Сверуској




Аутор и уредник текста овим путем би желели, да се најљубазније захвале: Његовом Високоблагородију проф. др. Станиславу Владимировичу Думину (Хералду Руског Царског Дома, Председнику Савета Царскога Реда Свете Ане и Председнику Руске Генеалошке Федерације), Његовом Високоблагородију г. Александру Николајевичу Закатову (Директору Канцеларије Њеног Императорског Величанства), Његовом Благородију г. Сергеју Александровичу Манкову, и козачком пуковнику г. Сергеју Николајевичу Данилевском (атаману БОКО – БКС). На настанак овог рада у знатној мери су утицали њихово несебично залагање на продубљивању пријатељства, културних и духовних веза између руског и српског народа.



УВОДНЕ НАПОМЕНЕ






Преглед руских племићких породица српског порекла, који је пред Вама, свакако није потпун. Неопходна је његова допуна у будућности, како у смислу уношења до сада необрађених фамилија, тако и у проширивању, допуњавању и критичкој обради података о породицама које су на овом месту наведене. Ипак, уколико су ови редови барем у малој мери допринели расветљавању овог значајног питања и отворили врата неким будућим истраживањима, они су испунили свој циљ.


УКРАТКО О ВЕЗАМА РУСКИХ И СРПСКИХ ДИНАСТИЈА
И ПЛЕМИЋКИХ ПОРОДИЦА У
РАНИЈЕМ ПЕРИОДУ






У периоду руске историје пре доласка династије Романов на царски престо (1613. године), посведочене су извесне породичне везе између руских и српских династија и племства, као и досељавање огранака појединих српских племићких родова у Русију.

Истраживања родбинских веза руских и српских династија и племства пре 1613. године излазе ван оквира овог рада. Вреди само поменути опште познату чињеницу, да је Ана, баба по мајци руског цара Ивана IV Васиљевича Рјуриковича, била српкиња из племићког рода Јакшића. На овом месту ће као илустративни пример бити изнета само једна непроверена традиција о српском пореклу разгранатог руског и пољско – литванског племићког рода. 1

Наиме, забележено је предање племићког рода Зенович (Зеновић), да његови преци потичу од српских или молдавских деспота. Друга варијанта презимена овог рода, Деспот – Зенович, била је забележена тек крајем 17. века, од када фигурира и наведена традиција. Међутим, ово предање није одрживо, пошто се преци рода Зеновића наводе у Литванској кнежевини још пре настанка Деспотовине Србије (1402. године), док је у Молдавији деспотска титула коришћена тек од 16. века. Иако ова племићка фамилија не може непосредно потицати од српских или молдавских деспота, њено евентуално порекло из једне од ових земаља ипак не може бити са сигурношћу искључено. 2





Племићки род Зенович је дуго живео на простору Велике Кнежевине Литваније, односно Пољско – Литванске државе, где се прво помиње њихов предак Братоша (Братша), 1387. године. Он је био члан савета кнеза Полоцка, Андреја Олгердовича. Братошин син, који се помиње 1401. године, звао се Зиновиј (Зенон) и по њему је род добио своје презиме. 3

Предак једног огранака рода Зеновича, племић Александар, прешао је крајем 15. века, тачније 1392. године, из Полоцка у Москву и тамо се прозвао Зиновјев. Међу његовим потомством је било више истакнутих личности, као што је био случај са: сенатором Николајем Ивановичем Зиновјевим полицмајстером Санкт – Петербурга (1706 - 1773), сенатором и тајним саветником Василијем Николајевичем Зиновјевим (1755 - 1827), или са генералом Василијем Васиљевичем Зиновјевим (1814 - 1891). Чланови ове племићке породице забележени су у Родословним књигама Санкт – Петербуршке, Новгородске, Орловске и Полтавске губерније. 4

Поједини припадници огранка овог рода са презименом Деспот – Зенович, касније су ступили у руску службу. Међу њима су се истакли губернатор Тоболска Александар Иванович Деспот – Зенович (1829 - 1895) и градоначелник Бакуа Станислав Иванович Деспот - Зенович (1835 - 1900). Породица Деспот - Зенович унета је у VI део Родословне књиге Минске губерније. 5


ПРЕГЛЕД РУСКИХ ПЛЕМИЋКИХ ПОРОДИЦА
СРПСКОГ ПОРЕКЛА ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ
ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВ




Алексејев





Међу руским племством постоји више породица са презименом Алексејев. Једна од њих је српског порекла. Њени преци су се доселили у Русију за време владавине цара Петра I Романова. 6

Од ове породице био је и Алексеј Петрович Алексејев. Он је био у руској војној служби. Постао је пуковник и витез Ордена Светог Ђорђа IV степена. Био је ожењен са Александром Ивановном Павлишчевом. Занимљива је чињеница, да је Александрин брат, историчар и тајни саветник Николај Иванович Павлишчев, био у браку са Олгом Сергејевном, рођеном сестром чувеног песника Александра Сергејевича Пушкина. 7


Божић





Божићи (Божичи) су руска племићка породица. Ова фамилија потиче од Србина Пантелејмона – Пане Божића, који се доселио у Русију из Хабсбуршке монархије. Пре досељавања, 1695. године, он је био заповедник српске милиције у Варадину. Под својом командом имао је 600 пешака и 200 хусара (лаких коњаника). Током исте године ишао је у Беч, да покуша да издејствује особођење грофа Ђорђа Бранковића. У периоду од 1699. до 1704. године седиште му је било у Тителу. Године 1704, отишао је у Русију код цара Петра Великог, да издејствује примање Срба у руско поданство. Пантелејмон је остао у Русији и током исте године постао је пуковник Српског пука у Руској армији. 8

Пантелејмон Божић је учествовао у Полтавској бици (1709. године), заједно са другим српским војницима у руској служби. Преминуо је 1718. године. Његов син, Иван Пантелејмонович Божич, добио је 1737. године баронску титулу од кнеза Јована Рудолфа Кантакузена. Пензионисан је 1762. године, у чину бригадира. 9





Иванов син, Гаврил Иванович Божич, наведен је 1784. године у I делу Родословне књиге Черниговског намесништва. Грб ове фамилије презентован је у VII делу Општег грбовника Руске Империје, на страни 155. Последњи члан ове племићке породице по мушкој линији био је Григориј Гаврилович Божич, окружни маршал Нежина (1819. године). 10

Несумњиво је нетачна прича, забележена у историји ове фамилије, да Божићи воде порекло од римског конзула Боеција, који је живео у другој половини 5. и првој половини 6. века нове ере. 11


Владиславић – Рагузински





Руска племићка породица Владиславић – Рагузински (Владиславич - Рагузинскиј) је српског порекла. Овај род потиче од Луке Владисављевића («Владиславовића»), који је средином 17. века пред Турцима избегао из Херцеговине (према другима, из Босне) у Дубровник. Презиме, односно племићки предикат ове породице, формирано је управо по старом латинском називу Дубровника – Рагуза. 12

Његов син, Сава Лукић Владиславић (Сава Лукич Владиславич) био је рођен 16. јануара 1669. године у Дубровнику. У ранијем периоду свог живота, Сава се бавио трговином са Француском, Шпанијом и Венецијом. 13

Сава је прешао 1702. године у Русију. Уврштен је у ред руског племства 1709, а постављен за дворског саветника 1710. године. Године 1711. био је руски представник у Црној Гори и Молдавији. Учествовао у Прутском походу руског цара Петра Великог, током исте године, који је имао за циљ ослобођење балканских хришћана од турске окупације. 14





Руску грофовску титулу добио је од цара Петра Великог 1716/17. године. Владиславић је у периоду 1725 - 1728. године био руски амбасадор у Кини. Он је трећа особа, која је обављала ову функцију. 15

Владиславич је био оснивач града Троицкосавск. Ово насеље се данас зове Кјахта. У питању је град у Русији, тачније у Бурјатији, на самој данашњој граници са Монголијом. 16

Сава Лукич Владиславич – Рагузински био је од 1728. године витез Ордена Светог Александра Невског и дејствујући тајни саветник. Поред тога што је био истакнути дипломата, Владиславич је остао упамћен и као економиста и истраживач. Оставио је подробан спис о Кини у време Манџурске (Чинг) династије.17





Сава Лукич Владиславич – Рагузински преминуо је 17. јуна 1738. године, на имању Матокса, у Санктпетербуршкој губернији. Сахрањен је у Благовештенској цркви Лавре Светог Александра Невског, у Санкт Петербургу. 18

Царским указом од 24. фебруара 1725. године, Сави Лукичу Владиславичу - Рагузинском и четворици његових рођака (Јефиму Ивановичу Владиславичу - Рагузинском, Гаврилу Ивановичу Владиславичу – Рагузинском, Мојсеју Ивановичу Владиславичу – Рагузинском и Ивану Ивановичу Владиславичу - Рагузинском) додељена је грофовска титула. 19

Према другом царком указу, од 8. фебруара 1773. године, поручнику Николају Андрејевичу Папрецком и секунд – мајору Гаврилу Андрејевичу Папрецком дозвољено је, да преузму презиме и титулу свог ујака, Мојсеја Ивановича Владиславича. Они су од тада постали грофови Владиславичи. 20


Војиновић





Војиновићи (Војиновичи) се такође убрајају међу знатне руске племићке породице, које су биле српског порекла. Ова фамилија потиче из Херцег Новог у Боки Которској. Војиновићи су били истакнута породица у Русији и у Боки Которској у периоду 17 - 19. века. По свему судећи нису у сродству са породицом заставника Вује Војиновића из Бачке, који је 1. марта 1751. године стекао угарско племство. 21

Преци ове фамилије доселили су се у Боку Которску 1692. године из Херцеговине. Са собом су довели око 100 породица из матичне области у Боку Которску. Крсна слава херцегновских Војиновића је св. Јован. Огранци ове фамилије иселили су се у Одесу и Дубровник. 22

Крајем 17. века, под млетачком влашћу, у Херцег Новом се истакло неколико чланова породице Војиновић. У питању су били: Јован, Војин и Милош Војиновић. Поменути Милош стекао је чин пуковника („колунела“). Јован је имао синове Василија и Вуја, док су синови поменутог Василија били: Митар (одликован је златном медаљом од стране царице Марије Терезије), Јован и Ђуро. О Јовану (Ивану Васиљевичу Војиновичу) и Ђури (Георгију Васиљевичу Војиновичу), који су прешли у руску службу, биће речи у наставку текста. 23





Сви наведени Војиновићи били су од старине православне вероисповести. Предак огранка који је прешао на католичанство био је Јован, син Ђуре Војиновића. Он се оженио из породице Гојковић и имао два сина, Ђуру и Косту. Пошто је Јован рано умро, његова удовица преудала се у Задар, за католика Пелегрина и прешла заједно са децом на католичку веру. 24

Поменути Ђуро Јованов Војиновић био је: посланик Боке Которске у Бечу и Задру, члан великашког дома парламента, начелник Херцег Новог, као и „витез разних ордена“. Његов брат Крсто Јованов Војиновић био је професор Загребачког универзитета. Његови синови били су др. Лујо Војиновић и писац Иво Војиновић (Дубровник 1857 – Београд 1929. године). 25

Потомци Јована Војиновића носе породични надимак Кнежевићи, док је фамилијарни надимак потомака Милоша Војиновића – Сердаревићи. Ови надимци несумњиво су формирани по титулама родоначелника ових огранака породице Војиновић (кнез и сердар). 26





Према једној традицији, ова фамилија се развила од средњовековне српске великашке фамилије Војиновића („од Војина Ужичког“). Међутим, за такво тврђење не постоје никакве потврде. Забележена је и друга легенда, за коју такође нема никакве потврде, да ови Војиновићи потичу од српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића. 27

Од ових Војиновића је било више истакнутих личности у Руској Империји. Међу њима су били: гроф Марко Иванович Војинович адмирал руске флоте и витез Ордена Светог Ђорђа (1750, Херцег Нови – 1807, Витебск), гроф Иван Васиљевич Војинович контра - адмирал руске флоте и витез Ордена Светог Ђорђа (рођен у Херцег Новом у 18. веку, умро у Трсту 1791), гроф Александар Васиљевич Војинович руски коњички генерал, гроф Георгиј Васиљевич Војинович мајор руске армије, гроф Николај Димитријевич Војинович капетан II ранга руске флоте - витез Ордена Светог Ђорђа IV степена и Ордена Свете Ане III степена, као и познати руски писац Владимир Николајевич Војинович (рођен 1932. године). 28





Вујић





Вујићи (Вујичи) су руски племићки род српског порекла. Преци су им били српски племићи, који су се преселили у 18. веку из Хабсбуршке монархије у Руску Империју. Овај род се дели на неколико огранака. Један од њих је стекао грофовску титулу. 29

Неколико Вујића се 1751. године јавља у списку српских официра из Потиске војне границе, који су планирали да се тада иселе у Русију. У питању су били официри из Мартоноша: капетан Петар Вујић, капетан Максим Вујић, корнет Василије Вујић и корнет Стеван Вујић. 30

Део породице Вујић из Мартоноша је нешто раније добило угарско племство. Племићки лист и угарска грбовница дати су у Бечу 28. новембра 1741. године надкапетану Арсенију Вујићу (ранијем капетану у Мартоношу), његовој жени Ани и њиховој деци: Лазару, Петру, Павлу, Василији и Јулији. У Бачкој жупанији је 1746. године проглашено племство Лазара Вујића. 31





Пар година касније, тачније 1. марта 1751, у Бечу су издати племићки лист и угарска грбовница поручнику Максиму Вујићу из Мартоноша, његовој супрузи Марији Чорбин, као и њиховим синовима Јовану и Ђорђу У Бачкој жупанији је проглашено племство наведеног Максима Вујића 1752. године. У Тамишкој жупанији било је проглашено племство Владислава Вујића 1792. године. Тома Вујић, армалиста из Темишвара, био је посланик на Темишварском сабору, 1790. године. 32

Грб племићке породице Вујич, која је прешла у Русију, налази се у X делу Општег грбовника Руске Империје, на листу 143. Чланови овог рода наводе се у Родословним књигама племства губернија: Вологда, Јекатеринославск, Санкт – Петербург, Рјазан, Харков и Херсон. 33

Од рода Вујича био је већи број истакнутих личности у Руској Империји, међу којима ћемо на овом месту поменути: генерал – лајтанта Николаја Васиљевича Вујича, херојског борца против Наполеонове војске и витеза Ордена Светог Георгија (1765 - 1836), пуковника Василија Афанасијевича Вујича храброг ратника (1777 - 1836), пуковника Ивана Афанасијевича Вујича запаженог борца из времена Наполеонових ратова и носиоца Ордена Светог Георгија (1785 - 1821), генерал – мајора Ивана Васиљевича Вујича, професора Николајевске генералштабне академије (1813 - 1844), ротмистра Георгија Ивановича Вујича (1867 - 1957), као и дејствујућег државног саветника Емануила Ивановича Вујича директора одељења полиције (био је рођен 1849. године). 34


Гагић





Јеремија Михаилов(ић) Гагић (Јермеј Михаилович Гагич) био је родом православни Србин. Рођен је 1783. године, по једном извору у Земуну, а по другом у околини Крагујевца. Као други секретар Совјета устаничке Србије, Гагић је у пролеће 1807. године ступио у контакт са руском Главном командом у Букурешту. Имао је значајну улогу у дипломатској историји Првог српског устанка. Током 1811. године прешао је у службу Руске Империје. Вршио је различите дужности у руском конзулату у Дубровнику, почевши од 5. децембра 1815. године. Вршилац дужности конзула Руске империје у том граду постао је 1823. године. За вице – конзула је постављен 3. јануара 1825, а за конзула марта 1845. године. Сва дипломатска преписка између Русије и Црне Горе ишла је преко Гагића. Јавља се 1828. године као „Високоблагородни господин Јеремија Гагић Росијско – Императорски титуларни совјетник, Ордена Свете Ане каваљер и вице – конзул у Далмацији и Боки Которској“, међу претплатницима из Дубровника на дело Вука Караџића о кнезу Милошу Обреновићу. Тада се претплатио „за себе и за своју супругу Евстахију“. Као „племенити господин Јеремија Гагић надворни савјетник, каваљер и конзул руски“ помиње се он међу претплатницима на књигу „Златијнство“ Славка Златојевића (псеудоним Димитрија Петровића), штампану 1851. године. Гагићева конзуларна служба у Дубровнику завршена је 1856. године. Јеремија Гагић је умро 1859. године. 34a





Дабић





Међу руским племићким фамилијама српског порекла су и Дабићи (Дабичи). Ова породица је дала неколико официра, међу којима се посебно истиче вице - адмирал Николај Димитријевич Дабич. 35

Ова фамилија можда потиче од вахтмајстера Захарије Дабића, који се у фебруару 1754. године помиње међу српским досељеницима у новооснованој руској провинцији Славјаноcербији, под командом генерала Шевића. 36

Вице - адмирал Николај Димитријевич Дабич је рођен у Херсонској Губернији, 23. априла 1857. године. Његов рођени брат био је поморски официр, мичман Александар Димитријевич Дабич (1855 – 1880. године). 37

Године 1876, 1. маја, Николај Димитријевич Дабич је завршио Поморску школу, а 1877. је унапређен у чин мичмана. Лајтант је постао 17. јануара 1882. године. Службовао је на више бродова Руске империјалне морнарице. Командир војног брода «Зорка» постао је 1. јануара 1891. године. 38





Капетан II ранга Николај је постао 28. марта 1893. године. Између осталих, командовао је бродовима: «Адмирал Спиридов» (почевши од 6. децембра 1895. године), «Африка» (од 6. децембра 1898), «Европа» (од 13. септембра 1900) и «Громобој» (11. октобра 1902. године). Капетан I ранга постао је 17. априла 1901. године. 39

Учествовао је у Руско – јапанском рату. Као командант брода «Громобој» постигао је успехе у борби са непријатељском војском, у периоду између јануара и августа 1904. године, због чега је био награђен. У боју са Јапанцима 1. августа 1904. године добио је вишеструке тешке ране. Због храбрости исказане у овој бици, Дабић је поново био награђен. Године 1907, 5. марта, стекао је чин контра – адмирала. 40

Носилац је већег броја руских одликовања: Ордена Светог Ђорђа IV степена (одликован је 27. септембра 1904. године), Ордена Светог Владимира III и IV степена, Ордена Свете Ане II и III степена, као и Ордена Светог Станислава II и III степена. Поред тога, Дабич је био одликован и пруским Орденом Црвеног Орла III степена. 41

Пензионисан је 20. октобра 1908. године, због последица рањавања, у чину вице - адмирала. Не постоје поуздани историографски подаци, када је и где умро Николај Димитријевич Дабич, племић и вице - адмирал Руске Империјалне флоте.42


Де Прерадовић – видети Депрерадовић.


Депрерадовић





Међу руске племићке породице српског порекла спадају и Депрерадовићи (Депрерадовичи). Презиме ове фамилије наводи се у документима у различитим облицима: Депрерадовић, Де Прерадовић и Прерадовић. Стара, оригинална варијанта њиховог презимена била је Прерадовић (немачки «von Preradovich»), а њој је додат племићки префикс «де» (од), који је временом постао део самог презимена. 43

Ова племићка фамилија била је унета у IV део Родословне књиге Јекатаринославске губерније, као и у V том Општег грбовника Руске Империје, на страни 17. 44

Православни Србин Ранко или Рајко (Родион) Депрерадовић, потпуковник аустријске војске, прешао је у Руску Империју 1752. године. Он је примљен у руску армију и произведен у чин генерал – мајора. 45

Иван Родионович Депрерадович био је генерал – мајор војске Руске Империје. Он је био син поменутог Родиона (Рајка) Депрерадовића. Други Родионов син био је Георгиј Родионович Депрерадович, такође генерал - мајор. Трећи његов син, Алексеј Родионович Депрерадович био је бригадир. 46





Леонтиј Иванович Депрерадович био је рођен 1766. године. По чину је био генерал – мајор руске војске. Био је командир Семјоновског пука. Леонтиј је преминуо током 1844. године. 47

Николај Иванович Депрерадович био је рођен 1767. године. Он је постао коњички генерал руске војске и генерал - ађутант. Године 1806, 24. фебруара, постао је витез Ордена Светог Георгија. Наследно племство Николај је добио 9. јуна 1833. године. Умро је током 1843. године. 48

Николај Николајевич Депрерадович је такође био један од чланова ове племићке породице. Он је био рођен 1802. године. Имао је чин генерал – мајора. Био је један од декабриста. Умро је 1884. године. 49

Потпуковник Михаил Депрерадович био је један од витезова руског императорског војног Ордена Светог Георгија. Истом витешком реду припадао је и потпуковник Алексеј Родионович Депрерадович. 50

Фјодор Михајлович Депрерадович је био генерал – мајор руске војске. Учествовао је у Руско – турском рату. Није познато, које је године био рођен. Преминуо је 1884. године. 51


Дука





Барон Илија Михаилович Дука био је руски генерал. Родио се у Ахену 1768. године. Према појединим изворима, као његово родно место наводи се погрешно Анкона. Дука је родом био српски племић, а у Руску Империју прешао је 1774, или 1776. године. Касније је ступио у војну службу. Године 1799. постао је пуковник, а 1807. генерал - мајор. Командовао је Другом кирасирском дивизијом (тешка коњица) у рату са Наполеоном 1812. године. На челу ове војне јединице узео је значајно учешће у Бородинској бици, као и у боју код Красног. Код Бородина је исказао посебно херојство – извршио је три напада на француске топове и запленио неколико оруђа. Такође је учествовао у биткама код: Смоленска, Тарутина, Малојарославца и Вјазме. Генерал – лајтант је Илија Михаилович Дука постао 1813. године. Имао је значајну улогу у руским војним кампањама за време Наполеонових ратова, током 1813. и 1814. године. Унапређен је у чин генерала коњице 22. августа 1826. године. 51а





Илија Михаилович Дука је био носилац већег броја руских и иностраних ордена: Светог Георгија III степена, Свете Ане I степена, Светог Владимира II реда, Ордена Светог Јована Јерусалимског, два Златна оружја за храброст, аустријског Ордена Леополда II класе и пруског Ордена Црвеног Орла I степена, као и друга одиковања. Умро је 16. фебруара 1830. године, у селу Ивња, у Обојанском округу (Курска губернија). 51б





Отац барона Илије Михаиловича Дуке био је трговац по занимању. Старији Илијин брат, Петар Дука, такође је направио сјајну официрску каријеру, али у Хабсбуршкој монархији. Он се родио у Осијеку, 1757. године. Интензивно је напредовао у војној служби. Године 1801. постао је фелдмаршал – лајтант и „начелник васцелог генералштаба“. Власник 39. пука постао је 1803, а главни командант Баната 1805. године. Петар је био члан државног савета и тајни саветник. Био је носилац већег броја ордена, међу којима су: аустријски Орден Леополда I реда, аустријски Орден Марије Терезије, руски Орден Светог Александра Невског, руски Орден Свете Ане I степена, сицилијански Орден Светог Јануарија, као и друга одликовања. Године 1813. постао је угарски барон са предикатом „од Кадар“ (по селу Кадар које је имао у власништву). Није се женио. Умро је у Бечу, 29. децембра 1822. године. Генерал – мајор Ђорђе Дука највероватније је био члан исте породице. Српска фамилија Дука је даљег цинцарског (мање вероватно грчког) порекла. 51в





Емануел





Георгиј (Јегор) Арсенијевич Емануел био је руски племић и коњички генерал српског порекла. Рођен је 2. априла 1775. године у српској фамилији у Вршцу. Његова породица је имала угарско племство. У попису Вршца који датира из 1796. године, међу домаћинима се помиње и Георгијев отац, „Емануел пл(еменити) Арсеније“. Према традицији, старије презиме ове фамилије било је Манојловић („Мануиловић“). Из аустријске војне службе прешао је у руски Хусарски пук, 1798. године. Пуковник је постао 25. септембра 1800. године. Истакао се у борби са Наполеоновом војском током рата 1812. године. Приликом једног од бојева у овом рату био је тешко рањен. Генерал – мајор је Емануел постао 26. децембра 1812. године. Са успехом је учествовао је у руско – савезничком освајању Париза 1814. године, што му је донело чин генерал – лајтанта. Командант војних јединица на Кавкаској линији и начелник Кавкаске области постао је 25. јуна 1826. године. Узео је учешће и у Руско – турском рату 1828 – 1829. године. Коњички генерал је Георгиј Арсенијевич Емануел постао 25. јуна 1828. године, што је представљало награду за његове заслуге у том рату. Предводио је експедицију на планину Елбрус 1829. Исте године постао је члан Руске Академије Наука. 51г





Био је носилац већег броја руских и иностраних одликовања: Ордена Светог Александра Невског, Ордена Светог Владимира I степена, Ордена Светог Георгија III и IV степена, Ордена Свете Ане I класе, Златног оружја за храброст, пруског Ордена Црвеног Орла I степена и шведског Војног ордена Мача II класе. Георгиј Арсенијевич Емануел преминуо је 14. јануара 1837. године у Јелисаветграду (данас Кировград). 51д





Змајевић





Руски племићи Змајевићи (Змајевичи) су даљим пореклом српска породица. Они су се у Русију доселили из Пераста у Боки Которској. Ово је био знаменит род током 17. и 18. века, како на Балкану, тако и у Руској Империји. 52

Најдаље порекло ове породице је из племена Његуши у Катунској Нахији (Стара Црна Гора). Одатле су се преселили у Боку Которску, тачније у Пераст. Били су православне вероисповести, а у Перасту су примили католичанство. Један од узрока промене њихове конфесије био је тај, што су се женили из католичких породица. Иначе, погрешно је мишљење, забележено у појединој литератури, да Змајевићи воде порекло из Херцеговине. 53

Матица Змајевића у племену Његуши је била у селу Врба. По њима се један топоним (земљиште) у овом насељу зове Змајуша. Изнад њега, у непосредној близини, лоцирано је узвишење Змајевића Крши. Преци ове породице били су старинци у Врби. 54

Забележено је и мишљење, да су се Змајевићи, у једном периоду свог боравка у племену Његуши, презивали Драктићи. Уколико је то мишљење тачно, презиме Змајевић би заправо представљало превод презимена Драктић, формираног по термину „драк“ (drago, dragon, draconis), са значењем „змај“. У његушком селу Врба, најстаријој постојбини Змајевића, постоји земљиште које се зове Драктићи. 55

У документима се чланови фамилије Змајевић јављају веома рано. Године 1553, 15. јуна, Никола Змајевић из Његуша (Nicolaus de Gnegusi Smaevich) закупио је царину од херцегновских Турака за 30 месеци. Постоје мишљења, да је он иста личност са „Николом из Његуша“ (Nicolaus de Niegusi), који се помиње у Котору 3. јула 1543. године. Никола се као „цариник из Његуша“ (Nicolaum de Gnegusi, daciarium) наводи и у једном документу, који датира из 1558. године. Он је био први досељени предак ове породице из Његуша у Котор. 56

Андрија Змајевић, син покојног Николе (Andrea quondam Nicolai Smaevich), био је различит од свог истоименог сродника, архиепископа. Овај, старији Андрија помиње се у документу писаном 27. марта 1579. године. Он је тада имао спор са извесним Матијом Лоренцовим из Пераста, око неких сребрних предмета. Андрија Змајевић, турски цариник, назначен је као племић („ser“) 20. октобра 1588. године (ser Andrea Smaevich, dacier del Turco). Умро је 1597. године. Иза њега је, поред деце, остала и удовица Анђелија, којој је то био други брак. 57

Синови Андрије Змајевића прешли су у Пераст, почетком 17. века. Ту су живели на имању своје мајке, која је била рођена Пераштанка. Андријини синови Крсто и Михаило умрли су млади. У јавном животу Пераста истакла су се друга два Андријина сина, Никола – Милутин и Иван. Најстарији Андријин син, поменути Никола – Милутин, имао је синове Андрију (каснијег архиепископа) и Крста (каснијег пераштанског капетана), о којима ће даље бити више речи. Змајевића више нема у Перасту. Још је почетком 20. века било забележено, да су „изумрли“. Чланови ове породице славили су „св. Крст“. 58





Рођени брат старијег Андрије (син старијег Николе), Вицко Змајевић, био је различит од свог имењака архиепископа. Овај, старији Вицко, помиње се у документу, који датира од 19. децембра 1586. године, заједно са својим братом Андријом (Vicenzo et Andrea, frateli, figlioli di quondam Nicolo, dacieri). Вићенцо, Вићентије, односно Вицко Змајевић (Vicenzo quondam Nicolo Smaevich) потписао је такође 1586. године једну признаницу. Вићенцо је у документу писаном 24. јуна 1593. године, такође назначен као племић (ser Vicenzo Smaevich). Тада је он узео у стални закуп четири њиве на подручју Доброте. Вицко Змајевић је умро између 1600. и 1605. године. Његова супруга Јела (Јелуша) помиње се у документима из 1596. и 1597. године. 59

Никола, син Вицка Змајевића (Nicolo fiolo de miser Vicenzo Smaevich) помиње се у документу насталом јула 1597. године. Он је тада био пуномоћник своје мајке на судском процесу. 60

Матија је био други син племића Вицка Змајевића (Mattio figliolo ser Vicenzo Smaevich). Он се наводи у документу, који датира од 22. априла 1600. године, када је била процењивана оставштина његовог покојног стрица Андрије. Вицко Змајевић имао је и сина Марка. Забележено је, да Вицкови синови „нису били дугог века“. 61

Није познато, у каквом сродству су са наведеном браћом Андријом и Вицком и члановима њихових ужих породица били други Змајевићи, који се јављају у документима Которског архива. Један од њих био је кожарски мајстор Иваниш Змајевић, син покојног Радоње (magister Ivanis tabachus quondam Radogne Smaevich). Он је у документима поменут први пут децембра 1559, а умро је између 1597. и 1604. године. У појединим документима се јавља и као Иванац Змајевић. Други је био кожарски мајстор Вулета Змајевић син покојног Радича (magistro Vuleta quondam Radicii Smaevich), који се наводи 31. новембра 1557. године, као рођак поменутог Иваниша. 62

Међу члановима пераштанске породице Змајевић било је више истакнутих личности. Андрија Змајевић био је рођен 16. јуна 1624. године. Био је син Николе – Милутина Змајевића. Католички архиепископ барски и примас српски постао је 23. фебруара 1671. године. Између осталог, Андрија је био писац. Аутор је књиге „Црквена хроника“, која је била писана ћирилицом и српским језиком, а потом преведена на латински. Иначе, Змајевић се залагао за коришћење словенског (српског) језика у католичкој цркви. Андрија је умро 7. септембра 1694. године. 63

Крсто Змајевић је био морепловац, трговац и ратник. Био је млађи брат Андрије Змајевића и син Николе – Милутина Змајевића. Крсто је рођен 3. маја 1640. године. Постављен је за капетана (начелника) Пераста 1671. године. Командовао је борбом против пирата на простору Албаније, због чега је од Венецијанског сената био награђен златним ланцем. Поново је био изабран за капетана Пераста 1679. године. Руководио је одбраном тог града од Турака и пирата. Умро је 1698. године 64

Вицко Змајевић, син Крста Змајевића, родио се 23. децембра 1670. године. Постављен је за католичког барског архиепископа и примаса српског 18. априла 1701. године. Вицко је био и папски нунциј у: Албанији, Македонији и Србији. Године 1713, 22. маја, постављен је за католичког архиепископа Задра у Далмацији. Бавио се и писањем. Његово дело у 12 поглавља звало се „Огледало истине“ („Specchio della Verita“). Вицко Змајевић је умро 11. септембра 1745. године. 65

Матија Змајевић, млађи син Крста Змајевића и брат Вицка Змајевића, родио се 1680. године. Од 1712. године, Матија Змајевић био је капетан прве класе у флоти руског цара Петра I Великог. Истакао се за време Северног рата (1700 – 1721. године), због чега је био произведен за вице - адмирала. Године 1725. добио је Орден Светог Александра Невског, а 1727. је постао адмирал руске флоте. Матија Змајевић је умро 25. августа 1735. године. 66

Зорић





Руски племићки род српског порекла били су и Зорићи (Зоричи). Они су се доселили у Руску Империју током педесетих година 18. века. Било је неколико истакнутих чланова ове породице. 67

Максим Фјодорович (Теодорович) Зорич био је рођен 1719. године. Помиње се као капетан Максим Зорић из Мошорина у Потиској војној граници, међу официрима, који су желели да се иселе у Руску Империју. Имао је брата Василија Зорића, који се као лајтант помиње у Славјаносербији, фебруара 1754. године. У Василијевом домаћинству су тада биле 4 мушке и 4 женске особе. 68





У Русији је Максим стекао чин генерал – лајтанта. Био је први командир Изјумског хусарског пука. Од 3. августа 1771. године био је носилац Ордена Светог Георгија. Од царице Јекатарине II добио је велико имање у Псковској губернији са 416 кметова. Максим Фјодорович Зорич имао је само једно дете, ћерку Јулијану. Умро је током 1775. године. 69

Симеон (Семјон) Гаврилович Зорич такође је био истакнути члан ове племићке породице у служби Руске Империје. Рођен је 1743. године, као Симеон Наранџић (Неранџић, Неранчић). Био је син Гаврила Неранџића. Симеон је био усињени сродник Максима Фјодоровича Зорича (унук Максимовог стрица Јована Зорића). По чину је био генерал – лајтант. Убрајао се у ред витезова Ордена Светог Георгија. Симеон је био један од фаворита царице Јекатарине II. Основао је Шкловско училиште. Остао је упамћен и као мецена Доситеја Обрадовића. Умро је 1799. године. Симеон Гаврилович Зорич није оставио потомство. Његов рођени брат био је Давид Гаврилович Неранжич. Давид је, несумњиво уз Симеонову помоћ, такође стекао чин генерал – мајора. 70





Ивелић





Ивелићи (Ивеличи) су руска грофовска породица српског порекла. Они потичу из Рисна у Боки Которској. Забележено је предање, да су њихови преци тамо били „обласни начелници“, наводно још у 14. веку. Према истом предању, грофовску титулу су стекли још у 16. веку. Хронологија овог предања је свакако неутемељена. Иначе, у Рисну је још пре Првог светског рата била очувана традиција, да су Ивелићи „стара властелинска породица“. 71

Почетком 20. века Ивелића је било само 1 домаћинство у Рисну. Њихова крсна слава је св. Јован. Преци су им се у овај град у Боки Которској доселили из Херцеговине. Поред Русије, имали су и исељенике и у Трсту. 72





Преци ове фамилије досељени су у Рисан „из пограничне Херцеговине“ (из крајева Херцеговине који су суседни Боки Которској). Њихово насељавање у Рисан одиграло се током 17. века. 73

Од ове породице био је Марко Константинович Ивелич, који је познат и као „Ивелић I“. Он је био рођен 1740. године. Био је гроф, генерал – лајтант, као и један од сенатора Руске Империје. Марко Константинович Ивелич био је и витез Ордена Светог Георгија. Умро је 1825. године. 74

Петар Иванович Ивелич, познат и као „Ивелич II“, био је рођен 1772. године. Петар је био гроф, а генерал – мајор постао је током 1808. године. Ивелич је умро после 1816. године. 75





Није позната година рођења Ивана Константиновича Ивелича, односно „Ивелича III“, како је такође био познат. Он је био гроф и генерал – мајор. Наведени војни чин стекао је током 1800. године. Иван Константинович Ивелич упокојио се после 1810. године. 76

Међу витезовима руског императорског војног Ордена Светог Георгија био је и потпуковник Семјон (Симеон) Ивелич, који је несумњиво био члан ове породице. 77

Ова грофовска фамилија помиње се у V делу Родословне књиге Владимирске губерније. Њен грб, тачније грб грофа Николаја Ивелича, презентован је у оквиру XIII књиге Општег грбовника руске Империје, на листу 11. 78






Н А С Т А В И


НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер