Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net



















Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић



О ИСТРАЈНОСТИ У ЉУБАВИ,
ВЕРИ И ДУЖНОСТИ










   У име Оца и Сина и Светога Духа,


   Ових дана смо имали несвакидашњу и ретку прилику да у нашим медијима пронађемо и прочитамо и једну лепу, интересантну и душеполезну вест, која по свему јесте управо на трагу јеванђелског примера, којим данас оплеменисмо душе своје и која, у времену свеопште поплаве греха и сваковрсне отпадије, враћа наду у опстанак и останак нашег многострадалног народа.

   Наиме, реч је о извесној убогој старици, која је оболела од деменције и о којој више њен нејаки супруг, због поодмаклих година, није могао самостално да води бригу. Несрећни старац је био, стога, принуђен да је пристане да његова животна сапутница буде смештена у институцију где би имала, колико-толико, адекватну бригу. Међутим, опхрваном осећањем истинске агапичне љубави и дужности, која из ње проистиче, старац наставља да свакодневно посећује супругу, доносећи јој понуде, милујући је и говорећи јој дуго и са пуно нежности. Помало сизифовски карактер његовом делу саможртвене љубави даје чињеница да га се вољена супруга више не сећа и да се, практично, свакакога дана, са њим изнова упознаје. На питање новинара због чега се толико мучи у тим годинама, када она ионако не разазнаје ко је он, старац кротко одговара: ''Кћери, али ја знам ко је она''...

   Свети Владика Николај Жички и Охридски нам, у своме тумачењу данашњег Јеванђеља скреће пажњу управо на тај моменат, када каже: ''Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери?''

   Управо је тај приступ, приступ истрајности у вери и молитви, осигурао обилно изливање благодати Божије и милости Господње, како на мајку, тако и на њезину сумасшедшу кћер: ''О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њезина од онога часа'' (Мт.15,28).

   Пред нама је, заправо, још један пример силе љубави, из које проистиче свака врлина и која је источиште вере и наде. Зато нам од ползе могу бити и речи великог немачког списатеља и мислиоца, Јохана Волфганга фон Гетеа, који вељаше: ''Много може дужност, бескрајно више љубав''!

   Дакле, ни код жене Хананејке, ни код нашег нејаког српског старчића не би преовладао пуки осећај дужности према члану породице и не би се расцветао у цвет састрадавања са ближњим, да није био заквашен и орошен сузама љубави и то љубави, која дарује истрајност и чврстину поуздања у милост и силу Божију.

   Овакав животни став нас наоружава вољом за живот у служењу другима, не дајући нам права на нехај и равнодушност за све што се око нас збива. Подсећа нас да ми хришћани нисмо од овога света, али јесмо у свету и то зато да би га осолили и да би смо му светлели примером вере, наде и љубави.

   Подсећа нас и на нашу апостолску дужност службу, јер ни Господ није остао у оквирима старозаветнога Израиља, већ га превазилази дајући и онима изван изабранога народа шансу да се са Њим упознају.

   Наравно, Он им се не намеће! Он се не користи некаквим прозелитским методама, својственим Западу. Напротив, Он, као истинско Сунце са Истока, зрачећи милим и целебним зрацима нетварне Светлости Своје, уклања се од Хананејаца, дајући им прилику да се за Њега определе слободно, а не по нужности. Он ни жени Хананејки не сугерише пут спасења, чак јој ни на питање испрва не одговара. Пред ученицима Својим, као најизврснијим изданцима, управо, изабраног народа старозаветног, Он се чак служи и таквим приступом, који може на први поглед да делује грубо, али не зато што жели да унизи или одбије несрећну мајку и њен иноверни род, већ управо да би Апостоли, могли да спознају величину њезине вере, али и духовног пада њихових савременика из крила Израиљаца.

   ''Својима дође, и своји га не примише. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово; Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога'' (Јн.1,11-13).

   Како по премудром Божанском домостроју спасења ништа не бива случајно, није и не може бити случајно да данас, о Седамнаестој недељи по Духовима, прослављамо и Празник великих савременика Светога Великомученика и Победоносца Георгија са којим поделише исти опит вере и исти подвиг мучеништва и на којега по много чему подсећају. Данашњи Свети Сергија и Вакхо, ваистину, сијају својим примером целој васељени, али би нарочито, као духовни покровитељи и преци њихови, морали да буду пример за угледање свима онима, који Срђевдан прослављају као своју Крсну Славу!

   Христоподобно и налик жени Хананејки, они се одликоваше неодустајном вером и горостасном љубављу и мужаственом решеношћу, што су квалитети у којима је данашњи свет, па и хришћани у свету, у изразитом дефициту.

   Славимо их баш данас и сада, када се васељенско Православље не сећа и не слави само велике јубилеје 1700. годишњице доношења Миланског Едикта (који је донет само десет година након њиховог страдања, што га чини победним и, ваистину, тријумфалним!), 800. годишњице од упокојења Свете Краљице Тамаре Грузинске и 400. годишњице од зацарења Светородне Царске Династије Романова, већ и 900. годишњице од рођења Светог Симеона Мироточивог и 200. годишњице од рођења Владике и Господара Црне Горе и Брдах Петра II (Петровића-Његоша)!

   Непомјаник и непријатељ човеков од почетка, користи сваку прилику да опогани Светињу и његови су удари увек најјачи тамо где се и присуство Светиње најјаче осећа. Зато, велимо, није и не може бити случајно да нека отпала и у греху огрезла наша браћа и сестре, баш на данашњи дан, на Срђевдан, у години Симеовог и Његошевог јубилеја, настоје да опогане Немањину и Његошеву Подгорицу, бесовским својим оргијањем.

   Овај наш град, који је, управо у данима завршнице црквеног обележавања Јубилеја Миланског едикта, добио нови освећени Храм Васкрсења Христовог и био поприште велике духовне радости, данас би, по замислих неких и то само неколико дана након тога, имао да постане поприште немилих призора насиља, страдања, наопакости и богоотпадништва! Сасвим у складу са поменутом мракобесовском методом ударања на Светињу, управо онда када она највише зрачи и привлачи себи све нас, којима је нужно покајање и спасење...

   Само је, дакле један адски извор надахнућа могућ за овакав избор и намеру поменутих несрећних људи, јер и само житије Светих Сергија и Вакха, како нам га доноси Свети Владика Николај, говорећи о бројним мукама, којима их је подвргао ђавоимани цар Максимијан, наводи посебно оно којим њихове муке и почињу: ''Ван себе од јарости, цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме''.

   Свако од нас страда, свакоме је дат неки жалац у тело, али не страда свако вере и љубави ради! Неко своје страдање прихвата са насладом и формира наопакост као део сопствене пале природе, настојећи да је наметне и другима.

   Колика је и каква је само разлика између понижења и страдања, које подносе Сергије и Вакхо, изложени подсмеху Римљана и содомитскога парадирања улицама српске Подгорице? Сергија и Вакха насилно одевају у женске хаљине и ове красне јунаке срамоте, јер су следбеници Онога, којега претходно свукоше и оденуше у скерлетни огртач и венац трнов, ругајући му се не препознајући у том измученом и окрвављеном лицу, ваистину – Цара над царевима!

   Он је једнако непознат и одбачен и од стране оне наше пале браће, који својом вољом облаче женске хаљине, парадирају улицама, намећу своју палост другима и који страдају управо зато што свој пад не препознају као резултат деловања жалца који им се даде у тело, већ као мотив за пркос и мржњу на све што је свето и честито и миломе Богу приступачно. Чине то бивајући свесни или несвесни да непомјаник делује управо тако што наопако и накарадно имитира Господа, настојећи да извргне руглу Светињу Његову!

   Тачно је да је давање претераног публицитета оваквим појавама и настојањима у друштву контрапродуктивно и да би наше претерано бављење њима представљало управо остварење њиховог плана и намере да се наметну као један од главних питања у животу наше народне заједнице. Међутим, да ли то значи да као људи заједнице и љубави, a вођени Тертулијановим речима: ''Unus Christianus, nullus Christianus'' (Један хришћанин – ни један хришћанин), имамо право на игноранцију? Посебно када узмемо у обзир пораст мржње и нетрпељивости, које овакви богохулни потези и непрестане сваковрсне провокације проузрокују, али понајвише када се замислимо над патњом свакога човека, без обзира у којој је мери и којом је врстом греха опхрван?

   Свети Јован Златоусти, чију Свету Литургију данас заједно служимо сваки у своме призиву, говорио је: ''Када би ми били Хришћани као што треба, не би било ни једног незнабошца''. Можда, дакле, не би ни данас било ни једнога пркоснога и богоборнога содомита да смо ми Хришћани као што треба?

   Да ли би смо, у светлу поменутог Николајевог тумачења, и ми, дакле, зло ове наше пале браће (мужеложника, скотоложника и неких, још страшнијих, плотних застрањења), коју очигледно много мучи ђаво, морали да доживимо као сопствено зло? Да ли нас управо Блага Вест обавезује да завапимо Господу за помоћ и избављење њихово од страдања и болести, којим су се подвргли слободном вољом својом? Да ли би им тиме оспоравали право на слободну вољу, као основнуу карактеристику боголикости сваког људског бића? Поготово ако видимо да се ни Господ Хананејцима није наметао, већ им дозволио да му приступе по слободи и љубави својој, као што и говораше: ''Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде'' (Мт.16,24)...

   Ни жена Хананејка и Свети Сергије и Вакхо, чини нам се, нису имали ову дилему. Нису, јер ју је надвладала и неутралисала силина љубави и вере њихове. Болест јесте последица греха, можда то Хананејка и није знала, али Спаситељ, свакако, јесте, па, ипак, дарује исцељење њезиној кћерци. Дарује га благодарећи љубави оне, oд свију презрене и одбачене, којој вели: ''О жено, велика је вера твоја''!

   Да су се Свети Сергије и Вакхо одлучили да игноришу своју љубав, одговорност и дужност пред лицем Божијим и пред лицем Заједнице, којој су свим срцем припадали, они би се лако избавили од страдања и мученичке смрти. Принели би жртве идолима, задовољили гордост богомрске Pax Romana, оличене у цару Максимијану и сачували би овај пропадљиви и трулежни живот, али би изгубили нетљене плодове венаца мучеништва. Неби се, дакле, никада ни уписали у диптих оних, који су својим мучеништвом, на најнепосреднији начин, омогућили велики преображај света, отпочет управо доношењем Едикта о толеранцији, нашег земљака - Светог Равноапостолног Цара Константина Великог! Следствено томе, и српска Подгорица, оличена у својој Светосавској Митрополији, би могла да се повинује једнако богомрској Pax Americana, оличеној у специјалном изасланику Европске Уније за Балкан, али би се онда одекла и Самога Господа и саме себе!

   Зато и нама данас, у временима маловерја и неутврђености у хришћанској саможртвеној љубави, јесте за угледање и пример силина вере жене Хананејке и Светих Сергија и Вакха, претеча свих потоњих сиријских и иних хришћанских страдалника и мученика сада и увек и у све векове векова.


АМИН!







*Беседа одржана на Светој Литургији о Седамнаестој Недељи по Духовима, 7.(20) октобра 2013. године Господње у београдском Храму Светог Aпостола и Евангелисте Луке у Кошутњаку







НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер