Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Лабурум Светога Цара Константина




Протојереј Александар Шмеман



ПОБЕДА  ХРИШЋАНСТВА




Протојереј др. Александар Шмеман




Cвети Цар Константин Велики (биста из Капитолине музеја у Риму)    Може се без икаквог претеривања рећи да је обраћење цара Константина имало за последицу преокрет већи од свих које је Црква икада доживела. Његов значај се ни издалека не исцрпљује променом односа између Цркве и државе, спољашњих услова живота Цркве. Неупоредиво су важније промене које је оно изазвало у самој хришћанској свести, дубоки унутрашњи преокрет који се постепено одигравао у црквеној заједници. Тај процес је био толико сложен и многостран да теба бити крајње опрезан када је реч о противуречним оценама "константиновског" периода: било о његовој осуди по сваку цену, било о безусловном његовом "(о)правдању ".

    На правом месту се намеће питање о самоме Конастантину. Колико је борба Римскога Царства са Хришћанством била, као што смо видели "судбинска" појава, толико је мир између њих био, пре свега, дело једне личности, једне воље, једне иницијативе. Ову улогу Константинову нико не пориче. Али о њој се дају дијаметрално супротне оцене.За источно хришћанство Константин је и до данас остао свети зачетник хришћанског света, оруђе победе светлости над мраком која крунише подвиг Мученика. запад у "константиновском свету " обично види почетак поробљавања Цркве од стране државе или чак први "пад" Цркве са висина ранохришћанске слободе. Неопходно је бар у најкраћим цртама разјаснити овај други спор који још увек траје.

     У нашим литургијским текстовима обраћење Константиново се упоређује са обраћењем апостола Павла: "...Јер Павле позив од људи није примио". Међутим, историчар је дужан да одмах истакне разлику између њих. Оно што је Савле ( Павле ) доживео на путу за Дамаск била је стварна и веома дубока криза, "поновно оцењивање свих вредности". Између старог и новог испречила се непрелазна граница, која је променила све у животу и психологији Апостола. Обраћење Константина, међутим, није се случајно подударило са најпресуднијим тренутком у његовој политичкој и царској каријери. То није био политички рачун, нити "макијавелизам", како су тврдили неки историчари, али није био ни препород личности као код Апостола Павла. Објашњење треба тражити у религијско - политичкој идеологији или психологији Константиновој, која једино даје кључ за разумевање његовог места у хришћанској историји.

    У време цара Константина завршава се она еволуција Римског Царства која је почела њеним првим додирима са јелинским истоком. То је постепени прображај римског римског принципа у теократску монархију, у којојОстаци резиденције Светога Цара Константина у Медијани кон Ниша Цар постаје спона између Бога и света, а држава - земаљски одраз небеског закона. Већ је култ непобедивог Сунца, који је цар Аурелијан, средином III века, учинио државном религијом, био тесно повезан са овим религијским доживљавњем монархије: цар у свету је исто што и сунце на небу , он је удеоничар његове природе, његов представник на земљи. Монарх је одвојен од обичних смртника, он је "свештен" и зато је свештено све што га окружује. Њему се указује божанско поштовање и у "царској литургији", у свештеном ритуалу, у који се одсада заодева читав живот царев, симболизована је божанска природа државе као небеског поретка одржаног у свету. Овој еволуцији самосвести државе одговара, надахњује је , али се са своје стране, и само њоме инспирише религијско кретање грчко - римског света у правцу монотеизма, то јест вере у једнога Бога...

    Типичан представник такве нове религијске свести био је и Константин. Према сведочењу његовог првог хришћанског биографа, Јевсевија Кесаријског, већ је његов отац "посветио Једноме Богу своју децу, жену, слуге и цео свој дворац ". Константин је одрастао у атмосвери те узвишене ,"небеске" религије, очишћене од грубог незнабоштва. Код њега су увек постојали мистичко интересовање , вера у снове , виђења, "просветљења". Он је чврсто веровао у своју изабраност и сва његова политичка каријера била је обележена личним "контактима" са небом . Оваква душевна усмереност , која још не објашњава у потпуности Константиново обраћање у хришћанство , али помаже да се боље схвати како је Хришћанство примио, чини га представником новог приступа Цркви и њеној вери.

    Константинова звезда је почињала да се уздиже на политичком хоризонту Царства, над расулом и размирицама неколико завађених царева, који су дошли после абдикације Диоклецијанове. Као империјатор запада он је морао, да би ујединио под своју власт целу западну половину Царства , да победи свог супарника Максентија , који се био учврстио у Риму. Почетком 312. године он је кренуо из Галије , Cвети Цар Константин Великии после смелог преласка Алпа у јесен, у октобру, са малом војском приближио се Вечном Граду . Предстојећа битка имала је да реши питање његовог живота или смрти , коначног успеха или пропасти читаве његове "мисије'', које је био дубоко свестан. И, ето, Константин се усудио да крене против Града, а нису ли Град , заједно са Максентијем штитили сви његови древни богови , сва снага традиције, сва слава прошлости? Није ли за таквог човека какав је био Константин ова борба са Римом значила богохулни раскид са прошлошћу? И није ли он, а да тога није био свестан, тражио нову силу, нови религијски ослонац, који ће га поджати у његовој замисли обнављања Рима? И управо у том тренутку страшне напрегнутости и сумње и долази до Константиновог обраћења. Временски најближи описи овог догађаја не помињу ни Константиново виђење Крста , ни речи "Овим побеђуј''. Они говоре о поуци коју је Константин добио у сну, да на оружје стави нови знак. Испунивши то, Константин је победио Максентија и ушао у Рим. Касније је, не без помоћи самог Константина, ову основну причу почела да прекрива - легенда. Једно остаје несумњиво: знамење које је у сну видео Константин, и под којим је извојевао ову одлучујућу победу, у свести самога Константина био је знак хришћански, и од тог тренутка Цар је себе сматрао хришћанином.

    Да ли је он стварно постао хришћанин? Крштење, које за Цркву једино истински човека чини хришћанином и укључује га у нови живот, он је примио тек пред смрт, двадесет пет година после Милвијске битке! Шта је он дотад био? Одговарајући на ово питање, ми откривамо овај почетни парадокс византијства, који се у потпуности садржи у особеном обраћењу првог Хришћанског Цара. Сва ствар је у томе што, у свести Константиновој, хришћанска вера или тачније, вера у Христа, Константину није дошла преко Цркве, него му је дарована лично, непосредно, и то ради победе над непријатељем, то јест док је извршавао своју царску службу. Самим тим је победа, постигнута уз хришћанског Бога, ставила одсада Цара, па према томе и царство, под заштиту Крста, у непосредну зависност од Христа. Али, то је исто тако значило да се Константин обратио не као човек који је тражио Истину, само њу и ради ње саме, него и као Цар: Сам Христос је санкционисао ову власт, учинио га својим нарочитим изабраником, а у његовом лицу и Царство је сјединио са Собом неком особитом везом. Тако се објашњава она запањујућа чињеница да обраћење Констнтиново није имало за последицу никакво преиспитивање, никакво "превредновање" теократске империјалне самосвести, но је, напротив, саме хришћане, саму Цркву, убедио у изабраност Императора, нагнало их да у Империји виде богоизабрано и свештено Царство. Све тешкоће, сва особеност Визнатије, сва жестокост и двосмисленост "константиновског периода" црквене историје проистиче из овог почетног парадокса: први хришћански цар постао је хришћанин изван Цркве и Црква га је ћутке, али с пуном искреношћу и вером, примила и то признала. У лицу Цара Царство је постало хришћанско не прошаваши кроз кризу крштењскога суда.

Тријумфална капија Светога Цара Константина у Риму     После Константиновог обраћења дошао је тзв. Милански едикт, који је одредио принципе религијске политике Константинове (313. године). У њему је свечано прокламована слобода - "и хришћани и сви (други) нека се држе религије коју сами пожеле". Хришћанским црквама се осим тога, враћала имовина конфискована за време прогона. О смислу миланске одлуке вођени су жучни спорови међу историчарима. Шта је значила та религијска слобода? Ако се, обзнањујући је, Константин надахнуо хришћанском идејом независности религиозног уверења од државе, зашто је онда она трајала тако кратко, зашто је тако брзо уступила место недељивом и принудном монополу Хришћанства, који је задуго уништио сваку слободу религије? Одговор може бити само један: Били су потребни векови да ново схватање личности, које је свим својим коренима израсло из Јеванђеља, постепено прерасте и у ново схватање државе, и ограничи га неотуђивим правима те личности. Ми сада знамо колико је био тежак овај процес, знамо, на жалост, и то да ни сами хришћани, ни издалека нису увек били носиоци управо хришћнске, јеванђељске истине. Није ли трагедија нове историје пре свега, у томе што је најхришћанскија од свих идеја нашега света, идеја апсолутне вредности људске личности, историјски била истурена и брањена као нешто што се противставља црквеној заједници, постала кобан симбол борбе против Цркве?

    А догодило се то управо зато што је од самога почетка свести хришћана била опчињена обраћењем Костантиновим. То обраћење је и сметало Цркви да у светлости Јеванђеља поново сагледа теократски апсолутизам античке државности, и уместо тога, тај апсолутизам је задуго учинила неодвојивом саставницом хришћанског схватања света. У светлу ове теоретске самосвести Константинове у којој се држава сматра "носиоцем" религије, јер непосредно и оваплоћује у људском друштву Божанску вољу о свету, само се и може, правилно протумачити слобода Миланског едикта. То је слобода култа - то јест спољашњих форми богопоштовања. Држава се више не повезује ни са једним од њих искључиво, али не зато што постаје религијски "неутралан", но зато што у томе новом религијско - философском монотеизму, чији је представник био Константин до свог обраћења , све спољашње форме религије, култови свих богова имају своје корене, у овој или оној мери, у једном највишем божанству и у крајњој линији су "релативни". С ове тачке гледишта, Милански едикт није почетак већ крај. У њему налази свој последњи израз онај религијски синкретизам у коме се растаче и умире старо паганство. Међути, теоретска природа државе, остаје неприкосновена. Религија је првенствено ствар државе, јер је сама држава Божанска установа, Божанска "форма" људског друштва. И слобода се дарује зато "да би Бог, који се налази на небесима, могао да буде милостив и благонаклон према нама и према свима који се налазе под нашем влашћу..."Cвети Цар Константин Велики

    Али, ако ову слободу и треба схватити као крајњи израз умперијланог синкретизма, из ње се у Миланском едикту открива и нешто ново. Император не крије своје посебне симпатије према Хришћанству и отворено изјављује да слободу нехришћанима дарује "ради мира нашег времена", док његово властито срце, међутим, већ потпуно припада новој вери. То је слобода за прелазно време, у очекивању безболног тријумфа Хришћанства. Паганство је већ осуђено на пропаст и прогањање. Осуђено је оном истом теоретском природом саме Империје, самог паганског поимања државе. Као император, Константин доживљава себе као религијског законодавца Империје, њено религијско средиште, а као хришћанин он не може да меша Хришћанство са незнабожачком лажи. И што више буде постакјао свестан свога Хришћанства, све ће израженије бити његово непријатељство према паганству. Две "логике", две вере - теократска и хришћанска, преплићу се у двосмиселном јединству, које ће и одредити судбину Цркве у Византији која
                                       настаје.



Новчић Светога Цара Константина


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер