Грб Краљевине Србије Грб Центра

Под Високим Покровитељством 
Његовога Краљевскога Височанства 
Кнеза Александра Павла Карађорђевића
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!






ПОЛИТИЧКА ФИЛОСОФИЈА
МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА СНИЧЕВА




Митрополит Јован (Сничев)





«Демократска идеја је право речено, због тога и створена , да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и постепено неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној светској закулиси...

... Зашто никоме не пада напамет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом, теже него управљати огромном државом, оптерећеним најтежим проблемима?»


Митрополит Јован





    Када је реч о оним православним духовним мислиоцима, који су бескомпромисно разобличавали политичко-идеолошке догме духа времена, и као алтернативу износили и заступали идеје засноване на православној светоотачкој духовној баштини, неизбежно је поменути блаженопочившег руског митрополита санкт-петербуршког и ладошког Јована (Сничева). Митрополит Јован несумњиво се сврстава у ред оних савремених црквених пастира који оличавају праве духовне светионике у данашњим смутним временима која обилују масовним духовним и физичким страдањима људи, страдањима као неизбежног пратиоца делујуће тајне безакоња.

    Митрополит Јован је рођен 1927. године у породици сељака у Харковској области. Када се са шеснаест година први пут упознао са православном вером, ступио је на њен пут напредујући крупним корацима које није могла успорити ни сурова безбожничка бољшевичка окупација руске земље. Године 1965. рукоположен је за епископа сизренско-кујбишевскога а годину дана касније постаје магистар богословља. После десет година добија чин архиепископа а 1988. докторира на црквеној историји. Посведочио је задивљујућу ревност и несаломивост чак и у најтежа времена богоборног комунизма, одолевајући политичким компромисима и потчињавању комунистичкој власти. Године 1990. постаје Митрополит санкт-петербуршки и ладошки. Кao Архијереј друге по значају епархије руске Цркве, стални је члан Светог Синода. Заслужан је за велику духовну обнову у својој митрополији оличену кроз утростручење броја храмова и велику мисионарску делатност. У својој личности владика је сјединио особине епископа, старца – духовног руководитеља и идеолога – учитеља Руке идеје, која по владики Јовану представља неугасиво стремљење ка светости, праведности и чистоти а чији је циљ тежња ка политичком и морално-религиозном идеалу Свете Русије.

    У таквој тежњи, сваки православни Рус треба саучествовати својим патриотизмом као религиозном дужношћу сваког побожног Хришћанина, саборношћу и под окриљем Руске православне Цркве као саборне савести руског народа. Због непоколебвљивог исповедања заветног руског идеала «Правосавље, Самодржавље, Народност» у демократији Владика добија етикете «антисемите», «фашисте» и «мрачњака», али такве клевете га само утврђују на путу исповедања Истине. Све до упокојења 1995. године био је незванични духовни вођа православне опозиције, безбожничком, прозападном и русофобном Јељциновом режиму, надахњујући и подржавајући све искрене православне патриоте који се боре за спас Русије од оних који јој желе пропаст. Из совјетског мрака, руска земља је зашла у мрак демократског погрома, чијем се разорном духу Владика супротстављао следујући путу руске хришћанско-патриотске традиције - ослањајући се на своје узоре попут Светога Филарета Московског, Светога Игњатија (Брјанчанинова), Светог Теофана Затворника или Светог Јована Кронштатског, који су својевремено попут митрополита Јована деловали као одбрамбени механизам, и разгонили западњачку таму, која руски народ одвраћа од сопственог закона живота. Отуда је и упокојење митрополита Јована било тежак губитак за све оне који се боре за руску Русију али и велики добитак у виду новог небеског молитвеног заступника руског народа пред Творцем, како то запажа Валентин Распутин: «Неће више бити његових проповеди, чланака, књига. Али је он оставио тако много да мора бити довољно за свачије спасење и за спасење измучене Отаџбине. Његов сељачки лик осветљен вером и љубављу, одсад ће пред нама бити као лик саме Русије припремњене да са достојанством постоји самостално. Тежак је ово губитак. Али такви људи, какав је владика Јован, не одлазе ради тога да би нас оставили, него да би заузели нови положај заштите.» Треба рећи и да су Владику Јована, услед дубокомисаоних духовних поука којима је руководио своја чеда и паству, као и изразитог ревнитељства, бескомпромисног антиекуменизма и православног патриотизма, многобројни поштоваоци у Русији сматрали достојним наследником Светога праведнога Јована Кронштатског.

    Као завршетак увода у анализу опитног и теоријског ревновања владике Јована у подвигу хришћанског државотворства, цитираћемо православног мислиоца и владикиног секретара - Константина Душенова како би смо што верније схватили величину и значај Митрополита санкт-петербуршког и ладошког, за своју паству, руски православно-патриотски покрет и велику духовну обнову која милошћу Божијом још увек траје у руској земљи.

    «У проповедима Владике либерале је плашило пре свега стварање повезане и доследне концепције погледа на свет, алтернативне либералној демократији и далеко привлачније и угодније за руског човека - концепције руског духовног препорода, чије ширење је претило да либерализам претвори у маргиналну идеологију мање групе прозападно настројених интелектуалаца, одвојених од народних маса и туђих, непријатељски расположених по свим главним параметрима свог погледа на свет.

    То је, са своје стране, значило да је радикална обнова руске политичке сцене неизбежна, што није могло а да не брине многобројне демократске властодржце, који су се угодно сместили у пространим руководећим кабинетима. Био је јасно да би пораз прозападне «пете колоне» на руском политичком Олимпу била сасвим непожељна перспектива за Запад, који је намерио, судећи по свему, да овог пута трајно заузда Русију либерал-демократском уздом.

    Управо ови разлози постали су темељ кампање прогањања митрополита. Кампање бурне и бучне, али сасвим безуспешне. Јер буквално на наше очи многе идеје владике Јована постају готово одређујући фактор развоја савремене руске самосвести, активно се усвајају од стране политичара и друштвених и црквених делатника а развијају их и многобројни следбеници...»


    Из искуства познато је да се хришћанска државност (попут хришћанске културе) јавља као национална државност јер у организовану људску заједницу ступају појединци који могу међусобно општити, који су по сродству и менталитету блиски и који живе на заједничком тлу.

    Због тога ћемо за почетак представљања владикиних политичко философских становишта, узети његов однос према два појма уско повезана са појмовима народа и нације. У питању су Отачаство као својеврстан мистичан духовно-плотски феномен, и држава као правно политички израз народа које њеним стварањем постаје нација.

    ''Сваки хришћанин, волећи сав свет човечански, који се налази под влашћу једнога Цара Небескога, и у исто време мора имати нарочиту љубав према своме Отачаству - јер он ово Отачаство није изабрао произвољно, него му га је Сами Бог одредио у часу рођења. Земљаци су узајамно повезани једном вером, заједничким пореклом, језиком обичајима, законима, сећањима на славу и невоље предака, сећањима на знамените војсковође и цареве.

    За човека, Отаџбина је освештана доброчинствима Божијим која су се збила на њеним просторима. Шта је то нарочито са руском земљом, због чега се она некад није називала другачије до ''Света Русија'', ''света земља''? Зашто је тако? Управо због нарочитих чудесних доброчинстава Божијих према њој, а такође и због великог мноштва људи који су мученички пролили крв своју за Отаџбину, као и због обиља Божијих угодника чије мошти почивају у њој.

    Зато не волети отаџбину и претпостављати јој друге државе исто је толико подло и незахвално колико и не волети своје родитеље, показујући приврженост другим лицима, која нас нису родила и васпитала. Код руског човека то осећање је утолико нечасније уколико западне земље, гледајући величину земље руске и њена богатства, вребају исту са завишћу.

    Наравно, за хришћанина је недостојна и слепа везаност, када се Рус хвалише и горди само тиме што је он ''Рус'', када неразумно пориче и мрзи све што је туђе. Али још је штетније и опакије пристрашће према иностраном, зато што оно родољубиво осећање уништава у сваком корену; уосталом, стоји чињеница - у иностранству се никако не могу срести многе дивне особине руског човека...''


    Наведени цитат из уџбеника православног моралног богословља из 1900. године, митрополит Јован претпоставља данашњем схватању морално посрнулог човека којем је појам отачаствољубља, нажалост често предмет подсмеха. Владика је препознао данашње лукаве тежње да се православље и отачаствољубље представе као две неспојиве категорије, па отуда и његова потреба за подсећањем своје пастве на заветне руске и хришћанске отачаствољубиве идеале.

    Када је реч о појму «државе», владика сасвим прихвата дефиницију московског првојерарха Светога митрополита Филарета (Дроздова) који државу третира као «савез слободних моралних бића која су се узајамно здружила жртвујући део своје слободе да би заједничким напорима чувала и ојачавала закон морални који је неопходан за њихово постојање». Владика Јован запажа да је «религиозно-морална основа потпуно ишчезла из свести савременог друштва које о држави расправља као о пуком бездушном механизму одржавања простачког материјалног благостања грађана». Верност Отаџбини је могућа само ако је свештени закон моралности негован и утврђен: просветом, породичним васпитањем и културом. Тада се по речима Светога Филарета «за Родину жртвује без побуде за наградом или славом. Тамо (у друштву у коме утврђен свештени закон моралности) умиру за законе, јер се не плаше да умру од закона. Ако се закон који живи у срцима прогони лажном просветом и необузданом чулношћу – нема живота ни у писаним законима: заповести се неуважавају, нико нема поверења у извршење». Владика Јован указује на актуелност ових речи које сведоче о разлозима лошег функционисања данашње секуларне државе по питању мотивисаности житеља за поштовањем закона и подређивањем чисто индивидуалог интереса општем интересу заједнице.

    У свом политичко-философском разматрању питања како треба уредити државно-народни дом, полазиште митрополиа Јована јесте теорија симфоније (сагласја) Цркве и државе, које морају заједнички сарађивати, изнад свега при тежњи ка спасењу људских душа а затим и на физичком збрињавању и заштити житеља дате државе. При томе, држава се треба прилагођавати непромењеивим начелима на којима је Црква саздана (никако обрнуто) и мора се трудити да у домену својих могућности бескомпромисно штити Добро од зла. Ово последње, представљало је пре свега богомустановљену обавезу руске империје, коју је Бог снадбео огромним територијалним пространством, знатним природним ресурсима и политичком моћи.

    Једини облик државне власти који је по митрополиту Јовану погодан за симфонију, јесте православна монархија. Владика запажа да је православна руска монархија просто изнедрена из руског националног бића и да она свакако није идеална (нити облик државне власти може бити идеалан) али православни хришћанин, кад већ не може створити идеални поредак на земљи, треба се постарати да на земљи не завлада пакао. Или како би владика рекао: «..управо монархија представља оптималну историјски опробану, природну форму државног устројства наше националне цивилизације. Та форма дакако није идеална, пошто у овом свету, ” који у злу лежи”, где царују греси и страсти, није могућно постојање ма чега идеалног. Али монархија је без обзира на све, најбољи, најхармоничнији, најстабилнији и најправеднији облик друштвене организације. Њена главна предност јесте ослањање на моралне императиве и верске светиње а не на користољубље и духа лишене материјалистичке категорије «користи», «добитка» и «интереса».

    Владика посебно узима у обзир чињеницу да се истинска православна монархија не може обновити механичким путем већ само органским, као правно-политички израз православне духовне обнове: «..Васпостављање монархије не може се замислити без истовременог духовног препорода и свестраног просвећивања обманутих и заведених људи који су се, напорима свакојаких данашњих политиканата, дефинитивно изгубили у невероватним страшним противречностима нашег доба».

    На републиканско-демократску тезу да је монархија исто што и диктатура Владика одговара да «монархија никако не значи самовољу и диктатуру неограчичене и неконтролисане власти, већ је то напротив најсавршенији облик правне државе, који одговорност оних који су на власти и оних који се покоравају везује за најузвишеније изворе правне свести. За савест, родољубље, Бога и свете заповести Његове... Врховна власт православног монарха...подразумева и благонадежну заштиту од неограничених амбиција неумерених и властољубивих политиканата који распарчавају земљу зарад својих сујетних и среброљубљем подстакнутих интереса».

    Владика, баш напротив - истиче да је материјалистичко схватање државе увек сродно тиранији: »Да ли се тиранија остварује у корист партијске номенклатуре помоћу крвавих репресија или у интересим транснационалне финансијске олигархије уз помоћ економског гушења непожељних – то није тако битно.»

     Из наведеног се види да Владика не прави суштинку разлику између комунистичког и демократског тоталитаризма. И Владикино исповедништво кроз оба система (отворени прогони Цркве у комунизму и подмукле клевете на рачун Владике и прогон руског хришћанског духа у демократији), јасно говори о томе.

    Монархијско уређење у Русији мора по владики Јовану, бити одраз православне вере и руског националног бића са свим његовим позитивним особеностима. Руски народ у монархији мора имати домаћински карактер матичног народа. Монархија може бити васпостављено само «као национална руска државна власт.» Јер је руски народ «вековима био моћни ослонац руске државе, чувар њене величине и силе, носилац државотворне свести. Драгоцена својства руског карактера незлобивост, јунаштво, милосрђе, смелост, дуготрпљење и доброта омогућила су нашем народу да постане оснивач и језгро огромне Империје која је хармонично сјединила многобројне народности и културе Евроазијског континента.»

    О коренима и претечама руског самодржавља владика каже: «Православно царство наиме живи је образ Царства Небескога и као такво оно представља дар Божији народу за његову нелицемерну веру и верност заповестима Христовим. Руска монархија од давнина себе је спознала као наследницу Византијске империје, а преко ње и Рима, обраћеног у православље од стране императора Константине Велиог још у IV веку од Рођења Христовог. Свима је познато древно пророчтво инока Филотеја: ”Два Рима у јересима падоше, трећи је Рим Москва, а четвртога бити неће”. Догматички и јуридички Православно Самодржавље је засновано већ убрзо након свога настанка у знаменитим новелама (односно законима) императора Јустинијана (565. године), које се у Цркви признају као истозначне документима Сабора и које су уврштене у Номоканон, састављен од Светог патријарха Фотија, а доцније и у словенску Крмчију.

    “Највећа блага, људима подарена вишњом благодаћу Божијом, јесу свештенство и царство” говори се у списима Јустинијановим. “Ово прво брине се о делима Божанским, а друго руководи и брине се о делима људским. Оба пак, извирући из једног истог извора, украс су људског живота”. У документима VII Васељенског Сабора говори се следеће: ”Свештеник јесте освештење и укрепљење императорске власти, док је императорска власт снага и подршка свештенству”.

    Тако је од искони себе доживљавала и поимала свака истинска самодржавна власт, пребивајући у симфонији са духовном влашћу. “Император и патријарх, световна власт и свештенство, односе се једно према другоме као тело и душа”, писао је византијски император Василије Македонски. И једно и друго неопходно је за државно устројство, као што су и тело и душа нужни живом човеку.” У Руској империји један од основних закона гласио је овако:’’Император, као хришћански вадалац, врховни је заштитник и чувар догмата вере, чувар правоверја и сваког благочестија у Светој Цркви”»
.

    О демократској западњачкој антимонархистичкој формули «поделе власти» владика Јован каже следеће: «Нашим народним традицијама не одговара толико хваљени систем “раздеобе власти“, који попут рђе нагриза и разједа читав систем државне управе, супротстављајући органе власти, један другоме на свим нивоима, стимулишући бескрајно политичко интриганство, несавесност и каријеризам. Могуће је и мора се говорити само о озбиљном и хармоничном раздвајању функција јединствене по својој природи државне власти, која уз то у лицу свога Врховног Представника мора да буде избављена од сранмног и циничног циркуса такозваних демократских народних избора» .

    Митрополит Јован тврди и да је сасвим погрешно супротстављање самодржавља начелу народног представништва, али сматра да истински православни монархизам не сме имати ничег заједничког са индивидуалистичким концептом западњачког парламентаризма који представља «поприште међупартијских обрачуна и извор друштвених смутњи, све док не доспе под контролу вештих закулисних махинатора који ће задобити несметану слободу да своја дела таме обављају у име народа». Но Владика уместо безбожног и антинародног западњачког парламентаризма и партијашења, нуди хришћанску алтернативу засновану на традицијама руске саборности, органској мисли и ослањању на природне друштвене групе које постоје од када постоји и људско друштво.

    «Једино свенародни сабори, надахнути великим верским и моралним идеалима, којима су представљени сви слојеви друштва, све сталешке, професионалне и територијалне специфичности данашњега друштва, могу бити спасоносно оружје којим би се дала прекратити смутња која нас окружује. Историјски пример за ово добро је познат. То је смутња почтком ХVII столећа у Русији, која је прекинута одлукама Великог Сабора из 1613. године».

    У богатом корпусу политичко-патриотске мисли владике Јована, посебно је значајно његово разобличавање - у новом добу догматизованог - демократског политичког система, како у чисто политичком (парламентаризма) тако и у економском погледу (либералног капитализма).

    «Све идје демократије засноване су на лажи. Већ је у дефиницији – лаж! Та се реч на руски језик преводи као ’’ власт народа’’... али ни у једној од земаља које се сматрају демократским, народ у ствари не управља... Коначни плод државне власти увек је у рукама уског слоја, малобројне и затворене корпорације људи, чији је занат - политика, а професија – сурова и беспоштедна борба за власт» «Наши су преци били врло умни и опрезни људи. Столећима, из поколења у поколење градећи државу која је била предодређена да постане поуздани ослонац мирног, непомућеног и одуховљеног живљења (а не инструменат задовољавања властољубивих страсти и политичких амбиција), они су се вешто чували од саблазни демократске заразе, и друге су упозоравали на такву неразумност.

    “Демократија исказује поверење у силу количине“. Писао је Лав Тихомиров... остварење демократске идеје пре свега значи власт количине над каквотом, власт незналачке, иза кулиса вешто контролисане руље над вишевековним народним идеалом. То узрокује бесмислену ситуацију, у којој се појмови Истине и праведности, Добра и зла настоје одредити аритметичко већином гласова.» (...)

    «Опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто никоме не пада напамет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом, теже него управљати огромном државом, оптерећеним најтежим проблемима?

    То не значи да принцип изборности мора сасвим да се икључи из политичког живота земље. Шта више, он је у неким ситуацијама незаменљив јер је инструмент успостављања саборног заједништва народа и државе. Али да би се избегле злоупотребе мора се јасно и прецизно дефинисати област његове примене, која ће безусловно искључивати јавни избор тамо где место или дужност захтевају високе прпфесионалне квалитете које неупућен човек просто - не познаје. И на крају, ако коначно буде призната неопходност бирања највиших функционера земље, то се не сме претварати у народни вашар. Одговорни бирачи у том случају могу бити само ауторитативни представници свих друштвених класа, сталежа, професионалних и етничких група, пропорционално представљених према улози у нашем друштву.

    Идеолошка основа демократије као погледа на свет исказана је познатом лозинком француске револуције: “Слобода, једнскост, братство”... у природи нема једнакости – она је бескрајно разнолика и строго јерархична; нема ни апсолутне слободе, неограничене међузависношћу и закономерним поретком појава; нема ни испразног братства – јер морално чуло човеково увек бира. (...)

    “Кад су ту форму хтели да претворе у обавезни закон друштвеног постојања, кад су од ње хтели да начине формално право, које народ повезује изнутра и повезује га са владом у спољашњем смислу, - она се показала као кобна лаж, и идеални закон љубави, мира и трпељивости, сведен на базу спољашње законитости, постао је закон насиља, раздора и фанатизма“. Та тврдња Победоносцева боље од свих других речи бива потврђена чињеницом да су две најкрвавије и најразорније револуције у историји човечанства, француска у ХVIII веку и руска XX веку, прошле у пратњи громогласних позива на“ слободу, једнакост и братство“.

    У области државној погубни, ови појмови по мишљењу обер-прокурора (Победоносцева) благотворни су само онда “кад у себи садрже вечну истину моралног закона у нераскидивој повезаности са вечном идејом дужности и жртве, на којој почива сав организам моралног погледа на свет“.


    Исто мишљење владика Јован има и о теорији «народне суверености» на којој почива демократско «чешање народних маса по ушима».

    «Извор власти је један – Бог. Људи сами по себи нису извор власти, колико год много да их је, и у каквој год да су сагласности . Народовлашће, «народна влада», са хришћанске тачке гледишта су бесмислица. Народ никоме не може да преда своју «власт» јер он ту власт просто-напросто нема.»

    Јуридичко-правна основа демократије – јесте теза о природним (прирођеним) правима човека, ка остварењу којих мора бити, посредством формалног законодавства, усмерена сва делатност државног механизма. Та основа је исто толико извештачена и лажна колико и претходне. По својој сржи, то је само апсолутизација индивидуализма, својственог западно-европском “менталитету“ историјски дубоко страног руској националној и религиозној самосвести...»

    «Економска основа демократије је – финансиски, спекулативни капитал. Он је конструисао савремену бездуховну “технолошку“ цивилизацију, у којој човек губи последње остатке савести и душевног здравља, претварајући се у полуживотињу-полумеханизам, безлични шрафчић у гигантској машини чији је једини, свепрождирући циљ:новац, новац, новац...

    Уз слатку успављујућу причицу о задовољавању човекових “природних“ потреба та демократска цивилизација успоставља култ насиља и разврата, толеранцију према злу и изопаченостима људске природе. Грехови и страсти палога човека надимају се до огромних размера, свесно се подстичу и постају извор бесавесног, нечасног иживљавања. Пароле такве цивилизације су: “Све је на продају! “, “Богатите се!“, “Само једном се живи“, и сличне; оне нагризају друштвени морал, у народу се збива распад националне самосвести, држава се криминализује, премрежава се свудаприсутним мафијашким везама и – бесповратно се креће ка распаду.


    О последицама туђинског демократског уплива на савремени руски друштвени живот, Владика каже:

    И у Русији је будући државни распад – неизбежна последица примене у пракси демократских начела. Демократска идеја је право речено, због тога и створена, да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и постепено неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној светској закулиси... Та операција је већ више пута била изведена у ”развијеним” земљама Запада. Тамо национална држава у великој мери служи као декоративна кулиса стварне власти – а зовите ту власт како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, мултинационалних компанија или космополитске елите... Важно је оно друго: сада се та власт из сенке бори за господарење над светом. И Русију настоје да подвргну истој операцији као и остале, да би је претворили у послушно оруђе за остварење својих глобалистичких планова.

    О историјским и духовним изворима богоборних политичких идеја, о узроцима и процесу њиховог ширења и данашње доминације као и процесу настанка центара моћи који иза таквих идеја стоје, владика Јован говори сасвим отворено:

    «Извори ''тајне безакоња'' налазе се у древној прошлости. Њена почетна тачка су догађаји споља мало значајни - у VIII и VII веку пре Христа, под ударцима Асирије и Вавилона, пала су малена блискоисточна царства- Израиљско (727.године пре Христа) и Јудејско (606.године пре Христа). Изгубивши независност и наопако протумачивши свештене књиге, део религиозних секти Израиља и Јудеје повезао је своје наде на васпостављање државе са доласком Месије-цара Израиљскога, који ће их учинити господарима света. Сматрајући себе народом, тобож изабраним Богом ради господарења, они су суревњиво чували своју национално религиозну ''искључивост''. Окорели у очекивању Месије као политичког и војног лидера, ти људи су одбацили истинитог Месију –Исуса Христа Који је у свет дошао проповедајући покајање и љубав. Нарочиту мржњу код њих је изазвала чињеница да је, разобличавајући заблуде јудејских ''законика'' –књижевника и фарисеја, Христос срушио мит о њиховој ''богоизабраности'', укључивши у Своју спасоносну науку све околне народе. Разобличавајући сатанске изворе безмерне гордости претендената на светску власт, '' Исус им рече (...) ваш је отац ђаво, и жеље оца вашега хоћете да чините'' (Јов. 8,42,44).

    Ту истину ''сионски мудраци'' нису могли да Му опросте. Христос је био оклеветан и по лажном сведочењу осуђен на смрт. Али се распећем показао као још страшнији за богоборце. Хришћанство је одлучно освојило свет, одгонећи маштарије о господарењу над светом све даље и даље. Тада је Хришћанској Цркви објављен рат. Да га воде отворено, хрисомрсци нису могли - није било снага. У тој борби њихово оружје постала су тајна друштва и организације, која су иза спољашње, привидно ''филантропске'' делатности прикривала свoј главни циљ: срушити хришћанство, разорити националне државе и на тај начин припремити ''добровољно'' уједњење света у оквирима јединствене светске политичке структуре подвашћене једној светској влади. По замисли ''архитеката'' тог ''светског дома'' глава ове владе и треба да у живот спроведе многовековну маштарију о господарењу над светом. Хришћани су тог будућег светског диктатора назвали антихристом...»


    Владика Јован указује и на главну историјску препреку ширењу тајне безакоња, то јест ширењу и остваривању богоборних идеја и планова, позивајући се притом и на битан документ безбожничких масонских рушитеља који и онда као и данас своју подлост вешто крију иза «филантропских» јагњећих кожа, које су превариле многе:

    »Крепка вера Русије и њена моћна православна државност били су гаранција да рушитељски социјални и религиозни покрети не могу да остваре свој циљ. Па ипак, утицај тајних међународних богоборачких сила у 19. веку достигао је такву снагу да је на дневни ред дошло уништење Русије.

    ''Кад самодржавна (царска) Русија остане последња тврђава Хришћанства, ми ћемо са ланца пустити револуционаре нихилисте и безбожнике који ће целом свету показати апсолутни атеизам у свом његовом ужасу, као разлог подивљалости и најкрвавије анархије... Тада ће безбројно мноштво оних који су се разочарали у Хришћанство, а у души жедних божанских идеала, примити просветљење кроз светску проповед најчистијег луциферијанства (сатанизма), а у то време створену и општенародну''. Очито , ''то време'' већ је настало: таласи отвореног или овлаш прикривеног сатанизма заливају руску земљу, убијајући и растачући људске душе. А сви ми – и даље спавамо?

    Зар нас грешке порошлости ничему не уче? Документ, који садржи горе наведене страшне речи, потписан је 15. августа 1871. године од стране Алберта Пајка, духовног вође међународне масонерије тога доба. У Француској је објављен дуго пре револуције 1917. године, и веома је брзо био преведен на руски језик и објављен у Русији, али... остао је непримећен. Уверено у неуништиву силу руске државе, руско друштво је безбрижно гледало на процес ''расцрквењења'' народне свести који је бивао све силовитији. Узалуд је Православна Црква кроз уста својих светих подвижника позивала: ''Западом нас је и кажњавао, и казниће нас Господ, а нас баш брига. У западној прљавштини смо до гуше, и све је у реду. Господе, помилуј нас!... Удахнувши тај паклени дах, добили смо вртоглавицу, као умно поремећени, сами себе не схватајући...''. ове речи припадају руском подвижнику епископу Теофану, вишинском затворнику. Зар не изазива горак укус то што и сада ове речи звуче савремено као нигда?»


    Владика Јован позива се тим поводом и на посланицу Руске првославне заграничне Цркве из 1932. године: «Под знаком масонске звезде раде све тамне силе које уништавају хришћанске националне државе. Масонска рука је учествовала у рушењу Русије. Сва начела, сви методи које бољшевици примењју ради уништења Русије врло су блиски масонским. Петнаестогодишња делатност на разарању наше Отаџбине очито је показала целом свету како су поробљивачи рускога народа верни програму масонских ложа у борби против Бога, против Цркве, против хришћанског морала и породице, против хришћанске државе, против хришћанске културе и против свега што је створило и узвисило нашу Отаџбину.»

    Као мало ко, владика Јован имао је смелости да јавно укаже на разорне последице које у руском друштву оставља духовна отуђеност кроз своје политичке изразе: комунизам (некад) и демократију (данас):

    «И шта сада имамо? Разорену државу, над чијим трупом пирују гавранови – ''суверени'' кнежићи, који на својим ''феудима'' растачу народно добро. Лоше, али то је тек пола јада. Прогони Цркве попримили су прикривеније, али зато изоштреније форме. Уверивши се да Цркву не могу да разруше путем отвореног насиља, богоборци настоје да је изнутра разједу путем неприметних ''додатака'', јеретичких погледа и мудролија туђих Православном светоотачком учењу вере. Одвратно је гледати са какавом упорношћу желе да Цркву лише њене главне спасоносе силе – Божанствене истине која се у недрима Цркве налази у свој њеној пуноти и одређености. ’’ Гледајте да се не уплашите, јер све то мора да будe’’, упозорава нас Свето Писмо, ’’ јер ће устати народ на народ и царство на царствo’’ (Мт. 24,6-7). То није, како многи мисле, пророчанство о светским ратовима. У њима су учествовали многи народи и царства, а овде је реч само о два. То је – о оној последњој и страшној бици коју ће у последња времена повести Народ Божији – православни Хришћани, који су уписани у Књигу Живота и припадају Царству Божијем, против народа безаконичког – богобораца и лажних учитеља, претеча антихристових, учесника и ревнитеља ’’тајне безакоња’’ који по свом духу припадају царству таме и сатане, владара тог царства. ’’И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе’’ (Мт. 24,1-11), упозорава Господ.

    Наравно, Владика одгони сваку помисао на очајање и указује како стати на пут «јуришу рушитеља«:

    «Вољени! Нама су те речи упућене! Да се ми, упозорени и припремљени, не скрхамо, не постанемо малодушни и да се не саблазнимо. Браћо и сестре! Сви, којима је драга Света Русија, и који ревнују у хришћанском подвигу државотворства! Опет и опет вас позивам - чујте огњену реч светог првоврховног апостола Петра: ''Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју'' (1. Петр. 2,9) да ли смо ми сада достојни тог избрања? Ако нисмо, шта да учинимо да бисмо повратили изгубљено достојанство? Како зауставити ''јуриш разрушитеља''?

     Прво, појмити и видети пут личног спасења, личног одупирања злу. Темељ лествице, која човека узводи од сујете и лажи овога света у радост и спокој осмишљеног, проосећаног Богосужења - свим животом својим, свим делима својим - основа те свештене лествице Богом је постављена унутар човека, у срцу нашем. Свако од нас је дужан да се позабави грађењем унутрашњог храма у својој души. Ако успемо да га саградимо на престо тог храма сешће Господ у сили и слави Својој. ''Христос, у срце уведен вером, зацариће се у њему миром и радошћу'', вели светоотачка мудрост.

    Друго, довести у сагласје са истинама вере свој уобичајени, свакидашњи живот. У њему се пре свега мора појавити дух саборног служења који ако не стекнемо нећемо са места маћи процес препорода Русије. То је место подвига, који треба да препороде живот православних парохија, заједница, братстава као живот духовних организама који, по речима Цркве, живе ''једним устима и једним срцем''. То дело не могу да обаве хероји и ''надљуди'', са свију страна приметни, него смирени грешници, који на животном путу не траже славу, но спасење душе.

    Треће, неопходно је уцрквењење свих области народнога живота - друштвене и државне, исто као и личне и породничне. Треба се само сетити да се то не постже никаквим спољашњим деловањем. Света Русија не може се успоставити ни указом, ни наредбом, ни на конференцији, ни на конгресу. Њу је једино могуће измолити од Бога, са покајањем и смиреношћу.»


    Идеје митрополита Јована нису ништа друго до један у низу бисера православнога државотвонога предања. Оне су заправо савремени израз древног хришћанског погледа на друштво, чија суштина остаје неизмењена упркос промењивим историјским оконостима. Таквим својим становиштем, Владика представља савест и опомену свима оним данашњим свештеницима, епископима и богословима, који сматрају да не постоји савремена православна политичка философија, због чега би (по таквима) православни Хришћани требали прихватити демократију као систем који православљу наводно највише одговара. Колика је поменута теза (о демократији као систему који одговара православљу) бесмислица, можемо увидети и на основу већ наведених Владикиних мисли о демократији.

    Због свог православног патриотизма, кога је сведочио и писаном речју и делом, владика Јован био је и остао трн у оку не само отвореним непријатељима православног Хришћанства већ и свима онима протестантсвујушчима међу «православнима», који настоје да створе некакво разводњено и либерално «политички коректно» «православље», које би се укопчало у антихришћански светски поредак. Владика Јован остаје блистав пример и учитељ свима вернима који желе да расуђују о политичко-идеолошким питањима са православног становишта, то јест пример доследног православног животног исповедништва, незквашеног прљавом водом светских «мудровања» и прилагођавања духу времена.





Русија - на путу обнове симфоније





Марко Б. Димитријевић





Коришћена литература:
«Буди веран до смрти», Образ светачки, Београд 2005.
Свети Јован Кронштатски пророк православне Русије, Образ, Београд 1995.
Часопис «Нова Искра».


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Руска хералдичка колегија

Руско Православно Монархистичко друштво

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер