Грб Краљевине Србије Грб Центра
MAINABOUT USSYMBOLSACTIVITIESTREASURYNEWLINKS WRITE US

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!





Инж. Дејан C. Шуњка и
Раде Ерцег




ПРВИ ВЕК СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ





Знамен
Српске Народне Одбране





    Лето господње 2009. је било јубиларно за Српску народну одбрану. СНО је почетком XX века настала са циљем ослобођења и уједињења свих српских земаља у једну заједничку српску државу.

Ђенерал Божидар Јанковић    Нерешено српско питање доносило је тешку дилему – пасти или победити. То судбинско бреме још увек је на српским плећима, а постављени циљ је даљи него икада. Зато ће ова прича о рађању, животу и раду СНО бити блиска и данашњим Србима у матици или ма где били у расејању.


    Тог 8. октобра 1908, непосредно након Аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, у кабинету градоначелника Београда окупило се двадесетак љутих интелектуалаца. Брзо је пао договор о протестима и акцијама у народу, а на лицу места, на иницијативу ђенерала Божидара – Боже Јанковића, створена је организација – свесрпска и надстраначка.


    Предлог за име дао је тада већ познати комедиограф и дипломата Бранислав Нушић, велики српски националиста и посрбљени Цинцарин уметничког псеудонима Бен Акиба.

    СНО је званично конституисана на седници 21. октобра 1908. у Београду. За председника Средишњег одбора биран је ђенерал Божа Јанковић, за секретара мајор Милан Васић. У оснивању СНО су учествовали и Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Војин Танкосић, Војин Поповић... Одбрана и раније формирана Четничка акција су се помагале и допуњавале у раду и акцијама иза турске границе, на тлу Старе Србије.

    До почетка Првог светског рата, вођа Српске народне одбране био је Божа Јанковић. За време окупације организација није радила, а ђенерал Јанковић је у Првом балканском рату, на челу Треће српске армије, ослобађао Косово.

    Ипак, СНО није сасвим угашена. Амерички огранак, рођен јула 1914. у Њујорку, био је врло активан. Председник Михаило Пупин, угледни професор Колумбија универзитета и научник српског порекла и 83 месна одбора СНО широм САД, сакупљали су новац и одећу за српске рањенике и ратну сирочад.

    У рад СНО се 17. јула 1916. укључују и канадски Срби оснивањем огранка у Торонту, а убрзо затим и у Веланду, Нијагара Фолсу и Хамилтону. Већ почетком августа исте године, у Српском дому у Веланду ови огранци су обједињени на челу са свештеником Јанићијем Кукољевићем.

    Помоћ зараћеној Отаџбини слана је преко Српског црвеног крста и српских посланстава у Вашингтону и Лондону. СНО је организовала и послала хиљаде добровољаца на Солунски фронт. Срби су одлазили у рат тајним каналима преко Детроита и Канаде, где је вршена обука добровољаца у кампу недалеко од Квебек Ситија. Када су САД званично ушле у рат, 1917. године, ове активности су знатно проширене и легализоване на савезничком тлу.

    У новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, циљеви СНО су углавном остварени. Организација добија југословенски предзнак, новог председника војводу Степу Степановића и нови смисао постојања – културну и просветну акцију у широким (не само српским) народним масама.

    После 6. јануара 1929. године Српска народна одбрана поново добија политички тон, а у њен рад се укључују стари чланови који су се повукли после уједињења. Због новог (старог?) српског усмерења, актуелни југословенски режим у СНО – у не види пријатеља. Сада је на челу Одбране Илија Трифуновић – Бирчанин, човек изузетних организационих способности.

    Војвода Илија Трифуновић, родом из Тополе, био је четник од 1907. године. Надимак ''Бирчанин'' стекао је због показаног јунаштва. У боју на Сивој стени, у одреду Војина Поповића – војводе Вука, изгубио је леву руку.

    Од 1929. до 1932. био је председник Удружења четника за слободу и част Отаџбине, основаног 1921. године. Између 1933. и 1937. одвојио се од Пећанца због његове сарадње са властима. Са војводом Душаном – Дулетом Димитријевићем основао је Друштво старих четника. О свом четовању је написао књигу ''Трновитим стазама'', објављену 1931. у Београду.

    Између два светска рата и у Америци национално – културни живот Срба креће југословенским правцем, што се одражава и на живот и на рад СНО. Најбољи пример је Канада, где је 17. фебруара 1932. године СНО променила име у Југословенско – канадско удружење (ЈКУ), иако је у њему било чак 96 одсто Срба.

    Септембра исте године, на Конгресу ЈКУ у Торонту, уз учешће 16 огранака, почасни председник постао је југословенски вицеконзул Никола Перазић из Монтреала.

    Уочи Другог светског рата Српска народна одбрана је била јака организација са великим бројем активних одбора и пододбора, од Ђевђелије до Триглава. Рад војводе Бирчанина се исплатио – СНО је била трн у оку свим српским непријатељима.

    Почетак окупације Илију Трифуновића – Бирчанина затиче у Колашину. Партизани нису успели да га ухвате, али зато Италијани јесу. Одводе га у Сплит, даљу интернацију је избегао јер је био срчани болесник и старији човек. У Сплиту, у италијанској окупационој зони, био је релативно безбедан уз помоћ локалног проте Урукала.

    Бирчанин је успешно водио Одбрану и организовао своје људе на терену, углавном у Словенији и западнијим српским крајевима – свештеника Радојицу Перишића и Самарџића у Херцеговини и Уроша Дреновића у Босанској крајини.

    Братска сарадња Одбране и четника је и у овом рату оживела. После неколико пропалих покушаја, уз помоћ Момчила Ђујића, Бирчанин и Дража Михаиловић састају се маја 1942. у Пустопољу крај Гацка. На Дражин предлог, најхрабријим равногорским командантима (њих 27 поименце) Бирчанин је доделио титуле четничких војвода, а све у циљу очувања витешких традиција српског четништва.

    По сведочењу војводе Ђујића, Бирчанин је био енглески агент, сјајан човек и велики Србин. Преко њега, Енглези су подморницом на једно јадранско острво искрцали неколико радио – станица и ''доста златних фунти'' за четнички покрет.

    Војвода Илија Трифуновић – Бирчанин умро је 1943. године у Сплиту, а Момчило Ђујић је на сахрану довео своје гардисте и одржао говор. Од тога дана, груди му је красио нов двоглед, остао од старог војводе, а који је он наследио од легендарног војводе Вука.

    Др Милош Секулић је први пренео на Запад вести о усташким покољима и стању у окупираној земљи. У Енглеску је стигао преко Турске, послат од владе Милана Недића. Са собом је понео чувени Меморандум Српске православне цркве, којег је наш Синод поднео главнокомандујућем немачком генералу у Србији Данкелману. Меморандум је први објавио Американски србобран, у црном оквиру на насловној страни.

    У лето 1941. из Мадрида у Америку стиже писац и дипломата Јован Дучић. Живео је код свог стрица Михаила Дучића и згрожен вестима о усташким зверствима, редовно је писао политичке чланке за Американски србобран. Серија тих политичких текстова изашла је за његовог живота, у облику две мање књиге: ''Југословенска идеологија'' и ''Истина о југославизму''. У Београду се те књиге могу наћи под заједничким насловом ''Верујем у Бога и Српство''.

    Усташки злочини освестили су америчке Србе и вратили их на српски пут. СНО се поново рађа 13. новембра 1941. у црквеном дому на Шилеру у Чикагу. Духовни покретачи били су Јован и Михаило Дучић, који је тога дана изабран за председника привремене управе.Михаило Пупин

    Наредне, 1942. године, Јован умире, а Михаило, власник фабрике који је и материјално помагао СНО, остаје председник све до своје смрти 1960. када га на том месту замењује др. Урош Сеферовић.

    Ни у Канади реакција није изостала. На Свесрпском конгресу у Хамилтону од 4. до 6. септембра 1943. шездесет два делегата ЈКУ организацији враћају старо име – Српска народна одбрана. За председника је изабран Милутин Бајчетић, Херцеговац родом од Билеће. Живео је далеко од Хамилтона и после две године захвалио се на указаном поверењу.

    Од циљева ове ратне СНО, два су била најважнија: ''Сузбијање и побијање комунистичке пропаганде'', која је и у новом свету била доста јака и ''прикупљање новчаних прилога за Дражу Михаиловића и његове борце'', како је тих дана формулисао Глас канадских Срба. Политичка и духовна подршка Равногорцима се подразумевала.

    После рата, нове прилике диктирале су и нове циљеве СНО. На хиљаде људи, избеглих од комунизма, требало је пописати, организовати, довести у Нови свет и материјално обезбедити.

    Канадска СНО и њен орган Глас канадских Срба, свима су отворили своје срце: ''Ми нисмо гледали нити гледамо, у коме сте одреду или јединици били. Ми у свима вама гледамо Србе, децу поробљене отаџбине. Заборавите на све разлике, не помињите их!''

    Светозар Маравић, рођен у Сент Луису, пореклом из Лике, амерички мајор и обавештајац, био је на посебном задатку у Минхену. У име америчке владе и СНО организовао је и помагао усељавање расељених лица у САД и Канаду.

    Како је Маравић радио свој посао, најбоље сведочи један од невољника – Петар Бубрешко: ''Сазнање да у Пасингу, у предграђу Минхена, заседа Србин Американац са својима, уз америчку команду, ради нашег спаса, било је моћно охрабрење у данима када нам је подршка била потребна као изгладнелом комад насушног хлеба. Осетило се да крв није вода, да је даљина не разводњава. Нигде ни трага од бездушне бирократије, која у то доба није била оскудна''.

    Петар Бубрешко је оставио доста оваквих живих успомена на саборце и савременике у својој књизи ''Задушно слово''. За живота је био професор француског језика и књижевности на универзитетима у Минесоти и Тексасу. Равногорски капетан, шеф пропаганде у Требињском корпусу и уредник листа Глас Косова, спасао је главу из усташког логора Стара Градишка. Бег у зору, пред погубљење, изведен је као на филму. До краја свог живота П. Бубрешко је био у првим редовима борбене СНО и остао веран Слободи, коју је неко време и уређивао. Умро је 2006. у својој 96. години.

    Американски србобран, најстарији је српски лист у слободном свету и непрекидно излази у Питсбургу од 1906. године. Био је уједно и званични лист Српског народног савеза и Српског православног савеза ''Србобран'', а од 1918. и гласило америчке СНО.

    У том периоду уредник је био Будимир Граховац. После Другог светског рата, јачањем америчке СНО, јавила се потреба за посебним новинама. У Чикагу 1952. године излази први број Слободе – Liberty, од почетка па до данас, званичног гласила СНО.

    Лист је излазио недељно, уређивао га је Одбор. Верност америчкој домовини и српској отаџбини видимо у двојезичном имену и симболима у заглављу листа – грб СНО стоји раме уз раме са Кипом Слободе. Чикашка Слобода данас излази два пута месечно, а у јулу месецу један број.

    Семе раздора у српској емиграцији посејано је много пре познатог црквеног раскола. На Видовдан 1947. у Чикагу је одржан Први свесрпски конгрес у организацији Цркве, СНО и Српског народног савеза. Емиграција је наступила у најјачем саставу у потрази за заједничком политичком платформом.

    Скупу су присуствовала и сва три српска епископа који су се тада затекли у слободном свету – Николај Велимировић, Иринеј Ђорђевић и Дионисије Миливојевић. Владике су и благословиле Конгрес, али ни то није помогло слози и разуму међу Србима.

    ''Мртве треба заборавити и отписати их, важно је да се сачува Југославија као заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца'', рекао је познати пучиста Радоје Кнежевић и изазвао буру протеста у сали. Идеје Југословенског народног одбора (ЈНО) из Лондона, којег је Кнежевић заступао, нису се допале многима и подела на ''Југословене'' и ''Србе'' била је готова ствар.

    Овај потрес осетио се и у Канади. Раскол у СНО, који и данас постоји, десио се 1951. године. Перо Булат је био за сарадњу са лондонским ЈНО и његовим вођом Слободаном Јовановићем. Просрпска струја, стала је уз вашингтонски Српски национални комитет Константина Фотића, бившег краљевског амбасадора у САД. За свог вођу изабрали су Милутина Бајчетића, старог председника канадске СНО, још из времена рата.

    Милутин Бајчетић стигао је у Канаду 1927. као младић од 22 године, пун физичке снаге и решен да успе у новом свету. Успешно се бавио трговином и хотелијерством, био је власник ''Александер'' хотела у Брантфорду, Онтарио. Хамилтонској СНО доживотно је председавао.

    Стално га је вукла родна Херцеговина, о томе лепо сведочи његов пријатељ и земљак Петар Бубрешко: ''Под старе дане запутио се у Стари крај, где је провео неколико недеља. Суочен са трагедијом српског народа, тада уочљивом на свакој стопи, пресвиснуо је од бола у развалинама ојађене земље''. Милутин Бајчетић је умро 1994. године.

    Октобра 2002. године Слобода је прославила пола века рада. О томе је занимљиво извештавало четничко гласило Видовдан, а из пера Уредништва записано је: ''Нико од слављеника или гостију није рекао како је Слобода угледала света. Лист је стао на своје ноге захваљујући, у првом реду, војводи Момчилу Ђујићу који је у то време био чиновник СНО на одељењу за довођење расељених лица из Европе у Америку''.

    Стари четници из Висконсина тврде да су војводе Ђујић и Јевђевић већ постојеће организације староседелаца – Цркву, Савез и Одбрану – сматрали за ''довољно велику капу да под њу можемо сви скупа стати''. Они су ипак пристали да се СНО купи нова штампарија у вредности од 40.000 долара и да Српска народна одбрана покрене лист Слободу. И тако је и било.

Јован Дучић    ''У чланству СНО четници су увек били врло бројни. Да ли их се у данашњој Слободи стиде?'' – помало су љути ветерани из Српског четничког покрета ''Гаврило Принцип'', у божићном броју свог Видовдана за 2003. годину.

    Ситуација са гласилима СНО у Канади је нешто сложенија. Први број недељника Глас Канаде изашао је децембра 1934. године у 15.000 примерака.

    ''Наш лист ће упућивати наш народ у исељеништву путевима који су добри и скретаће пажњу на дубоке кланце у које пробају завести наш народ непријатељи наши. Он ће бити чувар наших светиња и народних добара!'', написао је у уводнику првог броја оснивач и уредник Божидар М. Марковић, родом из села Рогачице крај Ужица.

    Глас Канаде у јануару 1944. године мења име у Глас канадских Срба, које и данас носи. Новембра 1945. постаје званични лист (орган) канадске СНО, а 1952. седиште се сели из Торонта у Виндзор и тамо остаје до 1983. године, када умире председник СНО Перо Булат. Лист данас излази у Торонту као месечник, са старим геслом у заглављу: ''Са народом за народ!''

    После Божидара Марковића, крајем 1946, Глас канадских Срба добија новог уредника, мајора Борислава Тодоровића, Београђанина, човека филмске биографије и ванредне интелигенције.

    Тодоровић бежи из заробљеничког логора у Немачкој, и у Лондону улази у Војни кабинет владе Слободана Јовановића. Скаче падобраном у Србију и у Дражином штабу постаје четнички официр за везу при савезничким војним мисијама.

    После рата је уређивао Глас Америке за Југославију и био декан Факултета за финансијске науке у Њујорку. Написао је књигу својих сећања ''Последњи рапорт''. Мајор Борислав Тодоровић је умро у Њујорку 1984. године.

    Отцепљено крило канадске СНО покреће свој лист – Канадски србобран. Први број појавио се 1951. године у Хамилтону. ''Путем истине и одбране српства'' лист је покренут из једне гараже, а пакован је и слан по свету из куће Сава Ковачевића, новинара и првог секретара редакције.

    Канадски србобран уређивали су Вук Церовић, Мома Марковић, а најдубљи траг је оставио неуморни Лазар Стојшић, који је пуних 37 година радио уредничке послове, све до своје смрти 1991. После Стојшића и Уређивачког одбора долази свежа крв, новинар из крагујевачких Погледа Драган Ћирић. Сада Канадски србобран излази двонедељно, под старом девизом: ''Само слога Србина спасава''.

    Остале су тешке речи међу браћом у Канади. Канадски србобран ''је на изразитим великосрпским позицијама и веома је полемичан'', бележи Боривоје М. Карапанџић, српски писац и историчар из Кливленда у Охају.

    ''То је гласило дела СНО који предводи Милутин Бајчетић. Регистрован је код надлежних канадских власти као Српска национална лига, те је Канадски србобран, у ствари, њен орган'', тврди Б. Карапанџић у свом познатом есеју Српски листови и часописи у слободном свету, објављеном у Мелбурну 1979. године.

    Српска народна одбрана у Аустралији креће од нуле јер није било српских староседелаца па је и почетак био тежи него у Америци. СНО је основана тек 1952. године у Сиднеју. Све до 1990, са мањим прекидима, председник је био Гаврило Булић. После њега, на чело аустралијске СНО стају млађи људи – Славко Дамјановић и Гвозден Поповић.

    У почетку, за СНО је ''купљено имање, изграђена је велика сала за српску омладину и довођена је српска емиграција из Европе, све до тренутка када је ту улогу преузела држава Аустралија'', каже крагујевачки новинар и писац Бранко Вучковић у својој врло доброј књизи ''На бранику српства''.

    Када је краљ Петар II био у посети аустралијским Србима, током 1960. године, на скуповима и банкетима говорио је мушки и храбро, како и доликује једном Карађорђевићу. Ипак, краљ није извукао никакве поуке из блиске прошлости јер је често спомињао важност очувања Југославије, што није наишло на одобравање присутних српских емиграната.

    На краљева иступања, СНО је реаговала Меморандумом од 11. априла 1960. ''Каријеристи су на страни југословенства, а идеалисти уз свој српски народ'', поручивали су прваци аустралијске СНО свом краљу Петру II. Подела на ''Југословене'' и ''Србе'' и у Аустралији је већ била видљива и голим оком.

    Први број Српског гласника изашао је маја 1960. као лист аустралијске Српске народне одбране. Покренуо га је Радисав – Раде Добривојевић, секретар Месног одбора СНО ''Гаврило Принцип'' у Аделаиди. Лист је настао ''из потребе а не из луксуза или ћефа појединаца, на служби српској, светосавској и ослободилачкој идеји, против лажи и превара комунистичке и хрватске пропаганде'', тврди његов уредник и покретач.

    Раде Добривојевић, артиљеријски потпоручник краљевске војске, родом је из села Лужнице код Крагујевца. Пре рата је имао проблема са војним властима због свог политичког ангажмана и веза са Српским културним клубом и др Стеваном Мољевићем. Рат је провео у заробљеништву, а 1958. године у Аустралији завршава новинарску школу.Михаило Дучић

    У заштити српских интереса, Добривојевић се редовно писмима обраћао водећим светским политичарима, јавним личностима и институцијама. Део те полемичке преписке, од неколико стотина писама, објављен је у књизи ''Писма неразумним'' у издању Српског гласника.

    У већ споменутом есеју, Боривоје М. Карапанџић је од заборава сачувао и Аустралијски србобран, месечне новине и гласило аустралијске СНО. Отприлике у исто време, 1964. и 1965. године, Месни одбор СНО за Мелбурн је издавао своју Библиотеку под уредништвом др Уроша Станковића, покретача Српске мисли и књижевног часописа Тамо далеко. Библиотека СНО објавила је две књиге др Лазе М. Костића, најплоднијег писца српске емиграције и сведочење о 27. марту 1941. из пера пуковника Бранислава Пантића.

    Аустралијска Српска народна одбрана имала је још један свој лист – Српски преглед, а пододбор из Канбере издавао је Српски билтен – Serbian Bulletin, који је излазио под уредништвом Гвоздена Брадовића.

    АНЗАК дан је национални празник у Аустралији. Сваке године, 25. априла, у свим већим градовима одржавају се параде ветерана, као почаст палим ратницима у оба светска рата. Од 1950. право учешћа, као савезници, стекли су и Срби. Те године, Срби су били део параде у Аделаиди, а наредних година српске тробојке, шајкаче и кокарде парадирале су и другим градовима Аустралије, упркос жестоким протестима из СФРЈ. Био је то велики пораз агресивне Титове дипломатије.

    У Западној Немачкој огранак Српске народне одбране основан је марта месеца 1953. године. Међу покретачима су предњачили бивши краљевски официри – генерали Милан Тешановић и Радован Поповић и капетани Душан Седлар и Момчило Вуковић – Бирчанин.

    После убиства Д. Седлара 1980. године и смрти М. Вуковића, на чело немачке СНО долази Мане Пешут, подофицир и четнички командант из Лике. У октобру 1988. године повлачи се с тог места и постаје доживотни почасни председник СНО.

    Први број Белог орла, гласила СНО за Западну Немачку, изашао је 1953. године у Минхену. Уредник је био М. Вуковић – Бирчанин, а ћирилични српски лист увек је имао и неколико чланака на немачком језику. Од броја 173. (1987. године) Бели орао је двомесечник под уредништвом М. Пешута.

    Момчило Вуковић – Бирчанин, од класних другова назван и ''Мумија'', био је коњички официр Краљеве гарде. Касније је прешао у ваздухопловство и постао командир прве и једине падобранске чете у краљевској војсци.

    Рат је провео у заробљеништву, после рата је био приватни секретар краља Петра II до 1948. године. Више од двадесет година радио је у америчкој војсци у Минхену, као цивилни чиновник. Капетан Момчило Вуковић – Бирчанин, човек који је сва писма завршавао речима ''Бог чува Србију'', умро је 1984. године у Минхену.

    Дописник Слободе из Чикага, Братства из Торонта и многих других емигрантских листова, Момчило Вуковић био је и плодан писац. Најпознатија му је историјско – политичка студија ''Краљ Александар I Карађорђевић'' из 1974. године. Написао је и углавном сам издао књиге о Дражи Михаиловићу (1976.), Николи Пашићу (1978.), Вуку Караџићу (1980.), као и читав низ запажених дела на разне српске теме – о Немањићима, Косовском боју, дневник свог оца Драгољуба, солунског генерала из Првог светског рата...

    Мане Пешут, рођен у селу Јања Гора у општини Плашки, у Априлском рату избегао је заробљавање. Кад се вратио у родни крај, одмах организује четничке одборе. У четницима је био старешина, организатор и шеф пропаганде. Често је своје агенте убацивао у партизанске редове. Лета 1943, партизански војни суд га осуђује на смрт, а све по наређењу Главног штаба за Хрватску.

    Занимљиво је да је у емиграцији написао и сам издао књигу ''Револуција у Лици 1941 – 1945'', која има и друго и допуњено издање ''Крајина у рату 1941 – 1945''. То је вредан писани документ о српском страдању од усташке, али и комунистичке руке. Мане Пешут умире 2002. године у Немачкој.

    Дотле, у Великој Британији је до смрти Слободана Јовановића, 1958. године, радио Југословенски народни одбор, где је излазио лист Порука. Поред њих, активно су деловали и Покрет српских четника Равне горе војводе Момчила Ђујића и Удружење бораца ''Дража Михаиловић'', који су имали и јаке огранке.

    У Бирмингему је било, и још увек јесте, главно упориште ''љотићеваца''. Бивши ''српски добровољци'' су чврста национална заједница окупљена око бирмингемске цркве Лазарице. Крајем осамдесетих година прошлог века су и свој лист Искру преселили из Минхена у Бирмингем.

    Трагове СНО на британским острвима бележи и чува од заборава Каталог библиотеке манастира Хиландар. Средином седамдесетих година прошлог века у енглеском граду Престону радио је огранак Српске народне одбране који је ћирилицом издавао истоимени лист. Из истог језгра, 1975. године, долазе Српски орао – глас СНО Европе и Гусле – глас СНО у Великој Британији, лист под уредништвом Душана Милетића.

    Раскол у Српској православној цркви десио се 10. маја 1963. године, када је рашчињени амерички владика Дионисије Миливојевић одбио послушност Патријаршији у Београду и Титовој Верској комисији. У емиграцији, братска подела била је разорна. Расколници су основали Слободну СПЦ, док су федералисти остали верни мајци Цркви у Београду. Ипак, сви су веровали у истог Бога, једног светог Саву, исповедали исто Вјерују и једнако читали ''Оче наш''!

    Овај, у суштини дисциплински, тридеценијски раскол, превазиђен је тек на Сретење 1992. године заједничком Литургијом српског патријарха Павла и расколничког владике Иринеја Ковачевића.

    Постоје и данас неке одметнуте парохије, углавном у Енглеској. Остала су спорна питања имовинског карактера, јер стари расколници не пристају да се њиховим црквеним храмовима и домовима (изграђеним после раскола) управља из Београда.

    Познато је да је највећи део Српске народне одбране у црквеном расколу остао уз владику Дионисија. То је много пута потврђено. На Видовданском конгресу 1964. у Чикагу чак је донет закључак: ''Не признајемо и најодлучније одбијамо одлуке Архијерејског сабора као инструмента Верске комисије, о смењивању и рашчињењу Њ. Преосвештенства епископа Америчко – канадског Дионисија, јер њему чин и звање није дао југословенски комунистички режим и његова Верска комисија, него слободна СПЦ и њени архијереји у Краљевини Југославији''.

    Српска народна одбрана остаје верна својим старим начелима и на истом конгресу жестоко осуђује стварање тзв. Македонске цркве и њено ''признање'' од стране патријарха Германа и Архијерејског сабора. За њих је стварање вештачке македонске нације у комунистичкој Југославији доказ да ''комунистички режим плански ради на цепању српског националног и црквеног јединства''.Четнички Војвода Илија Трифуновић - Бирчанин

    Став др Уроша Сеферовића, дугогодишњег председника америчке СНО, био је врло јасан. У расколничком Епархијском гласнику из Либертивила он је поручио: ''Дигните главе високо и испрсите српске груди, јер српство нису никад предводили Бранковићи, ни Љотићи, нити пак турски, ни швапски, ни италијански, ни комунистички колаборатери, или измећари – него увек само Немањићи, Обилићи, цар Лазар и Косовски јунаци, Карађорђевићи, Петровићи и Дража Михаиловић''.

    Цркву не могу да воде они ''који поред панагије светога Саве и Часног крста, на својим грудима носе петокраку звезду комунистичке Југославије'', наставља др Урош Сеферовић у своме тексту ''Српска народна одбрана и Светосавље'' из 1964. године.

    Др Урош Сеферовић, син српске Боке, био је лекар, својим политичким уверењима доживотно везан за СНО. Уочи Другог светског рата, игром судбине нашао се у Америци. Као даровит певач народних песама, затекао се на турнеји по српским колонијама, заједно са познатим певачем Рашом Раденковићем.

    Сеферовић је почео политички рад као секретар Месног одбора СНО у Детроиту 1941. године. После смрти Михаила Дучића 1960. стаје на чело Централне управе за Америку, и ту остаје до 1984. године. Умро је октобра месеца 1985. у Чикагу.

    Привржен и Америци и Србији, др Сеферовић је био човек складно уравнотеженог патриотизма. Врло успешан лекар – интерниста, стекао је звање професора на Медицинском факултету у Чикагу. У својој приватној лекарској пракси, многим Србима помогао је потпуно бесплатно.

    Дотле је у Канади хамилтонска СНО, са својим листом Канадски србобран, подржала расколнике и владику Дионисија. На другој страни, Одбрана Пере Булата и њен Глас канадских Срба, остали су верни Патријаршији у Београду и црквеном јединству.

    Раскол је само потврдио и продубио већ постојеће поделе, али није био довољно јак ударац емиграцији. Титов режим већ је имао у плану много екстремније начине обрачуна са истакнутим политичким емигрантима.

    Од средине шездесетих година прошлог века, Титов режим је усвојио нову тактику физичког обрачуна са емигрантима. Уз сарадњу тајних служби земаља домаћина, оперативцима ДБ је на терену било дозвољено и ватрено и хладно оружје. Српска народна одбрана је то осетила на својој кожи.

    Драгиша Кашиковић (45) и његова поћерка Иванка Милошевић (9) искасапљени су ножевима у згради СНО у Чикагу 19. јуна 1977. године. ''Крви је било и на плафону канцеларије'', сведочио је Никола Каваја, Драгишин пријатељ и кум, који му је и крст на сахрани носио. Ово убиство већ поприма епске размере и предање каже да је убице нарочито разјарио српски грб на мајици мале Иванке.

    Кашиковић, пореклом Херцеговац из Требиња, у Америку је дошао 1957. са неколико долара у џепу. Дигао је на ноге српску емиграцију, организовао демонстрације када је Тито долазио у САД, а повезиван је и са експлозијама испред дипломатских представништава СФРЈ. Био је технички уредник чикашке Слободе, по образовању правник. Данас, неколико угледних награда носи његово име.

    Драгиша Кашиковић је био и члан СОПО, легендарне српске терористичке организације, сада већ митских димензија. Уз Николу Кавају и још пар имена, сматран је за следбеника и наследника Андрије – Андре Лончарића, оснивача СОПО, обавештајца, командоса и инструктора за експлозив и руковање оружјем.Милутин Бајчетић

    Андра Лончарић је био резервни краљевски официр, током рата веза између Блиског Истока и четника Драже Михаиловића. Јануара 1948. године тајно је ушао у Југославију са задатком организовања отпора комунистима. Издан је и ухапшен марта месеца исте године у једној гаражи у Београду.

    У народу се причало да је избегао смртну казну на суђењу јер је био земљак Александра Ранковића (обојица су рођени у Обреновцу). После дуге робије одлази у емиграцију у Париз, где га стиже рука УДБЕ 6. марта 1969. Убица, Бошко Параскојевић, агент ДБ, виђен је како се слободно шета по Београду, писала је емигрантска штампа у више наврата.

    Српска народна одбрана је претрпела још два тешка ударца. Др Михаило Наумовић, одговорни уредник чикашке Слободе, погинуо је 16. јануара 1978. године. Својим колима је, услед саботаже на кочницама, слетео са моста у реку Чикаго.

    Капетан Душан Седлар, председник немачке СНО и одговорни уредник Белог орла, ликвидиран је 17. априла 1980. Убијен је у сред бела дана у 9 и 30 пре подне, на улици, стотинак метара од свог стана. Био је активан у многим националним организацијама, секретар расколничког Епархијског савета у Европи и председник немачког одбора Српске мисли из Мелбурна.

    Титов режим је ова убиства представљао као међусобне обрачуне емиграната или као заслужену казну за њихове акције против СФРЈ, а све у сарадњи са страним тајним службама свих боја. Др Мило Бошковић у својој студији о емиграцији доста пише о везама српских емигрантских првака и америчких тајних служби. По њему, у врховима америчке СНО су сви од реда ЦИА агенти – Урош Сеферовић, Драгиша Кашиковић, а нарочито Никола Степановић.

    Никола – Ник Степановић, члан Централне управе СНО, био је пуковник америчке војске и обавештајац. Током рата изасланик Краљевске владе у Каиру и шеф америчке обавештајне службе за Средоземље, са седиштем у Италији. Добар адвокат, био је врло угледан и утицајан у америчким круговима, али и међу Србима. Степановић је био способан, паметан и разборит човек, од велике користи српској заједници у Америци.

    Скоро сви побијени емигранти били су људи вешти на перу, истрајни и бескомпромисни антикомунисти. ''Комунистички писци са својом штампом у СФРЈ нису им дорасли у борби, те им је морала притећи у помоћ сама држава са својим тајним органима, режимским агентима и потенцијалним терористима'', износи своје виђење, српски емигрантски писац и историчар Боривоје М. Карапанџић из Америке.

    Емигрантска штампа је стварно жуљала комунисте. ''ДБ је имала шест републичких одељења са по десет агената и још по стотинак сарадника и доушника, чији је једини задатак био да плене емигрантску штампу пре него што дође у руке читалаца'', пише Бранко Вучковић у књизи ''На бранику српства''. На истом послу биле су и војна Контраобавештајна служба и Царина.

    Режимски лист НИН у свом броју 1452. од 5. новембра 1978. пише о четничкој емиграцији која ''издаје 78 листова и листића у разним земљама. Само током 1978. године заплењено је 13.000 примерака разних емигрантских листова а, по неким проценама, у Југославију је стизало око 30.000 комада разних новина''. И то је у својој књизи забележио Б. Вучковић.

    Емигрантска штампа је стизала у Југославију са свих страна света, добро сакривена у торбама путника (неретко и познатих спортиста), али и у поштанским пошиљкама. Посебно је маштовит био Илија Лубарда, дугогодишњи председник Месног одбора СНО ''Дража Михаиловић'' у Њујорку. Сваког месеца је из Телефонског именика СФРЈ бирао по 50 адреса, из свих република, и слао новине поштом.

    Људи су страховали од комшија и мреже доушника па су сами добијену штампу носили у милицију. Ипак, део те штампе је остајао у рукама народа, тајно читан и препричаван од уста до уста.

    Средином осамдесетих година прошлог века, вођство и америчке и канадске Српске народне одбране преузимају нови људи. После смрти Вукала Ј. Вукотића, на 44. конгресу СНО, 1985. године, за председника је биран др Рајко Томовић, чикашки хирург, пореклом из Херцеговине. Наставио је лепу традицију лекара – председника СНО.

    У његово време (умро је 1992.) купљена је нова зграда за СНО, унапређен је лист Слобода и оживљен је рад многих месних одбора. Добар Србин и дарежљив човек, Томовић је оставио Одбрани и њеним гласилима лепе суме новца, са жељом ''да наставе свој српски посао'', како је сам написао у тестаменту.

    На чело канадске СНО и Гласа канадских Срба 1986. године долази Бора Драгашевић, дотадашњи члан Уређивачког одбора листа. Драгашевић је и директор, извршни продуцент и главни спикер радија Шумадија из Торонта, од оснивања, маја месеца 1970. Током његовог мандата, канадска СНО постаје званични представник Срба код савезне и провинцијске владе, као и при Канадском етничком савету у Отави.

    ''Љотићевац'' Драгашевић, многима у емиграцији није био по вољи. Предратни збораш, рођен у Крагујевцу, на почетку рата се са оне стране Дрине, у униформи Љотићевих добровољаца, тукао против Францетићеве Црне легије.

    У четничком батаљону Српског добровољачког корпуса, под командом војводе Павла Ђуришића, постаје просветар и водник тешких бацача. Октобра 1944. рањен пада у руке партизанима, али успева да побегне. Као слепи путник, немачким теретним возом стиже у Солун, где почиње његов изгнанички живот.Три председника СНО
С. Пановић (САД),
М. Бајчетић и
Ц. Ашанин (Канада)


    Св. Андреју Првозваног, крсну славу Карађорђевића, као своју прославља и огранак СНО ''Карађорђе'' у Торонту. Оданост Одбране династији Карађорђевића видљива је у уређивачкој политици Гласа канадских Срба.


    У скоро сваком броју су говори престолонаследника Александра, саопштења из његове канцеларије или подсећања на важне историјске датуме везане за његове претке. О Божићу и Васкрсу, раме уз раме стоје Посланице патријарха Павла и поруке главе Дома Карађорђевића. Српски двоглави орао у пуном смислу и значењу!

    У пламену грађанског рата који је деведесетих година прошлог века сагорео титоистичку СФР Југославију, српска емиграција се још једном показала као најтврђи орах и национално најсвеснији део народа. Збијени су редови, а црквени раскол је превазиђен и закопане су ратне секире између две Српске народне одбране у Канади.

    Њихова материјална помоћ отаџбини ни у овим последњим ратовима није изостала, а поред црквених удружења предњачиле су и хуманитарне акције и банкети у организацији америчке и канадске СНО.

    Тако, крајем XX века долази до отопљавања односа између Срба у расејању и званичних представника нових српских власти који су се све чешће појављивали на скуповима и прославама емигрантских удружења. После петооктобарских промена 2000. године и пада Милошевићевог режима, ти братски односи су обострано искренији.

    Када је фебруара 2002. године канадска СНО обележила 60 година непрекидног рада, међу почасним гостима су били и амбасадори из Србије и Републике Српске, Миодраг Перишић и Милош Прица. Занимљиво је да главни позвани гост, Драган Чавић, тадашњи председник РС, није добио визу у канадској амбасади у Београду. Уложени протест СНО ништа није променио.

    Додела стипендија из Пупиновог фонда најбољим српским студентима и данас је једна од средишњих активности Одбране, као што је у годинама после Другог светског рата СНО притицала у помоћ српским студентима на европским универзитетима.

    Подсећамо да је америчка СНО помагала и школовање младог Александра II Карађорђевића. Посредник у тој часној акцији био је угледни предратни београдски новинар Власта Петковић, један од првака СНО и чикашке Слободе. За тутора свом сину, именовао га је краљ Петар II лично.

    У овој причи акценат је стављен на ратне, политичке (и помало) хуманитарне активности Одбране. Културно – просветна делатност СНО није ништа мања нити мање значајна. Издавање књига и пригодних споменица, морална и новчана помоћ фолклорним, певачким и спортским друштвима и данас је велики део рада СНО.

    За њих је и даље у далеком свету, ''хладној туђини'' како они сами кажу, најважније очување националног српског имена.

    Дотле, бележимо и ново буђење СНО на европском, старом континенту. Прво је у Аустрији основана Одбрана која је званично регистрована 16. априла 2003. године. А тек после Конгреса у Лондону 1. децембра 2006, аустријској СНО су приступиле многе српске патриотске организације из више европских држава.

    Тада је под новим именом – СНО у Европи – извршена пререгистрација организације са седиштем у Бечу. На челу је књижевник и новинар Петар Милатовић – Острошки, који је и уредник врло активног интернет сајта Истина.

    Петар Милатовић је плодан писац, познат и по врло добром часопису Глас Срба. Првих 150 бројева овог гласила српске политичке емиграције изашло је у Чикагу и Индијанополису између 1982. и 1994. године. По жељи оснивача и уредника Ивана Јаковљевића, Глас Срба наставља свој живот у Бечу. У другој половини деведесетих година прошлог века, уредник је био баш Острошки.

    Како је закон природе неумољив, тако и ''стара гарда'' Српске народне одбране силази са сцене и полако одлази у (не)заборав. Један од тих узор – Срба је и Милан Његомир, Личанин који је био официр Ратне морнарице краљевске војске. Он је на Малти 1944. године, одбио да стане под комунистичку заставу. Од Титових измећара, са гађењем је одбио чин пуковника – капетана бојног брода. Рекао је да га ''од таквих'' не занимају ни адмиралски чинови!Први разговори о уједињењу две канадске СНО

    Милан Његомир је био оснивач и доживотни почасни председник Месног одбора СНО у Лас Вегасу. Неколико месеци пре смрти, тужан је отишао у своју родну Лику и још тужнији се вратио. Сећање на Милана нам је сачувао његов пријатељ Марко Ручнов, књижевник из Лас Вегаса.

    Српска народна одбрана ни данас не одустаје од својих старих начела, објављених још почетком прошлог века: ''Српски народ је један и недељив, као што је и српски језик један и недељив. Биће српске нације далеко је старије од сваке идеологије и од сваке идеолошке утопије''.


    Заиста, задњи је час да се Српска народна одбрана врати кући, у Београд!




Знамен
Српске Народне Одбране




ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!



Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фонд Краљевић Томислав Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Монархија кроз векове

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Српски Радио Сутон

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

ПОСМАТРАЧ

Иконографска Pадионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Каљевски Ред Витезова

Равногорски Покрет Вишеград

Савез Православних Хоругвоносаца



Руске победе

иконопис
фреске
рестаурација
консервација
мозаик 
дуборез
позлата




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер