Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ




Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net

















Саша Недељковић*



СУКОБИ СОКОЛА ЖУПЕ МОСТАР
СА УСТАШАМА НА ПОЧЕТКУ
АПРИЛСКОГ РАТА









   Савез сокола Kраљевине Југославије је припаднике соколског покрета припремао да буду у првим редовима бранилаца oтаџбине. Зато су васпитавали своје чланове као будуће браниоце народа и oтаџбине припремајући их за будућа искушења. Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Истицали су да је прва жртва у Балканском рату 1912. био београдски соко Александар-Сања Живановић.(1) Први покушај напада на Београд у Првом светском рату одбили су чланови београдског соколског друштва „Душан Силни” заједно са четницима из Танкосићевог одреда, финансима, жандармима и једном четом 18 пешадијског пука.(2) Према сведочанству једног жандармеријског официра, добровољци из редова грађана дигли су поколебани дух жандарма и осталих бранилаца. Четвртог дана по избијању рата 18 пук сменио је четнике и добровољце-грађане.(3)

   После Првог светског рата у новој држави, Соколство као родољубива организација телесног васпитања, било је у сукобу са католичким теловежбеним организацијама Орловима. Део католичког клера био је заједно са сепаратистима против Југославије. Поводом Соколског слета у Љубљани краљ Александар упутио је 15. 8. 1922. соколима манифест у коме се истиче : ,, ... Видео сам нарочитим задовољством вашу интимну сарадњу са чешким и руским Соколством, очекујући, да ћете на овом пољу словенске узајамности и даље вршити своје благотворно дејство. ... Соколи, будите и отсад целом нашем народу пример јединства духовнога и разносите са овога слета низа Саву и Драву, уз Тису и Мораву, ка Тимоку и Вардару, ка Босни, Неретви и Зети све до сињег мора, љубав према сваком брату и сестри, кажите им, да сте овако сакупљени један уз другога, видели само један лик, ... наше велике Мајке Отаџбине. На томе темељу јединства и Соколства подизаће се даљи напредак снага народних и државних.” Поводом одржавања соколског слета у Љубљани 1922. реаговао је вођа словеначких клерикалаца др Корошец. Лист ,,Народна Свијест” пренео је из мариборске ,,Страже” разговор уредника са др Корошцем. На питање уредника ,,Чудите ли се манифесту краља Александра на Соколство?”. Корошец је одговорио : ,,Зашто? Милитаризам тражи ослона у народу и јасно је да га може наћи само у народном облику. Путем соколства милитаризам хоће да за себе предобије српско-хрватско-словеначки народ. ... у Љубљани увјерени и неувјерени присташе милитаризма.... Свак зна, да је основна мисао Соколства противна кршћанско-културном назирању на свијет. ... Ради манифеста Орловство неће изгубити ни једнога члана.”(4)

   Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. У Извештају за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 23 априла 1933. истиче се: „Нападај нас није изненадио, јер нерасположење са стране католичког епископата било нам је већ и од пре познато и осећали смо га на сваком кораку”.(5)

   Которски бискуп др Франо Ућелини Тица подржао је соколе. О посланици изјавио је: „Вјера није у питању, зато Посланицу нисам потписао и она није објављена у нашој бискупији. Члан сам Југословенског Сокола, био и остајем. Соко, национална организација, није никад била против вјере”. Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др Франо Ућелини Тица. Том приликом изјавио је: ,,Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што претстављају љубав, занос, верност према нашој домовини Југославији. ... На вашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моји Соколи, наша домовина желила је увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи са својим заставама учинили би своју дужност, јер би они уз нашу прослављену војску постали несаломљив зид притив сваке непријатељске опасности.” Стјепан Роца је у свом чланку о бискупу у „Соколској њиви” истакао да је бискупску посланицу са највећим заносом поздравила италијанска штампа, јер је сматрала да ће посланица уништити соколску организацију и тиме ослабити Југославију.(6) Делу римокатоличких свештеника повезаних са хрватским сепаратистима посланица је била повод за обрачун са соколима. У листу ,,Дубровачка трибуна” 1933. у чланку ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ...“ истакнуто је: „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св. Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ.(7) Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику”. Припадници ХСС су се окомили на радне акције везане за Соколску Петрову петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице” приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја” борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени”. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио је старешинама соколских друштава окружницу, позивајући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заједничке акције свих сокола против постојећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа је захтевала потпуну примену соколске дисциплине.(8) Соколска штампа извештавала је о нападима на соколе и њихову имовину. У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15.октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“(9) Срби католици сматрали су соколе за цемент у темељима Југославије па су зато ступали у њихове редове а њихов лист „Дубровник” бранио је соколе.(10)




   Са јачањем активности хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. У Календару за соколско село „Соколска њива” за 1937. објављено је писмо Пера Скурића, члана соколске чете из Ћилипа о његовом схватању односа Срба и Хрвата : „ ... Ми сељаци полазимо од својих села, гдје у заједници живе и Срби и Хрвати све три вјере. Ми у селу не гледамо је ли наш комшија Србин или Хрват, је ли ове или оне вјере. Ми гледамо нешто друго. Ми гледамо је ли наш комшија на свом мјесту или није. Ми сељаци познамо само поштене или непоштене људе, праведне или неправедне, штетне или корисне. Према томе, ми одређујемо хоћемо ли се дружити с њима или не. Сви ми имамо једне те исте бриге и невоље које нас тиште. Сви ми с муком и знојем лица свог обрађујемо своје земље. ... Исти рад, исте бриге, иста жалост, а и исто весеље нас је здружило и сјединило. За нас сељаке Соколе јасно је, да су вањски знаци српства и хрватства споредни. Главно је оно без чега нема ни српства ни хрватства ни југославенства, а то је правда и поштење. Народ је давно рекао: ,,Правда држи земљу и градове, а неправда руши обадвоје”. Ми сељаци Соколи, који живимо по духу наших предака и вјери наших отаца, која нас учи без разлике којој вјери припадамо, да су сви људи браћа а Бог да нам је отац, живимо и радимо по тим законима братски, сложно и у љубави. ... Ако има међу нама неких неспоразума, не потичу они од нас сељака, него су дошли са стране. Накалемили су их у селу они који немају у срцу своме правде и љубави. Они су сијачи мржње, они сију трње и бацају отров у срце наше. Рђаво им је сјеме и не може донијети добар плод. Ко мржњом сије мржњом ће му се и вратити. ... Никад ни једно дјело које се основало на мржњи и неправди није успјело ни донијело добре плодове. Без љубави нема правде, а без правде нема ни слободе ни јединства. Дужност је свих нас Сокола да не слушамо лажне пророке који нам проповиједају мржњу. Слушајмо праве и истинске родољубе који нам проповиједају љубав и братску слогу. --- Они нас воде оним путем којим смо ми сељаци вазда ишли. ... Стога смо ми без приговора и поговора за слогу и јединство народно, трпељивост и међусобну љубав.”(11)

   Соколи се нису дали обесхрабрити и својом одлучношћу подстицали су своје суграђане да се супротставе терору сепаратиста и са њима повезаних свештеника. Соколска чета у Луци Шипањској на острву Шипану 7. 6. 1937. положила је камен темељац свог соколског дома. На свечаности биле су соколске музике из Стона, Орашца и Дубровника, око 600 сокола и око хиљаде других излетника. Дошли су соколи и народ из околине: Стона, Орашца, Затона, Мокошице, Суђурђа, Колочепа, Бабинопоља, Говеђара, Дубровника и Жупе дубровачке. Секретар соколске чете Шипан Стјеповић положио је камен темељац, док је музика интонирала државну химну. На обали је одржан соколски збор, на коме је говорио кап. Бауле а после њега старешина дубровачког сокола Нико Шутић, др Миле Докић испред жупе Мостар, старешина Дужевић испред Соколског друштва Стон и мајор Душан Докић, старешина приштинског сокола. У листу „Дубровник” о свечаности: „Соколство као најјачи пионир ... изводи свој задатак и даје замаха и одлучности и оним националним елементима, које је, ... незапамћени терор одоздо од заведене масе, држао у шаху, не допуштајући им да се испоље у свом националном осјећају, .... Сви предратни родољуби искитише своје куће југословенским заставама, само нијесу они предратни вјерне слуге. Мјесто се спремало већ неколико дана, да што боље прими своју браћу и госте.... Музике, соколске чете и народ сврставају се у веома дугу поворку у којој је узело учешћа преко 1500 душа, те уз свирку музике и клицање: Краљу, Југославији, југословенској војсци, југословенском Шипану и Соколству ... Свечаности су завршене са соколским вјежбама ... Соколи и излетници срдачно опростише од својих милих Шипањана, који су показали да их никакви терори одоздо, нити икакви хушкаши могу смести или скренути са пута националног рада. ... Смијешан, ... био је долазак заступника професора Рока, ... Био је окружен са својом тјелесном гардом, „елитом” из Дубровника. Ступивши на тло Шипана викне: хрватски народе за мном! Али се јаднику а ма баш нико не одазове, већ са њиме пођоше само они са којима је и дошао. Да би уобразио, у свој успијех када су се касније, иза свршене свечаности, враћали, пуцали су из барке револверима у море”.(12) На Ускрсни Понедељак 1938. приредили су излет нараштајци дубровачког Соколског друштва у Луку Шипанску. У новом соколском дому одржали су приредбу. Пространа дворана Дома била је дупком пуна тежака и рибара са острва Шипан, који су аплаузом награђивали ритмичке вјежбе нараштајаца и нараштајки. На програму су биле и патриотске песме Војислава Илића и Силвија Крањчевића, које је народ са сузним очима пратио и живим аплаузом одобравао. У допису о овој прослави у листу ,,Дубровник” истакнут је поступак мјесног жупника, који је по наговору функционера једне политичке странке заказао процесију за кишу баш у три сата поподне за који сат је била најављена Соколска приредба. Узалуд су му 12 најугледнијих мјештана послали писмену молбу да одржи процесију после мисе, како је био обичај на Шипану. Жупник је са уврједама одбио да изађе у сусрет великом броју добрих католика чланова соколских чета у Луци и Суђурђу. Ради овог поступка жупника приредба је наступила два сата касније него је била најављена. Жупник Анте Д. Макљанчић одговорио је у клерикално-мачековској „Народној Свијести” дописнику „Дубровника” истакавши: „Будући видим, да озбиљне особе са села не одговарају на типичне дописе у ,,Дубровник-у” ја ћу након опетовних обједа против мене тек приговорити дописнику само овај пут, ... особито ме мрчи што сам одредио процесију тога понедјељка у 15 с. јер да је то био сат њихов! Дакле господин дивни не мисли на право пука у своме мјесту, нити онда када пук страхује од глада. ... тек сат прије св. Мисе 10 потписника (уз увредљиве тврдње) умолили”.(13)

   Ради припреме за одбрану земље Савез сокола организовао је стрељачке секције у друштвима и четама. Због Судетске кризе 1938. убрзано је оснивање стрељачких одсека. У свом чланку ,,Стрељачка секција” лист „Дубровник” истакао је да је управни одбор Соколског друштва у Дубровнику основао 1938. своју стрељачку секцију да би удовољио жељи млађег и старијег чланства. Мајор Кнежевић преузео је водство ове секције. Били су предвиђени излети и наградна такмичења. Лист „Дубровник” пренео је вест да ће рад стрељачке секције Соколског друштва Дубровник започети 16 октобра 1938.(14) У Извештају Управе ССКЈ о раду у години 1938. наводи се да чета Ћилипи није вежбала јер нису имали оружје. У чети Дабар Поље (друштво Столац) вежбали су гађање. У чети Габела (друштво Чапљина) гађали су из војничких пушака. Друштво Корчула организовало је стрељачки одсек. У чети Клепци вршена је обука (вежбали гађање).(15) У оквиру предвојничке обуке штампан је 1940. уџбеник „Борбена обука у Соколству”. По уџбенику обука је обухватала: борба ножем, опис и употреба ручних бомби, правила службе везе, телефонске службе и сигнализације, телефонска служба, сигнализација, правила утврђивања, правила рушења, правила оријентације са читањем карата, јединачна и десетинска борбена обука, кратак упут за решавање задатака из борбене обуке, одбрана од падобранаца и ваздушне пешадије, четничко ратовање.(16)




   Жупа Сушак-Ријека приредила је свој осми слет на Сушаку 15. и 16. јула 1939. Уједно то је био трећи слет приморских жупа. Лист „Око соколово” је пишући о слету истакао: „служи на част приређивачима који се нису плашили претња, силе, паљевина ... Тешка искушења кроз која пролазе наша браћа и сестре на Јадрану нису обесхрабрила жупу Сушак, ни поколебала је у одлуци да жупски слет на Јадрану приреди у великом обиму, са манифестационим карактером какав су соколски слетови имали у она сретнија времена. ... те се ничим не дају застрашити, па ма како се ситуација развијала неповољно по ... соколство. ... а још борбенији што је противник насртљивији, долазили су соколи из свих крајева унутрашњости и острва.”. Слет је организован уз велико учешће сокола (око 6.000 учесника) из жупа Сушак-Ријека, Шибеник, Задар, Сплит, Загреб, Карловац, Марибор, Цеље, Љубљана и Београд. У недељу 16. јула 1939, са висова изнад Сушака, спуштала се соколска поворка са бројним заставама и 14 музика поздрављена од гледалаца са клицањем Југославији, краљу, јединству и соколству. Градски стадион био је препун такмичара, војске и мноштва народа. Цео програм такмичења, поворка кроз град и јавна вежба изведена је на опште задовољство гледалаца. После свршене вежбе са трибина заорила се песма „Хеј Словени” са клицањем краљу и Југославији. Истовремено поред трибина пролазила је поворка присталица ХСС са бакљама а поводом рођендана доктора Мачека кличући слободној Хрватској и хрватском Сушаку. После завршеног програма дошло је до појединачних инцидената и до напада на соколе при повратку кућама. Соколска жупа Београд упутила је новчану помоћ за пострадале соколе на слету.(17)

   Свако село у околини Невесиња имало је соколску чету. Чете су се састајале сваке недеље, обично око сеоских школа. Тада се вежбало и такмичило. На Видовдан на стрелишту поред Невесиња одржавале су се вежбе. Окупљало се и по неколико хиљада посматрача. Католичка црква припремила је 15. августа 1939. процесију у Невесињу. Поред католика којих је било мало, организовали су долазак верника из Мостара и западне Херцеговине. Сазнавши за ту њихову намеру, старешине соколског друштва у Невесињу су позвале своје соколске чете да се тога дана окупе на вежбу са палицама у Невесињу. На позив је дошло више стотина сокола са палицама у Невесиње. Најбројнија је била сеоска чета из села Удрежња. На састанку старешине соколских чета су се договориле да не дирају вернике уколико се после завршетка мисе мирно врате одакле су дошли. Кад је кренула процесија невесињским улицама, с помешаном црквеном и проусташком иконографијом, соколи су јурнули у град, напали поворку палицама и разјурили.(18)

   Споразумом Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. године, створена је Бановина Хрватска. ХСС је у Бановини Хрватској користила власт за обрачун са соколима. Лист “Дубровник” јавио је да су у ноћи између 3. и 4. септембра 1939. године непознате особе скинуле са улаза дома соколске чете у Ћилипима друштвену таблу, исјекле је и запалиле. Власти нису ухватиле починитеље.(19) Лист „Дубровник” пренео је 1939. писање клерикално-мачековског листа ,,Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу.(20) Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11. 2. 1940. и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало је групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их је при уласку у Имотски а затим у кафани у коју су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просторију и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола није повређен. Овим поводом огласила се Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије којим се најоштрије осуђује злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат је телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца. Београдско и земунско соколство 17. 3. 1940. донело је резолуцију: „ ..... Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади,.... Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет,...... и да устану у одбрану соколске ... мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство...... тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.“(21)

   У Ћилипима 30. 8. 1940. отворен је Еухаристијски конгрес. На процесији је иступала у војничком ставу сатнија Хрватске народне заштите, предвођена заповедником Пером Бакићем. За њима су следили крижари. О томе је писала клерикално-мачековска ,,Народна Свијест” из Дубровника у чланку ,,Триумф вјере у Чилипима” који је објављен на насловној страни листа.(22)




   После почетка Априлског рата Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, је из Невесиња слао позиве да виђенији људи и момци, који још нису мобилисани у војску, дођу у град, да се наоружају и иду у Мостар.(23) У Мостар је пристигао планински батаљон Југословенске војске из Дервенте и једна ђачка добровољачка чета. Те снаге су уз помоћ добровољаца мештана избациле усташе из северног дела града. У Чапљини усташе су прекинуле жељезнички и друмски саобраћај са Мостаром, Хумом, Дубровником и Требињем. Зауставили су у Габели и Чапљини све теретне и путничке возове, а међу њима и воз са цистернама керозина упућеног у Никшић за авионе којима је влада требала да одлети из земље. Врховна команда је упутила Требињски одред, чије су језгро чинили питомци Пешадијске подофицирске школе, да поврати Чапљину. После жестоке борбе деблокиране су железничке станице у Габели и Чапљини и омогућено заустављеним возовима да наставе ка Хуму, Зеленици, Требињу и Никшићу.(24)

   После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима њихове државе. Савез сокола забрањен је, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу код Дубровника Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1. 12. 1944. изјаву: ,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.” Дон Нико Дарешић добровољно је ступио у 369. легионарску пуковнију која се борила на источном фронту.(25)

   Саво Скоко сматра да су покољ 27 сељака у селу Удрежњу 2. јуна 1941. организовали западнохерцеговачки фрањевци као одмазду за разбијање њихове процесије 15. августа 1939. Соколска чета Удрежње била је основана 1927. Готово увек је добијала прелазну заставу и ловоров венац, као једна од најбољих чета у Невесињу. Чета се поред вежбања бавила разним акцијама, као што је набавка садница за воћњаке и семења. Старешина чете Мирко Вујадиновић рекао је: ,,Кад су католички свештеници, пред рат, организовали масовну мису у Невесињу и кад су их напали соколи, и ми смо у томе учествовали. Зато су нас напали прве”. Организатори неуспеле процесије знали су да је Дрежањска соколска чета, поред Удрежањске, одиграла главну улогу у разбијању процесије. Скоко не искључује претпоставку да су знали да су Дрежњани учествовали у гушењу усташке побуне у Мостару априла 1941. и да је Никола Бошка Ивковић из Доњег Дрежња предводио добровољачку чету у којој је били још неколико Ивковића и која је, са Планинским батаљоном истерала усташе из северног дела Мостара. Породица Ивковића је била организована у соколској чети. Скоко сматра да су ,,заштитни ловци” натпоручника Судара подстакнути од организатора неуспеле процесије да крену на Доњи Дрежањ 3. јуна 1941. Село је дознало за предстојећи напад и припремило се за одбрану. Одбрана је трајала док се становништво није повукло у збег и док су браниоци имали муниције.(26) Чланови соколског друштва у Новим Дулићима Душан Мандић, Благоје Дујо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестојунски устанак у источној Херцеговини. Предводници устанка Душан Мандић и Благоје Дујо Бољановић погинули су првог дана устанка, 6. јуна 1941.(27) За време устанка шириле су се гласине да тим акцијама руководи Чедо Милић.(28)

   Савез сокола је припаднике соколског покрета припремао за браниоце отаџбине. После Првог светског рата у новој држави Соколство као родољубива организација телесног васпитања, било је у сукобу са католичким организацијама телесног васпитања (Орловима). Део католичког клера био је заједно са сепаратистима против Југославије. Срби католици су подржавали соколе јер су сматрали да су соколи цемент у темељима Југославије. Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. Которски бискуп и део католичког свештенства су подржали соколе а део клера повезан са сепаратистима заоштрио је сукоб са соколима. Соколи се нису дали обесхрабрити пред терором. Својом одлучношћу подстицали су своје суграђане да се супротставе терору сепаратиста и са њима повезаних свештеника. Ради припреме за одбрану земље Савез сокола организовао је стрељачке секције у друштвима и четама. У оквиру предвојничке обуке штампан је 1940. уџбеник „Борбена обука у Соколству”. После почетка Априлског рата Заштита ХСС се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди који су се састојали од војних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. војску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић је из Невесиња слао позиве да виђенији људи и момци, који још нису мобилисани у војску, дођу у град, да се наоружају и иду у Мостар да се боре против усташке побуне. После стварања НДХ усташе су убијале све које су сматрали непријатељима њихове државе. Савез сокола забрањен је, а чланови изложени прогону. Усташки повереници су добрим делом били католички свештеници па су сукоби са соколима од пре рата настављени и у рату.






*члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије


Напомене:


1. „Занимљивости”, ,,Око соколово”, јул 2012, бр. 45-46, Београд, стр. 13;

2. Света Милутиновић, „Како се у Београду живело у првим данима Светског рата”, „Београдске општинске новине“, Јули-Август 1934, бр. 7-8, Год. 52, Београд, стр.536;

3. Новица Пешић, „Народ и добровољци бране Београд 1914 и 1915 године”, Добровољачки гласник, бр. 26, Год.XV, Децембар 2005, Београд, стр. 44;

4. Уредио Нико Бартуловић, „Спомен књига 10 година владавине његовог величанства краља Александра”, Београд 1931, стр. 77, 78; „Разговор са др. Корошцем”, ,,Народна Свијест”, Дубровник 5 септембра 1922, бр. 35, стр. 3;

5. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI, 14,75, 76, 77 ;

6. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 93; „Сахрана”, бр.19, „Дубровник”, 8.6.1937, Дубровник, стр. 1, 2 ; Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива” Календар за соколско село за просту 1937 годину, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 84;

7. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. ,,Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;

8. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169-171;

9. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;

10. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.јула 1939, стр. 1;

11. Перо Скурић, „Соколство и племенско питање”, „Соколска њива”, Календар за соколско село за просту годину 1937, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр.129, 130;

12. „Лука Шипањска 7-VI”, „Дубровник”, Дубровник, 12 Јуни 1937, бр. 20, стр. 2;

13. „Пишу нам са Шипана”, „Дубровник“, Дубровник, 30 априла 1938, бр. 17, стр. 3; „Дописнику „Дубровника” тек приговор”, „Narodna Svijest”, бр. 19, Дубровник, 11. Свибња 1938, стр. 2;

14. „Стрељачка секција”, „Дубровник”, 16 априла 1938, бр. 15, Дубровник; „Стрељачки одсјек”, „Дубровник”, 8 октобра 1938, бр. 40, Дубровник, стр. 4;

15. „Извештај Управе Савеза Сокола краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 10, 27, 32, 53, 77, 83, 98, 117;

16. Милош Тимотијевић, „Соколи Чачка 1910-1941“,Чачак,2006, стр.42-43;

17. „Соколски слет“, „Око соколово“, бр.7 и 8, Београд, 9. октобар 1939, стр.98-99;

18. Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53, 54; Саво Скоко, „Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд, стр.77, 78;

19. „Жалосно”, ,,Дубровник”, Дубровник, 16 септембра 1939, бр. 37, стр. 3;

20. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;

21. „Резолуција“, „Око соколово“, бр.5-6, 15. мај 1940, Београд, стр. 73;

22. „Триумф вјере у Чилипима”, ,,Народна Свијест”, Дубровник, 4 Рујна 1940, бр. 36, стр. 1;

23. Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53;

24. Саво Скоко, „Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд, 2012, стр. 98, 100, 101;

25. Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд 2011, стр. 31;

26. Владо Ивковић, „Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 108, 112; Саво Скоко, „Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд, 2012, стр. 147, 151, 152;

27. Проф. др.Петар Мандић, „ Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941”, „Просвета”, Гацко, 2003, стр.118, 122;

28. „Херцеговина у НОБ”, друго издање, Београд, 1961, стр. 31;






НА РУССКОМ
рус

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
бул

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Уметничка Радионица ''Завештање''

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Руске победе

Иконограф
Драган Јовановић







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер