Грб Краљевине Србије Грб Центра

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Саша Недељковић


СОКОЛИ У БОРБИ
ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ 1918.








   Гимнастичка друштава „Душан Силни” у Србији била су пример за српске студенте који су се школовали у Аустрији. Др Милан Јојкић из Новог Сада, касније лекар у Сарајеву, као студент медицине у Грацу био је председник Српског академског друштва „Србадија” и вођа академске секције гимнастичког друштва „Душан Силни”. У тој чети вежбао је Стеван Жакула 1897-1898.(1)

   После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде. У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима Аустро-Угарске Монархије.(2)





   Сем Српских сокола осниване су и друге гимнастичке организације са истим циљем. Оне су једно време деловале упоредо са соколским друштвима. Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво „Обилић”. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево, Чапљина). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око „Просвјете” и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”. (3) Касније сва српска гимнастичка друштва су се ујединила у соколске жупе. У „Соколском Гласнику” почетком тридесетих година 20 века истакнуто је да је Културно друштво „Просвета” од свог оснивања 1902. увек нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа.(4)





   Соколе је погодила анексија Босне и Херцеговине 1908. Решили су да се „соколска идеја братства што дубље проширује у народ и да се заинтересује сва средњошколска омладина, јер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало је очувати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања тако, да би сваки припадник те генерације био приправан на највећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот свога народа. Соколство је било прво позвано да својим снагама целоме народу докаже вредност и снагу уједињења. Први је задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и крај упозна и спреми за велико дело националног уједињења и ослобођења. Други је био у томе, да се наше најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној потреби борбене акције против сваког покушаја наших угњетача. Од наше напредне омладине требало је створити ону генерацију, која ће као деца наше националне револуције бити претеча отворене борбе за слободу и уједињење.”(5)





   Током кризе око анексије српска соколска друштва у Банији и Лици није било могуће организовати. Старешинство карловачког сокола је појачало рад у Босни и Херцеговини користећи узбуђење духова после анексије. За кратко време у Босни и Херцеговини основано је преко 20 соколских друштава, захваљујући старешини Лази Поповићу и карловачким предњацима. Кад је завршен прогон Срба после анексије, соколи су оснивали жупе. У Загребу је у јуну 1909. основана Српска соколска жупа Крајишка, а крајем исте године Српска соколска жупа Босанско- Херцеговачка. У Крајишку жупу било је тада удружено 14 друштава.(6)

   Др Воја Бесаровић, старешина и Јово Поповић, заменик старешине друштва у Сарајеву, били су задојени на универзитету соколством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и на Видовдан на слету у Раваници у Срему 1908. са њим утврдили план организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. На конференцији делегата српских гимнастичких друштава у Сарајеву у јесен 1908. поверена је старешинству Српског сокола у Сарајеву израда правила организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. У пролеће 1909. на састанку коме су присуствовали и Лаза Поповић, старешина жупе Фрушкогорске, и др. Симеон Чокић, тајник жупе, решено је да се српски соколи појединих покрајина образују жупе, а да све жупе сачињавају Савез. У савезу су требала да буду окупљена сва српска соколска друштва без обзира на покрајине у којима су се налазили. Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910.(7)

   Соколи су заједно са Побратимима од 1910. покушавали да у Аустро-Угарској монархији оснују своја сеоска друштва. Прихватили су ставове националистичке омладине, која је на својим заставама исписала да само она организација може да служи народу, која успе да здружи интелигенцију града са селом.(8)





   Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. и друштво је основало соколску секцију. У Босанској Крајини побратиме је предводио соколски првак тог краја Влада Малић. Није пропуштао ни један празник, а често ни радни дан да не обиђе Разбој и остала села и тамо организује побратиме, који су у исто доба били и сеоски соколи. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Милош Ђуран, чиновник Савеза земљорадничких задруга у Сарајеву, писао је о побратимима у „Српској Речи”, „Народу” и „Отаџбини”. Љубо Мијатовић проповедао је соколство и побратимство међу академском омладином. Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник од др. Милоша Поповића.(9)





   На омладину у Сарајеву су деловали догађаји као што је била Прослава 10-годишњице „Просвете” 1912, први ђачки процес Пјанић, Љубибратић и фебруарске демонстрације против Мађара 1912. у Сарајеву. У својим сећањима Војислав Богићевић је истакао : „Остала ми је дубоко урезана у сећању. Полиција и војска блокирале су све сарајевске улице око главне тадашње Фрање Јосипа улице. Уздуж и попреко тих неколико пространих укица крстарили су одушевљени ђаци, лупали стране натписе и прозоре на туђинским установама, немилосрдно ударани сабљама и кундацима разјарене полиције и солдатеске, која није имала наређење да пуца. На самом углу код некадашње књижаре Башагића, нашао се ненадано на ђачким раменима Лука Јукић. Жажарен у лицу, разбарушене косе, одржао је ђацима говор, куражећи их да устрају, а док је полиција бесомучно јуришала, ђаци су својим прсима штитили Луку Јукића, којега су власти тражиле на све стране. Којој су касније дошли у помоћ организовани радници, те се је на тај начин могао пробити кордон полиције.”(10)





   На прослави десетогодишњице „Просјвете” одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими. Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу.(11) На предлог „Просвете” било је проглашено културно уједињење српског народа у облику Савеза културних установа-матица из свих српских замаља.(12)

   Срби су имали 99 просветних друштава, 79 побратимства, читаоница и клубова, 64 гимнастичко-соколска друштва, 27 певачких друштава, 5 привредних друштава, 25 Задруга Српкиња и разна друга.(13)

   Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са „Дубровачком Грађанском Музиком” кренула у Сарајево на „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи: „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(14)

   Објава балканског рата 1912. била је подстрек соколима у Аустро-Угарској на нове напоре. Део сокола је отишао у Србију и Црну Гору, где су ступили у редове ослободилачке војске. Многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало.(15) Организован је рад у свим друштвима око прикупљања помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна.(16) Крајем 1912. власти Аустро-Угарске су због реакција српског становништва у Монархији на успех српске војске у балканском рату забраниле рад српских соколских друштава. Оскар Поћорек забранио је српске соколе у Босни и Херцеговини 1913. После укидања забрана српски соколи су наставили рад.(17)





   У ђачким омладинским клубовима истицао се ђак Учитељске школе у Сарајеву Лазар Ђукић. Лазар Ђукић и ђак Трговачке академије Перо Ђенеро из Дубровника, састали су се у Сарајеву у јесен 1913. са Иваном Ендлихером, студентом из Љубљане, и договорили се о оснивању организација по свим средњим школама у Сарајеву, а онда и по другим местима у Босни и Херцеговини. Сазван је састанак напредњачке омладине у кафани Буку, где је изабран одбор и донесена одлука да се у свим школама оснију организације. У програму је истакнуто да организација тежи да се револуционарним путем спроведе уједињење у јединствену државу изван Аустро-Угарске Монархије. На свим средњим школама основане су тајне ђачке организације. У пролеће 1914. основан је централни одбор у Сарајеву. У одбор су изабрани : Виктор Рубчић, Марко Перин, Ђуро Бањац, Максим Протић, Мирко Кус, Хамдија и Садулак Никшић, Милан Прица и Лазар Ђукић. У мају 1914. одржана је у Гају изнад Хрида код Сарајева скупштина, на којој је решено да се сви истомишљеници са појединих школа здруже у једну групу, па је у нови одбор ушао као председник Милан Прица, подпредседник Иван Крањчевић, тајник Садија Никшић, као чланови одбора Марко Перин и Лазар Ђукић. Састанци су одржавани у Гају, ту су држана предавања, од којих су била запажена предавања Боре Јевтића. Састајало се и у парковима, на кеју, приватним становима. После формирања националистичке омладине њене активности биле су: поливање мастилом и уништавање страних натписа у Сарајеву, штрајк ђака Учитељске школе поводом хапшења једног учесника у поливању натписа, демонстрације приликом доласка немачке позоришне трупе, разни екцеси против франковачких професора, забава, коју су присталице ђачке националистичке организације у Сарајеву приредили у јуну 1914. у корист градње хрватске школе у Трсту.(18) „Млада Босна” унела је свој револуционарни дух у соколска, побратимска и културна удружења.(19)





   После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Ухапшен је соколски надзорник округа посавско-подрињског Мишко Јовановић и најактивнији соколски и побратимски радник учитељ Вељко Чубриловић из Прибоја због учествовања у атентату. Тузланска омладина била је у уској вези са соколима. Кад је Мишко Јовановић изјавио, да је у Београд ишао због соколских послова, започело је хапшење соколских радника.(20) У свим српским соколским друштвима у Босни и Херцеговини извршен је претрес. Друштва су распуштена, а архиве одузете. Затворени су сви соколи код којих је нађен крагујевачки извештај из 1913, који је садржао говор старешине генерала Михаила Ковачевића. У истрази је било око 50 соколских прегалаца. Подигнута је оптужба 15 септембра 1915. против 156 оптужених. Од њих било је тридесет особа оптужених због свог рада у соколима, док су остали који су због свог соколског рада истраживани, пуштени из затвора и стављени под полицијски надзор. Главна расправа почела је 6. октобра 1915, а завршена је 14 марта 1916.(21) Државни тужилац Жига Пинтер навео је у оптужници против сокола : „Рад „Народне Одбране” у Босни и Херцеговини маскиран је, јер се за „Народну Одбрану” ради под маском других српских организација што их области дозволише, како изричито истиче командант граничног рејона у Лозници Коста Тодоровић у свом дневнику, гдје каже : „Резултат њиховог рада (наиме повјереника „Народне Одбране” односно ухода) у најчешће прилика маскиран је ширењем соколства и побратимства”.





   Осим тога је српско соколство било маска, под којом су поједини уходарили за чисто војничке циљеве „Народне Одбране”. Доказ за то јест извештај Косте Тодоровића, у коме он то изричито истиче, а доказује то и исказ Јове Симића. Тај Јово Симић признао је да је био члан „Народне Одбране”, и да је уједно био и соколаш у тузланском соколу. Једном, каже да је имао однијети писмо из Тузле у Мали Зворник за Косту Тодоровића, па будући да му се је то чинило погибељним, није хтио да то учини. Старјешина тузланског сокола Мишко Јовановић казао му је мало иза тога да не може више бити члан сокола и да мора иступити из српског сокола. Другог разлога за такав поступак није имао тузлански сокол већ једини тај да као соколаш и члан „Народне Одбране” није хтио да изврши споменутог налога. Жига Пинтер констатовао је да се „мора закључити да су „Побратимства”, „Соколства” и земљорадничке задруге заиста радиле у смислу друштва „Народна Одбрана” на ослобођењу и уједињењу цјелокупног српског народа тј. на отргнућу свих југославенских покрајина од Аустро-Угарске Монархије.”(22) На суђењу атентаторима у Сарајеву суд се бавио и соколима из Босне и Србије.(23)





   Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије. Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници је провео 4 године до ослобођења 1918.(24) Док је соколској организацији суђено у бањалучком процесу, „Младој Босни” суђено је у Травнику 1915. Осуђени су били ђаци Учитељске школе, Трговачке академије и Трговачке школе.(25) На бањалучком процесу 22. априла 1916. изречене су казне соколима, побратимима и друштву „Просвјета”. Пресудом су шеснаесторица окривљених осуђени на смрт. Осуђено је четрнаест соколских првобораца. Конфискована је имовина свих организација чији су представници били осуђени.(26)





   Соколи су припремили своје чланове да буду добровољци у српској војсци у Првом светском рату. Чланови сокола су се предавали српској и руској војсци. Поред појединачних пребега, предавали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у српску војску. Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима или распоређени по редовним пуковима. Добровољци из Русије упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915, када је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом, Дунавом добровољци у Русији почели су да организују самостални добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу добровољачког покрета у Русији, револуционисали су се током студија на прашком и загребачком универзитету. До доласка српских официра са Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова. Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су соколску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. у Одеси. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Соколски поздрав Здраво био је поздрав добровољаца. Дивизија је учествовала у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака.(27) После револуције у Русији добровољци су преко Сибира стигли на Солунски фронт и учествовали у пробоју фронта и ослобођењу земље. После ослобођења 1918. соколи су се вратили своме раду. Тежње националистичке омладине пре Првог светског рата биле су повезане са тежњама Соколства, тако да су се у омладинским редовима налазили чланови сокола.(28) Међу добровољцима било је 95% предратних сокола.(29) На Видовданском соколском сабору 1919. у Новом Саду састали су се предратни соколи, који су стигли из стрељачких јарака, испод вешала, из тамница и казнионица. Дошли су војници, добровољци и четници. У чланку „Соколство и Први децембар” у „Соколском Гласнику” истакнуто је: „Само оних није било, које су прогутали гробови, чије су кости разнеле буре и олује и вукови”.





   Сва браћа, која су се очеличила у напорима и страхотама светског пожара, високо су дигла барјак словенског соколског братства и на њ се свечано заклели, изјавивши, да сви Соколи у својој слободној отаџбини добровољно ступају у службу свога народа и своје државе са свима телесним и моралним снагама”.(30) Поводом соколског слета у Марибору 1920. у дубровачком листу „Рад” истакнуто је: „Дисциплинирана војска југословенског соколства као носиоц и заштитник напредних идеја у нашем народу преставља један од јаких темеља демократско-либералне Југославије.”(31) Велики део омладинаца из „Младе Босне” био је пре Првог светског рата у соколским редовима. И после рата преживели чланови “Младе Босне” били су у соколским редовима као најбољи чланови и соколски прегаоци.(32)

   Рад гимнастичких друштава „Душан Силни” у Србији био је пример за српске студенте који су се школовали у Аустрији. Са оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело је оснивање соколских друштава у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске. Упоредо са соколским оснивана су српска гимнастичка друштва залагањем просветног и културног друштва „Просвјета”. Касније су се сва српска гимнастичка друштва ујединила у соколске жупе. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за ослобођење и уједињење. Српски соколи у Аустро-Угарској сматрали су да је њихов задатак био да се сав народ без разлике на веру спреми за борбу за уједињење и ослобођење. Тежили су да се најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној потреби борбе против Аустро-Угарске. Помоћу „Побратимства” тежили су да се соколство пресади у широке народне слојеве. Тежили су да здруже интелигенцију из градова са селом. Сви који су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за ослобођење и уједињење. „Млада Босна” унела је свој револуционарни дух у соколска, побратимска и културна удружења. После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској Монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Залагањем сокола организован је добровољачки покрет у Русији. Добровољци су после револуције у Русији стигли на Солунски фронт и учествовали у пробоју фронта. После Првог светског рата преживели чланови „Младе Босне” били су у соколским редовима као најбољи чланови и соколски прегаоци. Савез Сокола у Краљевини Југославији обележавао је Видовдан 1914. Тако је 1934. одржан II покрајински Соколски слет у Сарајеву.






*Аутор је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије



Напомене:


1. Стеван Жакула, „Соколска буна на бечке дахије”, Београд, 1936, стр. 32;

2. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;

3. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999,стр.67-70;

4. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27. маја 1931, бр. 22, стр. 3;

5. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;

6. Жарко Димић, „Споменица карловачког сокола 1904-2014”, Сремски Карловци Нови Сад, 2014, стр. 103, 104;

7. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111, 112;

8. Проф. Бруно Марчић, Мостар, „Наш улазак у село”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануар 1936, бр. 1, стр. 5;

9. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112; Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;

10. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 1, 2;

11. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;

12. Перо Слијепчевић, „Ристо Радуловић, живот и рад”, „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. XLII;

13. Радослав Гаћиновић, „Млада Босна”, Београд 2014, стр. 167;

14. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;

15. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109;

16. „Просвјетина 25-годишњица”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр.230;

17. Жарко Димић, „Споменица карловачког сокола 1904-2014”, Сремски Карловци Нови Сад, 2014, стр. 108;

18. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 Октобра 1935, бр. 39, стр. 2;

19. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздајничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;

20. Душан М. Богуновић, „Из добе патња и стадања”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 4.јуна 1931. бр. 23, стр. 1;

21. „Соколи пред судом”, Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 131, 132;

22. Ђорђе Беатовић, Драгољуб Милановић, „Велеиздајнички процеси Србима у Аустро-Угарској”, Београд 1989, стр. 96, 99, 100, 103;

23. Радош Љушић, „Принцип Гаврило (1895-1918) – Оглед о националном хероју”, Београд, 2014, стр. 242;

24. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; „Бр. Стеван Жакула”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-8, стр. 148, 149; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;

25. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 3;

26. Др. Војислав Бесаревић, „Једна значајна 20-годишњица”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1936, бр. 17, стр. 2,3;

27. Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;

28. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 0ктобра 1935, бр. 39, стр. 1;

29. „Наши добровољци“, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр.1;

30. Е.Л. Гангл, “Соколство и Први децембар”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48, стр. 3;

31. „Смотра југословенског соколства”, „Рад”, Дубровник, 4.септембра 1920, бр. 42, стр. 1;

32. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздајничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;



НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер