Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Др Александра М. Пећинар


У сусрет стогодишњици повлачења
српске војске кроз Албанију


ДИПЛОМАТСКИ ОДНОСИ СРБИЈЕ
И ГРЧКЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ








Српска "национална голгота" и
"грчки национални раскол"
(1915-1916)



   Неизбежан пораз Србије и Црне Горе у јесен 1915, који је уследио након заједничког напада аустријских, немачких и бугарских снага, условио је повлачење српске војске, у почетку према југу, а касније према западу, према обалама Албаније. Поред војне одговорности, Србија је кривицу за пропаст фронта приписивала Грчкој, али и Француској и то из разлога кашњења појачања. У коначној анализи, међутим, кршење од стране Грчке савезничких одредби српско-грчког Уговора о Савезу из 1913, у октобру 1915, било је изазвано неуспехом "балканске политике" сила Антанте, као и успешном немачком дипломатском иницијативом у области, али и политичкоекономском кризом коју је земља пролазила у првим деценијама 20ог века.

   Управо значај политичких сукоба и дипломатских процеса који су се одвијали на унутрашњој сцени Грчке, у хронолошком одсеку 1915-1916, на тај начин пресудно одређујући судбину свог северног савезника из 1913, представља тему недовољно проучену.

   Иначе су, дипломатски односи Србије и Грчке, без обзира на своју важност и међусобно прожимање историја двеју суседних земаља током 19-ог и 20-ог века, у досадашњој балканској историографији истраживани више узгредно и несистематски, првенствено као део појава везаних за политику великих сила према балканском простору. Тек у спрези са наведеном компонентом грчке "унутрашње проблематике" може се детаљније коментарисати одлучујућа улога Великих сила у даљем дефинисању међусуседских односа, као и значај наведених утицаја на даљу трансформацију геополитичке карте Балканског полуострва.

   Што се Грчке тиче, улазак Отоманског царства у рат условио је геополитичке измене на балканском простору, јачајући интервенциону политику Венизелоса. Постојећа ситуација само је убрзала сукоб између Краља и премијера. Већ у фебруару 1915(1), непосредно по почетку експедиције на Галипољу(2), Венизелос је усвојио предлог сила Антанте (3) у складу са којим је Дарданели требало да буду опкољени француским, британским и грчким бродовима. Иако, како се чинило, краљ Константин у почетку није имао ништа против овог предлога, захтев за демобилизацијом 17. фебруара, ипак је изнео Јоанис Метаксас, потпуковник који је само извршавао дужности заповедника Врховног штаба, а чији је став, иако је поднео оставку, на крају изгледа био пресудан.(4) Последично, краљ Константин је неколико дана касније одбацио Венизелосову политику, траживши његову подршку будућој, новоформираној влади Заимиса(5), док је овај реаговао подношењем оставке 25/02/1915.(6) Суштина овог сукоба није се налазила ни у "династичкој политици" коју је практиковао краљ, нити у "пророчанским способностима" Венизелоса, који је прогнозирајући победу савезничког блока, по сваку цену желео учешће Грчке у рату на њиховој страни.(7) Кључни моменат за разумевање овог непријатељства огледао се у различитим приступима Источном питању. Уистину, у постојећој констелацији, Венизелос је рат са Отоманским царством сматрао неизбежним, а паралелно, тадашњи англофранцуски анимозитет према Турској јединственом приликом за имплементацију грчких циљева. Насупрот томе, Краља је забрињавало стање грчког живља у Малој Азији, па је подржао ставове Метаксаса, који, упркос његовој привржености Немачкој, нису биле потпуно неосновани.(8)





   Међутим, недовољна способност предвиђања вођа савезничких сила, не само што није резултирала довођењем Бугарске у њихов табор, већ је условила и слабљење позиције премијера Венизелоса у Грчкој, а јачање неутралности германофилски оријентисаног грчког Двора и његовог штаба. Догађаји који су уследили, довели су у тешко искушење политику Савезника на балканском простору, уплићући их у грчку драму, која је је ову земљу коштала читавог националног раскола, а Савезнике продужетка рата. Овде треба приметити да је после неуспелог морнаричког напада у Дарданелима, постало јасно да се без пешадије не могу освојити Мореузи, као ни Цариград, па је одлучено да се изведе велика десантна операција поморских и копнених снага на Галипољском полуострву. Међутим, моменат изненађења је већ био прошао, а Турци су уз помоћ немачких инструктора изградили јак систем утврђења на полуострву и сви напори англо-француских трупа су остали узалудни.(9)





   Преговори између Берлина и Софије у циљу придобијања Бугарске за савезништво са централним силама, ушли су у завршну фазу почетком августа 1915. Врло осетљиво питање за Немачку је било питање Грчке, односно бугарских претензија према њој, што је могло да одведе Грчку у блок Антанте, а што Немачка никако није желела.(10)

   У септембру 1915, Венизелос је једним вештим потезом и ван сваког очекивања, убедио краља Константина да одобри искрцавање савезничке војске у Солун, уместо српских, онако како је предвиђао уговор. Недуго затим, краљ је променио мишљење, поручујући Венизелосу да није одобравао позив сила Антанте у Македонији(11) Како је у ноћи између 21ог септембра/5ог октобра 1915, Венизелос је објавио у Скупштини одлуку владе да испуни своје савезничке обавезе према Србији(12), она је одобрила његову политику. Говор Венизелоса на овом драматичном заседању био је једна зрела и смирена анализа.(13) Овакав приступ Венизелоса од почетка рата се није мењао, а свака друга политика водила је очувању Отоманског царства, са којим је Грчка имала смртно непријатељство. Ту су такође биле и Немачка и Аустрија, које, у сваком случају, нису подржавале ослободилачка настојања Грчке, а нису могле ни да гарантују да ће задржати Турску да се не окрене после рата против Грчке. Исто је важило и за Бугарску која је убрзо требало да приступи немачко- аустријској осовини.(14) По заседању грчке Скупштине(15), окончаном у зору 22. септембра/ 6. октобра 1915, краљ Константин је премијера Венизелоса позвао на Двор, и изложивши потпуно неслагање са његовим одлукама, још једном га приморао да поднесе оставку.(16) На овај начин, путеви двојице вођа су се потпуно разилазили, а отпочињао је национални раскол, који ће бити узрок свих будућих недаћа Грчке.(17)

   Не би требало пренебрегнути ни идеолошке чиниоце, који су дали печат коначној одлуци краља Константина и његових сарадника на унутрашњој сцени Грчке, да задрже земљу ван домашаја рата. Вера грчког Краља у моћ немачког војног и политичког механизма, породичне везе са немачким Кајзером, као и противљење једног дела грчке владајуће класе политици буржоаског либерализма који је заступао Венизелос, несумњиво су утицали на ставове на основу којих је требало да изабере политичку стратегију који је земља требало да заступа на спољној политичкој сцени. Овај сукоб Краља и премијера у суштини је означио почетак једног феномена који се у грчкој историографији означава као "Национални раскол", један од главних узрока измене квалитета српско-грчких релација (1915-1916).

   Било како, очекивани напад Централних сила против Србије, под наредбама немачког генерала Аугуст вон Макензена, отпочео је 6-ог октобра, скоро истовремено са искрцавањем првих енглеско-француских војних јединица у Солун. Немачке војне снаге са севера су се кретале према долини Мораве, а аустроугарске јединице, у истом броју са запада су прелазиле Дрину, имајући за циљ Београд. 8ог октобра српска одбрана је заустављена, а наредног дана Београд је заузет након херојског отпора који су пружили његови браниоци. Недељу дана касније две бугарске армије прешле су границу са Србијом са циљем заузимања долине Вардара и опкољавањем српских војних снага. Српска Влада најпре се повукла према Ваљеву, затим према Чачку, али је брзо напредовање непријатељских снага онемогућило њихово даље задржавање на наведеним положајима.(18)






   Током кратког временског периода српска војска успела је да одржи отворену линију Ниш-Скопље-Солун, међутим, ширина фронта, која је прелазила 1000 километара, учинила је неизбежним пропаст ових снага. Покушаји српске Врховне команде да изврши пробој кроз бугарске линије код Качаника и крене према Скопљу доживеле су неуспех, док је напредовање Бугара у српској Македонији присилило српку војску да крене према Новом Пазару, у циљу да се напад задржи на територији Црне Горе.

   У међувремену, прве француске снаге које су стигле у Солун, успеле су да непријатеља задрже код Штипа, али их је пад Скопља и веома брз напредак аустро-немачких снага према југу присилио да се повуку.





   5ог новембра бугарска војска је освојила Ниш, дошавши на тај начин у контакт са јединицама генерала Макензена.

   У покушају да избегне обруч непријатељских снага који је претио да га "угуши", српско политичко и војно руководство наредило је 25-ог новембра наставак повлачења кроз Албанију према обалама Јадрана.(19)

   На путу кроз завејане планинске венце, поред српске војске, учествовало је скоро целокупно српско вођство, укључујући већ остарелог Краља Петра I, али и десетине хиљада обичног становништва. Укупно је преко 150 000 људи учествовало у епопеји која каснија названа " Албанска голгота". Тачан број људи који су свој живот изгубили на овом путу, никада није прецизно утврђен. Оквирно се, међутим, процењује на 20 000.

   Повлачење српске војске према западу потпуно је изменило планове Савезника, који су рачунали на његову концентрацију у Македонији. Када је, међутим, обзнањена пропаст фронта, српске власти у Македонији започеле су са припремама за повлачење. У Битољ, као и у друге градове који су се налазили на граници са Грчком, непрестано су се сливале избеглице из области које је заузимала бугарска војска.(20)





   Паралелно су међутим, оживеле и гласине о грчко-немачкој, као и грчко-бугарској сарадњи која је за циљ имала освајање Битоља и Дојрана од стране грчке војске. Овакве гласине само је потхрањивала званична објава Атине Савезницима, у којој је захтевано да буде обавештена о стању које влада у Битољу, позивајући се на интересовање за грчко становништво у области. Грчки краљ Константин, изјављивао је, међутим Балугџићу, да је информација о потенцијалном заузимању делова Србије од стране грчке војске била тенденциозна и пропагандног карактера, а да је сам прижељкивао одржавање пријатељских веза двеју земаља "за опште добро".

   Већина српских војника који су избегли на грчку територију преко Епира и Западне Македоније, упутили су се према Флорини, а затим према Солуну, где су Французи спремили прихватни логор. Заједно са њима придолазило је на хиљаде ненаоружаног становништва, које је желело да побегне од рата. Према Солуну је упућен, и то по наредби грчке владе, велики број српских рањеника и болесника, који су збрињавани у грчким и страним војним болницама у граду.

   Ипак, грчке власти су показивале велику забринутост пред овим таласом избеглица, страхујући од нарушавања јавног реда, али и евентуалног ширења епидемија. Чињеница која је можда највише забрињавала Атину била је близина непријатељских дејстава грчкој граници. Војне и политичке власти плашиле су се окршаја између надолазеће бугарске војске и грчких пограничних јединица. Из наведених разлога издавана су строга наређења, да се нарочито обрати пажња на прелазе куда су пролазили Срби, као и да се избегавају сви изазови који би могли довести до сукоба са Немцима и Бугарима. Паралелно, издата је наредба, да српски војници, избегли на грчку територију разоружавају,како не би предузимали евентулане противнападе док су на грчкој територији, а затим упуте према Солуну или Флорини. Управо је питање разоружавања српских војника проузроковало компликовање веза између Грчке и сила Антанте, доводећи до првог озбиљног искушења краљевску владу Стефаноса Скулудиса.(21)





   Зима 1915 затекла је српску владу, војску, али и голоруко становништво избегле на обалама Јадрана. Тамо су исцрпљени после драматичног повлачења кроз завејане албанске планине, чекали помоћ Савезника, у нади да ће наћи безбедно уточиште пред аустронемачким снагама које су их прогониле. Након одлуке Француза и Британаца, српска војска је концентрисана код Драча и Валоне. Почетна замисао Француза била је да се Валона искористи као центар за реорганизацију Срба и место у коме би био будући центар организовања противнапада. Италија, међутим, која је још од децембра 1914 ове области видела као своју послератну базу за продор на Балкан, није желела присуство ни Срба нити Француза. Исто тако негативно приступала је и идеји евентуалног транспорта војске и избеглица у Италију.(22) Париз је, у замену, као решење пружао транспорт на Крф. Међутим Италија се противила и овом предлогу, плашећи се да би француско присуство на острву могло оспорити њену превласт у области Јадрана. Коначно је француски предлог прихваћен, под претпоставком да окупација Крфа буде привремена и без политичких консеквенци.(23)

   Операција заузимања Крфа отпочела је 10. јануара 1916. Главни у операцији, француски вицеадмирал Чотпрет, обавестио је градоначелника Крфа да је окупација острва извођена по одобрењу Атине, што ни изблиза није одговарало стварности, јер је сама о томе била информисана тек након што је почело искрцавање француских снага. Присуство савезничке војске на острву не само што је нарушавало неутралност Грчке, већ и споразум из 1864, на основу кога је Крф и острва Пакси требало да остану територије неутралне и демобилисане. Французи су, међутим, превазишли овај "правни детаљ", тврдећи да су сами Грци прекршили наведени договор, користећи Јонска острва у операцијама током Првог балканског рата, наводећи, додатно, информације, о наводном присуству немачких подморница у лукама Крфа. Ипак, као коначни аргумент, који су Савезници искористили да оправдају боравак српске војске на Крфу, били су "хуманитарни разлози".(24)

   Окупација Крфа окончана је великом брзином, без проблема између савезничких и грчких снага. Паралелно, једним потезом, који није био лишен симболичког карактера, 12. јануара су савезничке јединизе заузеле Ахилион, летњу резиденцију грчког краља, са циљем да тамо сместе српске избеглице. Четири дана касније на острво је стигла и српска Влада, а са њом и највећи део посланика српске Скупштине, који су успели да избегну са српских окупираних територија. Транспорт је регуларно настављен током јануара, пропраћен повременим несугласицама у савезничком табору.





   Према информацијама, локалних грчких власти крајем јануара на Крфу је боравило око 80.000 српских војника, 5000 Француза и нешто Британаца, углавном јединице болничких корпуса. Током фебруара отпочела је операција реорганизације српских снага под надзором Савезника. Један мали део српских војника, окарактерисан као неспособан за борбу послат је у Алжир, док су остали, у почетку смештени у логор у општини Лефкимеја. Негативан став према француском руководству, у почетку су имали како српски Престолонаследник, тако и многи официри, негодујући због кашњења појачања и наоружања. Принцу Александру било је познато стање у војсци, и да је одуговлачење одласка на фронт могло довести до суштинске њене пропасти. Французи, међутим, процењујући ратну спремност српске војске, саветовали су Престолонаследнику и српском војном руководству стрпљење до краја марта, када би отпочела операција њиховог транспорта према Солуну.(25)

   Транспорт српске војске који је након њеног опоравка и реорганизације уследио неопходно је даље анализирати, како кроз призму већ наведеног грчког националног раскола, коначног још од октобра 1915, тако и у светлу англофранцуског анимозитета и борбе за превласт у Источном Медитерану.






Напомене:


1. ΨΑΒ, Μουσείο Μπενάκη, Αρχείο Ελ. Βενιζέλου, Φάκελος 084-61, Τηλεγράφημα του Е. Греy προς τον Ф. Еллиот σχετικά με εδαφικές παραχωρήσεις προς την Ελλάδα στη Μικρά Ασία. http://www.venizelosarchives.gr/rec.asp?id=1850 23/01/1915 и Л. Хасиотис, *Ελληνοσερβικές σχέσεις 1913-1918, Συμμαχικές προτεραιότητες και πολιτικές αντιπαλότητες*, Εκδόσεις Βάνιας, Θεσσαλονίκη 2004, стр.97 (Када је 23/01/1915 Лондон Атини обећао "значајне територијалне добитке у Малој Азији", у замену за подршку Србије, Венизелос је истог дана краљу Константину представио један меморандум, који је указивао на значај уласка Грчке у рат, али уз оснивање балканске федерације као основног предуслова. Овде би требало имати у виду да је Венизелос, као што ће се ускоро и показати био у потпуности упознат са тежњом В. Британије да ограничи руски утицај на Медитерану.)

2. Philip Ј. Hauthornwaite, *Х μάχη της Καλλίπολης 1915*, Εκδόσεις Γκοβόστη, Αθήνα 2012, стр. 172.

3. АБ, И/35/8, Τелеграм Сер Едварда Греја Сер Францису Елиоту, Foreign Office, 23/01/1915 (У телеграму се од британског изасланика у Атини захтева да пренесе Ел. Венизелосу ставове о грчком укључењу у рат, а последично и територијалним уступцима Грчкој у области Мале Азије.)

4. АБ, Ι/35/3, Меморандум Јоаниса Метаксаса Ел. Венизелосу, Атина, 14/1/1915, (Своје ставове о географском положају и значају Мале Азије, заповедник Врховног штаба изнео је и Ел. Венизелосу)

5. ΨΑΒ, Μουσείο Μπενάκη, Αρχείο Σοφοκλή Βενιζέλου, Φάκελος 035-091, Επιστολή του βασιλιά Κωνσταντίνου προς τον Ελ. Βενιζέλο με την οποία του ζητεί να πληροφορηθεί αν θα παράσχει στήριξη στη σχηματιζόμενη κυβέρνηση Ζαΐμη. 22/02/1915 (Писмо краља Константина Венизелосу у коме тражи информацију о његовој евентуалној подршци новоформираној влади Заимиса.)

6. ΨΑΒ, Μουσείο Μπενάκη, Αρχείο Ελ. Βενιζέλου, Φάκελος 312-105, Επιστολή του Ε. Βενιζέλου προς τον Βασιλιά Κωνσταντίνο με την οποία υποβάλλει την παραίτηση της κυβέρνησης. 1915 Ιανουάριος 28 (Писмо Венизелоса Краљу којим подноси оставку, од 28/01/1915.)

7. Δ. Μιχαλόπουλος, Ο Εθνικός Διχασμός, Η Άλλη Διάσταση, Αθήνα 2012, стр.122.

8. Д. Михалопулос, н.д. стр. 123 (Прецизно износећи могући развитак ситуације у случају грчко-турског сукоба, али и положај грчког у односу на муслимански живаљ, Метаксас је сматрао да је неопходно имати у виду његове размере, не придајући велику пажњу помоћи савезника.)

9. Петар Опачић, Војвода Живојин Мишић, Београд, 2002, 235. (Треба приметити да су, последично, обе поменуте операције на крају имале више политички него војни карактер.)

10. Миладин Милошевић, Србија и Грчка 1914-1918, Из историје дипломатских односа, Задужбина Никола Пашић, Зајечар 1997,160. ("Да би се обезбедила неутралност најјужније балканске државе, немачко вођство је прибегло тајној дипломатској акцији код краља Константина. За вођство Рајха, Србија је, као и Албанија, једноставно била нека врста идеалне жртве којом се могао подмиривати сваки немачки циљ и свака немачка потреба на Балкану".)

11. Νικόλαος Εμμ. Παπαδάκης, Ελευθέριος Βενιζέλος και Μακεδονία 1914-1918, Η Σημασία μάχης του Σκρα, Εθνικό Ίδρυμα Ερευνών και Μελετών, Ελευθέριος Κ. Βενιζέλος, Χανιά 2008, стр .21. (Дворски савет пожурио је да обавести Краља да је присуство војних јединица Антанте у Грчкој било једнако мешању укључењу земље у рат. Венизелос је, међутим, брзо реаговао, тражећи од Савезника да одмах пошаљу своје јединице. Заиста, Савезници, чије су јединице биле смештене у Галипољу, почели су са искрцавањем, а прве снаге су стигле 22. септембра/5. oктобра. У наредним годинама Солун се претворио у "опкољени " фронт западних савезника, који је прихватио на хиљаде војника, образујући на тај начин савезнички фронт у Македонији.)

12. Петар Опачић, н.д., 236. (Мада је српска влада још 4. cептембра 1914, а затим и публиковањем Нишке декларације упознала савезничке силе о својим територијалним операцијама и решеношћу да ослободи и уједини све српске и југословенске земље, владе западних савезника су се, не само оглушиле о ратне циљеве Србије, већ су, напротив , у тајним преговорима са владама Румуније, Италије, Бугарске, како би их придобили на своју страну, обећавали српске и југословенске територије.)

13. Библиотека грчког Парламента,"Наглашавање уговора избијањем светског рата", Αι αγορεύσεις της ελληνικής βουλής 1909-1936, стр.22.

14. Νικόλαος Μ. Παπαδάκης, н.д., стр. 22. (Премијер је посебно наглашавао, да Грчка не треба да седи скрштених руку и да чека да се Бугарска окрене против Србије. Од самог почетка рата Венизелос је наглашавао да је сукоб са Бугарском и Турском био неизбежан, а од значаја је била једино чињеница дали ће се он изводити са или без савезничке подршке.)

15. Библиотека грчког Парламента, "Народ је прихватио моје мишљење о Србији", Αι αγορεύσεις της ελληνικής βουλής 1909-1936, стр.22.

16. Петар Опачић, н.д., 248. ( Дан уочи немачког и аустроугарског напада на северозападном фронту у Солуну је почело искрцавање француске 156. и британске 10. дивизије, које су повучене са Галипољског острва. Пошто Савезници до почетка бугарског напада нису искрцали у Солуну практично, ни једну комплетну дивизију, грчки краљ Константин констатовао је да британска и француска влада нису испуниле преузету обавезу о слању 150 000 војника, па је искористивши ту чињеницу, оборио валду премијера Венизелоса и довео на управу германофилску структуру са Скулудисом на челу. Нова влада је објавила неутралност Грчке, али са немачком оријентацијом.)

17. Νικόλαος Εμμ. Παπαδάκης, н.д, 23. ( Према тврдњи Леондаритиса, у немачким архивима пронађен је телеграм немачког амбасадора у Атини, Мирбаха, у складу са којим га је Краљ већ био известио о својој намери да отпусти Венизелоса. По одласку Венизелоса, пун олакшања телефонирао је свом зету, немачком императору, рекавши му׃ "Ослободио сам се Венизелоса".)

18. Λ. Χασιώτης, Ελληνοσερβικές σχέσεις 1913-1918, Συμμαχικές προτεραιότητες και πολιτικές αντιπαλότητες, Εκδόσεις Βάνιας, Θεσσαλονίκη 2004, стр.133.

19. Ибид 18.

20. Λ. Χασιώτης,н.д, стр.136.

21. М. Милошевић, н.д., стр. 199-201.

22. Ј. C. Hurewitz, Middle East Dilemmas, New York 1958, стр. 115-116 (Негативан став који је Италија имала према плану транспорта српске војске на Крф, може се објаснити управо поменутим француско-италијанским ривалством у источном Медитерану.)

23. Λ. Χασιώτης, н.д., стр.143.

24. Τούντα-Φεργάδη, Α., Θέματα ελληνικής διπλωματικής ιστορίας (1912-1934), Θεσσαλονίκη 1986.

25. Εμπρός, "Η Αγγλική πολιτική κατά τον παρόντα πόλεμο", 11/3/1916, стр.1 (Потврду тренутне француске подршке српском престолонаследнику проналазимо у чланку грчког листа који анализира грешке британске политике током Првог светског рата и то на рачун Србије.)


НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер