Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Грб Републике Српске


ИСТИНА О ТРИБИНИ, СРЕБРЕНИЦИ
И ЈОШ ПО НЕЧЕМУ


Ђенерал Ратко Младић


    И када је изгледало да су хистерични србофоби, још једном успешно демонстрирали свој «денацифкаторски» гнев, и (што јавним што тајним) притисцима успели да спрече један, необичан и за србски народ веома важан догађај, Бог је дозволио да се 4/17. маја ове године на београдском Правном Факултету у организацији студентског удружењаОбновљени Саборни Храм Покрова Пресвете Богородице у Сребреници (изграђен 1903.) Номоканон, ипак одржи трибина «Истина о Сребреници», која је првобитно била отказана. О значају одржавања ове трибине, и покушају да се истина о једном догађају из новије историје ових простора, са којим се безобзирно манипулише, заиста предочи јавности, односно да се фактичке и правне чињенице везане за тај догађај изнесу на једној угледној научној институцији, довољно говори и понашање најантисрбскијих медија као и организација и тротинет странчица које у постпетооктобарској Србији заузимају почасно место а чије је чланство по бројности крајње маргинално. Толико о демократији и демократским квантитативним мерилима, која су и без ових злоупотреба од стране најватренијих демократа, крајње деструктивна. Али вратимо се трибини. Поменуте групације, осудивши и саму намеру да се оваква трибина организује, показале су невиђени примитивизам и својим тоталитарним једноумљем, доказале да нису заборавиле период злогласног титоизма, у коме су и многи садашњи најгласнији мондијалисти и србомрзци, припадали «елити».

    Халабуком, демагогијом и већ истрошеним фразама, дежурни србомрзци покушавају по сваку цену да избегну да говоре о чињеницама везаним за овај догађај. Они истрајавају у ширењу монструозне лажи да је у Сребреници наводно почињен геноцид од стране Срба, у коме је тобож убијено близу 8000 муслимана. Нико од тих србомрзаца није се ни осврнуо на чињенице које су учесници изнели на трибини а које убедљиво демантују лажи о наводном геноциду над сребреничким муслиманима.Зграда Правнога факултета Университета у Београду И то довољно говори. Знају добро они, да је на пример, др. Милан Булајић, директор Mузеја геноцида смењен са своје функције од стране петооктобарске врхушке (конкретно од стране председника најминорније странчице ДОС-а, познате по најватренијем залагању за легализацију «бракова» хомосексуалних изопачењака), и знају да морају да прећуте на стотине страница његове документарне студије о Сребреници, која разобличава антисрпске лажи по питању овог догађаја. Као главни аргумент, антисрбска агитација, наводи извештај владе РС, о догађајима у Сребреници. Праве се очигледно ти денацификатори, да не знају да је тај извештај потписао и његовом стварању руководио, муслимански екстремиста Смаил Ченгић. Знају очигледно дежурни србомрзци, да код просечног окупираног изманипулисаног и духовно отуђеног Србина, и сам помен да неко прави трибину «Истина о Сребреници» ипак може изазвати сумњу у «званичну» џихадско-глобализациону верзију. Зато су се неки медији и појединци одлучили да о трибини једноставно и не говоре, док многи други појединци или тротинет организације нису презали ни од ширења највећих лажи. Па се тако могло чути и да се на Правном факултету организује «прослава десетогодишњице злочина у Сребреници». И коначно, знају сви србомрзци да би много њиховог труда отишло низ воду, уколико би био срушен или барем уздрман главни стуб тезе о наводној «србској геноцидности».

Оскрнављени и разрушени Саборни Храм Покрова Пресвете Богородице у Сребреници непосредно по ослобођењу града    Данима после успешно одржане трибине, готово сви медији су је хорски осуђивали, и говорили о «скандалозном линчу» над пар десетина провокатора, који нису успели у својим примитивним настојањима да спрече одржавање трибине. Провокаторима, који својим пиштањем и урлањем нису дозвољавали да трибина почне, ни длака са главе није фалила, тако да се по том питању може само одати признање организатору и свима који су помогли при обезбеђењу скупа. На примитивизам провокатора (чије су редове махом чинили припадници неколико владајућих и опозиционих странака), било је од стране неких посетилаца, и реакција које нису примерене једној академској институцији, али су с обзиром на околности, оне биле сасвим реалне, и могле би се можда подвести под категорију нужних и изнуђених испада. Но да није било провокаторског примитивизма, не би било ни било каквих реакција. То је чињеница о којој готово ни један медији није известио. Све то само потврђује тезу да је Србија заиста окупирана, јер како би другачије могли назвати стање у коме се скоро уопште не може говорити о српском страдању нити разобличавати хистерична антисрпска пропаганда. А треба рећи и да је духовна учмалост и дезорјентисаност данашњих Срба, главни стуб такве окупације. Или како другачије назвати стање у коме у власти суделују странке на чији се позив на протест против трибине окупи свега пар десетина људи. А треба узети у обзир и да бар десетак припадника те «масе» припада «невладиним» организацијама, чији се представници готово не скидају са ТВ екрана. То је вероватно због тога што они за разлику од партијаша који им омогућавају «окупацију» ТВ екрана, не излазе на изборе, па могу слободно да распирују своју мржњу према србском народу. Појединци из оваквих организација су нашироко препознатљиви по својим ставовима и настојањима да морално ретардију србски народ. Због тога се чак и само присуство појединих личности, на оваквој трибини може сматрати најобичнијом провокацијом. Или како назвати ситуацију у којој се снимци на којима је приказано убиство неколико људи, за које тужилац хашке инквизиције тврди да су сребренички муслимани које убијају припадници неке паравојне јединице, у овдашњој јавности практично проглашавају за доказ «србске геноцидности», и то уз до сада можда и невиђено медијско испирање мозгова. Уколико је снимак аутентичан, несумњиво је да се ради о злочину. Ипак такав снимак не открива ништа сензационално, јер нико озбиљан никада није у јавности ни тврдио да никада ниједан Србин није починио злочин током протеклих ратова, нити тај снимак оспорава чињеницу да су Срби прве и највеће жртве у протеклим ратовима. Мада се у случају људи са овог снимка, под «Србима» може подразумевати само србско име и презиме (а можда чак ни то). Криминалне структуре не могу имати никакве везе са србским национализмом. Поглед на неоштећену џамију и оскрнављени и разрушени Саборни Храм Покрова Пресвете Богородице у Сребреници непосредно по ослобођењу градаБило да под српским знамењем пљачкају и чине злодела према свом или другим народима,било да се политички пресвлаче и доводе на власт «денацификаторе», криминалци делују крајње деструктивно. Уопште криминалци и класични антисрби (ако изузмемо случајеве где се једној личности могу додати оба епитета), просто гравитирају једни ка другима. Индивидуализам, материјализам и стално или периодично служење антихришћанским и антисрбским глобалним центрима моћи, додирне су им тачке. Зато и не чуди ни њихова спрега нити антисрбско
деловање и једних и других.

     Или како назвати ситуацију у којој се готово ни на једном овдашњем ТВ каналу, не сме приказати документарни филм новинарке Светлане Петрушић који говори о србском страдању током протеклих ратова. Такво стање се дефинитивно може назвати окупацијом.

    Али вратимо се реаговању антисрбског јавног мњења на одржану трибину. Тужна је и тим поводом, изјава ректора Београдског Универзитета, који језуитски истиче како се пресуда Хашког суда мора узети као истинита, алудирајући на изреку из римског права да се «пресуђена ствар узима за истиниту». Уопште се господин ректор није морао враћати у стари Рим, када у традицији народа коме бар по имену и презимену припада, постоји једна пригоднија изрека: «Кадија те тужи, кадија ти суди».

Председник Радован Караџић у Сребреници са грчким добровољцима, поводом уручивања одликовања за заслуге приликом ослобођења града


    С обзиром на све то, било је и скептичних у погледу наде да ће трибине заиста бити. Срећом показало се да својеврсна окупација ипак није у потпуности свепрожимајућа. Бог је дао, да на пар битних инстанци на београдском Правном факултету ипак буде довољно људи који неће подлећи притисцима и који ће имати слуха за важност одржавања једне овакве трибине.

    Јула месеца, 1995 године лета Господњег, припадници војске Републике Србске ослободили су Сребреницу од муслиманских терориста и њиховог злогласног вође и србоубице - Насера Орића. По сведочењу Патрика Бариоа члана мисије УН, изнетом пред злогласним хашким квази судом, у борбама за Сребреницу, тих дана, погинуло је око 500 српских војника и између 1000 и 1500 муслиманских. Према овом сведочењу, после борбе, убијено је пар стотина сребреничких муслимана од којих су скоро сви војно способни мушкарци. То указује да се не ради о класичном ратном злочину, већ вероватно о директној освети појединаца због стравичних злочина Орићевих терориста, над хиљадама Срба из околине Сребренице. Јасно је да ни такве околности не могу оправдати убијања муслимана у Сребреници, поготово ако се јавно не докаже (за свакога појединачно) њихова умешаност у злочине над Србима. Али како рече један од учесника трибине, Саборни Храм Покрова Пресвете Богородице у Сребреници непосредно по ослобођењу града велики је злочин убити и једно недужно лице, али је још већи злочин измислити убиство и једног таквог лица и приписати га некоме ко то није учинио. Нико не оспорава да је злочина и над муслиманима у Сребреници било, али се оспоравају и одлучно разобличавају лажи србомрзаца, којима се настоји, број убијених муслимана двадесетоструко повећати, и та убиства потпуно извадити из контекста ондашњих дешавања. Разобличити се ваља измишљотина о постојању некаквог геноцида над муслиманима. Да је код генерала Младића и србских ослободиоца заиста постојала намера за истребљењем муслиманског живља (геноцид подразумева убијање са намером да се потпуно или делимично истреби верска или национална група), онда данас сребренички муслимани не би ни постојали. Србомрзачка кампања има за циљ да утврди већ створени лажни мит о наводном геноциду србске војске. Отуда и нимало не чуде већ описане реакције на поменуту трибину. Уверили су се, творци и спроводиоци такве кампање, да нису баш у главу сваког Србина успели да усаде лаж о «србској геноцидности». Стога и сама трибина, и реакције на њу, требају и морају бити подстицај сваком Богољубивом (што значи истинољубивом) и родољубивом Србину, који може било шта учинити, да што већи број људи сазна истину о србској борби и србским страдањима током отаџбинских ратова са краја прошлога века. Међу њима, посебно место мора имати разобличавање лажи везаних за дешавања на просторима старог средњевековног српског рудника, који је тих дана заиста био ослобођен. Слободан је био до Дејтона и успостављања НАТО окупације. Потом долазе: унапређивање лажи, окупација Косова и Метохије, пети октобар и устоличење још горег режима у Србији као директне испоставе НАТО зликоваца, покушаји да се укине Република Србска, и остало што уз све то иде. Али борба још траје...


Панорама слободне српске Сребренице данас



Марко Б. Димитријевић



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер