Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net












Немања С. Мрђеновић




СРАМНА СМРТ СРБИЈИ СПРЕМА СЕ







Немања С. Мрђеновић






    Најјаче боле шамари који долазе од рођене мајке, таман и када смо их заслужили, а посебно када нас мати шамара ни криве ни дужне. Таква је данас ситуација са свим Србима који своје отачаство виде као мајку. Наша мајка, Србија, данас је преполовљена. Болесна је, пуна је карцинома, губи свест. Оно што је здраво у њој, страшно је ослабило, нема снаге ни себе да држи а камоли нас децу да помаже. Болест дивља, разбуктава се. Што дуже траје ова агонија, то нам је теже, а и њој, паћеници. Ускоро ће морати да се заврши и ова одисеја србског страдања. Србија ће или умрети или оздравити, трећег решења нема.

    Да би се болест лечила мора јој се знати узрок. Мора се поставити тачна и прецизна дијагноза, па се тек онда примењује одговарајућа терапија. Ако се питамо зашто нам мати умире и како то да спречимо, морамо бити способни да се суочимо са чињеницом да умире због нас.

    До скора смо мислили да ће Србија живети вечно. Преживела је Византинце, Бугаре, Крижаре, Угре, Турке, Немце, Аустријанце, усташе, балисте, балије и ине освајаче, окупаторе и тлачитеље, али јој никада није било горе него данас. Оно на шта Србија нема развијен имунитет су грађани и грађанке, бивши Срби и Србкиње. Савремене потурице.

    Нема Србина, а видимо ни грађанина, који није чуо речи Др. Слободана М. Драшковића, из не тако давне 1963. године: «Србија је вечна док су јој деца верна». Разлика је у томе што Срби изгледа нису Др. Драшковића саслушали до краја, па су чули само оно да је Србија вечна, опустили се, и сад гледају плодове свог (не)рада. На другој страни, грађани су пажљиво саслушали шта је то што Србију чини вечном, па је сада на тенане убијају, развлаче и муче, све под заставом новог, демонократског, поретка за непослушне гоје.

    Из дана у дан децу Србије одвајају од мајке, одводе их у некакве нове јањичаре, борце против. Против и тачка. Нема код њих много пренемагања око тога против чега су, а ни за шта су. Они нису ни за шта. У сваком смислу те реченице. У исто време, против свега су. Односно, против свега што има било какве везе са три најомраженија слова азбуке (а иначе су и против азбуке, јер није довољно либерал-демонократична, као рецимо абецеда) С, Р и Б.

    На дан ослобођења Вуковара од нео-усташке солдатеске, поједини медији у Србији доносе вести у којима се каже:

    «Тог дана је сломљена одбрана хрватских снага, а несрпско становништво је било приморано да оде из града...»

    «...Петнаеста годишњица вуковарске трагедије ове се године обележава под слоганом "Ходочашће хрватској слободи". Учесници су након окупљања испред вуковарске болнице, где су одали почаст на Овчару одведеним хрватским браниоцима, рањеницима, медицинском особљу и цивилима, формирали тзв. "колону сећања" и улицама града неколико километара ходали до Меморијалног гробља жртава рата...»

    «...Током тромесечне битке за Вуковар на хрватској је страни било око 1.800 бораца. На српској, према службеним хрватским статистикама између 40.000 и 60.000 војника и 600 оклопних возила...»

    «...Након што је 18. новембра 1991. године ЈНА заузела Вуковар, у прогонство је отишло више од 22.000 Хрвата и осталих несрба. Хрватско друштво логораша српских концентрационих логора има податке о 8.000 заробљених хрватских бранитеља и цивила који су прошли логоре у Србији, а њих око 300 је у логорима и умрло...»

    «...Вуковар је највећи ратни страдалник у Хрватској, но упркос симболици коју представља, процес материјалне обнове града, повратка људи и нормализације односа између Хрвата и Срба након мирне реинтеграције овог подручја у уставно-правни поредак Републике Хрватске 1998. године, тече споро...»

    «...По први пут обележавању Дана сећања присуствовала је и једна организација из Србије – Жене у црном. Оне су данас након полагања венаца и одавања почасти државних и осталих делегација на Меморијалном гробљу жртава из Домовинског рата такође положиле венац са натписом "Опростите нам, Жене у црном, Србија". Према речима чланице те организације Вере Вујошевић, ЖУЦ је дошао у Вуковар како би хрватске мајке замолио за опроштај...»

    Судећи по цитатима србске штампе, или како они сами себе воле да зову, србијанског тиска, на тај несрећни Вуковар, без икаквог разлога, слетела се комплетна ЈНА и, како знамо да је Титова војска била одувек задојена србским национализмом и четништвом, сравнила град са земљом јер се у њему крило неколико хиљада цивила, листом жена, деце и стараца.

    Да је и од усташког тиска било би претерано. Но, да је од усташког тиска, ко би се од нас на то и обазирао. Додуше, да је Б92 отворено усташка кућа одавно је јасно и птицама на гранама. Оно што је поражавајуће јесте да је средиште усташке пропаганде данас у Београду. То довољно говори о стању у коме се налази Србија, а и Срби с њом.

    Ако су Срби и окупирали Вуковар онда се то десило неких петнаестак векова раније. Од кога су га узели, можемо нагађати, али са сигурношћу можемо тврдити да то нису били никакви Хрвати, никакви цивили, угрожене фоке ни бели медведи. Са истом сигурношћу можемо гарантовати да ЈНА није имала ништа с тим. Ако се радило о некој армији, онда је то било ВУЧИЈЕ племе, како су Србе звали Византинци, односно Римљани. Петнаестак векова касније, исти ти ВУКови, отимају ВУКовар од... кога? Самих себе? Мађара, Аустроугара, СФРЈ,...? Не, отимају га од нелегалних паравојних банди које је организовала непризната Хрватска квази-држава, још увек под правно-политичким ингеренцијама СФРЈ и њене Југословенске Народне Армије. Значи потукла се Југославија сама са собом, и изгубила.

    Неоусташка држава Хрватска борила се за своју независност, па је донекле и оправдана. Истина, помало је апсурдно што је у тој борби за независност жртвовала све, од некретнина, финансијског наследства СФРЈ до «најразуђеније обале на свету», тако да сада када је «неовисна» практично више зависи од других него икада пре. Но, да ставимо све то на страну, па да кажемо да се од Хрвата и очекивало да ће се у рату служити свим расположивим средствима.

    Овде и не мислимо само на пропаганду. Наша је кривица што нисмо улагали у сведочење истине, а њима да скидамо капу на то како су се увукли и Јеврејима од којих су до јуче правили сапуне и Американцима против којих су ратовали у оба светска рата.

    Не, ми овде мислимо више на оне бебе које су живе пекли по рернама. На небројана силовања по Вуковару, након којих су жене живе спаљиване. На дављења људи сопственом утробом, па затим пуштање низ воду, са све ексерима прибијеним таблама на тело, на којима је писало «месо за србију». Ту се мисли и на систематско етничко чишћење западне Славоније док су трајале борбе за ослобођење Вуковара, а о којем се нигде ни речи није чуло. Као и на све друге, и свету и нама добро знане чињенице о зверствима на која су само Хрвати спремни.

    Данас, петнаест година касније, оно Срба што је преживело повампирење НДХ, и који су свој избеглички статус, односно своје доживотно жигосање избегличком легитимацијом, као једину алтернативу усташкој ками, нашли у Србији, треба да се суоче са чињеницом да нису дошли мајци у крило већ маћехи на жуљ.

    У чије име и за шта се то извињавају «жене у црном»? Испод ког камена се све те «жене» извлаче и кога уопште представљају?

    Можемо се правити наивни па рећи да су «жене у црном» обична шачица исфрустрираних, климактеричних бабетина. Грађанки које бљују и пљују мржњу јер за друго не знају и другачије не могу. То би била само делимична истина. Тиме бисмо игнорисали карцином који Србију изједа изнутра.

    Ако зажмуримо пред овом опасношћу, пред овим раком рана, он ће врло брзо метастазирати. Сутра ће нам по Србији шетати деца тих данашњих избеглица са осећајем кривице што су то што јесу. Стидеће се што су им очеви гинули у одбрани огњишта која су неки њихови преци упалили пре петнаест векова. Када нам се то деси, када се обистини она усташко-демонократска крилатица: «Друмови ће пожељети Србаља, ал Србаља више бити неће», остаће још само да констатујемо смрт Србије. Да ту и тамо изигравамо последњег Мохиканца и да се млатимо са ветрењачама.

    Сви ми врло добро знамо ко су «жене у црном» и кога представљају. Као што рече председник државе Грађаније, Борис Тадић, данас постоје две Србије. Истина, велика истина. Данас постоји нормална Србија и разсрбљена Србија, односно Грађанија. Нема се више времена за играње, долази време када ће Србија морати победити или нестати. На предстојећим изборима пред Србијом су два пута. Један, који води у нестајање, у демонократску грађанију. Тамо ће је одвести разни Тадићи, Драшковићи, Чанци, Чекуи, Чеде, Дулићи, Павелићи и Месићи, и сви они који за њих гласају или својим неизласком на изборе помогну већини ових статистичких грешака да пређу цензус.

    Србији је потребан хируршки рез. Одстрањење болесног дела организма. А након тога још неколико година хемотерапије, чисто да се уверимо да је болест заиста потучена. Тек онда, ако Србија преживи ту опаку болест, можемо да причамо о будућности. Не треба нама џелати ништа да опраштају, нек нам Бог опрости што им ми нећемо ни опраштати ни заборављати. Нек нам преци опросте што смо дозволили да нам се ова несрећа догоди и нек нам потомци опросте што су друмовима Србије икада крочиле ноге неке «сподобе у црном».

    Нек узаври крв умируће Србије. Нек се сва тресе у грозници, нек та грозница помогне да се избори са тумором. Сваки глас за Србију је једно бело крвно зрнце слободе, наспрам црних, малигних ћелија демонократије и смрти.



Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер