Грб Краљевине Србије Грб Центра

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ПОЛИТИЧКУ
ТЕОРИЈУ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net













Радица Момчиловић






ПОТОМЦИ БАЛШИЋА И НЕМАЊИЋА






У Београду је огранак старог српског племства






Грб Стратимировића
(Драгомир Ацовић)






У родослову породице инжењера Ивана Стратимировића стоји да је три пута нобилизована: у средњовековној Србији, за време млетачке владавине у Херцеговини и указом Марије Терезије 1745. у Војводини







Гроф ђенерал Ђорђе Стратимировић од Кулпина    За свој дом Београђанин Иван Стратимировић има обичај да каже како је то прва кућа на Балкану: чим пређеш Саву и кренеш лево од Бранковог моста, ето и његовог станишта.

    Козерски и непретенциозно смишљена, пре да би разбила лед при упознавању него да би одредила значај места, ова реченица нехотице носи симболику с којом се гост намерник суочава већ при уласку у стан: овде се живо осећа историја десетак протеклих векова.

    Јер, хроника породице Стратимировић, исписана по зидовима, у патини намештаја, прастарих слика, древних ковчежића, с највећом брижљивошћу сложених списа из давнина, родослова, повеља, печата и грбова заправо је сведочанство о уздизању и падању Српства, о сеобама, деобама и опстајањима на трусном балканском тлу. Надасве, то је прича о коренима који демантују новоговорнике да је
Србија земља сељака и паора чије сећање не досеже даље
од протеклих пола века.


"Моја крв је црвена"



Дворац Стратимировића



    Стратимировићи су носиоци старог српског племства.

    Да су, уистину, аутентична српска племићка фамилија, склон је да потврди и академик Славко Гавриловић, неуморни трагалац за доказима нашег трајања. Једина, не само зато што има непатворене потврде о нобилизацији, већ и стога што њено млетачко, потом и аустроугарско племство има узданицу у српском средњовековном властелинству.

    Сасвим поуздано се зна да су преци садашњих Стратимировића некадашњи Балшићи који су се женили девојкама из рода Немањића. И да је једна девица Немањићка била удата за једног Балшића.

    - Балшићи и Немањићи су се више пута укрштали па би се могло рећи да у мојим генима има зрнаца немањићког соја. Ваљда зато непрестано причам о делу Растка Немањића и истичем га као узора својој деци и студентима - у шали каже наш домаћин, троструки племић, инжењер Иван Стратимировић, тродеценијски БИГЗ-ов радник, сада предавач на београдској Вишој политехничкој школи.Митрополит Стефан (Стратимировић од Кулпина)

    А онда без оног ранијег, полуироничног, смешка додаје:

    - Чак и да је тако, а мора бити, будући да о томе пишу и књиге староставне, немањићки гени су толико разблажени да их, можда, није вредно ни помињати. Уосталом, ја свима који знају моје порекло, а таквих је засад врло мало, радо цитирам стихове Десанке Максимовић о земљи сељака на брдовитом Балкану. И наглашавам: моја крв је црвена. Све остало је историја.

    Бајковито расцветано дрво родослова, сачињено пре много лета и преношено с колена на колено заједно са прастаром иконом св. Ђорђа, заштитника ратника, морепловаца и праведника, такође потврђује да су од Балшића у Зети и Захумљу поникли данашњи Стратимировићи. Бродари, вични трговци и навигатори, стизали су сињим морем до Рима, Венеције и Трста. И данас једна грана Стратимировића има своје потомке у лубовима италијанске чизме.

    Млеци су им признали средњовековно племство и грб с окруњеном птицом раскошних крила подарили. У сјају грбовнице, коју домаћин први пут износи у јавност, као и све друге породичне реликвије, упечатљиво блеште ратничка кацига и исукани брци старог Херцеговца, првог Стратимировића-Јововића, који је понео племенито уздарје Венеције.

    - Није чудо - каже инж. Стратимировић - моји су преци углавном били ратници. Кад би сабље накратко почивале у канијама, постајали су свештеници или правници. Тек у новије време, стриц мога оца, па мој отац и најзад ја, почели смо да улазимо у свет грађевинарства, машинства и технологије. И мој син Ђорђе је завршио физику. Супруга Радмила, рођена Марисављевић, угледни је архитекта, а кћери близнакиње Људмила и Александра су ликовне уметнице.


У бежанију због турске освете



Мали дворац Стратимировића



    Да није букнула бунтовна ратничка крв Балшића и Немањића, Стратимировићи би још ходали по херцеговачком кршу и пловили светским морима. Не могавши да трпе Турке зулумћаре, кнезови Стратимировићи дигоше устанак који би у крви угушен. Са још тридесетак саплеменика решише да беже од турске освете. И куд би, него на рубове тадашњег Српства, у угарске равнице.

    Четири брата Стратимировића од оца Вучка - Богић, Иван, Тома и Милош (Никола) - брзо су стекли војна знамења. Као неустрашиви шајкаши међу првима су племство добили царском милошћу.

    - За пуних педесет година по великој сеоби, после толико ратова у којима је изгинуло много нашег народа, у којима су се многи наши људи истакли јунаштвом, једва је двадесетак српских породица добило племство. Мада је још 1706. патријарх Арсеније Чарнојевић тражио преко сабора да племићи српске народности, који су као такви овамо и дошли, морају "од његовог величанства бити проглашени за такове", требало је много труда уложити и крви пролити не би ли се нобилизација остварила - каже Душан Поповић. Девојка из породице Стратимировић од Кулпина
(Пале Ђурковић, 1815.)

    Овај историчар у својој књизи "Срби у Војводини" додаје да су одмах после Ратка Хаџи Марковића, Арсенија Чарнојевића, Јована Текелије, војводе Василија Ђулинца, Милорада и Јована Путника, 1745. године, за племиће, ипак, проглашена и браћа Стратимировићи. И да су том приликом, као награду за војне заслуге, добили цело насеље Кулпин!

    - У Кулпину и данас стоји дворац мојих предака са породичним грбом, дакако. А слике Богићеве и Иванове могу се видети у Народном музеју. Е, ја сам директни потомак тог Ивана, који је из Херцеговине прешао у Аустрију без средњовековне грбовнице, али не заборавивши млетачки грб, икону св. Ђорђа и записе својих предака - смирено износи породичну хронику инж. Стратимировић.

    Јововићи, друга грана Стратимировића, прешли су из Боке у Трст и Венецију. Дружење са њиховим потомцима трајало је до пре петнаестак година, док је још био жив стари Антонио Стратимировић. Његове три кћери су данас настањене у Милану.

    - Има нас и у Украјини и Русији. Во времја она мој рођак Антоније Стратимировић превео је у Нову Сербију, у данашњој Украјини, не могавши да издржи терор и неправду црно-жуте монархије, тридесетак хиљада српских душа. Био је њихов кнез и здушно је скупљао донације за изградњу српских цркава у новој домовини, али и у прапостојбини.

    Стратимировић, по оцу Лакетић, био је бокељски капетан. У Русију га је позвао сам Петар Велики. Постао је његов високи официр. Синови његових синова могу се наћи у Москви и Петербургу.


Ђорђе се дружио са кајзером



Дворац Стратимировића



    Иван Вучковић от Стратимиров, како пише у повељи царице и краљице Марије Терезије, чијим је указом проглашен за племића 1745. године и у то име добио Кулпин у Бачкој, имао је сина Марка, унука Ђорђа и праунука Василија. Иза Василија је остао опет један Ђорђе, према мишљењу нашег домаћина, најзнаменитији из целог рода.

Митрополит Стефан (Стратимировић од Кулпина)    - Генерал Ђорђе Стратимировић је мој прадеда. Родио се у Кулпину, а живео у Новом Саду. Војевао је понајвише у Италији. Већ врло млад се прославио као добар војник и стратег. Имао је само двадесет пет година кад је повео чету Срба против Мађара. Готово голоруки победили су улане. Позван је у највише војне школе. Историја каже да је био класни друг цара Фрање Јосифа и да је, на општу завист министара и канцелара, једини могао да уђе у његове одаје без куцања - с поносом прича Иван Стратимировић.

    Фрања Јосиф га је именовао витезом империје. Кад се демобилисао, почео је да се бави политиком. Мада одани поданик круне, после Мађарске буне одлази у Пожун, данашњу Братиславу, као српски посланик.

    На тој чувеној пожунској скупштини, иако најмлађи, али најватренији, покушао је да се избори за права Срба у Угарској. Кад му је Лајош Кошут, заправо Лазар Кошутић, рекао: "Ви сте Мађари који говоре неким чудним језиком", млади Стратимировић му је одбрусио како су они Срби који говоре српски и да у то име траже пуне слободе у оквиру државе, ма како их конвертити звали.

    "Онда ће мач да ради", узвратио је Кошут.

    "Срби се мача не боје", следила је Ђорђева реплика, после које се окренуо и повео српску делегацију из Скупштине, на општи ужас грађана целе Војводине.

    Репресалије су уследиле убрзо након тога. Те 1848. године већ је била организована ликвидација Срба у Панчеву. И да се није умешао српски владар Александар Карађорђевић, до покоља би и дошло, Кнез је преко ноћи одаслао у преко стотине добровољаца да одбране тамошње Србе.


"Ми остајемо овде"



Гроф ђенерал Ђорђе Стратимировић од Кулпина



    Док препричава животопис свога прадеде, инж. Стратимировић непрестано гледа у две слике изложене на једном зиду пространог салона. Као да му све то диктира прелеп, у позлаћеном оквиру, сам млади генерал Ђорђе Стратимировић, насликан кичицом чувеног Анастаса Јовановића. Други портрет, живописан 1902. године, на којем је зрели политичар, опет Ђорђе Стратимировић, као да му вели: "Испеци, па реци".

Грб Стратимировића од Кулпина    Уз њих је и мудра глава митрополит Стефан Стратимировић. То је чукундеда - стриц инж. Ивана Стратимировића.

    Групни портрет допуњују деда Милош и отац Ђорђе који је у Бечу свршио студије електромашинства као први у класи, индустријалац коме су нове власти из времена "једнаких стомака" све одузеле. И много слика данашњих Стратимировића.

    - Судбина је хтела да од седморо деце мога прадеде Ђорђа само један има потомке. То је мој деда Милош. Мој отац Ђорђе имао је брата Милоша. Иза њега су остали Војин и Јасна. Војин је изродио Владимира и Стефана. Био је од наше гране још један Стратимировић, мој вршњак, који је доскора живео и радио у Кулпину. Мислим да је сад негде у Холандији. Ја сам овде. Моја деца, такође. Ми никуд нећемо отићи. Као што рекох - вели на крају Иван Стратимировић - наша крв је црвена без обзира на све титуле, грбове и повеље. Ми јесмо носиоци најстаријег српског племства и ако стварно у нашим жилама има капље плаве немањићке крви, ради ње ваља бити овде.





Грб Стратимировића
(Драгомир Ацовић)









(Преузето: Илустрована Политика)
Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска 
- најновије информације са Косова 
- сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска 
- Холандија


Српска Православна Црквена Општина
 Успења Пресвете Богородице 
- Цирих

Српска Православна Парохија 
Светога Василија Великога 
- Хелсингборг

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Српско хералдичко друштво ''Бели Орао''

Руска хералдичка колегија

Сибирска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Руско Православно Монархистичко друштво

Русија Верних

Иконографска радионица ''Павловић''

Издавачка кућа ''Конрас''

''Гусле'' - лист Савеза гуслара Србије

Амерички журнал за руске и словенске студије









Руске победе

КОСОВСКА ГРАМАТА




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер