Грб Краљевине Србије Грб Центра

Под Високим Покровитељством 
Његовога Краљевскога Височанства 
Кнеза Александра Павла Карађорђевића
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Свештеник Максим Козлов



ЧУВАР ПРАВОСЛАВЉА
И МНОГОПЛОДНИ ПОСЛЕНИК
ПРЕМУДРОСТИ БОЖИЈЕ




Мошти Светога Филарета Московскога



(Кратки животопис Св. Филарета Московског)




Свети Филарет Московски    Митрополит Московски Филарет (Дроздов) је, несумњиво, истакнута личност у историји Руске Цркве 19. века. Он је у себи сјединио особине црквеног јерарха и ученог богослова, значајног државника и побожног подвижника, проповедника и песника. Он је био један од оних људи које је Сам Бог одабрао да буде највиши духовни вођа. Само на челу Московске митрополије он је, у усрдном служењу, провео скоро пола века (од 1821. до 1867. године), а његов ауторитет је, пред крај живота, био толики да су савременици за њега говорили да је Сверуски Митрополит и ''Богом дани патријарх'' Руске Цркве.

    Један од биографа митрополита Филарета рекао је да је његов живот света епопеја, и он је заиста био такав, како по хармоничности пређенога пута, тако и по готово непојмљивом броју дела која је учинио.

    Свети Филарет (Василије Михајлович Дроздов) родио се 1782. године у породици ђакона (а касније и свештаника) из старог подмосковског града Коломне. Прве године детињства, до ступања у духовну школу, Василије Дроздов је провео код свога деде – свештеника Никите Афанасјевича и баке Домнике Прокопијевне. Једноставни људи, али истински побожни, бака и деда су бринули за унуково васпитање и, свако на свој начин, уносили у његову душу нешто добро и узвишено. Домника је често ишла у Божији храм, учили унука да се у цркви моли Богу, а и мали Василије је волео да иде у цркву. Допадала му се лепота Богослужења и никада није излазио из храма пре завршетка службе. Дете је пажљиво посматрало и слушало све што се догађа у цркви – појање, читање, кађење и свештене радње. Једном приликом је мали Василије гледао како се, пред крај службе, одозго спушта плијелеј да би се угасиле свеће на њему, а затим како се он поново полако подиже. Са погашених свећа се дизао дим и дечак је тихо прошапутао: ''Мама, још мало па ће се завршити служба, молитва је пошла према Богу''.Грб Коломне


    У слободно време деда Никита је волео да седне на неко скровито место, да узме гусле и на њима свира црквене мелодије. Василије је усхићено слушао чудесне мелодије, а затим је и сам, попут цара-пророка Давида, научио да свира на овом инструменту. Тако се од најранијег детињства у дечаку родила љубав према музици, која му је касније често помагала да стиша душевне буре.

    Василије је читавим својим бићем волео деду и бабу, и постепено усвајао њихове добре особине. Био је озбиљно и разумно дете, што обично није случај код деце тога узраста. У књизи, посвећеној дечијим и омладинским годинама митрополита Филарета, прот. А. Смирнов наводи нека сећања Светитељевих рођака: ''Његове омиљене игре и забаве у детињству биле су овога типа: обуче се у одећу која личи на свештеничку и имитира свештене радње. Узме мараму, завеже је око врата и почне нешто да пева, или отегнуто изговара; привеже некакав предмет за уже и почне да маше напред – назад, имитирајући кађење; понекад је седећи на пећи, правио крстиће од љушчица''.

Свети Филарет Московски    Василије Дроздов је прво образовање добио у Коломенској богословији, а затим је 1800. године прешао у богословију Тројицке Лавре. Ова Духовна школа је тада имала највећи углед међу осталим богословијама. Њен главни оснивач је био Московски митрополит Платон (Левшин), познат по својој просвећености и доброти. Он је учинио одлучан корак у ослобађању богословских и историјских наука од схоластичког метода предавања; тројицки професори су у своја предавања уносили нешто оригинално. У овој богосдловији је до савршенства било доведено знање класишних језика – јеврејског, грчког и латинског.

    Што се тиче живота у богословији, митрополит Платон се на све могуће начине трудио да подстакне васпитаче да раде на умањењу духовне грубости међу васпитаницима. На крају је постигао да у Духовној школи влада породична и патријархална атмосфера.

    Након завршетка богословије Василије је остао да у њој ради као наставник 1803. године), пошто је од ректора Јевграфа добио следеће карактеристике: ''Изванредно интелигентан, приљежан и успешан''. Прва од набројаних особина односи се непосредно на Василијеву мисаоност и ум, али се не везује толико за његове сазнајне способности колико за префињеност ума, бистрину и способност да проникне у саму суштину предмета. Друга од поменутих особина односи се на активност његове воље. Обе ове особине развијале су се у његовој души паралелно. Када би ум стремио ка познању видљивих и невидљивих, Божанских и људских ствари, воља се томе није противила, напротив – она као да је подстицала унутрашњу енергију да буде приљежна, одлучна и активна. То су била два велика фактора у животу Василија Дроздова, која су и одредила његов даљи рад на црквеном пољу. Савез ума и воље омогућио је да се у њему формира човек који ради који и своје и туђе поступке изводи из разума, а не из емоција, иако му ни срчаност није била страна.

Свети Филарет Милостиви    Митрополит Платон је убрзо приметио младог наставника; уочивши његов педагошки и проповеднички таленат, успео је да у њему пробуди +ељу за монашким животом, тако да се Василије Дроздов замонашио 16. новембра 1808. године у трпезаријској цркви Св. Сергија у Лаври. Име је добио у част светог праведника Филарета Милостивог. Сам митрополит Платон га је рукоположио у чин јерођакона 21. новембра исте године, у Свето-Духовској цркви. Угледни Московски митрополит је желео да млади учитељ стално буде у Тројицкој богословији и да ради на добробит Духовне школе. Ни сам јерођакон Филарет није имао жељу да напушта богословију. Његова жеља је била да постане дежурни свештеник крај ћивота преподобног Сергија.

    Много година касније светитељ Филарет је у једној од својих проповеди рекао шта је за њега значила Лавра Преподобнога Сергија Радоњешког:

    ''Ко би могао да ми покаже малени дрвени храм, који је овде први пут добио име Пресвете Тројице? Ушао бих у њега на свеноћно бдење, док у њему пуцкета и дими се луч који даје светлост из коју се чита и поје. Срца молитвеника горе тише и светлије од свеће, њихов пламен дотиче Небо, те се Анђели кроз овај пламен њихове духовне жртве пењу на небо и силазе на земљу. Отворите ми врата тесне келије да бих могао да удахнем њен ваздух, ваздух који је треперио од гласа молитава и уздаха преподобнога Сергија и који је орошен кишом његових суза... Дајте ми да љубим праг његове келије, праг који је утабан ногама Светих и преко којега су једанпут прешле стопе Царице Небеске... Све се то налази овде: само га је затворило време, или су га упиле ове велишанствене зграде, па га крију као што прекрасни ковчези крију непроцењиво благо. Отворите ми ковчег, покажите ми благо: оно се не може ни потрошити ни покрасти; из њега се увек може зајмити, а да се у њему никада никада не смањи количина блага – може се зајмити све оно што нам је неопходно: молитва без речи, једноставност живота, смирена мудрост''.

    Тајанствени су путеви Божији. Није било суђено да се остваре ни жеље митрополита Платона ни жеље јерођакона Филарета. Јерођакону је било суђено да, напоредо са унутрашњим подвизавањем, читавог свог живота служи руском друштву. Из тихог пристаништа Сергијевске Лавре он је 1809. године био позван у северну престоницу.

Свети Филарет Московски    Контраст је био драстичан. Уместо једноставног породичног живота какав је владао у Лаври, у Петербургу су га дошекали ускомешаност и испразност световног живота, политикантство и болесни ''мистицизам''. Ове околности су допринеле да карактер јерођакона Филарета добије извесну ноту обазривости и затворености. Петербург га је дочекао неповерљиво и нељубазно, али је он, ипак, успео да све то превазиђе. На Васкрс 1809. године митрополит Мовгородски и Санкт-Петербуршки Амвросије (Подобедов) рукоположио је јерођакона Филарета у чин јеромонаха. Архимантрит је постао 1811, а 1812. године је постављен за ректора Санкт-Петербуршке Духовне академије и на тој дужности је остао до 1819. године. Како са правом истиче прот.Г. Флоровски, архимандрит Филарет се, пре свега, истакао усрдним радом и изванредним проповедима, својим поучним и красноречивим поукама и истинама православне вере. ''То је увек била жива реч, реч која мисли, надахнуто
                                                         гласно размишљање. Филаретова проповед је
                                                         увек била благовест, а не само красноречивост''.

    Педагошка делатност архимандрита Филарета за време боравка у Петербургу била је веома интензивна. За неколико година он је одржао и обрадио безмало комплетну наставу богословских наука. Судећи према ономе што су о њему рекли његови студенти, он је био сјајан и надахнут предавач: ''Говорио је убедљиво: разговетно, умно, високо, премудро; течно је давао тумачења Светога Писма. Као да је све што је говорио једноставно текло са његових усана. Умео је да тако привуче и заинтересује ученике да су они, и када би предавање било завршено, желели да га и даље слушају, не осећајући ни глад ни жеђ. Сви су сматрали да су његова предавања лако разумљива и савршена. Све је говорило о томе да се много бавио наукама''.

Свети Сергије Радоњешки    У то време су изашле прве три књиге архимандрита Филарета, у којима су била његова предавања која је дрђао студентима Академије током неколико година: ''Преглед црквено-библијске историје'', ''Белешке о Књизи Постања'' и ''Покушај објашњења 67. псалма''. Ови радови (а посебно последња) су значајни по томе што, са једне стране, представљају прве покушаје руског тумачења једног од најсложенијих и за анализу најтежих псалама и целе једне књиге Старога Завета, а са друге стране – пружају могућност да се из прве руке информишемо о томе како се почетком 19. века у Духовним академијама проучавало Свето Писмо.

    Не можемо а да не поменемо још једно важно дело архимандрита Филарета, настало за време његовог управљања академијом. У августу 1814. године цар Александар I је издао указ, који је упутио Светом Синоду, и којим је одређено да дан 25. децембар постане празник благодарења за избављење Руске Цркве и Државе од најезде Француза и још дванаест других народа. Митрополит Амвросије је наложио архимандриту Филарету да сатави посебан молебан за тај дан, што је овај и учинио. Већ 1815. године молебан је био одобрен и подељен црквама да би се на Божић према њему вршиле молитве. То је био први литургијски рад архимандрита Филарета, који је Руска Црква увела у употребу. Архимандрит Филарет је 1817. године хиротонисан за епископа, а од 1821. године, променивши неколико епархија, постао је (тада већ у чину архиепископа) митрополит Московски, што је остао све до смрти.

    Различити догађаји у вези са ратом против Наполеона допринели су да се у Русији појаве разноразне западњачке мистичке секте и масонске ложе. Цар Александар I, који је био васпитан на општим религијско-философским начелима и који је,Свети Филарет Московски уместо чврстог религијског осећања добио само неодређене представе о врлинама и хуманости, а под утицајем великих догађаја у којима је и сам непосредно учествовао, доживео је мистичко преобраћење, које га је довело до убеђења да се право, идеално Хришћанство ни у једној од постојећих хришћанских религија није испољило у потпуности. Отуда и његово настојање да пронађе религијску истину у неком апстрактном Хришћанству без Цркве и без догмата, у којем би могли да се уједине представбници разних конфесија и који би исповедали једну универзалну јеванђелску религију. Царево мишљење је делио и обер-прокурор Синода, а од 1817. године и министар новооснованог министарства за верска питања и народну просвету, кнез Голицин, који је, чак, био покровитељ секте ушкопљеника. Године 1817, додуше накратко, поново је почео да излази масонски часопис ''Сионски весник''. Широко су била популарисана дела западних мистичара.

    Нема никакве сумње да је оваква атмосфера утицала на митрополита Филарета, али је он, упркос свему, остао веран Цркви и није подлегао насталој ''мистичарској'' грозници. Он је био свестан да је у делима западних мистичара пшеница помешана са кукољем, био је свестан сложености мистичког покрета и није одобравао оштре критике каквима је био склон архимандрит Фотије Спаски (1792-1838). Архимандрит Филарет је видео да у друштву које га окружује и у којем су још биле живе идеје волтеријанства, мистичка литература подстиче буђење унутрашњих духовних снага. Као прави пастир он је увек правио разлику између заблуде и заблуделог човека, и водио је рачуна да човека не осужује строго. Сматрао је да човека, пре свега, треба поучити и убедити уз помоћ речи.

Цар Александар I Романов    По речима Г. Флоровског он је ''под покровом привлачних мистичких детаља умео да препозна живу потребу за вером, жеђ за духовном поуком и просветљењем''. Са тог становишта треба посматрати и његово активно учешће у Библијском друштву.

    Цео свој живот митрополит Филарет је посветио превођењу Светог Писма на руски језик. Он је разрадио принципе превођења и постао један од преводилаца, редактор и главни заштитник саме идеје руске Библије. Библијско друштво је основано 1812. године са циљем да се Свето Писмо прошири по Русији. Постојало је до 1828. године, када је било затворено, пошто се у међувремену претворило у оружје ванконфесионалне мистичке пропаганде.

    За време постојања Библијског друштва биле су објављене поједине књиге Старог Завета и комплетан Нови Завет. Митрополит Филарет био је аутор превода Јеванђеља по Јовану. Осим тога, митрополит је формулисао општа правила за превођење. Нека од њих су веома интересантна: ''Величина Светог Писма је у снази, а не у бљеску речи; из овога следи да се не би требало исувише држати словенских речи и израза и сматрати да су оне најважније... Требало би најпре пажљиво испитати дух речи, а затим разговор пренети разговорним стилом и тоном, а приповедање – приповедачким, и тако даље''. Упркос томе, превод Библијског друштва није био ни издалека тако савршен, па је читав подухват био обустављен. Митрополит Филарет није могао да се помири са тиме. Сматрао је да је ''сама жеља за читањем светих књига основ за духовно усавршавање'' и инсистирао на томе да се настави са превођењем Светог Писма на руски језик ''да би се потпомогло истинско просвећење свештенства и православног народа''.

Свети Филарет Московски    Када је за новог цара проглашен Николај I, архиепископ Филарет је унапређен у чин митрополита (22. августа 1826. године). То је био знак захвалности за архиепископово учешће у откривању поверене му тајне о наслећивању престола. По жељи цара Александра I архиепископ Филарет је саставио манифест којим се за наследника престола именује Велики Кнез Николај Павлович. Тај документ је тајно чуван у кремаљском Успенском храму. После смрти цара Александра, Светитељ је, својим мирним и промишљеним деловањем допринео да полагање заклетве новом цару, Николају Павловичу, протекне у Москви без икаквих немира.

    Митрополит Филарет је искористио новонасталу ситуацију и на седници Синода (у Москви, августа 1826. године) и поново поставио питање превођења Библије на руски језик. Међутим, наишао је на велико противљење митрополита Петербуршког Серафима, којег је подржао и Кијевски митрополит Евгеније. Када је маја 1827. године владика Филарет допутовао у Петербург, митрополит Серафим га је дочекао оштрим речима: ''Ако ви будете инсистирали на томе да се настави са превођењем Светога Писма, ја ћу дати оставку''. ''Ја сам одговорио'' – пише о овом догађају у својим успоменама владика Филарет – ''да би превод био користан за Цркву, зато што наши духовници још увек нису добро образовани да би у тренуцима када је то потребно могли да на прави начин користе оригиналне текстове – латинске или протестантске преводе, који су начињени под утицајем њихових догматичких учења; рекао сам да би се овај посао могао обављати спорије и пажљивије него раније... Цар Николај I РомановУосталом, ја нисам толико безуман да мислим да Цркви није потребно служење Вашег Високопреосвештенства''. Митрополит Филарет није желео да ствара раскол у Цркви и тако је превођење Светог Писма на руски језик одложено за тридесет година.

    Током првих двадесет година деветнаестог века митрополит Филарет се веома приљежно ангажовао на богословској њиви. Године 1814, док је још био ректор Академије, митрополит је, на захтев Комисије духовних школа, написао подробни ''Преглед богословских наука''. Ово дело је представљало први покушај систематизације и анбализе узајамних односа главних грана богословља. Остала најпознатија дела митрополита Филарета су: ''Излагање о разликама између Православне Цркве и Римокатоличке цркве по питањима учења вере'' (1811.), ''Разговори између онога који тражи праву веру и верника који је сигуран у то да се веч налази у правој – Православној Цркви'' – против пимокатолицизма (1813.), а посебно ''Кратки'' и ''Опширни'' катихизис – књиге у којима су сједињени дубина и строгост богословске науке са једноставношћу и приступачношћу стила, и које до дана данашњег у Цркви служе као уџбеник, као правило вере и сведочанство са којим можемо да иступамо пред иноверцима. Главно богословско дело Светитељево налази се у његовим надахнутим ''Беседама и проповедима'', у којима се осећа истински светоотачки дух.

Свети Филарет Московски     Свети Филарет је сматрао да вера треба да постане живо средиште нашег живота. Садржај вере свако треба да запамти и усвоји ''и својим захтевним разумом и целом својом душом''. Он је добро знао како мисао може да саблазни човека, али се није плашио њеног буђења, јер је веровао да се саблазан може победити само ако је човек стваралачки активан, а не ако се плашљиво скрива и клони искушења. Зато је Светитељ радо говорио да је ''богословље наука која мисли'' и то је, као заповест, упућивао свим Хришћанима. Јер, говорио је он, ''Хришћанство није незнање ни јуродивост, него премудрост Божија...''

    Митрополит Филарет је сматрао да је држање проповеди једна од најважнијих обавеза епископа и када год је за то била прилика – он је проповедао. О проповедничкој делатности митрополита Филарета И. Н. Корсунски каже да је била универзална по својој усмерености, да се ''тицала свих могућих предмета догматичке, моралне, историјске, или неке друге природе, бавила се (према потребама и могућностима) свим догађајима тога времена – по питањима спољне политике, и по питањима унутрашњег стања империје, Цркве, московске епархије... У својим проповедима митрополит је говорио и о наизглед неважним појавама у друштвеном или личном, црквеном или граћанском животу, о вишем духовном или о нижем – свакодневном ђивоту, и о разним другим стварима, тако да је било несхватљиво како је физички слаби Филарет, уз мноштво других активности и обавеза, могао да се ангажује и на овоме пољу. Нису га узалуд прозвали ''Филарет Мудри''... Он је заиста заслужио да се назове учитељем Цркве, и то не само московске, него и Руске, и не само Руске, него и Васељенске.'' Према речима И. С. Аксакова проповеднички израз митрополита Филарета био је непоновљив, то је била ''уметничка реч, која је дубоко проницала у тајне Богопознања и у строгу и моћну лепоту одевала разум Божанских истина''.Свети Серафим Саровски

    Колико год да је био значајан богословски рад митрополита Филарета, он је просто тонуо у његовој необухватној црквено-државној делатности. ''Толпм неколико десетина година духовна власт се обраћала митрополитовој мудрости и искуству у свим стварима више црквене управе, слушала његове мудре речи, савете и упутства... Може се рећи да током безмало половине века није било ни једног црквеног питања у којем није активно учествовао велики московски јерарх'' – писало у којој је умро митрополит Филарет.

    Рећи ћемо неколико речи и о томе како је Светитељ схватао позив служења у свету, у друштву. Он је тврдио да човек који је постављен на ту стазу нема права да тражи самоћу, па макар и ради подвига; нема права да се уклања од извршавања својих друштвених обавеза чак ни за кратко време. Сматрао је да је служење друштву – пут спасења, позив који црквени човек не може да одбаци по својој вољи. Непријатности које је доживљавао од власти и разних моћника, као и свест о проблемима који су му отежавали вршење многобројних душности, терали су га да помишља о повлачењу у спокојнији живот. Међутим, то се није десило: ''Чини ми се да би било добро када би ме они сами удаљили од послова, јер ако бих ја тражио да одем, бојим се да би то било бекство'', говорио је Св. Филарет Московски.



Мошти Светога Филарета Московскога



Антониј Медведев    Прве године проведене на челу московске митрополије за митрополита Филарета нису биле нимало лаке. Библијско друштво је било укинуто, а на шивотно Светитељево дело – руски превод Светога Писма – стављена је забрана. Његови катихизиси су подвргнути преправкама, а поједина лица су и њега самог оптужила за неправославност. Његови противници су успели да га испровоцирају да јавно осуди систем државне власти: ''Право, које је дато жандармској власти – право да о некоме или нечему реферише само на основу гласина и без икакве одговорности за лажне исказе, угрожава слободу администрације и одузима мир грађанима''. Овакав став митрополита Филарета достављен је цару Николају и представљен безмало као подстрекавање на непокорност.

    Не мирећи се са духом епохе, Светитељ је одлучно и недвосмислено бранио унутрашњу независност Цркве. У том смислу је карактеристичан случај са освећењем тријумфалне капије у Москви. Подигнута у част победе у рату против Наполеона, капија је, између осталог, била украшена представама неких паганских богова. Цар Николај Павлович је одлучио да лично присуствује на отварању и освећењу Тријумфалне капије. Када је царев ађутант дошао код митрополита Филарета и објасно му да је ''Цару благоугодно да се сутра освешта Тријумфална капија'', Филарет је, обореног погледа, одговорио: ''Чујем''.

    Ађутант је наставио: ''Цару је благоугодно да ваше Високопреосвештенство лично присуствује освећењу''.

    Светитељ је опет рекао ''чујем'', исто онако оборивши главу и једнако замишљен, као и малопре.

    ''Да ли нешто заповедате, ваше Високопреосвештенство? Шта заповедате да пренесем цару?''

    ''Оно што чујете'', одговорио је владика истим тоном.Свети Филарет Московски

    Када је цар запитао: ''Шта каже Филарет?'' – ађутант је рекао да га он није најбоље разумео, а затим је дословце пренео свој разговор са високопреосвећеним митрополитом.

    ''Значи тако? Онда је све јасно, рекао је цар, ''спремите ми коње: данас путујем''.

    Тако су отварање Тријумфалне капије и њено освећење протекли без цара и без митрополита. Пуковски свештеник је одслужио молебан, па се црквено учешће у том догађају на томе и завршило.

    Зато и није никaкво чудо што од 1841. године, па све до краја живота, митрополит Филарет, иако је био чла Синода, ни једанпут није био позван да учествује у његовом заседању у Петербургу. Па ипак, не би требало да да се помисли да је велики московски Светитељ био у опозицији према идеји монархије, или према цару.

    Митрополит Филарет је заступао православну државну теорију освештаног царства (ова идеја је посебно развијена у митрополитовим беседама), која потиче из веровања у то да је Бог установио монархијско државно уређење, што се потпуно уклапало у званичну тријаду ''Православље, Самодржавље, Народност''.

    Оно против чега је Светитељ увек подизао свој глас било је понашање неких државних функционера, независно од њиховог ранга, који су се према Цркви понашали као да је она ''установа правславне вероисповести'', а клир и јерархија – чиновници те установе. Митрополит Филарет је полазио од тога да ''Цар своју законитост добија црквеним помазањем'', то јест, у Цркви и кроз Цркву. А помазује се само Цар, а не и његово царство, то јест држава, те стога органи те државне власти немау никакву јурисдикцију по питању црквених послова.Цар Николај I Романов

    Рећи ћемо нешто и о архијерејској делатности митрополита Филарета. Он се руководио канонима Васељенске Цркве као мало који од тадашњих руских архијереја. Он је сматрао не само да су црквени канони практични и активни извор права, него и да су важнији од грађанских закона. Одлуке које је светитељ доносио, па макар се тицале и неке веома ситне ствари, биле су веома промишљене, брижљиво извагане и образложене. Владика Филарет је сматрао да ће и за одлуке и решења која доноси ''одговарати на Христовом суду''. Интересантно је да су његова решења и одлуке по разним практичним питањима и проблемима после његове смрти објављене и постале образац живе духовне мудрости.

    Навешћемо само два кратка примера. Ђакон једне московске цркве током читаве године није држао проповеди, правдајући се својом болешћу. Сазнавши за то, митрополит Филарет је написао: ''Болест, која током читаве једне године ђакону није сметала да служи, али му је сметала да држи проповеди, назива се лењост. Применити следећи поступак лечења: забранити ђакону да служи две недеље и за то време му дати црквењакову плату, уз обавезу да за то време састави проповед. Реферисати о даљем току ствари''. Митрополит није желео да буде строг ради строгости. Сматрао је да строгост треба да има васпитну и превентивну улогу. У својој епархији често је имао прилику да се упозна са неисправним начином живота и код народа и код свештенства.

Свети Филарет Московски    Духовни живот у народу је често имао и нездрав карактер, са сконостима према сујеверју, расколништву, или секташтву. Код монаха и свештенства такође је било проблематичних појава, које нису биле нимало безезлене: грубост, пијанство, лењост у извршавању пастирске дужности, уцењивање... Једом приликом је владика био приморан да једног ђакона, који је имао много деце, због пијанства одстрани од службе. Међутим, тежак материјални положај у којем се нашла породица кажњеног ђакона вадици није давао мира. Он је одредио да се ђаконовој жени исплаћује издржавање у висини оног дохотка који је ђакон имао док је био на дужности. Сваког месеца је непознато лице доносило новац ђаконовој жени. После извесног времена муж се опаметио, почео да живи трезвено и озбиљно, па му је владика вратио чин и место ђакона. Тада је престало и слање помоћи. Тако су се супружници досетили ко их је то за све протекло време издржавао. У своју претпоставку су се уверили
онда када им је један од оних људи који су
доносили новац рекао ко је слао ту помоћ.

    Светитељ је тежио једноставности и бежао од раскоши. Чак је и жезло, које је имао за време богослужења, морало да буде дрвено. Намештај у његовим одајама, и у Москви и у Тројице-Сергијевој Лаври, био је врло једноставан, углавном од обичног дрвета и других јефтиних материјала. Његова трпеза је, такође, била изузетно скромна. У Лаври је, на пример, у мрсне дане, узимао само млеко и јагодичасто и бобичасто воће (шумске јагоде, боровнице и малине). Али, понекад је чак и воће сматрао посластицом и раскошним јелом. За госте је увек имао спремну богату трпезу. Иако је у таквим приликама за столом био заједно са гостима, он се сао мало служио раскошним ђаконијама, а узимао је своју уобичајену храну.

Цар Александар II Романов    Не можемо а да не кажемо коју реч о посебном односу који је митрополит имао према Московској Духовној Академији. За његов име се везује реформа ове школе из 1814. године, пошто је он, као најактивнији члан тадашње Комисије за духовне школе, непосредно учествовао у претварању Славјано-Грчко-Латинске школе у Московску Духовну Академију. Током прве три године њеног постојања, а према одлуци Синода, митрополит Филарет је био ревизор новоотворене више духовне школе и пажљиво пратио њен рад. И. Корсунски пише да је митрополит Филарет према Московској Духовној школи имао ''родитељско-старатељски'' однос и да је Академија била ''његово најдраже дете''. Међутим, није тајна ни то да су постојала и другачија мишљења (на пример С. М. Соловјов је тако сматрао) – да је митрополит Филарет имао негативан утицај на Академију, укојој је угушио самосталну стваралачку мисао њених професора и предавача. Тачно је да је Светитељ често био веома строг по питањима наставе и административних послова у Академији, умео је да буде и оштар (једанпут је, рецимо, на јавном испиту из моралног богословља изрекао следећу пресуду: ''Када бих морао да бирам: или да учим оваква предавања, или да идем на робију, изабрао бих робију''), али не би било исправно да у оваквим реаговањима видимо Филаретову самовољу. Овакав став је имао васпитни циљ: постављањем изузетно строгих критеријума за све који започињу академски рад, а посебно за оне који су били натпросечно обдарени, или су били на другим одговорнм функцијама, митрополит је желео да Академија напредује и да њени чланови, чак и у ситницама, стоје на висини коју Академија захтева. ''Чувајте достојанство места којем припадате'', писао је он ректору архимандриту Филарету (Гумиљовском).

    По благослову Св. Филарета 1842. године у Академији су почела да излазе дела Светих Отаца (у преводу). Паралелно са делима, почело је да излази и штампано гласило Духовне академије – ''Додатак уз дела Светих Отаца''. Започевши систематско издавање светоотачких дела, Московска Духовна академија је показала да ради на препороду правог православнога духовног живота у целини.

Свети Филарет Московски    Под вођством Св. Филарета Академија је стекла велики ауторитет и одгајила не мали број истакнутих научника, којима се руска наука са правом поноси.

    Осим проповеди и других његових дела, постоји још једно значајно сведочанство о омоћи коју је велики пастир пружио руској књижевности. Реч је о преписци коју су, у стиховима, водили митрополит Филарет и А.С. Пушкин. Када је Пушкин маја 1828. године, у тренутцима унутрашњег очаја, написао познату песму ''Дар узалудни, дар случајни'', московски Светитељ, који је високо ценио Пушкинов таленат, осетио је у новим стиховима ''уздах изгубљене душе, роптање очајања које све прождире''. Као духовни лекар, упутио је песнику охрабрујућу посланицу, узевши и сам у руке песничку лиру. Надахнути молитвени стихови, посвећени песнику, којег су сколиле мрачне мисли, престављали су живи израз потребе да душа поново угледа животворну Христову светлост. Пушкин је то разумео. Ганут и ободрен, он са љубављу шаље своме исцелитељу песму ''Док трају игре ил' лењост празна...'', у којој говори о томе како му је митрополит ''са духовне висине'' ''пружио руку'' и ''кротком снагом љубави'' умирио ''бујну машту''. У тексту који се може наћи у свим Пушкиновим издањима даље се каже како је душу ''запалио огањ, који је отерао мрак земаљске сујете'', а песник ''у светом ужасу'' ''пажљиво слуша Серафимову харфу''. Међутим, постоји рукописна варијанта песме, у којој последњи редови (у дословном прозном преводу) гласе мало другачије:

''Твој огањ је загрејао моју душу
Она је одбацила блесак земаљске сујете
И песник у светоме страху
Пажљиво слуша Филаретову харфу''.


Свети Амвросије Оптински    Митрополитов живот је протицао у молитви и раду. Због недостатка простора поменућемо само његову бригу о народу за време три епидемије колере (1830-1831, 1847-1848. и 1853-1854. године), његову добротворну активност, сарадњу са Московским затворским комитетом, учешће у подухвату уједињења западноруских унијата са Православном Црквом, његову борбу против расколништва и секташтва, подизање Гетсиманског скита при Тројицко-Сергијевској Лаври; такође морамо поменути и његову бригу за чистоту старог црквеног појања, дубоко поштовање према Св. Серафму Саровском, чије је житије митрополит Филарет објавио и тако допринео свеопштем прослављењу Светитељевом, које ће касније уследити; митрополит је био стални покровитељ Оптине Пустиње...

    Током свих тих дугих година митрополитов духовник је био један од носилаца предања стараштва и умне молитве, архимандрит Антоније (Медведев), који је 46 година био намесник Тројицко-Сергијевске Лавре. Митрополита и намесника је читавог живота везиваа изузетна духовна блискост. Из њихове преписке, која је дошла до нас, очигледно је да је митрополит дубоко поштовао свога духовника и био пред њим истински смеран, иако је настојник Лавре истовремено њему, као митрополиту, био потчињен! Из ове преписке јасно се види да ниједну важну одлуку, како у вези са управљањем епархијом, тао и у вези са државним питањима, која су му била поверена, митрополит Филарет није доносио без саветовања са архимандритом Антонијем.Свети Филарет Московски

    Цар Николај I је умро 18. фебруара 1855. године, а на престо је дошао цар Александар II. Митрополит Филарет је покушао да искористи измењене околности и да покрене са мртве тачке питање превођења Библије на руски језик. Поводом крунисања новог цара Синод је 1856. године заседао у Москви и то је митрополиту Филарету могућност да, после дугог времена, поново учествује у његовом раду. На предлог московског митрополита Синод је, између осталог, разатрао и питање о ''пружању могућности да Православни народ чита Свето Писмо у сврхе домаће поуке, уз најлакше могуће разумевање''. Одлучено је да се обнови рад на превођењу Светог Писма.

    Најпре је обновљен рад на превођењу Новога Завета, чега су се латиле четири Духовне академије. Главни надзор и последња провера били су поверени митрополиту Филарету, који је, упркос својим позним годинама, активно учествовао у раду. Захваљујући напорном раду свих учесника у превођењу, већ 1860. године угледало је свет Четворојеванђеље, а 1862. године и комплетан Нови Завет. Превођење Старог Завета захтевало је више времена, тако да је цела Библија на русом језику била објављена тек након Светитељеве смрти, 1876. године.

    Црква није имала јединствено мишљење о Библији на руском језику. Тако јев против саме идеје превођења на руски иступао кијевски митрополит Филарет Благочестиви (Амфитеатров; упок. 1857 г.), који је сматрао да је ''словенски текст Светога Писма... светиња наше Отаџбине'', ''чисти, свежи извор живе воде, драгоцена и неприкосновена ризница Божанске Истине и Божије Речи''.Александар Сергејевич Пушкин

    Кијевски митрополит се плашио, и то не без разлога, да ће за преводом Бибије уследити и превод богослужбених књига, па би тако руски текст, који је био педвиђен искључиво за кућну употребу и боље разумевање Светога Писма, продро и у Богослужење. Он је писао: ''Код нас сада постоји потреба не за превођењем Свете Библије на руски језик, него напротив – за озбиљним и приљежним учењем словенског језика у свим нашим духовним и световним школама и за свакодневним усрдним читањем Светога Писма на томе језику. А иначе би се могло десити да, не дај Боже, после певода Библије, почну да се преводе на руски језик и богослужбене књиге... Реч Божију срозаће на ниво људске речи, као реформатори – ето у шта ће се то изродити''. Ни светитељ Феофан Затворник Вишенски није одобравао руски превод Библије. Он је сматрао да је корисније објавити тумачење уз словенски текст и његова лична делатност је била усмерена управо на израду таквих тумачења.

    Унутрашњи духовни живот митрополита Филарета био је сакривен од његових савременика; врата од његове спаваће собе редовно су била закључана, тако да нико није знао када је легао, или устајао, нити како је провео ноћ. Па ипак, од пажљивих посматрача се није могло сакрити да је његов унутрашњи живот у поодмаклим годинама донео плодове: дар пророковања и дар чудотворства, то јест светост.

Свети Филарет Московски    ''Једном приликом'' – сећа се епископ Леонид (Краснопевков) – ''рекао сам митрополиту Филарету да би било пожељно да се запишу његове мисли у вези са старообредницима. Филарет је одвратио: ''Зашто?'' – ''За будућност'', одговорио сам ја. Митрополит ми одговори ватрено и узбуђено како он осећа да је будућност покривена тамним облаком и да ће људи, када груне бура, бити толико погођени грмљавином и громовима да ће заборавити све што је до те буре постојало''. Епископ Леонид пише још и ово: ''А.Н. Муравјов је причао да владика будућност види као велику несрећу и пренео ми његове речи: ''Када гледам малолетну децу, не могу да останем равнодушан јер знам шта ће све морати да доживе у своје време'', и ту је митрополит заплакао''.

    Друго пророчанство, наик на оно претходно, може се прочитати у писмима преподобног Амвросија Оптинског: ''Запамтио сам речи митрополита Филарета који нам је саветовао да не правимо окове за иконе зато што се приближава време када ће злонамерни људи скидати окове са икона''.

    Има много случајева кафа су људи, по молитвама светитеља Филарета, добили чудесну помоћ, уразумљење и исцељење. Те случајеве је сакупио и објавио Е. Посељанин у књизи ''Руски подвижници 19. века''. Овде ћемо навести само један мање познати пример. Митрополит је исцелио монахињу, која је са московским Светитељем била у посебној духовној блискости. Митрополит Кијевски и Галицки, Филарет (Амфитеатров)Млада монахиња је патила због чини, бачених на њу, исто онако као што је и света мученица Јустина патила од чини. Митрополит Филарет ју је излечио, јавивши јој се у сну. Прочитао јој је 60. псалам и заповедио јој да сваки стих понови за њим, а затим и да свакога дана чита тај псалам.

    У недељу 19. новембра 1867. године митрополит Филарет је, заједно са двојицом јеромонаха, служио Божанску Литургију. ''Лице митроплита Филарета је увек за време Литургије сијало, а његов дух ликовао'' – прича епископ Леонид – ''сви су знали да је он после службе кротак и приступачан; када је сам служио Свету Литургију, обично је пакао. Међутим, на дан своје смрти, за време освећења Светих Дарова његова радост је била некако посебна, а сузе обилне''.

    После Литургије, Светитељ је у својим просторијама примио новог московског губернатора и прилично дуго разговарао са њим. Пред ручак је сео да нешто пише. После десетак минута неко је дошао да га подсети на ручак и затекао га како клечи, одупирући се рукама о под. Већ тада није могао да говори, а нешто пре три сата после подне Анђео, добивши од Бога заповест, мирно је узео праведну душу великог јерарха руске земље.

Свети Теофан Затворник    Након дирљивог опроштаја са московском паством, његово тело је предато земљи и положено у посебно подигнутој капелици на јужној страни храма Светога Духа у Тројице-Сергијевој Лаври, где и данас почива.

    Читајући говоре, који су се могли чути над гробом почившег митрополита, не можемо а да не истакнемо оно што је заједничко за готово све говоре: безмало сви говорници одали су митрополиту Филарету дужно поштовање и изразили дубоку љубав према њему као чувару Православља и безмало сви они молили су га да буде молитвени писредник Руске Цркве и целе Русије пред Божијим Престолом. Делећи веру наших отаца у делотворност светитељских молитава, које су нам потребне посебно у ово наше немирно и мрачно време, придружимо се и ми молитвама наших предака:

    ''Молитвама светитеља Филарета, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас''.



Мошти Светога Филарета Московскога





Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Руска хералдичка колегија

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер