Ђакон мр Ненад Идризовић
СВЕТОСАВСКА ВЕРТИКАЛА –
БОГ, КРАЉ, ДОМАЋИН
Симфонија Цркве и државе
Како у Византији тако и у Србији за време светог Саве, становништво било je углавном хришћанске православне вере. Сама та чињеница омогућила је да се питање односа између државе и Цркве решава јединствено. Полазило се од основне поставке да један исти народ припада и држави и Цркви, тј. грађани државе су истовремено и чланови Цркве. На тим основама је постављен и развијен систем сагласја, складности и узајамности Цркве и државе у Византији и Србији. За неометано спровођење таквога система најодговорнији су владар државе и поглавар Цркве. Српска именица сагласје, представља тачан превод грчке именице симфонија; овако је Свети цар Јустинијан (владао од 527 до 565 године после Христа) означио однос складне сарадње царске и црквене власти. Иначе, сматра се да је реформа законодавства била један од Јустинијанових највећих подвига. Осим што је кодификовао све до тадашње законе, цар је донео и низ новела, потпуно нових законских прописа, којима је заправо осавремењено читаво законодавство. Кроз симфонију, људима у држави омогућено је да слободно и одговорно дају цару царево - али не више, а Богу Божије - али не мање. Смисао ове теорије јесте да се схвати, да је само један врховни извор власти - Бог, што проистиче и из Христових речи кад га је Пилат питао: ,,Одакле си? А Исус му не одговара. Пилат му тада рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Исус одговори: не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дато одозго” (Јн 19, 9-11).
Два највећа Божија дара међу људима
Свети Сава је укључио у Законоправило (гл. 45) превод са грчког језика зборника Јована Схоластика у 87 глава, где је обухваћен увод шесте новеле цара Јустинијана и који гласи у преводу према Иловичком препису из 1262. године и према грчком изворнику овако: ,,Највећи дарови Божији међу људима, дати човекољубљем одозго, јесу: свештенство и цесарство; прво лежи да служи ономе што је божанско, а друго, да управља и да се стара о ономе што је људско. А оба, исходећи из једног истог начела, украшавају људски живот; јер царевима не може бити ништа тако важно као част свештеника који се за њих саме увек Богу моле. Јер, ако су први у свему непорочни и ако пред Богом буди имали смелост, а други правилно и како доликује почну украшавати предате им градове и оне који су под њима, постаће некакав пријатан склад све што људском животу дарује добро. А то ће бити, верујемо, ако се сачува надзирање свештених правила који су апостоли-праведно хваљени и слављени, и очевици Божије Речи - предали, а свети оци очували и казивали”.
Цар Јустинијан I (527-565) са својом пратњом:
поред њега се налази епископ равенски Максимијан:
мозаик из апсиде базилике Сан Витале у Равени, из 547. године
Као што видимо, свештенство и царство су непоходне организације људског друштва, јер постоје по вољи Божијој и стога обе имају суверену власт. За постизање циља да раде у истој сфери – људском друштву, неопходна је сагласност међу њима, сагласност која је могућа само онда када се обе организације потчињавају истим нормама, канонима који су дати од светих апостола и сачувани од светих отаца. У пракси се та симфонија изражава у узајмној помоћи -молитвом, с једне, и влашћу, с друге стране.
Православни хришћани нипошто нису аполитична бића-напротив! По умесним и тачним речима једног нашег угледног теолога, човек је "боголика личност, жива икона Божија, и отуда по самој својој природи, али и по своме коначном есхатолошком назначењу, он је биће заједнице и за заједништво, друштвено и дружевно биће, политичко или ако Аристотелов речник заменимо хришћанским - саборно и црквено биће".
Однос Цркве и државе за време светог Саве
Свети Сава је у основи прихватио разрађену византијску идеологију о односима између Цркве и државе, али је осећао потребу да у том односу озакони нешто што је својствено Србима. Стога је разумљив Савин опрез да из византијске законске грађе не унесе у Законопрвило ништа што би могло да послужи представницима државе или Цркве за превласт. Симфонија не само да искључује злоупотребу власти, него обавезује, колико Цркву толико и државу, на међусобну сарадњу за добро народа, тако што се узајамно уважавају и помажу, а да при томе једна другој не задире у основе устројства и управљања. Из складне сарадње Цркве и државе, којима су се обично и границе поклапале, развила се снажна Немањићка Србија, у којој је Српска црква забележила свој највећи процват у сваком погледу.
За време светога Саве није владао ,,цезаропапизам”, јер ни у једном тренутку држава није господарила Црквом. Црква служи, али њена је и дужност да служи, под условом да то служење буде по љубави, а не по чиновничкој дужности. Савини биографи сведоче да Сава заповеда да се сазове сабор клира и народа, а не Стефан, да Сава поставља епископе и игра главну улогу у избору свога наследника архиепископа Арсенија. Свети Сава није теократски управљао државом и одређивао њену политику, али је успостављао мир (спољашни или унутрашњи) кад год се за то указивала прилика. Свети Сава је успоставио органску заједницу између Цркве и народа. Божанским надахнућем ојачао је дух народног јединства под једним владарем и лозом Немањића. Саздао је државотворно родољубље и домаћински поредак по светосавској вертикали - Бог, краљ, домаћин.
Свети Сава, први архиепископ српски, и Свети Симеон (Стефан Немања):
фреска из Манастира Студенице, из Краљеве Цркве
(задужбине српског краља Милутина), рад из 1314. године
|
