Грб Краљевине Србије Грб Центра

SPIRITUAL PATRONAGE
ДУХОВНИ
ПОКРОВИТЕЉ

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ
(2005-2016)

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR CULTURE
ОДБОР ЗА
КУЛТУРУ

BOARD FOR HISTORIOGRPHY
ОДБОР ЗА
ИСТОРИОГРАФИЈУ

BOARD FOR POLITICAL THEORY
ОДБОР ЗА
ДРЖАВОТВОРНЕ И
ПРАВНЕ СТУДИЈЕ

BOARD FOR THEOLOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
БОГОСЛОВСКЕ
СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''



ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ



НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА
НАБАВИТЕ НАША ИЗДАЊА

 

Facebook
Facebook

 

YouTube
YouTube

 

Удружење за Борбу
Против Болести Зависности
''Свитање''
УДРУЖЕЊЕ ЗА БОРБУ
ПРОТИВ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
''СВИТАЊЕ''

 

EDICT OF MILAN 313-2013
МИЛАНСКИ
ЕДИКТ

Чланица:

Conférence Monarchiste Internationale
Међународнa
Монархистичкa
Конференцијa





064/ 800 47 90
czipm@yubc.net













Његово Високопреосвештенство Г.Г. Амфилохије (Радовић),
архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски,
зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког




У СПОМЕН
СВЕТОРОДНЕ ЛОЗЕ ПЕТРОВИЋА*







   Нову вам заповијест дајем, да љубите један другога. Ако вас свијет мрзи, знајте да је Мене прије вас омрзнуо. То су ријечи, драга браћо, и сестре, које смо данас прочитали из Светог Јеванђеља, свете и благе вијести изговорене, не устима смртнога човјека, него устима живога и бесмртнога Богочовјека. Ријечи које су и позив и опомена сваком људском бићу на узајамну љубав – заповијест је нова и стара. Стара колико свијет, а нова колико сваки човјек који се наново рађа у овом свијету, обасјан свјетлошћу вјечном и бесмртном.

   ''Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свим бићем својим, и љуби ближњег својега као себе самога.'' О те двије заповјести виси људска судбина; те двије заповјести садржане су у оној новој заповјести, ''да љубите један другога''. То је позив и призив сваком људском бићу, и сваком народу; но то је и опомена: ''Ако вас свијет мрзи, знајте да је Мене омрзнуо прије вас''. То је трагика људске историје: оно што је најсветије и носиоци најсветијег, увијек су, по некој дубљој законитости, морали да прођу преко распећа на Крсту, преко гоњења и преко страдања, да би свјетлост правде могла да засија у пуној својој љепоти и пуној својој снази.

   То је потврдио и Онај Који је изговорио ове ријечи: - ''А ако су омрзнули господара, утолико прије ће омрзнути његове слуге.'' Он је проглашен за Велзевула, за оног који разара Храм и Закон; Он је распет и погребен и сахрањен од руку злочинаца.

   А послије Њега, по Његовој ријечи и по Његовом пророштву, сваки онај који је желио праведно и честито да живи, био је гоњен као и Он. И заиста, не може бити слуга већи од господара свога. ''Ако су Мене омрзнули, и вас ће омрзнути''. Та истина, та ријеч се остварила, кроз историју, на сваком човјеку, који је истински кренуо правим и праведним путем.





   Та света истина, и први онај позив, и ова опомена, остварила се и на нашем народу. Остварила се и на светородној лози Петровића, чију тристагодишњицу у животу Црне Горе и српског народа и свештенства уопште, ми овдје прослављамо у светом њиховом храму, посвећеном имену Божијем и у част светог Великомученика Георгија Побједоносца.

   Немамо времена да исцрпно говоримо појединачно о сваком од њих и изложимо њихов живот. Но, ако их се и тек дотакнемо, почев од владике и Митрополита Данила Стјепчева, па све до краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, видјећемо да се на њима, на тој седморици, на тих седам сјајних звијезда на нашем небу духовном, државотворном и моралном, да се на свима њима зеједно, и на свакоме појединачно, на свој начин, остварила наведена истина јеванђељска.

   Велики Владика Данило је веома млад примио на себе тешко бреме, и духовно и државотворно Црне Горе. Од самог почетка (1697.г.), сударсилама Истока и Запада. Приклијештен између моћне Турске империје и домаћега зла, бројних потурица, који су се у братствима потурчили, с једне стране, а с друге стране притијешњен латинским лукавством, које је на све начине покушавало да премами његов народ, Богом њему повјерен.

   То је онај Владика Данило, који је побјегао са турског конопца и колца из Српске у Зету и једва спасио главу своју. Али то његово вјешање у Српској, утврдило га је у вјерности своме роду и вјери Православној. Заклео се тада владика Данило, да ће бранити хришћанско и слободарско достојанство своје Црне Горе.

   Ту заклетву је и одржао до своје смрти (1735.г.). То је онај владика Данило, који је од тадашње млетачке инквизиције, такође био осуђен на смрт. На све начине су покушавали да га отрују, јер је реметио њихове планове, на овим просторима, и на Балкану, као што одувијек, свакоме злу, и свакоме мраку, ове горе и планине ремете планове. То је онај Владика, који је себе називао ''војводом Српске земље'', који је у себи носио велику мисао Црнојевића и Немањића и Светог Јована Владимира; који се витешки борио и чувао, на првом мјесту, своју душу и своју вјеру, а онда и све остало што са тим иде.





   Послије њега су дошли, ништа мањи мученик, његов насљедник, Владика Сава и његов синовац Владика Василије Петровић, који је своје кости оставио у Русији. Ено и данас његовог гроба у Петрограду, поред Суворова, и на њему натпис: ''Митрополит Црне Горе и Скендерије, егзарх српскога пећкога трона''. Велик је и видовит био Владика Василије. Гајио је велику замисао ослобођења, не само Црне Горе него и ширих српских простора, уздајући се у моћну заштиту Православне словенске Русије и руског цара. Ону заштиту, коју је призвао, прије њега, његов предак Владика Данило, који је први успоставио везе са великом словенском заштитницом Православном Русијом. Наставио их је и Владика Сава, поучен његовим примјером. Владика Василије је написао и ''Историју Црне Горе''. Велике замисли његове нијесу се оствариле у његово вријеме, требало је да прође још времена, али је он посијао свето ослободилачко сјеме, као и Владика Данило прије њега истрагом потурица (1707.г.), битком на Царевом Лазу (1711.г.) и другим крвавим ратовима онога времена. Тако је, дакле, и Владика Василије који се млад упокојио, оставио великог трага и великог спомена иза себе.

   Он и Владика Сава предали су ту свету небеску лучу, њиховом насљеднику Светом Петру Цетињском, највећем у светородној лози Петровића. Ономе, који је, пуноћа свега онога што се прије њега догодило, и ономе који је Свети коријен свега онога Светога што се у Црној Гори дешавало послије њега све до данашњег дана, и што ће се догађати и у будућности вјековима. Велики мученик, велики страдалник, велики правдољубац, велики измиритељ, велики чудотворац, велики испосник, мали цар Давид који је ратовао са моћним Голијатом и који га је побиједио, не својом снагом, не уздањем у коње и коњицу, него уздајући се у Господа Бога, у име Божије, које је за њега било ''суд и правда''.

   И кад је мирио племена и братства и кад год је ратовао против неправде, било домаће. Било турске, било наполеонске, увијек је имао пред собом име Божије, вјечно и непролазно, као суд и правду. То је имао у уму свом гледајући оно што он дјела и оно што други дјелају. Није својом памећу мјерио свијет око себе, него је именом Божијим мјерио и себе и свијет. У име Божије се уздао; на Њему је градио све што је саградио: Стегу и Законик, и побједе на Мартинићима и Крусима и све остало. Зато му је грађевина вјечна и непролазна, јер није грађена на пијеску него на станцу камену.

   Заповијест ова Христова, била је заповијест које су се држали Владика Данило, Владика Сава и Василије, које се нарочито држао Свети Петар Цетињски. ''Нову заповијест вам дајем: да љубите један другога'' – то је он проповиједао непрекидно, дан-ноћ до своје дубоке старости, и оронуо, са болесничког одра, позивао је Црногорце на ту заповијест да се међусобно помире, да се откажу зла и зависти, да се обједине око светиње, да се загрле у име Божије и снагом Божијом.





   То је био Свети Петар Цетињски, онај који је изабрао овдје на Његушима, свога синовца Рада Томова, којега је духовно родио. То што имамо Горски Вијенац и Лучу Микрокозму, Шћепана Малог, Свободијаду и Цетињског пустињака, и остала дјела, то је благодарећи његовом стрицу и учитељу, његовом васпитачу Светом Петру Цетињском. Све што је велико у владици Раду, то је оно чиме га је задахнуо и надахнуо његов стриц Свети Петар Цетињски. Зато није случајно, да је Петар II Петровић Његош, свога стрица прибрао лику светих 1834.г. Исто тако није случајно, то што је он тражио, и проклео сваког Црногорца који то не испуни, да га сахране у црквици Светог Петра Цетињског на Ловћену, који га је подигао на светионик да свијетли поколењима. Знао је то Петар II Петровић Његош, и зато му је био благодаран до последњег свога издиханија.

   На Ловћену тога олтара, посвећеног имену Божијем и његовом стрицу Светом Петру Цетињском, данас нема. Срушила га је и оскрнавила безбожна рука, погазивши завјештање, и тиме, потпавши под проклетство великог пјесника, који својим дјелом надахњује поколења.

   Значајан је био и књаз Данило. Кратко је владао Црном Гором, али је и он продужио традицију својих предака, светородне лозе Петровића. Нарочито је то учинио краљ и господар Црне Горе, Никола I Петровић, син великог војводе Мирка, бранитеља манастира Острог – девет крвавијех дана, у којим је војвода Мирко бранио Острог, остали су запамћени у историји, и неће се избрисати из памћења докле траје свијета и вијека.





   Књаз Никола и његова честита књагиња и краљица Милена, оставили су дубоког трага у нашој историји и ударили снажан печат на нашу судбину. Они су такође, свједочили и држали се оне велике заповијести о љубави и потреби љубави, како у породици, селу, тако и у граду, и у народу и у држави, међу народима и међу државама. То је био њихов став и њихово животно начело. Без обзира на сва искушења, они су знали коме Богу служе и коме се Богу клањају, коме народу припадају.

   Краљ Никола ће се памтити као краљ, витез и творац савремене Црне Горе, као носилац мисли свестраног ослобођења и чувар косовске идеје и завичаја. Такав је укратко био краљ Црне Горе и Брда, Никола I Петровић, такви су били свих седам Петровића, који су красили небо Црне Горе, небо нашега Српскога рода и небо читавог словенства. И зато се, с правом, Петровићи називају светородном лозом. Светородна лоза је она лоза која рађа, не само чојство и јунаштво, из које се рађају, не само витези и јунаци, него из које се рађају и свеци.

   Много је плодова које рађа земља и људски род. Много је великих људи, у историји али највећи људи у роду људском, у једном народу, у једном пламену јесу свеци Божији. И највећи дар који може подарити и изњедрити из себе једно племе или братство, један народ, јесте светитељ.

   Ми се данас сјећамо свију њих пред Богом, на овај празник Светога Георгија, њихове крсне славе. Светог Георгија, који је био узор свију њих као Крсна слава и Крсно име. Свети Георгије је такође посвједочио своју вјерност истини Јеванђељској – да треба љубити ближње своје и да треба бити спреман на жртву за оно што је добро, свето и честито. Зато се и назива Великомучеником Георгијем.

   Као и он, тако и ова светородна лоза заслужила је да јој се име спомиње, јер су Петровићи оставили дјела иза себе која су неизбрисива, оставили су свој спомен, своју духовну и моралну видовитост и просвећеност, да се њима надахњују и просвећују покољења.





   Отуда, све дотле, докле буде светородна лоза Петровића а прије њих Црнојевићи и Немањићи, а прије ових Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик, докле они буду надахњивали покољења у Црној Гори, дотле ће бити Црне Горе. Не дај Боже да заборавимо на њих, и не дај Боже да они забораве нас. Тада овакве Црне Горе више не би било, него нека друга Црна Гора, непрепознатљива, историјски непозната, која не припада ониј Црној Гори, какву знамо од X вијека па све до ХХ вијека.

   Дубоко сам увјерен, да ће ова светородна лоза, као и сви који су прије њих надахњивали и водили наш народ вјером правом и правдом Божијом, надахњивати и будућа покољења у Црној Гори, све док буде било овога камења и докле буде Црне Горе. А ова заповијест, којом су они живјели остаје на снази и за све људе и народе: ''Нову заповијест вам дајем, љубите један другога''; и као опомена: ''ако свијет вас омрзне, знајте да је прије вас Мене омрзнуо''. Заиста све што је добро у историји пролази и прошло је преко Крста! ''Васкрсења не бива без смрти''. Ова кратка ријеч Ловћенског пророка то исто потврђује и свједочи.

   Нека би Бог и нас надахнуо и укријепио да продужимо путем који су прокрчили наши преци да би иза нас остало широког трага као и иза њих што је остало.

   Богу нашем, који нас је обдарио светородном лозом Петровића и свим оним светим и узвишеним у роду нашем, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.





*Обиљежавање тристогодишњице светородне лозе Петровића.

Његуши, на Ђурђевдан, 1997.

НА РУССКОМ
rus

ΣΤΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ
gre

ÎN ROMÂNĂ
rom

НА БЪЛГАРСКИ
bul

IN ENGLISH
eng

EN ESPAÑOL
esp

Српска Православна Црква

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара


Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Димитрије Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Принцезa Катаринa (Toмиславова) Карађорђевић

Фондација Принцезе Јелисавете Карађорђевић

Руски Царски Дом

Грузински Краљевски Дом

Грчки Краљевски Дом

Румунски Краљевски Дом

Њ.В. Цар Симеон II Сакскобургготски од Бугарске

Друштво Српских Грбоносаца ''Милош Обилић''

Сибирска хералдичка колегија

Burke's Peerage & Gentry International Register of Arms

Хералдички Уметник Срећко Никитовић

Хералдички Уметник Небојша Дикић

Хералдички уметник Љубодраг Љ. Грујић

Хералдички уметник Ђорђе Реџа

ПОСМАТРАЧ

Издавачка кућа ''Конрас''

Савез Православних Хоругвоносаца

Русское Имперское Движение

Иконограф
Драган Јовановић

Српска.ру

Часопис за књижевност и културу ''Људи Говоре''







веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер