Coat of arms of The Kingdom of Serbia The Center for Research of Orthodox Monarchism Coat of arms of The Center for Research of Orthodox Monarchism
MAINABOUT USSYMBOLSACTIVITIESTREASURYNEWLINKS WRITE US

HIGH PATRONAGE
ВИСОКИ
ПОКРОВИТЕЉ

BOARD FOR HERALDIC AND GENEALOGICAL STUDIES
ОДБОР ЗА
ХЕРАЛДИЧКЕ
И ГЕНЕАЛОШКЕ СТУДИЈЕ

Serbian Orthodox Action ''Sabor''
СРБСКА
ПРАВОСЛАВНА
АКЦИЈА
''САБОР''

 

ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!








Марко Б. Димитријевић






СВЕТОСАВЉЕ,
ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
И МОДЕРАН СВЕТ






Свети Николај Жички и Охридски и Свети Јустин Ћелијски
(Раде М. Павловић)






«Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. To двоје ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете на век.»

Свети Николај Жички и Охридски



«Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект... Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи ради ствари и због ствари, као у Европи.»

Свети Јустин Ћелијски





    Сведоци смо увелико практикујуће идолатрије према савременој Европи, коју неуморно исповеда и пропагира овдашња јавност, наметајући је народу коме се европске интеграције постављају као кључ за решење свих недаћа, а Европска унија представља као својеврстан рај на земљи. Међутим, православни Хришћани знају (или би макар требали да знају) не само истину да таквога места на земљи не може бити, већ и чињеницу да су савремна Европа, и пре свега европски Запад, као њена духовна локомотива, засновани на потпуно антихришћанским начелима. Православним Србима и православним Хришћнима уопште, такву поруку, у другој половини ХХ и на почетку XXI века јасно и недвосмислено саопштавају сви велики православни духовни ауторитети попут атонских или руских стараца и подвижника, или духовника Руске заграничне Цркве. Ипак, чини се да су такву поруку најпрецизније и најобимније исказали наши нововековни србски Свети Оци – владика Николај Велимировић и авва Јустин Поповић. У делима и беседама ових духовних горостаса, на диван начин се потврђује континуитет светоотачке борбе за ослобођење и одбрану своје пастве и својих ближњих од чељусти духа времена. Овај дух је увек у мањем или већем нескладу са хришћанским идеалом а поготово се то може рећи за ново доба које више од било ког другог периода у повести човечанства обилује пауковим мрежама духовне смрти као и предапокалиптичним знацима о којима се говори у старозаветној књизи Светога пророка Данила, као и у Откровењу Светога Јована Богослова и другим новозаветним књигама.

    Но вратимо се садашњим «европским» приликама у Србији, и покушају њихове анализе кроз призму ставова поменутих савремених србских Светих Отаца који у овим смутним временима попут светионика указују на све странпутице, али и указују на прави пут, који је усаглашен са јеванђељем Христовим.

    Чак и од стране многих Срба, који себе сматрају патриотама, могу се чути ставови, по којима нема ничег лошег у томе да наша земља постане члан Европске уније, под условом да сачува свој духовни и нацинални идентитет. Међутим, то звучи отприлике као када би се казало: да нема ничег лошег у томе да се неко ваља у блату али под условом да се у том истом блату и неискаља.

    Заправо, чини се помало и неумесним говорити о тежњи да се духовни и национални идентитет србског народа очува с обзиром на чињеницу да је оданост православној вери, и вредностима србске културе и традиције, код данашњих Срба на веома ниском нивоу. Стога је потребно је истаћи као начело – борбу за духовну и моралну обнову Србства на светосавским темељима, која једина и може проузроковати одговарајућу државотворну обнову, те у светлости тако прокламованих циљева посматрати тежњу ка уласку у Европску унију и уопште тежњу ка тзв. европским и евроатлантским интеграцијама.

    И постојеће стање, веома је духовно непогодно по питању борбе за обнову насушно потребног светосавског духа у србском народу, а оно би постало сасвим сигурно још непогодније уласком у Европску унију. Наиме, постојеће стање, у политичкој сфери већ подразумева посредну окупацју Србије а у духовној, подразумева робовање духу времена, односно духу модерног света, који са православно-хришћанског становишта, јесте својеврсно духовно блато.

    С обзиром на правило делимичног преношења надлежности држава чланица на наддржавни ниво ЕУ, евентуално ступање наше земље у чланство ове организације, подразумевало би, још већи степен њене потчињености (нама изразито непријатељским) светским центрима моћи (који господаре и Европском унијом), што подразумева и још дубље духовно уподобљавање модерном свету. А и само испуњење услова за такво чланство, подразумева чињење оних дела и доношење оних правних норми, које представљају одраз таквог уподобљавања. Не мислимо притом само на испуњење захтева везаних за изручење Срба србождерском псеудосуду у Хагу, већ и на доношење закона који омогућавају или подстичу додатно либерализовање друштва, нарушавање остатака патријахалности и срозавање морала.

    Дакле, теза о противречности између борбе за духовну и државотворну обнову Србства на светосавским темељима, и равнодушног или чак позитивног односа према спроводећим европским и евроатлантским интеграцијама, почива на чињеници да су духовне основе савремене Европе и модерног света уопште, сасвим супротстављене православно-хришћанском погледу на свет, а самим тим су супротстављене и светосављу као православном хришћанству србског стила и искуства. Стога је потребно детаљно утврдити и образложити разлоге поменуте супротстављености.



ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА –
ДУХОВНА ОСНОВА МОДЕРНОГ СВЕТА




«У својој хришћанској епоси, кад је Запад био православан, он је видео духом и гледао умом. Но, што се више удаљавао од хришћанске истине и врлине, то се његов духовни вид све више скраћивао, док у двадесетом веку није сасвим потамнео. »

Свети Николај Жички и Охридски





    Романо-германски Запад, своју самобитну цивилизацију, основао је на темељу замене Творца за творевину односно отпадања од јединствене православно-Хришћанске цивилизације, чија је периферија првобитно био. Завршетак првог ступња овог процеса, јесте отпадање од православне Цркве Христове у XI веку, и дефинитивно одбацивање изворног Хришћанства. У скаладу са тим, на римокатоличком Западу све више нестају елементи хришћанског духа, а све се више појављују застрањења попут: папоцезаристичког властољубља, повратка паганско-античком узору лепоте у уметности, индугеленција, спаљивања живих људи «у име Христа», агресивног и лукавог наметања вере, организованих пљачкашких похода, колонијалне политике и суровог робства, рационалистичке и схоластичке еклисиологије, начела «папске непогрешивости», језуитског лицемерног морала по коме «циљ оправдава средство» итд.

    Као својевремена реакција на римокатоличка застрањења рађа се у XVI веку протестантизам који ипак представља још дубљу јерес од римокатолицизма, јер у својој сржи садржи хуманистичко начело постављања човека уместо Бога, као мерила свих вредности. Из таквог гледишта, происходи и погубан став по коме за спасење душе нису нужна добра дела већ искључиво вера. Последице таквих духовних полазишта, оличене су у константном либерализовању и прилагођавању протестантизма духу времена.

    Као још један (протестантизму сродан) вид бунта против римског свештенства, јавља се у XVIII веку «просветитељски» покрет, који испољава јасне секуларистичке и рационалистичке тенденције. Кулмнинација и политичко оваплоћење овог покрета, јесте Француска револуција чије се идеје шире Европом током XIX века. Она не представља само бунт против римског свештенства већ и бунт против Бога, најављујући установљење савеза евроатлантског Запада са ђаволом, насталог у XX веку.



ДУХ ДАНАШЊЕГ ЗАПАДА




«Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка. He зна за други свет. He осећа озон небесни. He види у сну Анђеле и Светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат га утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је.»


«Европа пре свега не зна чија је. Онда она не зна ко јој је пријатељ а ко непријатељ. Она не зна кога да зове Оцем а кога Сином, због чега је попљувано у њој очество и синовство, родитељство и чадство. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања, тј. оно што Жидови хоће и желе, јер им је потребно прво да се изједначе законски са хришћанством, да би после потисли хришћанство и учинили хришћане безверним, и стали им петом за врат. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. И то је све у намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо Христов ставе свога јеврејског месију, не знајући ни дан данас да је то сам Сатана, који је отац њихов који их је зауздао својом уздом и бичује их својим бичем.»

Свети Николај Жички и Охридски





    Тековине Француске револуције јесу и либерална демократија, која уместо вере у Бога истиче начело «слободе» и комунизам, који настаје као реакција на либералну демократију, а истиче начело «једнакости», као и паганско-националистичке доктрине фашизма и национал-социјализма, које настају као реакција и на комунизам и на демократију, а које обожавају начело «братства» при чему фашизам деификује (обожава) државу а национал-социјализам - расу. У сукобу ових идеолошких чеда богоборне Француске револуције, победу односи либерална демократија, а централно место у оквиру Запада добијају «Сједињене америчке државе», које постају главни стуб и држава - узор савремене западне цивилизације, коју услед такве еволуције, није више адекватно звати «романо-германском» већ евро-атлантском.

    Површним гледањем, можда се оваква оцена демократије, као антихришћанске идеологије чини преоштром, поготово ако се положај православне вере у демократским друштвима источноевропских поскомунистичких држава упореди са некадашњим њеним положајем у временима отворено антихришћанских комунистичких система. Али уколико ствари сагледамо дубље, антихришћански карактер демократије бива очигледан. Наиме и поред давања слободе деловања Цркви, демократски системи омогућавају и поплаву идејних и духовних отрова са запада предвођеним бездушном рекламаторском капиталистичком културом. У таквој поплави, православно Хришћанство има статус маленог острва, које је окружено морем етичке, духовне и културне срозаности, чак знатно веће него некада у отворено безбожничком комунизму. Но, тај «виши ниво» јавног морала у комунизму, није имао духовну и религиозну основу те је представљао кулу без темеља. Рушевине те куле, оличене су у демократском моралном расулу о коме говоримо, а које у државама источне Европе настаје сломом комунизма почетком деведесетих година прошлог века.

    Истина, власти, медији и већински део јавности у данашњим прозападним и демократским системима држава традиционално православних народа, имају одобравајући став према православљу, али најчешће само онда када се оно схвати као својеврсна породична реликвија или фолклорни привезак. Свако удубљивање у веру или покушај изградње истински православног покледа на свет, неминовно у прозападним демократским системима добија етикету затуцаности и мрачњаштва, а покушај политичког деловања са православног становишта, добија етикету фашизма, антисемитизма или екстремизма.

    Веома перфидна антиправославна делатност у поменутим демократским системима јесте чињеница да државне власти и наддржавни центри моћи у сарадњи са одговарајућим групацијама унутар црквене организације, подстичу прилагођавање православља духу времена, то јест његово разводњавање, протестантизовање и изједначавање са осталим верама, односно уједињавања мимо Христа, које је поменути савремени србски светитељ авва Јустин Ћелијски, именовао као свејерес екуменизма. Дакле такав покушај демократских фактора да се православље преобрази и учини нечим другим, јесте перфидан покушај да се оно уништи. Стога је јасно због чега је Свети Николај Жички, у својим Речима србском народу кроз тамнички прозор, демократију назвао ђавољим изумом (у поглављу поменуте књиге «О Јеврејима»).

    Но вратимо се анализи западних духовних кретања чије искодиште представља основну грађу духа модерног света. Уз неспорни западњачки континуитет човекоцентричности, ипак треба истаћи неколико битних разлика између савремене евро-атлантске цивилизације, и њеног романо-германског изворишта. Романо-германски Запад, управо због својих застрањења, постао је плодно тле за јудаизацију, односно постепено запоседање свих утицајних позиција широм западних држава од стране припадника међународног јеврејства, које је овладавање Западом искористило као одскочну даску за потоњу светску доминацију. Таква јудејска доминација, кроз православну светоотачку призму, третира се као предуслов за долазак и зацарење Антихриста које је проречено у Светом Писму, а које претходи другом доласку Господа Исуса Христа на крају времена.

    Поменути елемент јудаизованости јесте главно обележје савременог атеистичког евроатлантског Запада, која га разликује од старог романо-германског римокатоличког Запада. Са САД у главној улози и начелима либералне демократије, капитализма, материјализма, хедонизма и секуларизма, као и уз политички и економски доминирајући ционистички фактор (ционизам = јеврејски расизам) и уз његове идејне и духовне отрове (попут сексуалне револуције, модерне музике, холивудске псеудоуметности...) још више је продубљен онај јаз између Бога и западног човека, који је претходно створила римокатоличко-протестантска романо-германска цивилизација.

    Једна од кључних одлика западне цивилизације (како старе романо-германске, тако још више и савремене евро-атлантске) јесте наметање својих културних, духовних и политичких облика остатку човечанства. Из данашње перспективе, јасно је да је овакво стремљење било доста успешно, те модеран свет можемо третирати као западноцентричну цивилизацију, односно као поредак у чијој се сржи налазе принципи материјалистичког, хедонистичког и рационалистичког Запада, који су у мањој или већој мери прихваћени у највећем делу човечанства, или су му пак наметнути. У таквом поретку, људима је намењено да буду обични шрафшићи глобалне наддржавне машинерије, безлични потрошачи и грађани испраног мозга, који тако уподобљени антихришћанским центрима моћи заједнички са њима, утиру пут Антихристу.

    Управо је зато и Европска унија као глобално политичко отелотворење наведених евроатлантистичких принципа на европском тлу, неспојива са светосавским духом, а самим тим и равнодушност према овој антихришћанској творевини, или пак позитиван однос према њој, потпуно је неспојив са борбом за духовни и државотворни препород Србства и повртак ка светосавском узору.

    А осим присуства антихришћанских духовних начела, видна је у ЕУ и тенденција разарања самих бића европских нација и стварања «сиве расе» услед сталне и све снажније имиграције афричког и азијског становништва и подстицаја расних и културних мешања од стране европских и светских центара моћи. Циљ такве делатности јесте потпуно претварање личности у обезличену индивидуу, која би била сасвим погодна за сваки облик експлоатације. Ако се узме у обзир начело слободног промета људи, вероватан скори улазак Турске у ЕУ и позиција Србије као евентуалног члана ове организације, јасно је да би србско тло, које је богато шумама, изворима воде и другим благодатима, било привлачно турском становништву, поготово ако се узме у обзир територијална близина као и постојање муслиманског становништва у Србији, које би у почетку досељеним Турцима било погодан ослонац. У светлости наведеног, потпуно је логичан закључак почившег србског писца и сликара Драгоша Калајића, по коме би улазак Србије у ЕУ довео у питање тековине србских устанака против Турака вођених током читавог XIX и почетка XX века.

    А и самим увидом у праксу функционисања Европске уније, видимо да је преношење надлежности са нивоа државе на ЕУ, сигуран пут ка губитку суверенитета, као и политичком и економском поробљавању.



ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНИХ И
ОДНОС ПРЕМА САВРЕМЕНОМ ЗАПАДУ




«Царство балканских народа са царством Свете Русије - не Русије неруске и чивутске (жидовске), него Свете Православне Русије... Тако ће Православни Словени са осталим Православним народима,... спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордшћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако него Теодулијом, свакидашњим програмом србског народа.»

Свети Николај Жички и Охридски





    Нужна србска супротстављеност духу савремене Европе, ипак не мора да подразумева и безусловно антиевропско настројење. Сигурно је да треба прихватити техничка достигнућа, која су остварена на Западу, између осталог и ради лакше самозаштите нашега народа од тог истог Запада.

    Треба тим поводом истаћи да се србски народ својом борбом непрестаном против азијатских окупатора, утицао на омогућавање периода релативног мира на тлу западне Европе, који је био предуслов за технички напредак у овом делу човечанства.

    Уз то, са својих неколико генијалних научника, наш народ је веома допринео нововековном развитку науке и технике, те има потпуно право на убирање плодова таквог напредка. Није свакако на одмет ни усвојити принципе радне дисципине или уличне хигијене, али они нису никакав специјалитет европског Запада. По том питању, узор нам могу бити и далекоистичне азијске државе као и братска Белорусија. У суштини, такви манири дошли би сами по себи, услед промене владајућег духа у србском друштву. Србски радници у иностранству, познати су по вредном раду и сталном подизању радних норми, а нераднички дух код данашњих Срба у Србији, последица је углавном тешког обезвређивања људског рада, а не некакве «србске лењости» како би то хтели србски непријатељи да представе. Такође, наша држава увек треба бити отворена за економску сарадњу на равноправним основама и са западноевропским државама, али политички и војни савез, треба градити пре свега са државама блиских, традиционално православних народа, који би се заједнички, на челу са обновљеном православном Русијом, одупирали антихришћамским силама. Међутим, неопходан предуслов таквог савеза, јесте ослобођење ових народа из евроатлантистичких чељусти чији је предуслов православна духовна обнова, услед које би православље добило место које заслужује на скали система вредности поменутих народа.

    Такав савез, у одбрани од циониста, Запада, и исламског фундаментализма, требао би сарађивати и са другим мирољубивим цивилизацијама у свету, а сарадња и пријатељство са западноевропским народима, могућа је само уколико ти народи устану у борбу против америчке односно ционистичке окупације Европе, уколико направе духовни и културни заокрет и супротставе принципу евро-атланстске мондијалистичко-грађанске Европе принцип Европе нација. Идеалан би био повратак Запада православљу, али пријатељство и сарадња европског Запада са православним Истоком Европе, били би могући и уколико би се Запад одбацивши евроатлантистички мондијализам, вратио духовно и културно макар на ступањ романо-германске цивилизацијске епохе, уз обнову бар неких елемената хришћанског духа, и наравно уз елиминисање било каквих западноцентричких и словенофобних или византофобних стремљења, којих је константно било кроз повест. Стога, православни Срби као и православни Хришћани уопште, и поред нужног антизападњаштва, требају са симпатијама гледати на оне поједнице и групације са Запада, које делују у назначеном правцу западног преображаја. У случају таквог заокрета на Западу, добила би на значају чињеница о релативној етничкој блискости народа Истока и Запада Европе, оличеној у заједничкој припадности индоевропској групи народа, као и елементима цивилизацијске блискости.

    Али наравно, овакве ствари увек треба посматрати кроз призму православне есхатологије. Савремени свет, предвођен безбожним Западом утире пут Антихристу, те њега као реалну политичку могућност наших времена, нико не може одрицати. Али уколико пак духовна обнова код православних народа достигне и у квалитативном и у квантитативном виду ону меру, која би резултовала државотворном обновом код православних народа, а пре свега обнову велике Русије, рушилачки бес Антихриста против човечанства био би одложен, а препорођене православне државе, у сагласју и сарадњи са Црквом, радиле би на спасењу људских душа и припремању својих житеља за Царство Божије. Дакле, тек у овом другом случају, постојала би могућност пријатељског односа и евентуалне дубље сарадње србског и других православних народа са Западом и то само уколико би он под утицајем прижељкиваног преобрежаја на европском православном Истоку, макар делимично оздравио.






ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!






Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

КОСОВО - Истина нема власника!

ОДБОР ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДБОР ЗА ЈАСЕНОВАЦ СВЕТОГA АРХИЈЕРЕЈСКОГA САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Помозите обнову Свете српске Царске Лавре - Манастира Хиландара

Епархија Западноевропска - Холандија


Српска Православна Црквена Општина Успења Пресвете Богородице у Цириху

Њ.К.В. Кнез Александар (Павлов) Карађорђевић

Њ.К.В. Принц Александар Карађорђевић

Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола и Кнегиња Љиљана Карађорђевић

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине Карађорђевић

Њ.К.В. Кнез Никола Петровић-Његош

Монархија кроз векове

Руски Царски Дом

Грчки Краљевски Дом

Руска хералдичка колегија

Руско Православно Монархистичко друштво

Словеначко хералдичко друштво

Српски хералдички Интернет магазин ''Глас хералда''

Иконографска радионица ''Павловић''

Амерички журнал за руске и словенске студије









Зауставите Б-92!

КОСОВСКА ГРАМАТА




web-master Take over the banner Take over the banner