Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net

Теодор Тарановски


СРПСКИ СРЕДЊОВЕКОВНИ ВЛАДАОЦИ
КАО ЧУВАРИ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ



Некритичко и тенденциозно тумачење односа цркве и државе у Византији и средњевековној Србији условљава и данас неразумевање овог питања. Врло речита историјска разјашњења која се и данас могу употребити, даје професор Београдског универзитета Теодор Тарановски (рођен 1875. у Плонску на граници Русије и Пољске, умро 1938. у Београду) у својој чувеној Историји словенских права (Београд, 1931, 1934, 1937), из које Каленић преноси неке најважније напомене о вези цркве и државе.



Велики Жупан Стефан Немања (цртеж Д. Тодоровића)    Између многих предрасуда односно Византије, које по мало, али ипак стално падају под ударцима научно-критичког историјског истраживања, најдуже се одржава неаргументовано тврђење о тобожњем постојању у Византији цезаропапизма, под којим се разуме усредсређивање у рукама царева осим световне и врховне духовне власти налик на власт папску. Пошто је познато и нико то не пориче, да није византијски цар имао ни право на црквену поуку, ни право свештенства, ни право хиротонисања, потпуно је очевидно, да о цезаропапизму у Византији не може бити ни говора.

    (...)

    Црква и држава у Византији сачињавале су јединствени црквенополитички организам, те им је био постављен заједнички задатак, и то да пасу стадо Христово. Стога није цар ни могао да остави верски и црквени живот без пажње и сарадње са своје стране, него је баш био дужан да буде активни сарадник у верским и црквеним пословима. Правоверни је цар био изричито признат и нарочито позван као “чувар вере“, који је имао да верски и црквени живот надзирава.

Цар Стефан Урош IV Душан Немањић (фреска из Лесновскога Манастира - 1346/49.)    И српски су владаоци сматрали православље као основу своје власти и државе. Вршили су српски владаоци и функције чувара вере, и то почињући од Стефана Немање и његове борбе против богумилске јереси и надаље. Те су се функције нарочито разгранале под Душаном, зашто су овлашћивале потпуност преузете царске власти. Душан је био свестан, да је он “благоверни православни цар”, коме пристоји да буде чувар вере, дакле и надзорник над црквом. Према томе Дучанов законик се брине “најпрво за христијанство” (чл.1), и у првоме своме члану заповеда “да се очисти христијанство”, наиме од јереси, од празноверица, од вређања верског и црквеног закона, од нерада и злоупотребе црквених власти, од нереда у црквеном животу. Услед тога цар Душан уноси у свој Законик кривична дела против вере; тим поводом не прописује ипак ништа, што не би постојало у канонима, него се изричито позива на “закон светих отаца”, те смера само да спољашњом снагом државне заповести помогне верски закон, да се он стварно спроведе у живот. Ради бољег уређења верског и црквеног живота а у сагласности са канонима Законик прописује, да више не буде невенчаних бракова, него да се сви венчају (чл.2,3), да се свуда по парохијама поставе попови и протопопи за верску поуку (чл.7,11), да црквене власти не узму мита (чл.13), да се у манастирима игумани постављају строго по канонима (чл.14), да се у манастирима чува “киновија” – општежитије (чл.15,17), да се црква бори против отпадништва од православне вере и против празноверица и да попови празноверицама не попуштају (чл.6,20), да се црквени суд врши у свему по канонима, нарочито да се пази, да се одлучење од цркве пресуђује строго законито (чл.4,5). Особито се Душанов законик брине, да црква испуни своју социјално-политичку мисију у држави, те према томе наређује”: по свим црквама да се хране сиромаси онако, како су наредили основаоци; ако ли их који митрополит, епископ или игуман не би хранио, да се, да се с тог достојанства збаци” (чл.28).

Краљ Стефан Урош III Немањић (Свети Краљ Стефан Дечански - икона из Манастира Високи Дечани)    Пошто нијецрква била одвојена од државе, него је с њом заједно сачињавала један сложени и сложни црквено–политички организам, додељивало се цркви одређено учешће у дрђавно животу. Ту прво долази право црквених достојанственика на милосрдну интервенцију код световне власти, која је интервенција била позната и проширена у Византији.

    Право милосрдне интервенције састојало се у томе, што су црквени достојанственици били овлашћени да узимају под своју заштиту мале и сиромашне људе, које би потискивали и неправично гонили великаши и богаташи, као чак и органи државне власти; иста се заштита простирала на заточенике и затворенике, и на сиротињу уопште.

    У Русији је право милосрдне интервенције било познато под називом “право печалованија” и остваривало се по угледу Византије и налик на византијску праксу. Да ли је исте праксе било и у средњовековној Србији, о томе, на жалост, немамо изворних података, али узрок је томе само у оскудици извора. Иначе мислимо, да је право цркве на милосрдну интервенцију било познато и признато и у Немањићкој држави. Можемо чак забележити и један случај такве милосрдне интервенције, испричан у животопису краља Стефана Дечанског. Из Цариграда, где је живео у прогонству, обратио се Стефан епископу Данилу, који се налазио у Светој Гори у Хиландару, и замолио га је, да му издејствује код његовог оца краља Милутина опроштење и дозволу за повратак у домовину. Данило је одржао савет са целим хиландарским сабором, на коме је било одлучено, да се учини пред краљем одговарајуће “прошеније”; то је “прошеније” било упућено краљу преко архиепископа - “такожде мољбу састворише к преосвештеному архиепископу Никодиму, јако да потрудит се с сими посланими до благочестивааго краља”. Са молбом и “прошенијем” отишла је у Србију нарочита депутација од Хиландара и дошла је прво код архиепископа, кога је замолила да интервенише пред краљем. “Си-же преосвештении (архиепископ Никодим) јако по истине савршено дрзновеније имеју к сему благочествивому (краљу) приступив к њаму и начет јему глаголати сладкије и доброразумније глаголи, имиже би вазможно јему било великиј гнев јарости јего преложити на кротост.” Интервенција је успела. Краљ Стефан Урош II Милутин (Свети Краљ Милутин - Фреска из Манастира Грачанице - 1321.)“Си бо христољубиви (краљ) не хоте презрети таковааго прошенија и мољби сего преосвештенааго и всего сабора Богом љубовнааго Светије Гори, но на милосрдније предлож се и глагола: прошеније ваше исполних, и повелевају јако да будет о всјех воља ваша, јелико глаголасте ми о сине мојем.” У већ наведеном имамо потпуну слику милосрдне интервенције, као што се она вршила и у Византији.

    О другом облику учешћа цркве у државним пословима вели се код К. Јиричека овако: “архиепископ с епископима свагда је потврђивао велике краљевске даровнице манастирима, тако даровницу краља Уроша I манастиру св Петра на Лиму, и Уроша II Хиландару и Бањској”. Карактеристична је формула, којом се од архиепископа потврђује краљевска даровница манастиру св. Петра на Лиму, и то оваква: “аз Арсеније попставих подпис Светаго Сави и утврдих”. У потврди Светостефанске хриспвуље епископ Никодим нарочито истиче потпуну законитост свију учињених дарова и то овако: “паче же прежде всего буди вам слишештиим извесно је јако ничесоже б сии дом неправедно приложии, ни хрисовуљ их разорив, разве јеже из области краљевства си подаа, или купљенија или испрошенија же или замену или и куп не такмо такмаја подаа но и множаишаа”.Архиепископ Српски Арсеније I (Свети Арсеније Сремац - фреска из Манастира Пећке Патријаршије - 1345.) Било је ту дакле неке контроле од стране цркве над владаочевим даровницама црквама и манастирима, да не би се у њима вређала црквена слобода и да не би дар садржао неке правне мане, или нешто противзаконито, што не би црква могла да прими. Та контрола од стране цркве сачињава дакле неки pendant ономе надзору над редом у цркви, који је са своје стране вршио владалац.

    Трећа и најважнија функција, која је припадала цркви у световним пословима, потицала је из дужности и права свештенства да врши религијску и моралну поуку. Због тога свештеници свију степена хијерархије сматрали су се и признавали као природни, од Бога постављени, саветници владалаца. Одатле се изводило самостално право свечтенства на учешће у државним саборима. Виши јерарси, а нарочито архиепископи, доцније и патријарх, имали су у тој саветодавној функцији нарочиту и истакнуту улогу и не само на саборима, него и у ужем савету владаочевом и код рашавања многих текућих државних послова.



(Преузето: "Каленић" бр.2(135)/2001.; Српска Православна Епархија Шумадијска; Крагујевац; 2001.; стр.24.-25.)


Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер