Грб Краљевине Србије Грб Центра
ПОЧЕТНА
О НАМА
СИМВОЛИ
Грб
Застава
Слава
АКТИВНОСТИ
Документи
Саопштења
Трибине
Медији
Најаве
РИЗНИЦА
Извори
Мисли
Истраживања
Разно
НОВО(мапа)
ЛИНКОВИ

064/ 201 27 26
czipm@yubc.net



Југослав Тодоровић



СРБИ У УГАРСКОЈ И
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК




Хералдички печат Ђорђа Петровића-Карађорђа (Командант Србије)




Српски граничар    Склањајући се од турског зулума, велики број Срба је после 1690. године заувек остао на простору северно од Саве и Дунава.

Прелазак XVIII у XIX век био је обележен бурним догађајима у војном и политичком домену: аустријско-турски рат (1788-1791) донео је нова страдања Балкану, револуционарна војска Француске марширала је према границама аустријске империје, Руси су такође имали рачуна да се примакну југоисточној Европи. Збивања нису мимоишла ни Србију нити припаднике српског народа који су гинули бранећи аустријску заставу на бојиштима у Немачкој, Италији, Аустрији, да би се раме уз раме са Наполеоновим војницима обрели и у Русији.

    Као и раније, Срби у Монархији су живели раздвојени на две целине: једна је била Угарско-хрватски провинцијал, док је другу сачињавала Војна граница. На читавој територији Монархије били су изложени разним процесима и променама. Румунизацију у Араду, Темишвару и Липови смењивало је смањење броја српског живља у границама данашње Мађарске (у Сентандреји, Мохачу, Сегедину, Јегру, Острогону) услед природних катастрофа, исељавања или мађаризације. У Славонији и Срему српско цивилно становништво било је далеко бројније него у Хрватској. У Великом Бечкереку, Кикинди, Новом Бечеју и Вршцу, Срби су представљали апсолутну већину. Штавише, магистрати Великог Бечкерека и Вршца су настојали да њихови градови добију статус краљевских. У Загребу и Карловцу, Срби, иако у мањини, били су важни као интелектуални и привредни чинилац.

Митрополит Карловачки Стефан (Племенити Стратимировић од Кулпина)    Граничари српске народности бивали су све више притискани економским реформама чији је циљ био да их, што се обавеза према владару тиче, приближе обичном кмету тако што би земља постала царско лено. Овај Основни закон, иако је граничарима обезбеђивао повољније услове у односу на сељака, довео је до осиромашења Срба и преузимања њихових поседа од стране Немаца и Мађара.

    Српске трговце у Граници потискивали су и сународници из Србије и Босне, јер су Земун и Панчево, као одскочне даске према Пешти, Бечу и Влашкој, били мета пословних људи.

    Положај живља у Провинцијалу био је отежан укључењем феудалних поседа у систем робно-новчане привреде. Културни ниво сељаштва био је јако низак, а што се његове привржености Цркви тиче, у несразмери је са слабо извршаваним обавезама према сопственом свештенству.

    Веза између Срба са обе стране Саве и Дунава, који су били поданици двају царевина, није у ствари никада прекидана, а до чвршћег зближавања дошло је у време Првог српског устанка, кад је на видело избила идеја, зачета за време Кочине крајине, о уједињењу Срба из аустријске и турске царевине у оквиру Границе.

    Пошто је устанак припреман као општесрпско дело, од Цетиња, преко Дечана, Земуна, Карловца и Новог Сада, чак и до Трста и Петрограда, било је природно да на известан начин обухвати и Србе у Хабзбуршкој монархији, било да се радило о интелектуалним круговима, трговцима или обичном народу.

Грб Карловачке Митрополије из 1741. (изображење Dipl.Ing.Arch. Драгомира Ацовића КВ)    Постојећа веза између Карловачке митрополије и Пећке патријаршије, као и незаобилазна трговачка сарадња на релацији Србија-Угарска, само су поспешиле учешће Срба, аустријских поданика, у устанку у Србији. Налазећи иза сваког устаничког потеза Русију или Француску, Беч није благонаклоно гледао на врење у Србији. Тим пре што је устанак могао да поремети мир на граници са Турском, а додатно компликовање односа са Портом било је последње што је требало аустријској дипломатији. Но, Монархија ипак није могла да се помири с тим да буде само посматрач збивања на сопственој граници. Тиме се отварао низ питања за Србе преко Саве и Дунава: како остати лојалан Аустрији и помоћи браћи у Србији, а да то не изазове конфликт Беча и Порте? Стање се компликовало тиме што је Карађорђе, некад и сам припадник фрајкора и делом наклоњен Аустрији, држао Русију у некој врсти «резерве», за случај да се изјалове наде полагане у Беч, мада се свесрдна сарадња и помоћ православне браће очекивала међу Србима са обе стране границе.

    Србија, већ дуго под Турцима, није могла много да учини ни на стварању сопствене културне подлоге, па је често гледала у прву хришћанску земљу до себе очекујући помоћ од својих земљака који су се успешно духовно надграђивали. У том погледу предњачили су митрополит карловачки Стефан Стратимировић и епископ новосадски Јован Јовановић. Њих двојицу, нимало случајно, Д. Руварац је назвао првим весницима српске слободе.

    Као водећа личност српске интелигенције, митрополит Стратимировић јавно је био на страни бечког двора, док је потајно покушавао да реализује другачију политику. Његов «Нацрт воспостављења нове словено-српске државе» најбоље сведочи о томе. Стратимировић о «Нацрту» није ништа непосредно записао нити га је потписао, пошто је био адресиран на Русију, а свака откривена веза са овом царевином била би ризична.

Епископ Јован (Јовановић)    Митрополит је покушао да Русе заинтересује за стварање нове српске државе преко Андреја Атанасијевића Самборског, посредника у руско-српским односима и учитеља цара Александра I. Према «мемоару», Митрополит моли Русију да интервенише код султана ради добијања независности Срба под патронатом Руса, а да заузврат обезбеди мир у малоазијском провинцијама које су се управо буниле против турске власти. У противном, «српске провинције» би се могле предати најближој хришћанској држави (Аустрији), што би био неизмеран губитак и за Русију и за Турску. Стратимировић је предвидео и међудржавне трампе, па би Аустрија у замену за Боку Которску добила део турске Хрватске, а за уступање Срема Србији припао би јој влашки предео до реке Олте. За владара нове српске државе цар Александар би одредио неког од својих кнежева да управља као монарх, јер «због грубости народа републиканска конституција у самом почетку не би могла корисна бити». Први човек нове државе могао би да буде и неко од немачких рођака руског двора, протестант, чије би потомство примило православље.

    Међутим, ове предлоге лакше је било саслушати него урадити нешто озбиљније на њиховом прихватању. «Русији је [је] следовало бринути се пре свега о задовољењу својих сопствених интереса...», каже један од критичара ондашњих руских политичких прилика. Колебајући се између њих и општесловенских идеја, дипломатски кругови у Петрограду нису узели у обзир то што је Стратимировић сматрао да «васпостављена Србија не би пореметила европску равнотежу».

    Епископ Јовановић такође је на устанике преносио проруске идеје, снивајући о васкрсавању српског царства уз помоћ Русије. Он би у нову државу укључио и Бугаре са руским великим кнезом као царем Срба и Бугара.

    Из редова световне интелигенције издвојили су се, по питању планова о новој српској држави, пустоловни капетан Софроније Марковић (самозвани Југовић) и Сава Текелија. Југовић је планирао садејство руске и српске војске како би се вратила «немањићка слава», при чему би им помогао и видински паша, одметнут од Порте. Нова држава била би устројена по узору на руски феудално-спахијски систем са руским кнезом као владарем.

    Текелија у својој «Аутобиографији» вели да се о обнови српске државе договарао са Доситејем, Петром Новаковићем Чардаклијом, Божом Грујовићем и протом Вујановићем, a обраћао се чак и Наполеону тражећи помоћ у стварању нове словенске државе под именом Илирија а против утицаја Русије, па и Аустрије. Сава је подстакао штампање око две хиљаде примерака карте српских земаља и књиге «Римљани у Шпанији», да би и на тај начин помогао стварање српског, односно илирског царства.

Хералдички печат Вршца    Српска интелигенција у Монархији није скривала одушевљење ослободилачком борбом у Србији, почев од Доситеја у Трсту до сеоских учитеља у Срему и Банату. Патриотска расположења исказивана су кроз разне књижевне радове, било да се радило о песми-хроници трговца Трандафила Дуке и књиговесца Гаврила Ковачевића, или на вишем нивоу писаних дела Лукијана Мушицког о устаничкој Србији. Песник Михајло Витковић у преписци са Мушицким такође одаје почаст Карађорђу. «Отечеству» се одужила и Карловачка гимназија одакле је дошла већина професора за Велику школу (Иван Савић-Југовић предњачи јер је узео учешће и у политици Совјета усмеравајући га према Аустрији).

    Замашан број учитеља и свештеника из Аустрије прешао је такође у Србију а међу православним трговцима и српском културном елитом у Пешти створена је идеја о првом позоришном комаду о Карађорђу, који је реализован од стране тамошњег писца и глумца Иштвана Балога још пре слома устанка.

    Јак ослонац српској револуцији била је православна црква. Будући да Срби у Угарској нису били признати као «политички народ», једини објединитељ била им је Црква са језгром у Карловачкој митрополији. Опирући се унијатским идејама и католичкој асимилацији, Српска православна црква успела је да сачува и низ етничких обележја из старе постојбине. Поред аутономије у просвети и верским стварима, српска црква уживала је примат у односу на друге православне заједнице, тзв. «грчке несједињене».

    Аустрија је у СПЦ видела и заштитника монархијског поретка, јер је по друштвено-економском положају свештеничка јерархија припадала класи феудалних поседника.

Подпуковник Dr. Сава Племенити Поповић-Текелија, Витез од Златне надпетице, Саветник, Асесор...    У етничко-верском погледу, СПЦ је била део српске етничке заједнице и у таквим условима, притиснута реалним страхом од мађаризације својих верника, успела је да спроведе процес формирања српске нације северно од Саве и Дунава као дела српске нације на ширем подручју ових река. Уз помоћ СПЦ граничари су се спасли католичког племства и преласка у кметове. Наравно, не сме се идеализовати улога српског свештенства које је итекако знало да сачува своје интересе чак и по цену ограђивања од сопственог стада (Тицанова буна).

    Што се тиче односа представника СПЦ у Србији и Аустрији, уочава се интересантна зависност: уколико је свештенство у Србији више грцизирано утолико расте углед СПЦ у Монархији. Током XVIII века српски клир постаје важан привредни чинилац, јер је при Карловачкој митрополији, поред црквено-школског, постојао и неприкосновени фонд из кога су се издвајали зајмови за јаче српске трговце, што је подстицало снажење српског трговачког грађанства које, са своје стране, доприноси обликовању и стабилности националне свести код Срба у Угарској.

    Мада је била слабија у национално-политичком и економском погледу од Немаца, српска трговачка класа успела је да ојача свој положај у привреди и друштву и тако је «стекла» право да крајем XVIII века постави питање својих политичких и културних права.

    Само од себе наметало се и питање учешћа српских трговаца у стварању самосталне српске државе, јер су простори с обе стране аустро-турске границе били насељени једним народом чинећи јединствену територију, а збивања с почетка XIX века само су појачала кохезиону везу српског живља на овим просторима.

Грб Племенитих Поповића-Текелија    Виђенији Срби у Монархији били су посредници у односима устаника са Аустријом, Турском или Русијом, јер су једини људи који су се донекле разумели у државне послове у Србији били београдски и шабачки епископи, обојица Грци.

    И на овом плану Стратимировић је имао пресудну улогу, саветујући устанике да исказују верност султану и трпељивост према добронамерним Турцима, те да приме заштиту од Бећир-паше који је у Србију послат као нека врста Портиног аташеа. У једном писму, за које се мислило да је Доситејево, подгрева националну свест устаника говорећи им да скину чалме и да брину о чистоти језика. Балансирајући између Аустрије и Турске, митрополит је узео учешће у устројству и раду Совјета. Одржавао је добре везе са устаницима (посетио је Миленка Стојковића у Паланци), мада је његова активност слабила са смањењем учешћа проте Матеје и Јакова Ненадовића у устанку. Како је рат у Србији одмицао, Стефан Стратимировић је увиђао да је једини пут Срба ка каквој-таквој слободи освајање аутономије у оквиру турске империје.

    Аустрија је пазила да не наруши своју неутралност и да истовремено не изгуби поверење устаника. Границa је била све осетљивија, и највеће опасности долазиле су одатле, јер су потребе изазване ратом постајале другачије од мирнодопских. Плашећи се да би брз успех Србијанаца узнемирио њене поданике на Граници (и не само њих), Аустрија је вешто продужавала устаничку борбу ограничавањем извоза у Србију која је свој људски потенцијал ставила под оружје, које је било све потребније, као и основне намирнице.

    Криза је уздрмала транзитну трговину, па се прибегавало разним начинима снабдевања, а најчешћи је био кријумчарење, коме су српски трговци у Угарској прибегавали из два разлога: или су били патриотски надахнути, или су једноставно гледали да зараде. Како било да било, устаницима су пристизале пошиљке сваковрсне робе. А на граници дугој сто миља, са граничарима који су и сами били наклоњени устаницима, није било нарочито тешко да се прошверцује било шта.

Епископ Лукијан (Племенити Мушицки)    Ради набавке оружја, у Србији је разрезан прирез у стоци, за којом је у Аустрији владала стална потреба, а том врстом трговине најчешће су се бавили трговци из Земуна и Панчева. Беч је званично забрањивао трговину оружјем а одлуке о промету намирница су се често мењале. Цариници су понекад гледали на другу страну, а често су били и немоћни, нарочито ако се радило о отмицама лађа аустријских поданика. Тим пре што су устаници-отмичари ове препаде договарали баш са власницима пловила.

    Заузећем Београда 1806. године, Срби су изазвали узбуну код Аустријанаца пореметивши њихов план о окупирању града да би га касније уступили Порти. Самим тим прописи на граници су постали строжији, али је увек до изражаја долазила и лична иницијатива, па је тако командант славонско-сремске границе, генерал Женејн, допуштао да се илегално одржава веза «аустријских» и «турских» Срба удовољавајући потребама првих и молбама других.

    Извештаји који су пристизали на бечки двор јасно сведоче о појачаној опрезности власти и присмотру православних за које је Карађорђе постао други Александар и «обновитељ независности целокупног словенског народа». Ораганизована је шпијунска активност ради присмотра Срба и других грчко-несједињених. Сам цар није примао здраво за готово запажања својих доушника, али је агентура бивала све разгранатија пратећи расположење Срба у Монархији, који су земљаке подржавали снабдевањем, заставама, моралним подстицањем, штампањем патриотски обојених књига и сл.

    Занимљиво је како генерал Симбшен , један од заповедника славонско-сремске границе, види односе Срба у Угарској са устаницима. Он истиче разумевање за њихову сарадњу услед истог језика, вере, родбинских веза, предaња и знања о прошлости али и због притиска Мађара са којима нису били равноправни, иако су само Срби из Војне границе давали више војника, и то првокласних, но цела Угарска.

    Симбшен је упозоравао на свештенство као фактор од пресудног утицаја на народ, издвајајући митрополита Стратимировића. О њему има лепо мишљење, али каже да га се ниже свештенство прибојава а народ не воли.

Грб Баронскога дома Дука (изображење Dipl.Ing.Arch. Драгомира Ацовића КВ)    Устанак у Србији није покренуо само интелектуалне кругове. Сеоски живаљ такође је био обавештен о немирима јужно од Саве и Дунава а револуција у Србији била је непосредан повод избијању сељачких буна у Срему, Банату и Славонији које на известан начин добијају национално-ослободилачки карактер. Повећање потреба за новцем феудални поседници су могли да надокнаде једино притиском на своје кметове заводећи нове дажбине, таксе и работе. Ратови, прво са Турском, потом са Наполеоном, потрошили су залихе сељака, а слободна, устаничка Србија, само је долила уље на ватру и убрзала покушај сељака да се ослободе спахијске власти. Сеоски учитељи и свештеници створили су подлогу за оживљавање националне свести сељаштва.

    Тицанова буна избила је 1807. године у селу Вогњу, на челу са учитељем Андријом Поповићем, Пантелијом Остојићем, Мирком Огњановићем и сеоским кнезом Тодором Аврамовићем-Врбавцем. Они су били убеђени да свој циљ могу да остваре уз војну помоћ из Србије, коју су они и тражили писменим путем од мачванског војводе Луке Лазаревића. Али моћ устаничке Србије била је прецењена, иако су војводе у Мачви, Стојан Чупић, Јаков Ненадовић и поменути Лазаревић биле у вези са побуњеним Вогањцима.

    Војвода Лазаревић је, додуше усмено, одговорио на вапаје Сремаца, не обећавши им војну интервенцију, саветујући им да и они, као и Србијанци, морају сами да се изборе за своја права. Побуњенички логор оформљен је код манастира Раванице, пошто су власти осујетиле припреману сељачку скупштину. Ширећи гласине да ће ускоро стићи наоружани устаници из Србије, Вогањци су узбунили и села румског и илочког спахилука ухвативши цивилне и војне органе управе «на спавању».

Војвода Миленко Стојковић, Попечитељ иностраних дела (Кличевац - +Русија, 1830.)    Најрадикалнија варијанта буне ишла је до сједињења Срема и Србије, а умеренијом је предвиђано да се ликвидирају феудални односи и да се сремска жупанија укључи у Војну границу. Једино су минимални захтеви за спречавањем спахијске самовоље донекле испуњени.

    Док су се сељаци окупљали у Врднику, придружио им се и Теодор Аврамовић-Тицан, који постаје један од четовођа и практично даје име буни. Како је више година провео по ратиштима Аустрије и Француске, нису му биле стране ни идеје младе револуционарне војске.

    По избијању буне, власти су се обратиле Стратимировићу у намери да он својим угледом утиче на смиривање немира, што је овај и учинио верујући да Срби у Аустрији не могу ништа да постигну без руске помоћи, свестан да би свако увлачење Србије у ове догађаје испровоцирало Аустрију да буде још резервисанија према Карађорђу.

    Митрополита, који је лично дошао у Врдник, Тицан и истомишљеници су притворили у манастир, а сутрадан су већ били разбијени од стране регуларних трупа. Стратимировић се заложио за амнестију свих побуњеника, изузимајући Тицана који је крајем 1809. године ухваћен и кажњен смрћу.

    Митрополит Стратимировић се заузео и за оснивање краљевске комисије, обуставу кулука у време њеног рада, као и враћање земље одузете за време раније регулације. До нових немира није дошло, иако је било агитовања и ширења свакојаких гласина, јер су сељаци желели да прво виде Карађорђеву војску у Срему.

Кнез и Војвода Ваљевске Тамнаве и Посавине, Јаков Ненадовић, Попечитељ унутрашњих дела (Бранковина, 1765. - +Ваљево, 1836.) /слика Лукијана Бибића/    У Банату је такође до одјека српских победа 1806. године, како међу српским тако и међу румунским становништвом. Генерал Петар Дука, заповедник у Банату, као Србин, умањивао је значај немира. Почетком 1807. године, панчевачки прота Андрија Арсенијевић одржао је благодарење поводом Карађорђевог и Главашевог успеха, а половином године почело је врење међу Србима и Румунима око Беле Цркве и Вршца и то отвореним претњама Немцима.

    Тако су почеле припреме за побуну у Влашко-илирској регименти, а организатори су били бивши фрајкорци, официри Маријан Јовановић, Пиву Жуманка и Тома Скрипеће, као и свештеник у селу Крушчици, Димитрије Георгијевић.

    Очекујући подршку сељака из Баната и Ердеља, организатори су планирали подизање Срба и Румуна од Славоније до Ердеља, да би уз помоћ граничара блокирали Темишвар а затим кренули према Бечу и Пешти, и тако обновили српско царство. Нису искључили ни могућу помоћ од Русије, тим више што су њене трупе ушле у Србију и заједно са устаницима извојевале победе над Турцима током 1807. Капетан Јовиновић био је у вези са Карађорђем, Миленком Стојковићем, а изгледа и са руским официрима. Избијање буне убрзано је гласинама да ће Аустрија окупирати Београд.

    Јуна месеца Георгијевић је позвао народ у Крушчици (отуд «Крушчичка буна») да му се придружи у обнови «царства цара Лазара», али је тај покушај пропао јер није било помоћи из Србије нити подробних припрема које би довеле до успеха буне. Георгијевић и Жуманка су умрли у истражном затвору, Скрипеће је обешен, а остали су осуђени на временске казне. И поново су црквени поглавари, овог пута епископ Видак и архимандрит Радивојевић, узели учешће у смиривању народа.

Грб Војводе и Витеза Радича Племенитога Петровића    Покрети сељака у Славонији на митрополитском поседу у Даљу, Борову и Белом Брду почетком XIX века, као и Срба у двадесет села спахилука Воћин 1807. године, доживели су исту судбину.

    Треба имати у виду да су нестабилности у овом делу Монархије биле под присмотром власти још од времена француске револуције. О томе су писале и «Сербскија новини», једино гласило на српском језику у јужној Угарској. У редовима аустријске војске Срби су жртвовали огроман људски потенцијал а Војна граница и Провинцијал осиромашили су због непрестаних и огромних ратних лиферација.

    Плашећи се нових немира, аустријске власти су спроводиле снажну антифранцуску кампању, којој су подлегли и српски интелектуалци плашећи се крупних промена, и то с разлогом, јер је продор француских слободарских идеја утицао на слабљење веза између Срба, особито граничара и њиховог свештенства. Француски дух проносили су испрва учитељи из ове земље, затим ратни заробљеници које су спроводили баш шајкашки пешаци сачињени од Срба.

    До сазнања о томе да се негде у Европи нешто збива, многи војници су долазили тако што су или били у француском заробљеништву, или се са информација, разним путевима, сретало на самим бојиштима. Такође су многи српски интелектуалци набављали француске књиге са револуционарним садржајем и тако се стварала снажна демократска струја која је ишла ка обарању племства и увођењу слободе, братства и једнакости. Основна идеја налажена је у Русоовом «Друштвеном уговору», а глава покрета у Угарској био је Игњац Мартиновић. Блиски су му били и неки угледни Мађари.

Епископ Темишварски Викентије (Племенити Јовановић-Видак)    Још 1795. Фрања I скидао је главе угарским јакобинцима, међу којима је било доста Срба Војвођана. У каснијем периоду аустријске власти су спроводиле драстичне прогоне присталица француске револуције, па су они прибежиште налазили и у масонским ложама, а вредно помена је и то што ни Тицанова ни Крушчичка буна нису биле имуне на утицај из Француске, мада су то пре биле магловите представе о нечем што се тек начуло него зреле идеје, иако је, примера ради, Тицанов идеал био Наполеон лично.

    Приближавање Наполеона 1808/9. Аустрији омело је извоз у Србију, управо кад се Карађорђе окренуо ка Монархији пошто је помоћ од Русије изостала. Односи на Балкану се компликују уласком кнеза Метерниха у спољнополитичке кругове. Он је настојао да удаљи Аустрију од Србијанаца а да истовремено измири Карађорђа и Порту, јер би у том случају била непотребна руска интервенција ширих размера. Исте године настао је анонимни спис у Аустрији, нека врста резимеа последњих збивања везаних за устанак, у коме се наглашава улога дезертера, официра, војника и скитница, који су нашли уточиште у Србији подстичући устанике на отпор. Панчевачки, митровачки и земунски трговци православне вероисповести оптужени су за давање тона «верског рата» устанку, а вође устанка су, према спису, помињале Срем као део српске краљевине. Све новине из Аустрије преносиле су се, посредством Срба, преко границе, у Србију, па је било потребно утицати на Србијанце и у културном погледу. Овај план Беч је реализовао преко оданог му Уроша Несторовића, који је постављен за надзорника школства у Србији.

    За политички препад на Србију, пошто су отпали војни облици агресије, створили су се добри услови после мира у Букурешту 1812. кад је и Србијанцима постало јасно да морају сами да се снађу у вихору балканских смутњи. Док је трајао рат у Србији, преко границе је илегално пребацана роба, али су такође «шверцовани» и људи.

Војвода Мачвански, Стојан Чупић - Змај од Ноћаја (Салаш (Ноћајски) -+Мачва 1815.)    Дезертери и пребези у Србију припадали су свим друштвеним категоријама. Свакако су од посебног значаја били оружарским занатима и перу вични људи, за којима је у Србији владала оскудица, као и за официрским кадром. У устаничке редове прешло је петнаестак капетана и поручника из Војне границе. Најчувенији међу њима су били пензионисани капетани Петар Новаковић Чардаклија, Радич Петровић, Раде Вучинић, Михајло Ђурковић, Андрија Поповић, Маријан Јовановић, присни пријатељ Карађорђа. Треба поменути и Андрију Стојчевића, пуковника у Срему, као и генерале Петра Терзића и Петра Дуку, пуковника Брановачког у Банату, који су, као активни официри на граници према Србији, заташкавали пограничне немире и кријумчарење.

    Аустријске власти су долазиле на помисао да из појаса кордона преселе православне граничаре у унутрашњост и замене их немачким регуларним трупама, али је то изискивало много пара, још више времена а изазвало би
свакако и нежељене последице.

    Стога је илегално прелажење границе вршено за време читавог тока устанка у Србији. Многи преласци нису били инспирисани родољубљем: доста пребега у Србију склањало се једноставно од феудалног искоришћавања, бежало се од пресуда, јурило за авантурама или било каквом зарадом. Број прелазака повећао се после буна у Срему и Банату, нарочито међу граничарима, који су имали и највише повратника разочараних стањем у Србији. Совјет је на тражење Аустрије хватао и враћао изветан број разбојника, али је случајеве са дезертерима прећуткивао остављајући тако отворена врата за нове војнике из Угарске, па и из Турске. Беч је благо кажњавао повратнике уз услов да више не иду преко границе. На тај начин се непосредно помагало војни у Србији, јер је тако прекидан проток информација о недаћама на које су дезертери и остали наилазили у матици.

    Највише пребега било је из Земуна и Панчева, због близине Београда, посебно од тренутка кад је ослобођен. Оваква ситуација приморала је пограничне власти да пасоше издају чак и надничарима како би спречили одлив радне снаге.

Кнез и Војвода Поп-Лука Лазаревић, Државни саветник (Свилеува, 1764. - +Шабац, 1852.)    Најмање је било случајева легалног пресељења у Србију, до чега је долазило само из крајње нужде и то онда кад је то био начин да се растерете аустријске финансије, на пример да се избегне издржавање незбринутих лица.

    Емиграција из Провинцијала није била бројна, јер није било лако одатле доспети у Србију као из Срема или банатских жупанија.

    Нека врста «замене» за пребеге биле су избеглице из Србије, чије прелажење у Монархију може да се посматра у етапама. После сече кнезова уследио је талас исељеника потеран страховладом дахија. Аустрија је била на мукама, јер је њихов пријем могао да испровоцира реакцију турске дипломатије, али је став двора био да се поштују обзири човечности. Избеглицама, међу којима је било Срба, Јевреја, Цинцара и Турака, осигуравано је привремено свратиште.

    На кордону Петроварадинске регименте основани су избеглички логори, у које су примане само мање и голоруке групе, док је наоружаним избеглицама силом било онемогућавано да пређу границу. Пад Делиграда довео је нове српске породице у Угарску, а њима је одобраван азил ако би прешле у Провинцијал.

    Избегличко питање постаје посебно актуелно после букурештанског мира, кад се и Карађорђе са другим војводама нашао у манастиру Финеку склањајући се од одмазде Турака који су инсистирали на екстрадицији устаничких вођа.

Грб Земуна    Срби су се нашли у незавидном положају: Аустрија је планирала да од њих сачини фрајкорске одреде и да их пошаље против Наполеона, као што је и учињено са Банатским фрајкором; Мађари их нису волели у својој близини; Руси су врбовали избегле војводе да пређу код њих; Турска и Аустрија су водиле дипломатски рат око изручења главешина пошто је Порта прогласила амнестију за избеглице и то из једноставног разлога - неопходни су јој били приходи од раје. Аустрија је ипак лагано почела да се ослобађа присуства устаничких команданата у својој граници, омогућивши им да преко Срема и Баната пређу у Русију, тако да је једино Сима Марковић остао у Карловцима.

    Имиграциони процес у време устанка може да се назове и сеобом, јер је од 110 000 људи, колико је отприлике прешло Саву и Дунав, у данашњој Војводини трајно остало око 20 000 душа. Највише избеглица примило је Панчево.

    Сав тај народ безочно су пљачкали чиновници запошљени у контумацима (карантинима) и то без обзира којој су нацији припадали. И поред тога, пријем избеглица није обављан како треба. Стога су царским декретима све жупаније (сремскопожешка, вировитичка, бачка, барањска, тамишка, торонталска, крашко-северинска), осим Сремске, биле приморане да обезбеде уточиште Србијанцима.Кнез и Војвода Посавски Сима Марковић, Државни саветник и Попечитељ финансија (Борак - +9.3.1817., Београд)

    Ради поправљања економских прилика, Турци су у Аустрију слали виђеније Србе (један од њих био је Милош Обреновић) да наговарају избеглице да се врате кући.

    Судбину избеглог народа делило је и православно свештенство, чији се највећи број припадника вратио у Србију.

    Повећан број становника у Угарској донео је епидемије, глад, скупоћу, немаштину, што је додатно оптерећивало градске магистрате. Без сметњи су могли да остану једино они који би прешли у Провинцијал, породице које су имале неког у фрајкорима или бивши фрајкори, као и занатлије.

    Тако је створено језгро људства које није прекидало везе са Србијом, а које ће да сачека повољнији тренутак да се поново укључи у покрет који је још шире отворио врата ка остварењу српске самосталне државе.


+ + +



ЛИТЕРАТУРА:


1. Славко Гавриловић, Војводина и Србија у првом устанку

2. Прота Стеван М. Димитријевић, Стефана Стратимировића, митрополита карловачког План за ослобођење српског народа, Београд 1924

3. Никола Гавриловић, Велика француска револуција и Срби у јужној Угарској, ЗМС, 26, 1960

4. Никола Петровић, О неким специфичностима развитка српске нације у Хабсбуршкој монархији, ЈИЧ 1-2, 1970

5. Историја српског народа V2



(Преузето: Интернет сајт часописа ''Наш траг'')

Српска Православна Црква

Епархија Рашко-Призренска - најновије информације са Косова - сведочења о терору над Србима

Принц Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић

Иконографска радионица Павловић




веб мајстор Преузмите банер Преузмите банер